Transfer u psihoanalizi

 

Transfer je, po definiciji, doživljavanje osećanja, fantazija, stavova, nagona i odbrana prema osobi u sadašnjosti koje nije adekvatno u odnosu na tu osobu, već je ponavljanje reakcija prema značajnim osobama u ranom detinjstvu preneto na osobe u sadašnjosti.
U terapijskoj situaciji, osoba na koju se vrši prenos je terapeut. Transfer je opšte ljudska karakteristika i ne ispoljava se samo u analizi niti je njen produkt. Svi ljudski odnosi su kombinacija realnih i transfernih reakcija. Psihoanaliza je samo uočila tu pojavu i ponudila načine za njenu analizu i razrešavanje.
Iz definicije se vidi da je transfer iskrivljavanje realnosti – iskrivljavanje istine, koje osobu čini neautonomnom jer ona ne može da adekvatno odgovori sadašnjoj realnosti. Ako se prisetimo Fromovog razmatranja o odgovornosti kao sposobnosti da se odgovori, možemo reći da je osoba koja ponavlja prošlost umesto da reaguje na sadašnjost neodgovorna – nesposobna da odgovori na realnost. Prenos je nesvesna pojava. Mada osoba može biti svesna da su neke njene reakcije nerealne, čudne, preterane… obično ne razume značenje takvih reakcija.
Transferne reakcije su „motor“ analitičkog rada, one „teraju“ analizanta da radi u terapiji, izvor su najznačajnijeg materijala, ali u isto vreme, i najveće prepreke u analizi. Transfer je otpor po definiciji jer je nesvesno ponavljanje nečega umesto sećanja. Frojd je, u ranije navedenom citatu, razmatrao vezu između transfera i sugestije. U terapeutu analizant vidi mogućnost zadovoljenja potreba koje nisu bile zadovoljene od strane značajnih osoba iz detinjstva i ta nada mu daje dodatnu energiju za analitički rad. Insistiranje na zadovoljenju očekivanja od strane analitičara i razočarenje analizanta zbog njegovog neispunjavanja tih očekivanja vodi do negativnih reakcija – transfer postaje otpor i potrebno ga je analizirati.
Koji su uslovi za analizu transfera, preporuke za rad sa transferom i kakva je njihova povezanost sa dve osnovne vrednosti psihoanalitičkog metoda – istinoljubivošću i poštovanjem autonomije? I ovde će moja „epska opširnost“ biti u funkciji razjašnjavanja načina na koji se u „tehnici“ samo konkretizuju ove vrednosti.
Da bi se analizirao transfer, kao i otpor, treba da se razvije, inače bi analiza bila pre intelektualna igra nego doživljeno otkrivanje istine o sebi. Analitička situacija je takva da omogućuje analizantu da razvije svu raznolikost i intenzitet transfernih reakcija u skladu sa svojom individualnom istorijom i potrebama. Transfer je nešto što se dešava „ovde i sada“. On je saznanje prošlosti preko njenog prenošenja u sadašnjost, što je čini dostupnom posmatranju i analizi. Transferne reakcije se doživljavaju kao aktuelne – kao realnost.

Šta je to u analitičkom odnosu što omogućuje razvoj transfera ?

a) Analitičar kao ogledalo – Frojd je ( 1912. ) dao preporuku da analitičar treba da bude kao ogledalo u odnosu na analizanta. Ova preporuka je često pogrešno shvatana kao da to znači da on treba da bude hladan, nepristupačan analizantu. Ovakvo iskrivljeno shvatanje je dovelo do raširenih predrasuda o ponašanju analitičara i odnosu između njega i analizanta. Preporuka ima drugi smisao. Ona znači da analitičar treba da reflektuje analizantu ( kao ogledalo ) samo ono što je on sam manifestovao. Analitičar neće unositi svoje stavove i vrednovanja u analizu sadržaja koje iznosi analizant (mada osnovne vrednosti unosi samim ovakvim odnosom prema analizantu). Njegova neutralnost u odnosu na sadržaje koje analizant iznosi omogućuje analizantu da se suoči sa sopstvenim vrednovanjima svojih nesvesnih sadržaja. Analitičar se podjednako odnosi, na primer, i prema pozitivnim i prema negativnim osećanjima koja analizant ispoljava prema njemu – on ih analizira. Ne ocenjuje ih ni kao dobra, ni kao loša, što omogućuje da se ispolje i jedna i druga. Samo u tim uslovimamoguće je dosledno pridržavanje osnovnog pravila.
Takva neutralnost čini ličnost analitičara relativno anonimnom za analizanta i on ispunjava prazan prostor svojim fantazijama. Ako analitičar nije provocirao takve fantazije svojim ponašanjem, onda je lakše demonstrirati njihovu nerealnost i analizirati njihovo transferno poreklo. Ako se analitičar, u svojoj neutralnoj poziciji, odnosi prema analizantu kao prema autonomnoj osobi, ne sugeriše mu svoju istinu, analizant se, kroz razvoj transfernog odnosa, suočava sa svojim heteronomnim težnjama, svojom „sugestibilnošću“.

b) Apstinencijalno pravilo – Kada je neurotična osoba pod tenzijom, obično nalazi razne načine kako bi tu tenziju ublažila, potisnula ili delimično ispraznila. Tenziju izaziva neko potisnuto osećanje, sadržaj – neka odstranjena istina. Pražnjenje tenzije dovodi do toga da se ona ne unosi u terapijsku situaciju i izbegne suočavanje sa potisnutom istinom o sebi. To se može učiniti na razne načine, npr. uzimanjem alkohola, cigaretama, drogom, kompulzivnim seksualnim i drugim aktivnostima, preteranom ishranom, nespavanjem, brzom vožnjom kola i bezbrojnim drugim, često mnogo suptilnijim načinima. Jedan od takvih je prepričavanje sadržaja analitičkih sastanaka drugim osobama što dovodi do pražnjenja napetosti vezane za analizu i odigravanja transfernih reakcija prema analitičaru spolja. Ovakvim ponašanjem osoba izbegava porast tenzije i suočavanje sa njenim uzrokom. Obično, kada ti ventili nisu dovoljni, osoba i dolazi na terapiju. U terapijskoj situaciji kada dođe do nekog neprijatnog, potisnutog sadržaja, tenzija će porasti i analizant će pokušati da se posluži starim načinima rasterećenja, ili nekim novim koji ima istu funkciju. Ukoliko bi on to stalno radio, analitička situacija mu ne bi mogla pomoći da se suoči sa onim što izbegava. Zato se ovakva ponašanja prepoznaju kao otpor, način izbegavanja tenzije i unošenja neke istine u analitičku situaciju, i analiziraju se. Posle uspešne analize ovakvih ponašanja i njihove funkcije otpora, analizant se uči da ona ometaju razvoj terapije, tj. njegov razvoj, i uči da se uzdržava od njih. On na taj način uči apstinencijalno pravilo. Svako uspešno analiziranje ovakvih ponašanja može se iskoristiti da se analizant sam uveri u potrebu uzdržavanja od njih.
Osnovni smisao je da se nauči uzdržavanje od trenutnih zadovoljenja radi budućih, zrelijih načina zadovoljenja. To, dakle, nije nikakva zabrana od strane terapeuta ( što ne bi bilo u skladu sa osnovnim pravilom – slobodnim ispoljavanjem ), već preporuka za uzdržavanje od izvesnih ponašanja – ne zato što su „loša“ iz nekih „moralnih“ razloga, već zato što su se pokazala ( analizom ) kao ometajuća za analitički rad i razvoj analitanta.
Moglo bi se reći da je učenje apstinencijalnog pravila u stvari učenje – vaspitanje kako da se na zreliji – po razvoj osobe povoljniji način, pređe sa principa zadovoljstva na princip realnosti. Kada govori o vaspitanju i primeni psihoanalize na vaspitanje, Frojd kaže: „Stvorimo sebi jasnu sliku o tome šta je neposredni zadatak vaspitanja. Dete treba da nauči da vlada svojim nagonima. Nemoguće je da mu se pruži sloboda bez ograničenja svih njegovih impulsa. To bi bio vrlo poučan eksperiment za dečije psihologe, ali roditelji pri tome ne bi mogli da opstanu, a i sama deca bi pretrpela veliku štetu, kao što bi se to pokazalo delom odmah, delom u kasnijim godinama. Zadatak vaspitanja je, dakle, da koči, da zabranjuje, da suzbija. Ovaj svoj zadatak vaspitanje je u svim vremenima obilno izvršavalo. Ali smo iz analize saznali da baš ovo suzbijanje nagona donosi sa sobom opasnost oboljenja od neuroze. Sećate se da smo podrobno ispitivali načine kako se to odigrava. Vaspitanje, dakle, ima da pronalazi svoj put između Scile dopuštanja i Haribde zabrane. Ukoliko je problem uopšte ostvarljiv, mora da se pronađe optimum vaspitanja koji če doneti maksimum koristi i najmanje štete. Treba da se reši pitanje koliko da se zabranjuje, u koja vremena i kojim sredstvima. A tada treba uzeti u obzir i to da objekti vaspitnog uticaja sa sobom nose veoma različite konstitucionalne sklonosti, tako da isti postupak vaspitača ne može biti podjednako dobar za svu decu. Neposredno procenjivanje pokazalo je da je vaspitanje, do sada, svoj zadatak vrlo loše ispunjavalo i da je nanelo deci veliku štetu… [1]
Ferencijevi eksperimenti sa Scilom dopuštanja – zadovoljavanjem transfernih potreba analizanata, i Haribdom zabrane – zaoštravanjem apstinencijalnog pravila, su pokazali koliko ove Frojdove reči važe i za analitički metod – vaspitanje analizanta. Kako analitički metod rešava svoj odnos između dopuštanja i zabrane ?
Apstinencijalno pravilo se odnosi i na analitičara. Jedno od pravila u analizi transfera je da analitičar ne zadovoljava svoje kontratransferne potrebe i transferne potrebe analizanta, ( smanjujući mu tako tenziju ), kako bi omogućio suočavanje sa tim potrebama i njihovo analiziranje. Analitičar u svom „ugovoru“ sa analizantom nije ni obećao ništa drugo do da pošteno obavlja svoj posao – da analizira. Tako da, kako kaže Sas u „Etici psihoanalize“, ispunjavajući svoj „ugovor“analitičar ne osujećuje niti zadovoljava analizanta već samo pošteno vrši svoj posao ispunjavajući obaveze na koje se obavezao. Međutim, bez obzira što mu nije obećano ispunjenje njegovih transfernih potreba ( ako mu analitičar svojim nesvesnim, kontratransfernim ponašanjima nije dao „nadu“ da će ih ispuniti ), analizant to i dalje očekuje. Porast tenzije zbog nezadovoljavanja tih očekivanja dovodi do intenzivnog razvoja transfera i zato se može reći da apstinencijalno pravilo pospešuje razvoj transfera. Da li je, međutim, tačno da analitičar ne zadovoljava transferne potrebe analizanta ?
Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga kako shvatamo transfer. Ako pođemo od toga da je transfer ponavaljanje reakcija prema značajnim osobama iz detinjstva na osobe u sadašnjosti, možemo se zapitati nisu li potrebe za razumevanjem, poštovanjem autonomije, empatičkim odnosom i sl. nezadovoljene potrebe koje se prenose na osobe u sadašnjosti. Da su roditelji bili u stanju da empatišu sa analizantom dok je bio dete, da razumeju njegove razvojne potrebe i poštuju njegovu autonomiju, verovatno je da ne bi ni bio na terapiji. Te potrebe analitičar zadovoljava ( u određenoj meri ) i to je neophodno za razvoj radnog saveza. Dakle, neke transferne potrebe se zadovoljavaju. Koji je to kriterijum na osnovu koga se neke potrebe zadovoljavaju, a neke ne ? Koja je to „određena mera“ ?
Sledeći dalje definiciju transfera dolazimo do toga da se radi o osećanjima, stavovima… koji su „neadekvatno“ preneseni na osobu u sadašnjosti. Ali šta to uopšte znači neadekvatno ?
U objašnjenjima obično stoji da su to osećanja koja analitičar nije provocirao svojim ponašanjem već su ona analizantova projekcija. Tom logikom bi i potreba za razumevanjem, empatičkim odnosom, poštovanjem… mogla biti neadekvatna ako bi se analitičar ponašao hladno i autoritarno sa idejom da terapeut treba takav da bude. Sa druge strane, ako bi analitičar smatrao da treba zadovoljavati transferne potrebe analizanta i to pokazivao u svom ponašanju, reakcije se ne bi mogle nazvati neadekvatnim situaciji iako su prenesene. Čak bi se moglo reći da, kako su sve naše reakcije prema osobama u sadašnjosti „obojene“ našim karakterom, našom strukturom koja je formirana u ranim odnosima sa objektima, i kako se sve naše reakcije „filtriraju“ kroz tu strukturu, da su svi odnosi transferno obojeni.
Dakle, šta je neadekvatno je relativno, sve što je preneseno ne mora biti neadekvatno, koji je onda kriterijum ? Kako ga odrediti ? Pokušaću da dam nekakav odgovor iako je na ovo pitanje teško konkretno odgovoriti. Na primer ovako – zadovoljavaju se one potrebe analizanta koje vode razvoju, a ne zadovoljavaju se one koje teže održavanju zastoja u razvoju, neuroze ili regresiji. To je nešto što je lako reći, a teško konkretno odrediti.
U apstinencijalnom pravilu se suočavamo sa istom onom dilemom koju imamo u vaspitanju. Zadovoljenje kojih potreba je u funkciji razvoja ? Ovako uopšteno postavljeno pitanje je besmisleno. Moramo postaviti pitanje koje su potrebe kod konkretne osobe, u konkretnoj životnoj i terapijskoj situaciji razvojne. Isto važi i za vaspitanje – zadovoljenje kojih potreba je, kod konkretnog deteta, u kom periodu razvoja, na koji način, u službi razvoja. Kada je u pitanju vaspitanje dece odgovor je mnogo teži i neću ni pokušavati da o tome diskutujem. Što se tiče analitičkog naknadnog vaspitanja mogao bi se izvući nekakav odgovor. Sasov odgovor da za analitičara, pridržavanje apstinencijalnog pravila znači pridržavanje „ugovora“, tj. svoje obaveze da analizira, nije jasan. Šta to znači analizirati? Ne sastoji se analiziranje samo u intelektualnim operacijama analitičara i pridržavanju određenih pravila analitičkog ugovora. Analiza je, pre svega, odnos između dvoje ljudi u kome je emotivni odnos, nesvesna komunikacija, kontakt od presudnog značaja. Te aspekte odnosa nije lako, ako je uopšte moguće, jasno odrediti i podvesti pod pojam ugovora.
Tendencija da se odgovor na ovo pitanje pretvori u terapijsku tehniku je ista kao pokušaj da se nađe recept za vaspitanje dece. Ključno u terapiji i vaspitanju je razumevanje. Setimo se, ranije navedenih, Fromovih reči: „Ljubav prema životu ima svoj način izazivanja promene – razumevanjem… sva živa materija raste sopstvenim tempom. Drvetu je potrebno dato vreme da poraste, baš kao i malom detetu. Onaj ko bi upotrebio silu da promeni ritam razvoja u stvari bi uništio biće koje raste. Ne samo što je sila štetna po razvoj, već su, da bi se doprinelo rastenju potrebni briga i znanje. Čovek koji zaboravlja da zalije biljke ili ih suviše zaliva, liči na majku koja hrani odojče samo kada joj ono uzvraća smeškom. Takav baštovan mora da uživa nadmoćnost, bilo preteranom pažnjom koja guši, bilo zanemarivanjem.“
Bez razumevanja, terapijska „tehnika“ nema smisla niti je efektivna na dubljem nivou. Samo razumevanjem se može pružiti stvarna pomoć. Ali za razumevanje nema recepta, nema tehnike razumevanja. Roditelju nećemo puno pomoći da razume svoje dete time što mu kažemo da treba da ga razume, ili mu damo neke psihološke informacije o dečijoj psihi. Preduslov za razumevanje drugoga je razumevanje sebe. Vapaj za određenom tehnologijom lečenja potiče iz nedostatka sigurnosti u vlastitu sposobnost razumevanja i podseća na grčevitu potrebu mnogih roditelja da se u vaspitavanju dece drže bilo tradicionalnih uputstava, bilo savremenih, „naučnih“ saveta i metoda savremenog vaspitanja. Ne postoji posebna „tehnika“ vaspitavanja dece od godinu dana, dece od dve, tri godine. Na svakom uzrastu, za svako konkretno dete, delanje roditelja treba da proistekne iz njegovog razumevanja deteta. To je, naravno, ideal. Slično tome, izgledaju neopravdani pokušaji da se odredi tzv. „klasična“ tehnika analize za neuroze i razdvoji od psihoanalitičke psihoterapije koja je zasnovana na postignućima ego psihologije u radu sa težim patologijama. Ne postoji „ortodoksna ili klasična tehnika“. Ako je analitička „tehnika“ konkretizacija osnovnih načela – istinoljubivosti i poštovanja autonomije na konkretnu osobu, i ako proizilazi iz razumevanja, onda možemo postaviti pitanje kako naše razumevanje osobe određuje šta je, u konkretnoj terapijskoj situaciji, poštovanje njenih razvojnih potreba.
Vratiću se na analizu transfera analizirajući dalje preporuke za rad sa transferom. Kada ćemo analizirati transfer ? Preporuka je da se transfer analizira onda kada postane otpor. Tu postoji mala nejasnoća. Transfer je, po definiciji, uvek otpor jer predstavlja nesvesno ponavljanje umesto sećanja i uvida. To je, međutim, teorijsko izjednačavanje. Transfer se analizira kada se doživi kao otpor od strane analizanta ili analitičara, tj. kada se očita njegova ometajuća uloga za razvoj analitičkog procesa. Zašto se transfer ne analizira odmah kada se uoči ? Ako je on iskrivljavanje realnosti, zašto to odmah ne izneti analizantu ?
Negativan transfer se uvek doživljava kao otpor ( ako je analizant svestan negativnih osećanja prema terapeutu ) i analizant se sa njim suočava ako postoje neophodni preduslovi – dovoljan intenzitet, demonstrabilnost, stanje analizantovog ega koje omogućava prihvatanje takvog suočavanja… Pozitivni transfer se, međutim, ne analizira ni kada postoje svi preduslovi ukoliko nije doživljen kao ometajući za razvoj analitičkog procesa. Obrazloženje za to je da pozitivna transferna osećanja služe kao generator, pokretačka snaga napretka u terapiji. Prisetimo se Frojdove diskusije o transferu i sugestibilnosti kao pomoćnim snagama u terapijskom procesu. Jednostavnije rečeno, analizant radi „za ljubav terapeuta“, nadajući se da će, ako bude dobar analizant, dobiti neku vrstu zadovoljenja od terapeuta ( divljenje, ljubav, seksualno zadovoljstvo, priznanje… ) To podseća na odnos između roditelja i dece. Dete se odriče mnogih instinktualnih gratifikacija, modifikuje ih, postaje „dobro“, „vaspitano“, uči, dobar je đak… za ljubav roditelja ( osobe koja ima roditeljsku ulogu ). Ali cilj analize nije vaspitati analizanta prema svojoj slici i za to ga nagraditi ljubavlju.
Verujem da je identifikacija sa roditeljskim standardima nužna stepenica u razvoju ka moralnoj autonomiji, te je, i u terapijskoj situaciji, identifikacija sa realnim ili izmišljenim očekivanjima terapeuta kroz razvoj pozitivnog transfera takođe nužna. Često čujemo kako roditelji, suočeni sa odbijanjem deteta da prihvati neko odricanje ili obavezu, kažu: „Ne radiš ti to za mene, tebi treba škola, a ne meni… to je za tvoje dobro.“ To je, u suštini, tačno ( delimično ) ali obično „ne pali“, sve do uspostavljanja „unutrašnjeg regulatora“ ili zrelog, autonomnog Super Ega. ( o teorijskom objašnjenju ovog procesa pisaću kasnije ). Kako je upravo nedostatak u formiranju autonomnog, depersonalizovanog, „ego sintonog“ Super Ega, uz neadekvatno funkcionisanje Ega, problem koji dovodi do potrebe za traženjem pomoći od terapeuta, razumljivo je da strukturalni konflikt ponovo postaje interpersonalni upravo kroz pojavu transfera.
Onda kada, zbog nezadovoljenja transfernih potreba od strane analitičara, pozitivni transfer postane negativan, analitičar se nađe u istoj situaciji kao i roditelj. Ispada kao da je njemu više stalo do analizantove autonomije nego samom analizantu. Analizant ima potrebu da ga kazni, obezvredi… jer nije ispunio nešto što nije ni obećao ( pod pretpostavkom da analitičar svojim nesvesnim, kontratransfernim ponašanjem nije „zavodio“ analizanta ). Ukoliko nije ranije propustio da definiše terapijsku situaciju, razjasni uloge, očekivanja i motivaciju analizanta ( svesnu ), i na osnovu toga sklopi sa njim „terapijski ugovor“, analitičar ima mogućnost da na to podseti analizanta.
Odnos između dve autonomne osobe koje sarađuju u nekoj aktivnosti, određuje njihov ugovor koji predstavlja definisanje uloga, zadataka, očekivanja… U terapijskom ugovoru, analitičar je pristao da odvoji svoje vreme i uloži svoje sposobnosti i znanje u analiziranje analizanta. ( T. Sas – Etika psihoanalize ). To je jedino što mu je obećao. Analizant je obavezan samo da plaća svoje sastanke ( ako su se tako dogovorili ). Ako je analizant došao na terapiju „za svoje dobro“, bez prinude, i ako mu je analitičar objasnio šta nudi i šta treba da radi da bi od analize imao koristi ( osnovno pravilo, pravilo apstinencije… ), onda, kada analizant to počne da izbegava, on krši „ugovor“ i to postaje predmet analize. U tom trenutku, transfer postaje neadekvatno ponašanje jer nije u skladu sa ugovorom. Dakle, neadekvatnost se ne procenjuje u odnosu na neke terapeutove norme ponašanja, vrednosti, teorijske postavke, već u odnosu na dogovor koji su analitičar i analizant postigli bez ikakve prinude, sa slobodom da biraju hoće li ili neće da pristanu na takvu vrstu odnosa. Ako analizant hoće autonomiju, ako je prihvatio i „osetio na svojoj koži“ vrednost koju istinoljubivost ima na tom putu ostvarivanjem njegovog cilja, onda je svako ponašanje koje ga odvaja od tog cilja – neadekvatno. Taj „ugovor“ postaje njihova unutrašnja vrednost u odnosu na koju se procenjuje adekvatnost ili neadekvatnost nekog ponašanja. Svako je odgovoran za ispunjavanje svoje ugovorne obaveze, na koju je slobodnom voljom pristao.
Ovde je terapeut u boljem položaju od roditelja, jer je teško reći da je dete slobodno izabralo npr. da ide u školu. Ono je heteronomno. Roditelji su u situaciji da ga ubeđuju da je to za njegovo dobro i da pronalaze načine kako da ispune svoju obavezu prenošenja nekog sistema vrednosti, navike, ciljeve… ukratko, kako da socijalizuju dete, što teško da je detetov cilj. Dete nije u stanju da sklapa autonomni ugovor jer je u heteronomnoj poziciji, ali sklapa neke svoje „ugovore“ koji su zasnovani na nedovoljno razvijenom opažanju realnosti ( ako se to može nazvati ugovorom ). Neuroza je takva vrsta „ugovora“. Iako je sa analitičarem sklopio jedan ugovor, kroz transfer analizant pokušava da, nesvesno, ugura i „odigra“ „ugovor“ koji je „sklopio“ sa roditeljskom figurom i zapisao ga negde u svom Super Egu. Iako je ovo suviše pojednostavljeno, mislim da može poslužiti kao ilustracija onoga što sam hteo da kažem, a to je da analiza transfera počinje onda kada se prekrši unutrašnji terapijski dogovoreni moral – terapijski ugovor. Kazne za „prekršaj“ – otpor, nema od strane terapeuta. On i nije odgovoran za analizantov deo posla već samo za svoj ( da analizira ).
Napredak u analizi je analizantov cilj i odgovornost, pa je zastoj na putu ka tom cilju njegov neruspeh i analitičar nije u situaciji da ga „ubeđuje“ da je to za njegovo dobro, niti treba da se oseća ugroženim kad se pojavi otpor, osim ako i njegove kontratransferne potrebe, čije ispunjenje, takođe, nije u ugovoru ( npr. da bude uspešan analitičar ) do toga ne dovode. Ako se pridržava osnovnog terapijskog stava, analitičar nema progoniteljsku funkciju Super Ega, već funkciju ego sintonog Super Ega ( ego sintono je ono što vodi ciljevima koje je Ego postavio – ispunjenju ugovora, napretku u terapiji, autonomiji ). Dakle, onda kada ugovori analizanta i analitičara i analizantov „nesvesni ugovor“ sa roditeljskim figurama počinju da se prepliću na takav način da je „terapijski ugovor“ ugrožen, potrebno je analizirati situaciju, tj. transfer se analizira kada postane otpor.
I otpor se definiše kao „sve one snage koje se opiru terapijskom procesu“. Otpor nije „loše“, „neprilagođeno“, „neadekvatno“ ponašanje prema nekim spoljašnjim kriterijumima, niti prema nekim terapeutovim standardima. To je, naprosto, ponašanje koje je suprotno ciljevima koje je analizant svesno postavio u terapiji. Analitičarev posao je da suoči analizanta sa protivurečnostima između ciljeva koje je sam postavio i ponašanja koja ne vode ostvarivanju tih ciljeva. Analizant tako uči da preuzme odgovornost za svoje aktivnosti koje ometaju postizanje ciljeva koje je sam sebi postavio u terapiji i šire, uopšte u životu, kao i to da ne brka svoje „infantilne ugovore“ i pravi zbrku u svojim sadašnjim osnosima sa ljudima. Upravo zbog te jasnoće odnosa kojoj teži analitički odnos Sas i kaže: „Ja verujem da glavna intelektualna i naučna vrednost psihoanalitičkog lečenja leži… u vrsti uzora koji analitički odnos pruža za postizanje boljeg shvatanja etike, politike i društvenih odnosa uopšte.“ [2]
Prodiskutovaću, u ovom svetlu, još nekoliko preporuka za rad sa transferom. Jedna od njih je da ćemo transfer analizirati onda kada se razvio do optimalnog intenziteta. To je samo dodatatna preporuka prethodnoj. Koji je to optimalni nivo ? To nije neki fiksirani kvantitet već zavisi od stanja analizantovog Ega. Najvažnije je da transferno iskustvo bude emocionalno značajno i smisleno za analizanta, ali da ga ne preplavi i to doživi kao traumu. Analitičar treba da oseti koji je to nivo u svakoj posebnoj situaciji. Kada je u pitanju negativni transfer, situacija je jasna. Negativne reakcije prema terapeutu, ako ih nije izazvao nekim svojim ponašanjem – nepridržavanjem ugovora, su očito otpor, tj. ometaju analitički rad. One se mogu analizirati čim postanu dovoljno demonstrabilne ako je analizantov Ego spreman da se suoči sa tim osećanjima.
Sa pozitivnim transfernim osećanjima je stvar složenija. Zar nije prirodno da se razvijaju pozitivna osećanja prema osobi kojoj se poveravaju intimne stvari, od koje se očekuje pomoć i koja je spremna da razume. Takva osoba ima roditeljsku ulogu. Poverenje je neophodno za rad. Osećanja ljubavi, poverenja i poštovanja prema roditeljima pokreću decu da prihvate zahteve realnosti. Kada budem govorio o radnom savezu pokušaću da detaljnije objasnim ulogu realnog poštovanja koje se zasniva na stvarnoj moći terapeuta da pomogne, na analizantovom realnom opažanju terapeutovih sposobnosti. Kod pozitivnih transfernih osećanja radi se, međutim, o prenosu idealizovanih predstava objekata koje su odbrana od gubitka ili razočaranja i vlastite agresivnosti prema njima. U delu o psihoanalitičkoj teoriji razvoja moralnosti biće više reči o procesu kroz koji preolazi razvoj odnosa prema objektu od simbioze do autonomije. Za ovu priliku, uzeću samo zapažanje koje potiče od Frojda i kasnije se razrađuje kod ego psihologa, o važnosti „optimalnih frustracija“ za normalan razvoj odnosa prema objektu.
Najjednostavnije rečeno, u procesu razvoja dolazi do postepenog, doziranog razočarenja u idealizovane predstave omnipotentnog objekta i sebe. Detetova postignuća i postepene identifikacije sa realnim predstavama objekta omogućuju razvoj samopoštovanja u normalnom procesu razvoja. Ukoliko dođe do preranih i prejakih razočarenja, oštećuje se razvoj samopoštovanja i dolazi do odbrambenih fiksacija za idealizirane, nerealne predstave objekta i sebe. Taj proces se reaktivira u prenosu. Idealizovanje terapeuta kao objekta prenosa pokreće i očekivanja gratifikacija koja su bila usmerena prema idealizovanim objektima u detinjstvu.Ovaj put, međutim, sposobnost analitičara da razume analizanta treba da spreči traumatska razočarenja.Zato se transfer analizira kada je optimalni nivo intenziteta postignut. U proceni tog trenutka je od presudnog značaja kontakt koji je analitičar u stanju da ostvari sa analizantom. Ni tu nema nekog određenog recepta. „Optimalna frustracija“ se sastoji u tome da analitičar ne zadovoljava transferne potrebe analizantu koje nisu razvojne, ne ponaša se kao „idealni dobar objekat“ jer bi to samo pojačalo fiksaciju, ali mu pruža mogućnost da dođe do uvida, spreman je da prihvati i razume njegovo razočarenje, negativna osećanja, bez osude i odbacivanja – ne pretvara se u „progoniteljski loš objekat“ što omogućuje integraciju oprečnih osećanja i predstava kod analizanta i identifikaciju sa realnom predstavom analitičara kao „celog objekta“. Ove pojmove ću razjasniti kasnije u delu o teoriji. Uporedo sa razvojem transfera i njegovim razrešavanjem razvija se i radni savez kao i realni odnos sa analitičarem koji su amortizeri za razočarenja proistekla iz transfernih osujećenja.

[1] Frojd, S. – Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, str. 254.

[2] Sas, T. – Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd, 1978. , str. 33.

By |2019-02-07T21:53:29+00:00фебруар 7th, 2019|Članci, Članci iz medija|