Celovotost objekta i kapacitet za rad

Celovitost objekta smo nazvali “lepak psihe”. To je sposobnost koja nas čini sposobnim da opažamo kompleksnost ljudi, pojava, sebe, i procesa rada. Da taj proces doživimo kao celinu. Nesposobnost održavanja celovitosti objekta dovodi do aktiviranja mehanizma cepanja i fragmentacije doživljaja na parcijalne objekte i parcijalne doživljaje. Fragmentacija dovodi do različitih manifestacija koji u velikoj meri oštećuju kapacitet za rad ili rad čine nemogućim.

Jacques (1960) nam je pokazao kako mehanizam cepanja i fragmentacija doživljaja dovode do „konkretizma“, doživljaja stvarnosti, pa i rada, koji je nerealan jer je ispunjen konfuznom mešavinom parcijalnih objekata, projekcija i fantazija, slično doživljaju stvarnosti koje imaju deca na ranim uzrastima (onome što je Pijaže nazivao sinkretizam). Prepreke koje iskrsavaju u radu nisu samo prepreke, već progoniteljski parcijalni objekti, oličenja zla, nešto što preti da nas uništi ili proguta. Pozitivni aspekti rada nisu samo koristi i zadovoljstva, već „dobre dojke“, idealni objekti koji bi trebalo da daju sve za ništa…Proces rada i objekti rada imaju svoje objektivne karakteristike i simbolična značenja koja im pridajemo (rad može biti simbol reparacije, rađanja, stvaranja bebe, obnavljanja dobrog objekta, faličke potencije…).Međutim, kada dođe do cepanja i fragmentacije, simboli nisu apstraktne mentalne reprezentacije objekata, već direktna „otelotvorenja“ parcijalnih objekata (to je Jacques nazivao „konkretizam“), simbolske jednakosti. U takvim stanjima testiranje realnosti je ozbiljno ugroženo i rad je nemoguć. U blažim varijantama gubitka celovitosti objekta proces rada izaziva veliku anksioznost i iscrpljenost. Daćemo jedan primer privremenog gubitka celovitosti objekta kod osobe koja inače funkcioniše na zrelijem nivou, i privremenog poremećaja kapaciteta za rad pod uticajem anksioznosti koja je time izazvana.

Primer br. 39 (Jovanović, N.)

Klijent, pedesetogodišnji nastavnik, javlja se za pomoć zbog anksioznosti, stresa i iscrpljenosti. Pored izvesnih porodičnih nesuglasica, osnovni izvor napetosti su situacije na poslu, problemi iz kojih on izlazi „kao samleven“. Kolege mu kažu da preuveličava stvari, i da je zbog toga toliko nervozan i isrpljen jer se „nervira zbog sitnica i gluposti“. Zamolio sam ga da opiše neke od tih „sitnica i gluposti“. On daje dva primera koji jasno odslikavaju gde nastaje „bag“, greška u obradi stvarnosti koja je posledica cepanja i konkretizma, privremenog gubitka celovitosti objekta. Klijent, inače, dobro funkcioniše kao profesor, dobar je predavač, ima zadovoljavajuću komunikaciju sa učenicama, veći broj nagrada u svojoj profesiji, magistraturu…smatraju ga kompetentnim profesorom.

Prva situacija koju opisuje je „žalba jednog ludog roditelja“ ministrarstvu prosvete na neki aspekt njegovog rada sa detetom te osobe. Isti roditelj takve žalbe često šalje i za druge profesore. Klijent upada u stanje panike. Kaže da zna da mu ništa ne mogu, da se zbog toga ne može dobiti niti otkaz, niti suspenzija, ali on oseća neku katastrofu, da će se nešto strašno desiti, ali ne može da kaže šta. Govori o svojoj nesigurnosti u specifičnim situacijama, kada ga neki autoritet procenjuje.

Druga situacija koju opisuje je kako mu je, na početku školske godine, direktor saopštio da će raditi u dve smene (tako bi morao dva puta dnevno da dolazi u školu, i rascepkan mu je ceo dan). On je zanemeo i izašao. Nakon te prve paralize, kreću grčeviti napori da promeni situaciju. Sav zajapuren i izbezumljen, kao da ga „progoni medved“, poziva kolege koji predaju isti predmet, izražava svoj bes, osećanje nepravde i ugroženosti, ponaša se kao da je situacija „pitanje života ili smrti“. Na kraju, uspeva da promeni raspored. Ali, nakon toga se danima oseća“ zgaženim“ i iscrpljenim. Svi mu kažu da je dramatizovao situaciju i da je to moglo da se reši bez mnogo nervoze. On i sam postaje svestan da je moglo. Predložio sam mu da se vratimo na te situacije i detljnije ispitamo njegovo doživljavanje, u sekvencama kako se situacija odvijala. Analiza je pokazala da se, u obe situacije, dešavaju iste sekvence. Prva greška u obradi informacija nastaje na početku, kada on doživljava „paralizu“. Autoritet sa kojim je u komunikaciji postaje „čisto zlo“.

Druga situacija jasnije pokazuje privremeni gubitak kontakta sa realnošću, cepanje i konkretizam na delu. Direktor o kojem je reč je, prema opisu klijenta, inače veoma razumna i dobra osoba. Prethodna direktorka je bila diktatorka i „radila je šta joj se hoće“, pa je uterala strah u kosti zaposlenima i njene odluke su bile neopozive. Ona je bila „kao njegova majka“ – nikad zadovoljna, nikada da pohvali i užasno besna kada bi se u nečemu suprotstavio, „kao da hoće da ga pojede“. Međutim, klijent je i direktora za kojeg kaže da je dobar čovek “ i da su u dobrom odnosu, u situaciji kada mu je saopštio nešto nepovoljno po njega, doživeo kao zlu osobu koja radi ono što hoće. Sledi paraliza, kao i u odnosu sa majkom, i naknadna reakcija besa, paranoidna reakcija i grčevita borba da se izbori za život. Čak i kada uspeva da uradi ono što je dobro za njega, umesto zadovoljstva, oseća se zgaženim. Pitao sam ga kako bi se odvijala ta situacija da nije poistovetio direktora sa svojom majkom, bivšom direktorkom i „čistim zlom“. Rekao je: „Pa, doživeo bih to kao uobičajeni problemčić na poslu…ne pravi direktor raspored, već jedna koleginica…i ona se ne udubljuje baš toliko da podesi raspored tako da baš svima odgovara. Mogao sam da mu kažem da mi baš ne odgovara taj rad u dve smene i da predložim da sa tom koleginicom i kolegama koji predaju isti predmet malo poradimo i pronađemo bolje rešenje za sve. On je razuman i dobronameran čovek. Kasnije mi je to i sam rekao i čudio se što sam se paralisao, ne razumevši šta je to u njegovom ponašanju što me je navelo na takvu reakciju“. Slično je pokazala i analiza prve situacije, situacije sa inspekcijom. Doživljaj tih inspektora je bio progoniteljski, kao da su to neki „inkvizitori“ naloženi da oštro kažnjavaju, da ga ismeju, ponize i pokažu kako je nekompetentan profesor. Sa druge strane, navodi iskustva kolega kod kojih je dolazila inspekcija i koji su mu pričali, pre nego što je on došao u tu situaciju, kako su inspektori bili veoma prijatni i korektni. Međutim, kada je nastupilo cepanje, pozitivna iskustva sa direktorom i pozitivna iskustva kolega sa inspektorima nestala su u neku drugu dimenziju stvarnosti. Celina doživljaja je izgubljena, i klijent je ostao u kontaktu sa parcijalnim lošim progoniteljskim objektima – „medvedima koji hoće da ga pojedu“. Teško je raditi bez celovitosti doživljaja. Klijent se osećao „zgaženim“.

Bartlett (1973) nam je pokazao kako sposobnost za doživljavanje celovitosti objekta omogućava da se proces rada doživi u kontinuitetu, kao celovit objekt. Kada klijent doživljava da može da održi kontinuitet svog rada kroz duži vremenski period (da nije “kratkog daha”, da razvija “konstantnost objekta”), on učestvuje u stvaranju svog razvoja i iskustva koje menja njegovu crno-belu logiku (postiže celovitost objekta, iskustva se stapaju u kontinuirani doživljaj, nestaje cepanje na dobre i loše objekte, parcijalna iskustva uspeha i neuspeha, “dobre i loše dane” – svoja radna iskustva doživljava kao celinu u kojoj ima i uspona i padova, ali je generalno dobra – jer ljubav nadvladava agresiju). Tada počinje da doživljava svaki pojedinačni moment svojih aktivnosti, uspeha ili neuspeha, kao jedinstvo u kojem ispravno i pogrešno, dobro i loše, uspeh i neuspeh, koegzistiraju.

Problemi sa celovitošću objekta dovode do problema u procesu rada koji su slični onima do kojih dovode u kapacitetu za ljubav. Osobe sa nedostatkom celovitosti objekta imaju problem sa lošom kontrolom impulsa – impulsivnošću i iritabilnošću, čestom i haotičnom smenom emocija, velikom zavisnošću emocija od toga da li su im potrebe zadovoljene, velikim oscilacijama doživljaja sebe, sklonošću ka omalovažavanju sebe ili drugih. Oni “izluđuju” svoje kolege na poslu svojom iracionalnošću, oscilacijama, preuveličavanjima…. Tretiraju druge kao svoje produžetke, i izrazito su manipulativni, osvetoljubivi, nesposobni da oproste…Oni su, zapravo, nesposobni za konstruktivnu kooperaciju, uzajamnost, saradnju koja bi bila u interesu posla i poslovnih partnera i kolega. Kolege i saradnici takvih osoba često imaju velikih problema sa sopstvenim ambivalentnim emocijama prema toj osobi, i problema da shvate “kako neko može biti nekada tako dobar, a nekada užasan”, kao da postoje dve osobe u jednom telu. Osobe koje koriste mehanizam cepanja često „isteruju neku veliku pravdu”, „bore se protiv nekog velikog zla” (koje drugi ne vide), uglavnom provociraju druge “da im objasne”, “da ih urazume”…zapravo da ih “zalepe” svojim argumentima, podsećanjima da stvari nisu tako „crno-bele”. Naravno, takvi pokušaji su bezuspešni, “udaraju u zid”. Ljudi sa nedostatkom celovitosti objekta su, kako se u narodu kaže, “nedokazani”, argumenti ne dopiru do njih. Uglavnom, onaj koji pokušava da “urazumi” osobu sklonu cepanju postaje “loš objekat”, onaj koji progoni, onaj koji je “na neprijateljskoj strani” i, kao takav, postaje meta napada. Oni koji pokušavaju „smirivanje” samo ih još više „raspale”.

Sa osobom koja nema razvijenu celovitost objekta ne može se uspostaviti konstruktivna i trajna saradnja u procesu rada. Takve osobe imaju znatnih problema da razumeju poziciju drugog (jer ne doživljavaju drugu osobu kao celovitu osobu). Mišljenje im je određeno emotivnim stanjem i neposobni su da sagledaju „drugu stranu medalje”, onu koja ne odgovara njihovom trenutnom emotivnom stanju. Procesi cepanja dovode i do paranoidnih ideja (velikih neprijatelja i progonitelja na poslu), magijskog mišljenja, megalomanskih ideja („velikih biznisa”, „revolucionarnih pronalazaka”) i grandiozne slike o sebi, što može znatno da ugrozi sam proces rada i učesnike u njemu. U rascepljenim stanjima i stanjima anksioznosti takve osobe na poslu pokušavaju da grčevito ovladaju situacijom i sklone su raznim manipulacijama voljom drugih. Često menjaju poslove, nisu u stanju da se duže vremena zadrže na jednom mestu, sklone su velikim oscilacijama i čestim ekscesima zbog kojih gube posao.

Razvijena sposobnost održavanja celovitosti objekta daje osobi „širinu” pogleda na sve aspekte posla, na proces rada kao celinu, kontinuirani proces koji prolazi kroz različite faze, sastavljen od pozitivnih i negativnih aspekata koji se prepliću.

Tabela 31-celovitost objekta i kapacitet za rad

Konstantnost objekta i kapacitet za rad

Podsetimo se, konstantnost objekta je naša sposobnost koja nam omogućava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti…da nas ne uzdižu i spuštaju previše spoljašnji događaji, zadovoljenje ili nezadovoljenje naših potreba. Ova sposobnost je osnova naše psihičke-emotivne stabilnosti i nezavisnosti. Osobe sa razvijenom sposobnošću se osećaju samodovoljno, sigurno i slobodno, tako da nemaju očajničku potrebu za drugima. Konstantnost objekta nam daje jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe.

Suština problema koju imaju osobe sa nerazvijenom konstantnošću objekta je zavisnost, nesposobnost da budu sami i da rade sami i nedovoljna diferencijacija sopstvenih granica, sposobnost da odvoje doživljaj sebe od doživljaja drugih, ili od doživljaja posla kojim se bave. Njihov identitet je difuzan. Ovi problemi se jasno odražavaju na njihov kapacitet za rad upravo kroz ta dva obilka nesposobnosti: ne mogu da rade sami, iako mogu biti dobri radnici kada rade u timu, sa ljudima. Treći bazični problem koji imaju osobe sa nedostatkom konstantnosti objekta u radu je „kratak dah“, nesposobnost da odlaže. Ne mogu da održe konstantnost cilja, stabilnu mentalnu reprezentaciju cilja rada, ako nema neposrednog zadovoljenja. Ne mogu da odlažu zadovoljenje, niti da ostvaruju dugoročne ciljeve koji zahtevaju strpljenje i veru u uspeh kroz kontinuirane napore koji će, korak po korak, dovesti do cilja.

Problemi sa diferencijacijom, nejasnim granicama, dovode do toga da neki ljudi ne mogu da razdvoje lični i profesionalni identitet. Oni su posao koji rade, kao da bez profesionalnog identiteta ne postoje. Često su to ljudi koji kažu da im je firma u kojoj su zaposleni „druga porodica“ i koji „žive na poslu“ jer „nemaju drugi život“ osim života na poslu. Ne mogu da odvoje svoja mišljenja i stavove od shvatanja struke, nemaju lično mišljenje. Posao i radno okruženje doživljavaju kao „dobar objekt“ sa kojim su u simbiozi. Teže da se komformiraju i utope u norme poslovnog okruženja. Veliki im je problem kada treba da promene radno okruženje, čak i kada na drugom poslu dobijaju bolje uslove. Kao da ne rade za novac, već za okruženje, za to da budu okruženi i sigurno ušuškani u okolinu na koju su navikli i u koju su se asimilovali, stopili se sa njom. Takve osobe mogu, iz straha od promene i prekida stanja nediferenciranosti od okoline, pružati otpore svakoj promeni u radnom okruženju. Kao i u ljubavi, ovakve osobe su zavisne od radnog okruženja. Posao im pruža mogućnost da budu okruženi ljudima, da ne budu sami.

Međutim, videli smo da se problemi sa konstantnošću objekta, posebno poremećaji optimalne distance, ne reflektuju na isti način kod svih osoba kod kojih postoji defekt ove sposobnosti. I posao je objekt – sa njim se gradi odnos i investira libidinozna ili agresivna energija. I u odnosu na posao može postojati problem optimalne distance.

Kao što zavisne osobe mogu smatrati merilom prave ljubavi osećanje da „ne mogu da žive“ bez voljene osobe, i ovisnici od posla „ne bi mogli da žive“ bez svog posla. Zdravi ljudi se i u ljubavi i u radu posvećuju ljubavnom odnosu ili poslu jer je to njihov izbor, a ne moranje. Kao što zavisnost motiviše osobu da kontroliše partnera, tako neke osobe sa problemima konstantnosti objekta imaju potrebu da snažno kontrolišu svoju radnu okolinu („kontrol frikovi“ – ništa ne može bez njih, moraju da budu „mirođija u svakoj čorbi“, da znaju sve i sve drže pod kontrolom) ili, kada potreba-strah dilema izazvove strah od gušenja, dobiju nezadrživu potrebu da pobegnu, promene posao, odu bilo gde…(kao što je taj strah od uhvaćenosti često izvor potrebe da se prevari partner). Međutim, zavisne veze se teško napuštaju, pa je često tako i u zavisnosti od posla (iako osoba objektivno može da nađe drugi posao i napusti onaj kojim je nazadovoljna). Ne retko susrećemo ljude koji, iako imaju objektivne mogućnosti za to, ne mogu da napuste posao na kojem su stalno uznemireni i napeti. Paradoksalno, često je lakše prihvatiti gubitak odnosa ili iskustva koje je bilo veoma dobro, nego se oporaviti od nekog nezadovoljavajućeg. Kao da postoji prisila da se stalno vraćamo tom odnosu kako bismo pokazali da može da funkcioniše. To je, zapravo, pokušaj da se uspostavi narušena konstantnost objekta. Ako je nešto bilo dobro, i zbog toga smo se osećali srećno i ispunjeno dok razmišljamo o tome, lakše nam je da prihvatimo da to ne možemo imati zauvek, jer smo već toliko dobrog dobili, i uspomena na to što smo dobili nas održava.

Često se, u tekstovima vezanim za uspešnosti u radu i zadovoljstvo poslom, govori o potrebi uspostavljanja balansa između posla i privatnog života. Ti problemi su, zapravo, uglavnom povezani sa problemima održavanja optimalne distance, kao i u ljubavnim odnosima. Rekli smo da je, u zdravom odnosu između ljudi, potrebno je da postoji optimalna distanca. Kapacitet za optimalnu distancu znači sposobnost da se bude prilično blizak sa nekim, a opet svoj…kao i da se to isto dopusti i partneru. Biti i zavistan i nezavistan u isto vreme. To važi i za odnos prema poslu. Kao što smo videli da u ljubavnim relacijama osobe sa problemima optimalne distance koriste različite strategije nošenja sa potreba-strah dilemom, slične strategije se mogu videti i u relacijama osobe sa poslom koji obavlja.

Osobe sa problemom diferencijacije i snažnim potrebama za simbiozom će se utopiti u posao (kao što se neki utope u ljubavnu vezu) i izgubiti sopstveni identitet u poslovnom identitetu. Osobe sa graničnom organizacijom ličnosti će se „klackati” u svom odnosu prema poslu. Smenjivati faze entuzijazma sa fazama mržnje prema onome što rade:

Primer 40 (Jovanović, N.)

„Školski” primer takve strategije je jedan klijent granične organizacije ličnosti koji je sedam puta ponovio identični obrazac vezan za njegov rad u Americi. Odlazio bi sa velikim entuzijazmom, bio aktivan u nalaženju posla i dobijao dobre poslove sa solidnom zaradom. Uspevao je, čak, da uštedi izvesnu količinu novca da otpočne i dopunski biznis sa nekretninama i kupovinom i prodajom akcija. Međutim, posle nekog vremena, dolazila bi faza „nostalgije” za primarnom porodicom, poziva majci da dođe u Ameriku, potom bi napravio neki eksces na poslu i dobio otkaz. Vraćao bi se u Srbiju, živeo neko vreme na račun roditelja, ne radeći ništa, a onda bi ga ponovo „hvatao” polet, i želja da se vrati u Ameriku i otpočne novi posao. I tako sedam puta. Nije mogao da izdrži ni jednu vezanost (isti obrazac imao je i u ljubavnom životu) – niti kontinuiranu vezanost za jedan posao, kao ni vezanost za primarnu porodicu ili devojku sa kojom bi se zabavljao. Uvek se „kajao” zbog gubitka nečega. Kad je u Americi, što nije „kod kuće”, kad je kod kuće, što nije u Americi. Kod kuće se osećao sigurno, ali bez energije, utrnulo, u Americi je bio aktivan, ali to nije mogao da izdrži jer se osećao nesigurno i usamljeno…Kroz analizu njegovog odnosa prema radu i incidenata koje je pravio došli smo do postojanja obrasca i u tome. On, zapravo, nikada nije imao želju da radi, već samo da zaradi. Uvek je pokušavao da nađe način kako da „zaradi na foru”, da dobije što više, dajući što manje…Poslednji pokušaj je bio traženje nekog načina da dobije od Amerikanaca neku invalidsku penziju i doživotnu „sisu”, kako se sam izrazio.

Ličnost narcističke organizacije će u poslu, kao i u ljubavi, težiti da od posla napravi okruženje za realizovanje i odslikavanje njene grandioznosti. Posao će biti produžetak njenih narcističkih potreba. Prikazaćemo u narednoj tabeli uobičajene karakteristike menadžera narcisa (Yudofsky, Stuart C., 2005).

Tabela br. 32 – Dvadeset uobičajenih karakteristika menadžera narcisa

Iz ovih opisa možemo videti na koji način se problem nedosatka konstantnosti objekta reflektuje u defektima sposobnosti za rad kod osoba sa narcističkom patologijom. Problemi diferencijacije se odražavaju kroz nesposobnost razdvajanja interesa druge osobe ili posla od sopstvenih potreba. To je najjasnije ispoljeno u poznatoj rečenici Francuskog vladara Luja XIV: „Država to sam ja“ . Narcistična osoba oseća i dela na isti način: „posao, to sam ja“. Takođe, nesposobnost diferencijacije utiče na to da se druga osoba ne doživljava kao biće sa sopstvenim potrebama, što onemogućava bilo kakvo empatisanje sa drugim. Potreba-strah dilemu osobe sa patološkim narcizmom rešavaju tako što zatvaraju sopstvene granice i prodiru u granice drugoga. Drugi postaju sredstva za zadovoljenje njihovih ciljeva. U poslu, to se reflektuje kroz različite oblike manipulacija i eksploatacija saradnika. Kapacitet za rad osoba sa narcističkom patologijom je oštećen i nesposobnošću za testiranje realnosti kada je u pitanju kvalitet njihovog rada. Kako ni posao nije doživljen kao objekt koji ima sopstvene potrebe-zahteve posla, on je u službi zadovoljavanja narcističkih potreba za grandioznošću. Součavanje sa nekim nedostacima u radu bi zadovoljilo zahteve posla, ispravile bi se greške, ali bi ugrozilo potrebe narcisa – njegovu grandioznu sliku.

Postavlja se pitanje kako to da su mnogi patološki narcisi uspešni u svojim karijerama. Mislimo da odgovor leži u tome što postoje narcistički kriterijumi uspeha koji su ugrađeni u mnoge institucije i organizacije, a koji se zasnivaju na principu da je važniji marketing nego ono što se prodaje, da je važniji „imidž“ nego ono što osoba jeste, njegove stvarne sposobnosti i rezultati rada. Narcistička kultura podržava narcističku patologiju. Mnoge poslovne izreke i preporuke sadrže u sebi takvu vrednosnu orijentaciju: „Najvažniji je dobar imidž“, „Pucaj na najviše ciljeve“, „Uvek veruj u sopstvene sposobnosti“, „gledaj svoj cilj, ne sažaljevaj manje sposobne…život je utakmica, konkurencija“…Eksremno pridržavanje ovakvih stavova i pogleda, koji izviru iz nedostatka odnosa sa objektom, poslom, ljudima…i ističu moć kao dominantnu potrebu, uklapaju se u bazične osobine patološkog narcizma:

1. Grandiozni osećaj samovažnosti (npr. Preterivanje u prikazivanju postignuća i talenata, očekuje da bude prepoznat kao superioran bez pratećih postignuća).

2. Preokupacija fantazijama neograničenog uspeha, moći, briljantnosti, lepote ili idealne ljubavi.

3. Verovanje da je on ili ona „poseban/na“ i jedinstven/a i jedino ga/je može razumeti neko poseban, ili da treba da bude povezan/na sa drugim specijalnim ljudima (ili institucijama) visokog statusa.

4. Zahtev za ekscesivnim divljenjem.

5. Osećaj zaslužnosti, to jest, nerazumna očekivanja posebno povoljnih tretmana ili automatska saglasnost sa njegovim ili njenim očekivanjima.

6. Interpersonalna eksploatacija, to jest, iskorišćavanje drugih da bi postigao/la svoje ciljeve.

7. Nedostatak empatije: nije voljan da prepozna ili se identifikuje sa osećanjima i potrebama drugih.

8. Zavist prema drugima ili verovanje da mu/joj drugi zavide.

9. Arogantna, ohola ponašanja ili stavovi.

Kao što smo to učinili i u poglavlju o ljubavi, daćemo kratak pregled faza kroz koji prolazi narcistična ličnost u svom odnosu prema poslu (Yudofsky, Stuart C., 2005). Posebno detaljno iznosimo ponašanja u ljubavi i braku kod narcističkoh poremećaja ličnosti jer ga je najteže prepoznati u početnim fazama ljubavnog ili radnog odnosa, i može dovesti do najvećih šteta za partnera ili organizaciju. Osobe sa graničnom patologijom će brzo biti prepoznata kao nestabilne, konfliktne, impulsivne…šizoidne osobe kao povučene, nekomunikatvine, zanesene, čudne…dok narcis može duže vreme da sija u svom punom sjaju i dogura daleko.

Imati zaposlenog ili nadređenog sa narcističkim poremećajem ličnosti

Prva faza: Dobar početak

U obrascu ponašanja sličnom onom koji imaju u njihovim ličnim vezama, ljudi sa narcističkim poremećajem ličnosti pokazuju se kao jaki u inicijalnim fazama po zapošljavanju koje blede u loše sa prolaskom vremena. Kada počnu novi posao, radiće prekovremeno i davaće od sebe više od onoga što se očekuje na toj poziciji. Oni su stručnjaci da nauče i odgovore na specijalne potrebe svojih šefova i brzo se istaknu u odnosu na svoje vršnjake. Pokušavaju da se dodvore i steknu poverenje svojih nadređenih čineći posebne usluge koje prevazilaze očekivanja ili čak i granice njihovog posla. Primer je osoba koja putuje preko pola grada pre posla svaki dan da bi kupila, o svom trošku, specijalno pecivo koje njen šef obožava. Ovakvi zaposleni će tražiti prilike da razviju lične veze sa svojim šefovima čineći takve stvari kao što su odlazak po šefovu decu u školu ili na aerodraom kada se deca vraćaju sa fakulteta. Iako je pravi cilj ovih zaposlenih da obezbede svoju poziciju na poslu i napreduju, njihove specijalne usluge su maskirane kao podrška organizaciji na taj način što pomažu šefu da svoje vreme koristi efikasnije. Slikaju sebe kao vatreno lojalne svojim poslodavcima i njihov cilj je da postanu nezamenjivi. Razvijaju intenzivni rivalitet sa drugim zaposlenima koji su na istom nivou i koriste svoje posebne veze sa šefom da zastraše one koje vide kao konkurenciju. S vremenom, najambiciozniji i najsposobniji od ovakvih zaposlenih postaju poštovani kao oni koji brzo napreduju i koji su izuteno vredni kompaniji ili organizaciji. Kada dobiju komplimente od učesnika za neki uspeh, ponašaju se skromno i pripisuju sve zasluge svom šefu. Šefu zaposlenog i svima ostalima na višim nivoima organizacije, ova osoba izgleda kao pravo blago. Međutim, zato što su njeni motivi bili čisto privlačenje pažnje i napredovanje u ličnim ambicijama – umesto iskrene brige za poslove i uspehe firme – sa ovakvim zaposlenim problemi se pojavljuju s vremenom.

Druga faza: problemi se pojavljuju (Uvod u Lomaksov zakon)

Kako vreme prolazi, ambiciozni i sposobni zaposleni sa narcističkim poremećajem ličnosti stiče strukturu i sigurnost na poslu. Njegovi stavovi prema ljudima istog ranga i onima na nižim pozicijama u organizaciji su, u najboljem slučaju, indiferentni i odbacujući. Ukoliko se osete ugroženima od strane drugih kvalifikovanih osoba istog ranga, zaposleni sa ovim poremećajem postaju kompetitivni i hostilni. Obetvređivaće svoje kolege kod šefa, koji će onda biti stavljen u neprijatnu poziciju da mora da arbitrira užarene rasprave. U ovim okolnostima supervizor, koji je prihvatio mnoge lične usluge od svog zaposlenog sa narcističkim poremećajem ličnosti i koji je postao zavisan od svog zaposlenog zbog njegovog posebnog truda i mnogih postignuća, nema izbora osim da stane na njegovu stranu. Takve situacije su često prva indikacija visoke cene posebnog odnosa sa zaposlenim sa ovim stanjem.

Kada prođe još vremena i kada zaposleni sa narcističkim poremećajem ličnosti poveća svoje pouzdanje i sigurnost u posao, on će početi da očekuje i pokušaće da izvuče poseban obzir i tretman od svog poslodavca. Na primer, oni neće razumeti zašto se korporacijska ograničenja o godišnjim bonusima na platu odnose na njih – na kraju krajeva, ko je drugi kompetentan i daje toliko od sebe organizaciji, ili toliko zaslužuje? Često ljudi sa narcističkim poremećajem ličnosti izražavaju svoju želju za specijalnim tretmanom indirektno, ćutanjem i lošim raspoloženjem i preziranjem u toku dugih vremenskih perioda, posebno kad otkriju da su dobili bonus na platu koji je „samo“ na vrhu dozvoljene granice. S druge strane, ukoliko njihov poslodavac uđe u borbu za njih sa ciljem da njihov bonus pređe dozvoljenu granicu, oni i dalje ne pokazuju da cene to što su tretirani bolje od svih ostalih. Razlog je dvostruk. Prvo, povećan osećaj važnosti i zaslužnosti vodi ih u verovanje da ne postoji dovoljno velika plata koja bi kompenzovala adekvatno njihove izuzetne doprinose. Drugo, ukoliko komuniciraju da na primerenom nivou cene to što su adekvatno nagrađeni, oni veruju da će time potrošiti neke teško zarađene „usluge“ koje su mogli da upotrebe za nešto sledeće na šta imaju pravo.

Lomaksov zakon: jednom kada se prećutno složite sa zahtevom podređenog da ima poseban tretman, dve stvari su sigurne:

1. Neće biti doviljno.

2. On ili ona će vas mrzeti zbog toga.

Bazirano na ovom zakonu, dr Lomaks (Yudofsky, Stuart C., 2005) je predložio da ovim ljudi treba da imaju majicu na kojoj bi trebalo da bude odštampano sledeće: sa prednje strane – Hoću više!, sa zadnje strane – Više nije dovoljno!

Treća faza: Razilaženje puteva

Ljudi sa narcističkim poremećajem ličnosti, kako se pokazuje, imaju motivaciju i uključuju se bazirano na površnim, samouslužnim ciljevima. Iako u javnosti ovi ljudi zastupaju važnost misije i vrednosti svoje organizacije, oni su, zapravo, zainteresovani samo za to kako ih drugi u organizaciji vide i kako mogu da upotrebe organizaciju da bi napredovali u svojim ambicijama. Kako postaju sve sigurniji u svoj posao i precenjuju svoje doprinose vezane za posao, njihova osećanja da su zaslužni rastu. Oni progresivno posvećuju sve manje vremena i energije da bi bili priznati kroz svoja postignuća na poslu i, umesto toga, rade sve više na izvlačenju više toga za sebe od svojih poslodavaca. Postaju ogorčeni zato što veruju da nisu bili tretirani fer ili dobili srazmernu naknadu za ono što percepiraju da je njihova velika vrednost u preduzeću.

Njihovi supervizori i nadređeni, s druge strane, postaju razočarani njihovom smanjenom produktivnošću i besni zbog njihovih beskrajnih zahteva za povećanje plate i poseban tretman. Na kraju, revizor koji je oklevao da se konfrontira sa narcističkim zaposlenim zbog posebnih usluga koje je prihvatio, nema izbora osim da razgovara sa zaposlenim o njegovim nedostacima na poslu ili da preda iskreni tačan izveštaj o produktivnosti na poslu. Kao da izvlači osigurač iz granate, šefova akcija detonira eksplozivan odgovor zaposlenog. Zaposleni, koji je šokiran negativnim aspektima izveštaja, postaje besan na supervizora zbog onoga što njemu ili njoj izgleda kao neosnovana izdaja i nepravedni napad. On je apsolutno nesposoban da iskoristi evaluaciju na način koji bi bio konstruktivan i koji bi vodio poboljšanju njegove ili njene produktivnosti na poslu.

Zaposleni sa narcitičkim poremećajem ličnosti nisu sposobni da vide balansiranu sliku i da svoje nedostatke stave u kontekst svojih pozitivnih doprinosa. Kada su ukoreni, njihova prva misao je o tome kako da negiraju ili preokrenu negativnu evaluaciju, i ubrzo shvataju da će ovo zahtevati umanjivanje kredibiliteta i autoriteta supervizora koji je pisao evaluaciju. Često su ovakvi zaposleni doveli sebe na pozicije velikog poverenja u okviru organizacije, gde su imali pristup veoma poverljivim informacijama. Da su se njihovi pretpostavljeni imali ponašanje poduprto integritetom u njihovim, kako poslovnim odgovornostima, tako i ličnim ponašanjima sa svojim zaposlenima (tj. da su imali politiku – bez posebnih usluga), ne bi bilo mnogo toga što bi zaposleni, ma kako ogorčen negativnim ali fer izveštajem, mogao da uradi. Ukoliko su, s druge strane, supervizori ili šefovi prihvatali lične usluge od ovakvih zaposlenih ili ukoliko postoje problemi sa integritetom organizacije, dogodiće se borba za moć sa ishodom koji je teško predvideti.

Ne manifestuje se svaki problem konstantnosti objekta koji je povezan sa narcističkom patologijom na ovaj način. Karen Hornaj nam je opisala i probleme sa rasipanjem energije i interesovanja u mnogo pravaca kod osoba koje odbijaju da priznaju sopstvena ograničenja, koje su nespremne da se odreknju svoje narcistične omnipotencije – što je, takođe, vezano za deficit u konstantnosti objekta. Kroz omnipotenciju se pokušava uspostaviti odnos sa zamišljenim idealizovanim objektom i biti taj idealizovani objekt. Posledica je to da osoba nije stvarno povezana sa bilo kojom aktivnošću, već je obuzeta dokazivanjem svoje neograničene moći i izuzetnosti i zarobljena tim porivima.

Jedna od manifestacija nedostatka konstantnosti objekta je odnos prema radu onih ljudi što čine sporadične napore, koji otpočinju svoje težnje sa grozničavom energijom i entuzijazmom. Oni prave velike naslove za svoju knjigu, imaju poslovne projekte, otpočinju neku organizaciju. Međutim, uskoro njihovo interesovanje nestaje. Nekoliko stvari mogu da ometaju njihov nastavak procesa, a sve potiču iz sličnog izvora. Osoba nije nikada ni mislila da realno nešto uradi, ali je njena mašta jednostavno zavodila praveći svetlucave mehuriće sapuna. Ona može osećati da je to čini genijem koji je potreban da bi razvijao planove, a „detalje“ posla treba da urade “obični ljudi”. Prerno odustajanje je manevar u službi očuvanja ponosa. Kada bi istrajala malo duže, svaka prepreka bi se pretvorila u iskušenje, jer osoba oseća i očekuje da bi svaku prepreku trebalo da prevaziđe perfektno i brzo, inače nije genije već samo jadna budala. Ovakav odnos prema radu je, zapravo, odraz težnje da se uspostavi simbiotičko jedinstvo sa idealnim i svemoćnim objektom koje smo opisali ranije kao “fantaziju jednog dana” (doći će dan kada će sve biti idealno). Osobe sa takvom fantazijom očekuju da će “biti otkriveni” kao talenti, da će doživeti “uspeh preko noći”, dobiti na lutriji…očekuju neki magični događaj koji će ih spojiti sa izgubljenim idealizovanim objektom. Za “obične” stvari se ne vredi truditi. Umesto realnog povezivanja sa ciljem i procesom rada, osobe sa problemima konstantnosti objekta nalaze nerealne, kompenzatorne oblike povezivanja kroz koje pokušavaju da restauriraju izgubljeni odnos sa objektom.

Govorili smo o tome kako šizoidne osobe “rešavaju” potreba strah dilemu povlačenjem iz sveta stvarnih objekata i gradeći zamišljeni odnos sa unutrašnjim idealizovanim objektom. Sličan mehnizam koriste osobe koje, u svojoj glavi, prave “velika dela”, pišu velike knjige, pronalaza svetske izume…Njihov samoprezir nije toliko efikasno izbrisan kao u grupi narcisa “debele kože”. Iako ga slabo opažaju svesno, strah od neuspeha ih vreba iza čoška. Taj strah, iako uglavnom nesvestan, snažno ih odbija od bilo kakvog testiranja realnosti. Njihov ponos, investiran u neograničene potencijale, toliko je lomljiv da mora da bude osiguran neaktivnošću. Kao i svaka krhka pozicija, on zahteva dalju odbranu. Tako će osobe sa tim tipom ponosa razviti sekundarni ponos na samoj činjenici da ne rade. One osećaju da su “van konkurencije”, iznad kompeticije i ambicija (da nisu od onih koji imaju ambicije i laktaju se). Tako postaju još više utvrđeni u svojoj inerciji. Tada postaje neophodno i treće utvrđenje. Svako poređenje sa postignućima drugih, posebno svojih vršnjaka, preti da uništi celu labavu strukturu. Zbog toga moraju da izbegavaju svaki kontakt i povlače se u svoje “kule”.

Osobe sa paranoidnom strukturom pokušavaju da postignu izgubljenu poveznost sa objektom „specijalnim“ oblicima povezivanja – magičnom povezanošću. Paranoidna osoba mora da održava te fantazije po svaku cenu, da bi izbegla nepodnošljivi osećaj ravnodušnosti između sebe i objekta. Paradoksalno, žrtvovanje granica između sebe i objekta koje je sadžano u takvim fantazijama čini dostizanje konstantnosti objekta još težim, jer se mobiliše sekundarna, defanzivna uloga agresije da bi se te iste granice selfa zaštitile. Na poslu, osobe sa paranoidnim mehanizmima osećaju das u “svi pogledi uprti u njih”, da se prati svaki njihov korak (zbog nepodnošenja ravnodušnosti prema sebi)…Naravno, osećaju se ugroženima, ali to je posledica njihove posebne važnosti.

Primer 41 (Jovanović, N.)

Klijent N., poštanski službenik, umislio je kako mu po stanu i na radnom mestu postavljaju prisluškivače i kamere. Na pitanje ko mu i zašto to radi, odgovorio je da je to služba državne bezbednosti i da skupljaju materijal protiv njega. Pitao sam ga o važnosti njegovog radnog mesta i zašto bi to državna bezbednost činila. Odgovorio je da su, nekako, saznali da se sprema da ode u Holivud i da će tamo napraviti karijeru poznatog glumca, pa su pomislili da će, kad se vrati, da se uključi u politiku…I zbog toga traže material kojim bi mogli da ga diskredituju kad postane slavan. Takve ideje o prisluškivanju su krenule kada je prekinuo vezu sa ženom starijom od njega (na insistiranje njegovog oca). Nesposobnost da podnese gubitak objekta dovela je do pokretanja paranoidnog mehanizma. Ovo je, naravno, ekstreman primer dekompenzacije. Paranoidni mehanizam u radnom okruženju češće se manifestuje na suptilnije načine – kod ljudi koji se osećaju stalno napadnuti na poslu zbog svog poštenja, istinoljubivosti, vrednog rada…svi su protiv njih zato što su posebni – a ljudi su uvek protiv neke izuzetnosti.

Govorili smo i tome da se defekti u konstantnosti objekta reflektuju i kroz problem sa opraštanjem. Kako se ljudski rad uglavnom odvija u socijalnom okruženju, problem sa oprštanjem mogu u velikoj meri da utuču na radne sposobnosti čoveka. Kod onih koji nisu sposobni da oproste, radne okruženje može postati arena na kojoj sprovode svoje osvetničke misije. Posao i rezultati rada postaju sporedni. Takve osobe mogu postati opsednute nekim kolegom, koleginicom, pretpostavljenim…potrebom da im “pokažu ko je ko”, da ih ponize, kazne ili, čak, unište.

Kod nekih ljudi se problemi sa konstantnošću objekta manifestuju kroz prerano opraštanje. Oni su preterano spremni da oproste i zaborave štetu koja im je počinjena jer bi, u suprotnom, morali da se suoče sa osećanjima povređenosti i besa. Oni ne umeju adekvatno da opaze da su prevareni. Imaju izrazitu glad za objektima i veoma su zavisni od drugih. Nedostatak konstantnosti objekta čini ovakve osobe preterano zavisnima, što im onemogućava da priznaju povredu od strane onih od kojih su zavisni. Njihov kapacitet za rad je oštećen i time što nisu u stanju da kažu “ne”, da raspolažu sopstvenim vremenom i da rade svoj posao umesto da budu “devojka za sve”. To su ljudi koje mnogi “cimaju”, traže i dobijaju od njih mnogo toga što im nije u opisu radnog mesta, ili je ispod onoga što pruža njihovo mesto u hijerarhiji radne organizacije. Drugi ih ne poštuju, a oni postaju dezorganizovani i neproduktivni. Ako su na nekom rukovodećem položaju “razmaze” zaposlene i postaju njihovi “robovi” radeći poslove umesto njih.

Tabela 33-konstantnost objekta i kapacitet za rad

IZVOD IZ KNJIGE „SPOSOBNOST ZA LJUBAV I RAD I OLI INTEGRATIVNA PSIHODINAMSKA PSIHOTERAPIJA.

Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue’s system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom’s Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient’s Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man’s Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud’s three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36:653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9,3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001).Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That „Impossible“ Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.’ In: Hartmann 1964 Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

1. Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego’ Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010). Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler’s theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975).Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst’s narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O’Donohue W, T, & Fisher, J, E. (2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu – osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

1. Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant’s response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) „Will and Psychoanalysis,“ J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.