USAMLJENOST

Autor: Olivera Grčić 
Psiholog i psihoterapeut pod supervizijom

Usamljenost i samoća – ima li razlike?

U svakodnevnom govoru ova dva termina se koriste kao sinonimi – reči istog značenja.

Na površinskom nivou ova dva pojma su slična jer zaista usamljenost i samoću često karakteriše nedostatak ljudi.

Razlika je u samom osećaju nedostatka – usamljen čovek pati zbog nedostatka ljudi, dok sam čovek uživa u društvu samog sebe. Naizgled igra reči, ali u biti nije.

Kada je čovek sam, on je to izabrao iz različitih razloga – “ potrebno mi je da razmislim “, “ potrebno mi je da se opustim “, “ potrebno mi je da se fokusiram “, “ potrebno mi je da čujem sebe “, “ potrebno mi je da shvatim šta ja želim “ itd. Akcenat je na izboru samoće da bi lakše stupio u kontakt sa sobom.

Potreba za samoćom je prirodna ljudska potreba, jednako važna kao i potreba za druženjem. Naročito je to opravdano u današnje vreme kada se živi u svetu velikog broja informacija gde se, prema nekim procenama, količina informacija koju današnji čovek primi u danu, nekada dobijala za ceo život. Posao često može biti stresan, porodične obaveze, akademske obaveze – veliki broj ljudi koji nam se u danu obraća i količina informacija koju nam daje stvara želju da se ponekad od svega toga osamimo da bismo se približili sebi.

S druge strane, usamljenost nastaje kao patnja zbog nedostatka autentičnih i nama značajnih odnosa. Dakle, ne bilo kojih odnosa nego onih koji su nam značajni. To znači i da je moguće da budemo okruženi ljudima, čak i da to bude porodica, partner – neki odnosi koji su postojani u našem životu, ali da se opet osećamo usamljeno. Tu su, ali nisu tu.

Sposobnost da se bude sam i da se uživa u svom društvu, jedan je od bitnih preduslova za sposobnost održavanja autentičnog odnosa sa drugom osoba, koliko god to paradoksalno zvučalo. Rad na prihvatanju sebe, svoje ličnosti, želja, strahova i potreba, vodi nas i ka iskrenijim i zrelijim odnosima sa drugima.

Setimo se da nijedan ekstrem nije dobar. Biti stalno okružen drugima, ili biti stalno bez drugih simptomi su problema, a nikako psihičke stabilnosti. Kao i u svemu, važno je da nađemo balans.

Usamljenost na psihoterapiji

Iz mog terapeutskog iskustva, usamljenost je vrlo čest problem.
Klijenti nekada dolaze da bi radili baš na problemu usamljenosti na terapiji, ali mnogo češće čujem da je inicijalni problem zbog kog se obratio psihoterapeutu besmisao života, praznina, dosada, nedostatak volje za životom, depresija, sa kojima je usamljenost u vrlo tesnoj vezi.

Generalno gledano, usamljenost među ljudima se češće javlja kod dece, adolescenata i mladih, dok se usamljenost koju karakteriše nedostatak ljudi češće javlja u kasnijim periodima života.

I jedan i drugi oblik usamljenosti su teški za čoveka, i često su praćeni su osećajem stida – “ Da li meni nešto fali pa nemam nikoga “, “ Kako svi imaju nekoga bliskog, a ja ne “ ili “ Imam tolike prijatelje ( partnera, porodicu ), kako mogu da se osećam usamljeno, kad nisam sam “…

Dakle, pre nego što se krene sa radom na samom problemu usamljenosti, potrebno je prihvatiti ga i izvući ga na površninu ispod slojeva kojima je često prekriven, pa onda krenuti u njegovo rešavanje.

Kako se boriti sa usamljenošću?

Prvo, bitno je reći da smo svi mi ponekad usamljeni, neshvaćeni, želimo bolje i stabilnije odnose i slično. Na ljude utiče niz faktora u sredini u kojoj se kreću i to što će nešto u nama pokenuti osećaj usamljenosti ne govori ni o čemu drugom osim da smo živi ljudi. Dakle, sasvim je očekivano da će se ponekad dešavati da smo usamljeni i da će to brzo i spontano da prođe, kao što je i došlo. Problem nastaje samo ako se osećaj usamljenosti prolongira i postane hroničan – traje nedeljama, mesecima, godinama i velikog je intenziteta.

Drugo, korisno je istražiti potencijale aktuelnih odnosa koje imamo u životu. Nekada se dešava da ljude koji su dugo sa nama i koje doživljavamo kao deo našeg života počnemo da podrazumevamo, i da zaboravljamo koliko nam je nekada bilo zabavno i korisno vreme koje s njima provodimo.

Treće, bavimo se sobom. Sami ili uz pomoć psihoterapeuta, korisno je ispitati šta su naše želje, potencijali, stremljenja. Upoznavanje sebe.

Četvrto, kada upoznamo sebe, u celini, pokušati ( sami ili uz pomoć terapeuta ) da tu celinu zavolimo. Zamislite da svakog dana budete u društvu osobe koju volite – same sebe!

Peto, pohađanje aktivnosti koje nam se čine zanimljivim. Osim što će nama lično biti zabavno da prisustvujemo, otvara se mogućnost upoznavanja ljudi sličnih interesovanja.

Šesto, stvaranje nečega u trenucima kad se osećamo usamljeno. Ako bi bol zbog usamljenosti prerastao u neko delo ( kako god se ono činilo sitno i nesavršeno ), počeli bismo više da cenimo vreme u kom nema drugih ljudi i možemo se povezati sa unutrašnjim potencijalima i kreativnošću.

Sedmo, iniciranje kontakta sa ljudima koji nam se čine zanimljivim, ne biti u pasivnoj poziciji. Najgore što se može desiti je da odbiju druženje, a to o nama ne govori ništa drugo, osim da smo bili hrabri da izrazimo svoje želje.

Osmo, u pokušaju da sebi nađemo partnera ili prijatelja, akcenat staviti na traženje dovoljno dobrog, a ne savršenog. U tome se svi vrlo često zaletimo, pa čekamo savršene ljude za nas, a takvi ne postoji – ni mi nismo savršeni, pa što bi bili neki drugi?

Deveto, ne meriti ispunjenost svog života skalom Instagrama, Fejsbuka i ostalih društvenih mreža. Napraviti prelepu sliku i postaviti istu na društvenu mrežu traje manje od minuta, a živeti treba svaki dan, ceo dan. Postoji puno toga što neko namerno ne postavlja na društvenu mrežu i to je u redu, ali je besmisleno verovati i patiti gledajući te objave. Nije lako, ali je moguće.

Deseto, opustite se. Život je rolerkoster. I dobro, i loše, sve je to prolazno.

 

By |2018-12-15T23:29:54+00:00децембар 15th, 2018|Članci iz medija|