Autor: Oto Fenihel

Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza

 

Da bi osvetlio problem intorjekcije i njenih posledica, Frojd je uporedio melanholiju s normalnim fenomenom žalosti, s kojom je u vezi. Ako dete izgubi svoj objekt, libidinozne pulsije, koje više nisu fiksirane za objekt, preplavljuju dete i mogu stvoriti paniku. Odrasli je naučio kod »ožalošćenosti« da kontroliše taj afektivni talas odlažući proces svog rasterećenja. Veza koja ga spaja s izgubljenim objektom sačinjena je od hiljadu uspomena, koje se jedna po jedna raspadaju, a za to treba vremena. Frojd je označio taj proces pod imenom »Rad žalosti«. To je težak i mučan zadatak. Mnogi ljudi pokušavaju da ga odlože. Oni podržavaju iluziju da pokojnik nije mrtav, i tako odlažu svoj napor. Prividno odsustvo emocije kod preživelih, može, takođe poticati od identifikacije s pokojnikom.

Postoji tesna veza između verovanja da je pokojnik živ i fakta identifikacije s njim. Ožalošćeni, da bi uprostio svoj zadatak, izgrađuje sebi jednu vrstu unutrašnjeg supstituta, koji zamenjuje iščezli objekt. Za to on koristi isti mehanizam koji koriste svi oni koji su frustrirani, podrazumevajući i melanholički deprimirane. On regredira od ljubavi na inkorporaciju, od objektnih relacija na identifikaciju.

Često se primećuje da osoba počinje da liči unekoliko na izgubljeni objekt. Abraham je izvestio o slučaju bolesnice čija je kosa osedela kao i kosa osobe koju je oplakivala. Mogu se razviti srčani simptomi, ako je objekt umro od srčane bolesti. Prisvajaju se svojstva govora i mimike mrtvoga. Frojd je pokazao da se taj proces ne ograničava samo na žalost. On se odigrava i u slučajevima gde postoji isključivo »psihički« gubitak. Naveo je slučaj žene koja je posle prekida sa svojim ljubavnikom počela da liči na njega. Bulimija (koja poprima oblik pogrebne gozbe, što se može uporediti s totemističkim gozbama primitivaca) izražava nesvesnu želju da se pojede mrtvac. Odbijanje hrane sadrži u sebi potiskivanje te želje. Oboje spadaju u domen normalne žalosti.

Sve to potvrđuje da postoji identifikacija s mrtvim, koja se subjektivno doživljava u obliku oralne inkorporacije slične onoj koja se događa kod melanholije, ali manjeg intenziteta.

Proučavanje folklora koji se odnosi na smrt i pogrebne običaje daje nam ubedijive dokaze o univerzalnosti introjekcije kao reakcije na gubitak objekta. Obući crninu, na primer, predstavlja evoluisani oblik »vreće i pepela« primitivca, što izražava identifikaciju s mrtvim. Sve to potvrđuje Frojdovu tvrdnju: »Možda je identifikacija glavni uslov pod kojim će »Ono« napustiti svoj objekt. Mnogi ljudi koji su prerano izgubili jednog od svojih roditelja ispoljavaju znake oralne fiksacije i teže da uspostave značajne identifikacije sa svojim objektima, tj. da ih sasvim inkorporišu, pored toga što održavaju i normalne objektne relacije.

Za normalnog je, očevidno, mnogo lakše da popusti veze s introjektovanim objektom nego sa spoljašnjim objektom. Uspostavljanje introjekcije teži da olakša konačno popuštanje. Žalost se odigrava u dva čina.Prvi se sastoji u uspostavljanju introjekcije, a drugi u popuštanju veza koje spajaju s introjektovanim objektom, a drugi u popuštanju veza sa koje spajaju s intorjektovanim objektom.

Žalost se komplikuje i može postati patološka ako je relacija koja vezuje »ožalošćenog« s izgubljenim objektom bila duboko ambivalentna.

U tom slučaju intorjekcija poprima sadističko značenje. Inkorporacijom bolesnik teži da sačuva izgubljeni objekt, ali takođe da uništi rđav objekt. Ako to agresivno značenje pređe u prvi plan, introjekcija tada ponovo stvara osećanje krivice.

Ustvari, smrt često deklanšira (dovodi do izbijanja) ambivalenciju. Ako se želela nečija smrt, to se može interpretirati kao realizacija želje — smrt drugih može izazvati radost, smrt koja je pogodila drugog, poštedela je vas. Narcističke osobe, u najvećoj žalosti, imaju nesvesnu tendenciju da prebacuju svojim mrtvim bližnjima što su ih doveli u to žalosno stanje.

Te reakcije izaziva osećanje krivice i griže savesti. S druge strane, uvek se otkrivaju znaci griže savesti kod normalnih pogrebnih obreda.
Prosjaci i nepoštene trgovačke radnje dobro poznaju te krizne griže savesti kod osoba u žalosti i znaju to da iskoriste.
Identifikacija s pokojnikom ima takođe vrednost kazne.

»Pošto si želeo da drugi umre, ti treba da umreš«. U tom slučaju »ožalošćeni« veruje da je dozvao smrt dragome samom »moći« svoje želje. On se boji da mu se mrtvi ne osveti i ubije ga.

Sada je strah od smrti, taj koji povećava ambivalenciju. Ožalošćeni se trudi da »odobrovolji« mrtvoga (De mortuis nil nisi bonurn), pokušavajući da ga usmrti drugi put uspešnije nego prvi put. Svi pobožni obredi: bdenje oko mrtvog kovčega, pesak bačen u grob, kameni spomenici u čast mrtvoga — ukazuju na, vrlo stare, mere koje su težile da spreče pokojnika da se vrati među žive. Ožalošćenost je uopšte, pripitomljeni oblik žestokog primitivnog afektivnog rasterećenja straha i autodestrukcije kakva se nalazi kod necivilizovanih u toku žalosti (str. 130). Takve eksplozije su utoliko jače ukoliko je relacija s izgubljenim objektom bila ambivalentnija. Naša »žalost«, koja traje jedno izvesno vreme, jeste način koji nas štiti od žestine tih primitivnih afekata.

U zaključku, može se reći da je žalost okarakterisana ambivalentnom introjekcijom izgubljenog objekta. Osećanja koja su bila upravljena na objekt umerena su sada na introjektovani objekt. Osećanja krivice se nadovezuju na to.
Slični mehanizmi nalaze se kod dragih oblika žalosti. Stanje žalosti (tristesse) karakteristično je po jednom smanjenju osećanja vlastite vrednosti. Jedna osoba koja je u izvesnoj meri žalosna, traži utehu, sažaljenje, ukratko — »spoljašnje doprinose«. Jedna vrlo žalosna osoba udaljava se od objekta i postaje, narcistička, introjektujući objekt koji ju je frustrirao. Kad je objekt introjektovan, osoba produžava borbu da bi ponovo stekla svoje samouvažavanje na jednom intrapsihičkom nivou.

Narcistička potreba i konflikti koji prate introjekciju kod tuge (za mrtvim) ili druge žalosti mogu se pojačati u izvesnim okolnostima.

To se može desiti:

a) kad izgubljeni objekt nije bio voljen na doraslom nivou, već je služio da pribavlja za »Ja« narcističke doprinose;

b) kad je relacija prema objektu bila ambivalentna;

c) kad je individua bila fiksirana na oralni stadijum i nesvesno želela jedan seksualizovani »obrok«.

Napred smo opisali tipove predisponirane za razvoj melanholičkih depresija. Oni pokazuju sve tri pomenute karakteristike: povećanu narcističku potrebu, povećanu ambivalenciju i povećanu oralnost. Ako takva individua izgubi svoj objekt, ona počinje da ga mrzi i prebacuje mu da ju je napustio. Ona teži da prisili objekt da kompenzuje svoj gubitak nasilnim sredstvima, na magijski način.

Ona nastavlja svoje napore posle ambivalentne introjekcije objekta i nastoji da smanji svoja osećanja krivice. Ustvari, ona ih pojačava.

Duboko erotizovano produžavanje borbe protiv introjektovanog objekta je ono što sačinjava melanholičku depresiju. Melanholiju sačinjava očajnički napor jedne osobe koja hoće da primora introjektovani objekt da joj oprosti, da je zaštićuje i da je voli. Destruktivni elementi koji su oslobođeni tim prisiljavanjem ponovo izazivaju osećanja krivice i strah od represalija. Deprimirani se nalazi u nepodnošljivoj situaciji; boji se pomoći koja mu se pruža, a ima za njom vitalnu potrebu. A to je zato što ona može doneti sa sobom osvetu objekta ili introjektovanog objekta.

Ambivalencija se nalazi i kod drugih kliničkih slika tuge, kao kod opsesivnog samooptuživanja, posle smrti nekog objekta na primer. Ono što je patognomonično kod melanholičke depresije, to je potpuna i duboka regresija koja, polazeći od drugog analnog stndijuma, dopire unazad do oralnog i do primarnog narcističkog i stadijuma.