Autor teksta: Olivera Milutinović

Psiholog, psihoterapeut i edukator OLI centra

 

 

Verovatno da ne postoji čovek koji se bar nekad u životu u nekoj situaciji nije osetio odbačeno. Pretpostavljam da kada bih sada upitala bilo koga od vas da li poznajete taj osećaj i kako je osećati se odbačeno, da bih dobila potvrdan odgovor na prvo pitanje i najrazličitije moguće odgovore na drugo. Ono što nas sve međusobno razlikuje je naš emocionalni odgovor na situaciju u kojoj doživljavamo odbačenost. Hajde da pokušamo da vidimo šta je ta suštinska razlika među nama. Zašto i kako neki od nas razviju strah od odbacivanja?  Kako to sve može da utiče na naše živote?

Bila bi idealna situacija za svakog od nas kada bismo se rodili u savršeno prihvatajućem svetu, u kojem nam je unapred obezbeđeno da budemo prihvaćeni baš takvi kakvi jesmo, mi, celi, a da bezuslovno dobijamo ljubav, poštovanje i uvažavanje. Realnost je, naravno, drugačija. U trenutku kad počinje da se formira naše prvo, krhko „ja“ već je svet oko nas prepun nekih „ne, ne može, ne sme, mora, treba“, i slično. Svet je pun ograničenja svakako, a zamislite koliko su ona velika kada ste jedno malo, bespomoćno i zavisno stvorenje zvano dete. I onda, kako bi došlo do nekakve unutrašnje ravnoteže unutar te krhke tek stvorene ličnosti, priroda je u zakonitosti razvoja jednog bića uvela praktično rešenje – narcizam. Dečji narcizam je najprirodnija razvojna pojava, sa svim svojim odlikama, grandioznim selfom, doživljajem sopstvene omnipotentnosti, magijskim mišljenjem, sve u svemu, jedno bespomoćno dete kreacijama svog dečjeg uma nadilazi sopstveno osećanje bespomoćnosti koje bi pretilo da ga unizi, uništi, umanji i ne da mu ni da preživi ni da raste. U tom trenutku razvoja svakog deteta postoje dve perspektive, jedna realna u kojoj je dete malo, nedoraslo, nezrelo, nemoćno i zavisno;  drugu, u kojoj je dete u svom doživljaju nadmoćno, svemoćno, veliko i najvažnije na svetu. Kako se „moći“ deteta polako razvijaju u ovoj prvoj ravni realnosti, tako ono sve više kreće da se toj realnosti izlaže, suočavajući se sa svojim ograničenjima. Suočavanje sa tim ograničenjima svakako izaziva prve velike i male narcističke povrede, koje su svakako bolne i teške, ali dete vode razvoju i usvajanju realnije slike o sebi, usklađenije sa stvarnošću. Neka doza narcizma opstaje kod svakog od nas, ali u normalnom toku razvoja infantilni narcizam polako iščezava.

Ako ste pažljivo čitali, onda vam je jasno da nešto što je prirodna razvojna zakonitost ima svoju svrhu i mesto i razlog pojavljivanja, a da će isto tako, kad taj razlog iščezne, to nešto opet prirodnim putem i zakonitostima razvoja i da „iščezne“. Tu dolazimo do glavnog zapleta. Šta ako dete iskusi od svoje okoline, od svojih značajnih drugih, narcističke povrede u vreme i kako im način nije?! Šta kad se naruši ta ravnoteža koju je priroda uspostavila, pa to bespomoćno biće zapravo prerano DOŽIVI svoju nemoć i ograničenja? Šta ako se neko ruga na bilo kakvu pojavu narcizma tog deteta, ako ga ismeva, ako ga ponižava, ako ga povređuje?! Šta ako roditelj zapravo osujeti taj dečji narcizam i ako ga minira u toj, za dete, zaštitnoj i važnoj funkciji?! Šta ako roditelj samo kritikuje dete i ne pohvaljuje ga nikad?! Šta ako roditelj ne ume da se ijednom u životu iskreno zadivi nekom postignuću svog deteta?! Šta ako roditelj ne ume, ili ne sme, ili ne može da podrži dete u postepenom osvajanju sveta i svojih novih malenih sposobnosti (za dete ogromnih)?! Dete će se osetiti kao da je potpuno odbačeno, i to kao da je jedini krivac za to odbacivanje ono samo, jer nije dovoljno dobro, vredno, lepo, pametno, spretno ili šta god već taj maleni dečji um može da smisli da sebi objasni zašto mu ne pripada ljubav koju toliko želi. U tom trenutku dete je još uvek potpuno nemoćno, zavisno biće. I sa takvom jednom dodatnom povredom postaje očajni zavisnik od tuđe ljubavi, koji će osmisliti gomilu i gomilu dečjih  nezrelih strategija da tu ljubav dobije. I onda neki tako i odrastu sa tim istim strategijama i istim sržnim osećanjem i doživljajem sebe kao nedovoljnim…(za šta sve ne) i sa zaostatkom infantilnog narcizma koji je ostao tu da i dalje vrši tu neku funkciju koju je imao u detinjstvu, a sad mu već ni vreme ni mesto nije. Dakle, nema testiranja u realnosti, nema suočavanja sa ograničenjima, nema iščezavanja infantilnog narcizma, jer je svako novo ne, svaki novi zid, svaka nova granica, svaka nova frustracija, opet i opet povreda bolne rane iz detinjstva. E to je suština razvijanja straha od toga da ćemo biti odbačeni i razvijanja svih razvojno nezrelih i manipulativnih strategija da to čega se najviše plašimo izbegnemo.

Sad vas molim da se ponovo setite opisa od malopre i zamislite kako izgleda kad jedno takvo ranjeno dete poraste, ali emotivno ne odraste. Ja vam nudim nekoliko ilustracija kakve će potrebe imati takva osoba u odnosima sa drugima u poređenju sa odraslom, zrelom osobom, u istim fazama života.

Dečja potreba vrišti: „Molim te, nemoj da me odbaciš, neću moći da preživim, potrebno mi je da me prihvatiš, ne mogu da preživim bez tvoje ljubavi. Ako me odbacuješ, to znači da ja nisam vredna ljubavi i ja to ne mogu da podnesem. Moraš da me voliš, moraš da me prihvatiš, moraš da želiš isto što i ja, jer ako nije tako onda to znači da ja definitivno nisam vredna ljubavi i da sa mnom nešto nije u redu.“

Odrasla potreba kaže: „Volela bih da se nađemo u uzajamnom odnosu prihvatanja, bliskosti i ljubavi, ja to želim, a želela bih da želiš i ti. Ako ti ne želiš isto što i ja, biće mi žao, ali moj život ne zavisi od toga i ja to mogu da podnesem.“

Dečja potreba vrišti: „Mene svi odbacuju i odbijaju, to ne mogu da podnesem. Ako se nekome približim i ako stvarno vidi kakva sam i ako me dobro upozna, znači da će me sigurno odbaciti i da neće nikako moći ili želeti da me voli. Najbolje je da nikome ne pokazujem ko sam stvarno ja. Ljubav mogu da dobijem samo ako drugima pokazujem ono što oni žele da vide i ono što njima treba.“

Odrasla potreba kaže: „Želim da volim i da budem voljena. Ja sam voljiva i ima ljudi koji mogu da me vole. To ne zavisi od mene, već od slobodnog izbora tih ljudi. Ja sam takva kakva jesam i da bi me neko zavoleo jedino što treba da radim jeste da budem takva kakva jesam, da se pokažem i da pokažem moju naklonost koju osećam, ostalo ostaje na drugima. Ne moram da se plašim da to uradim, ja umem sebe da zaštitim i da brinem o sebi, kao i o frustraciji koju osećam zbog svojih nezadovoljenih želja i potreba.“

Dečja potreba vrišti: „Molim te, nemoj da me odbacis. Molim te da me voliš. Ako me ti ne voliš, to znači da ja ništa ne vredim. Ne znam da li vredim i da li zaslužujem ljubav i zato mi je potrebna tvoja ljubav da mi to pokaže. Moj identitet zavisi od tvoje ljubavi. Ja zavisim od tvoje ljubavi. Ja zavisim od tebe.“

Odrasla potreba kaže: „Volela bih da me voliš kao i ja tebe. Ali razumem da svako od nas ima slobodu da voli koga želi. Tvoja ljubav mi znači samo ako je odraz tvoje slobodne volje i  slobodnog izbora.“

 

Osobe koje osećaju strah od toga da će biti odbačene, mogućnost da budu odbačene percipiraju kao OPASNOST. Zašto je tolika opasnost biti odbačen, mislim da primeri jasno pokazuju da taj strah dolazi iz dečjeg doživljaja sebe i iz potrebe za zadovoljavanjem svojih dečjih potreba. Iako je osoba odrasla, na polju bliskosti ne teži zadovoljenju svojih potreba odrasle osobe, već svojih dečjih potreba i to onih koje su bile jako osujećene u detinjstvu ali to nismo odbolovali i nismo od njih odustali. Fantazija o njihovom zadovoljenju je nešto što vozi skoro sve naše odnose. I tako postajemo deca u telu odraslih ljudi, koja misle da žele ono što žele odrasli, ali ono što nesvesno pokazujemo i odašiljemo od sebe jesu potrebe deteta. To najverovatnije vodi do svih mogućih komplikacija u odnosima sa drugima. Takve duple poruke, takva podvojenost u doživljaju sebe i situacije, naročito nesvesna, vodi do daljih potvrđivanja naših skrivenih dečjih uverenja da nismo dovoljno dobri, posebni, vredni, da ne zaslužujemo ljubav i da nekim drugim putevima treba do nje da dođemo, da je zaslužimo, da je zaradimo, da je obezbedimo. I naravno, fokusirani smo samo na to dobijanje ljubavi od značajnih drugih, a da se i ne zapitamo šta je sa tom, najvažnijom, relacijom mene sa mnom, a posle toga šta je i sa mojim odnosom prema drugima.

Kod osoba sa ovakvim poteškoćama, rad na sebi je veoma bolan, dugotrajan, i zahteva dosta strpljenja. Potrebno je da prođemo ponovo kroz ranu svaku povrede, da bismo stigli do cilja da damo sebi sve ono što nismo dobili onda kada nam je bilo potrebno: ljubav, prihvatanje, razumevanje, poverenje, divljenje. Sve to nam je najpotrebnije onda kada se osećamo nedoraslo, maleno, nemoćno, neuspešno, a ne onda kad smo ispunili sve silne zahteve i očekivanja jednog grandioznog gospodara. Sa prvim takvim postignutim korakom, strah će već biti manji. Sa početkom prihvatanja samih sebe, strah od toga da ćemo biti odbačeni polako nestaje. A grandiozni gospodar zvani infantilni narcizam se nahraniti ne može i najvažniji je dan i početak naše slobode trenutak kada odlučimo da ga više nećemo hraniti. Tek tada možemo takvi kakvi jesmo, celi, sa svim svojim osobenostima, vrlinama i manama, da izađemo u svet i nešto mu konačno ponudimo. Taj trenutak je najznačajniji trenutak u životu svakog čoveka, ma kada on došao. Da li ste spremni?!

Mislite o tome,

Olivera Milutinović

0