Autor: Oto Fenihel

Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza

 

U »Ja« psihologiji, psihoanaliza pronalazi predmet koji je prisan s drugim psihologijama. Ali njeno shvatanje nesvesnih težnji dopušta joj da ga tretira na različit način. Jasno je da mi ne možemo razumeti neku instancu koja služi za organizovanje, za upravljanje , ugušivanje, a da ne poznajemo ono što je organizovano, upravljano ili ugušeno. Instikti, koji su prvi bili proučavani, nađu se gotovo kod svake individue. Psihoanaliza proučava razlike koje obeležavaju individualna »Ja« razlike stvorene kombinovanom igrom nesvesnih prohteva i uticaja sredine. Ona, dakle, može proceniti individualne razlike s kauzalne tačke gledišta, kao i s genetičke. Nije to samo nesvesna želja, već tako isto »Ja« i njegove sheme ponašanja, koja se pojavljuju kao rezultat igre nagona i snage potiskivanja.

Koncept karaktera teži za jednim širim ciljem nego što je proučavanje »mehanizama odbrane ugrađenih u karkter«. »Ja« štiti organizam protiv spoljašnjih ili unutrašnjih podražaja, blokirajući njegove reakcije, ali ono takođe i reaguje. Ono filtrira i organizuje podražaje i nagone. Ono dopušta izvesnima da se izraze neposredno dok druge prinuđava da se nešto malo deformišu. Dinamička i ekonomska organizacija njegovih pozitivnih akcija, način na koji ono kombinuje svoje zadatke da pronađe adekvatno rešenje, doprinose da se izgradi »karakter«.
Međutim, mnogi karakterni stavovi ne mogu biti nazvani odbranama, ali svi zavise od instinktivnih konflikata. Prilagođavanje potrebama spoljašnjeg sveta uvek su pod uticajem onoga što individua traži od spoljnjeg sveta.

Stavovi »Ja« i »instinktivni prohtevi« su ne samo izmerljivi, već psihoanalitička karakterologija može pokazati kako uticaji sredine mogu transformirati instinktivne prohteve u stavove »Ja«. Od pojavljivanja »Ja«, organizacija, upravljanje i izbor instiktivnih težnji treba da se slože sa iskustvima individue, one su, prema tome, modifikovane i modelovane frustracijama i naknadama, i tako obrazuju stavove »Ja«.

Taj se opis karaktera poklapa potpuno s onim što smo ga dali o » Ja- strukturi « (v. 12 str. i dalje).
Karakter je u svojoj biti funkcija »Ja«, koje je, opet, deo organizma koji omogućava komunikaciju instiktivnih prohteva sa spoljnjim svetom. Proučavati karakter bilo bi, prema tome, što i pitati se kad je i kako »Ja« steklo sredstva koja mu obično dopuštaju da se prilagodi instinktivnim prohtevima, spoljnjem svetu i kasnije »Nad-Ja«-u.

Pod imenom »princip mnoštva funcija« Velder je opisao jedan fenomen potpuno svojstven u »Ja-psihologiji«.Taj princip označava težnju organizma prema inerciji, tj. težnju da se postigne maksimum efekta pomoću minimuma napora. Među svim mogućnim akcijama, »Ja« izabira one, koje najbolje odgovaraju mnogostrukom zadovoljavanju različitih instinktivnih prohteva. Jedna akcija koja odgovara prohtevima spoljenjeg sveta može pribaviti istovremeno zadovoljenje nagona i »Nad- Ja«. Način kojim se dovode u sklad mnogi od tih zadataka karakterišu određenu ličnost.

Način uobičajenog prilagođavanja »Ja« spoljenjem svetu, »Ono«-me i »Nad-Ja«-u, kao i kaarkterističan način kojim ono kombinuje svoje odgovore sačinjava karakter. Obratno, poremećaji karaktera se ispoljavaju ograničenjima ili patološkim načinima tretiranja spoljnjeg sveta, nagona i prohteva »Nad-Ja« ili putem jedne defektne sinteze tih različitih zadataka.

Citirajmo nekoliko reči Radoa : »Mogućno je da će se individualni elementi koji učestvuju u sintezi »Ja« otkriti jednog dana kao jezgro onoga što se u psihoanalizi može nazvati »karakter Ja«.

Termin »karakter« naglašava uobičajeni oblik jedne određene reakcije i njenu relativnu postojanost. Potpuno različiti podražaji stvaraju slične reakcije; na primer, jedan ofanzivni instiktivni podražaj, koji je spreman da se ostvari, može kod nekog proizvesti reakciju srdžbe, kod drugih pasivne pokornosti ili žestine itd.

Od sada možemo govoriti da ta postojanost zavisi od velikog broja činilaca; jednim delom ona zavisi od nasledne konstitucije »Ja«, drugim delom od prirode instinkata protiv kojih je upravljena odbrana, i na kraju, u većini slučajeva, taj određeni stav nameće individui spoljni svet.

Upravo, kao i u drugim domenima psihološkog ispitivanja, razjašnjena je priroda patološkog karaktera pre normalnog karaktera. Još uvek su »fiksacije« i »regresije« osnovni koncepti u toj patologiji. Ako se jedno »Ja« nije razvilo potpuno, ili je regrediralo na ranije stadijume svoga razvoja, onda oblici uobičajene reakcije, što nazivamo karakterom, biće takođe arhaični. Mnogi patološki stavovi se rasvetljavaju putem razumevanja ranijih razvojnih faza »Ja«. Razvoj »Ja« je karaktersan različitim osnovnim konceptima: oralnošću, analnošću i genitalnošću; nedostatko objekata, inkorporacijom (identifikacijom), pasivnim odgovorima pretečama ljubavi (ambivalentnim odnosima s objektom), ljubavlju, principom zadovoljstva, principom realnosti; prvim tragovima svesti u osećanju napetosti ili propuštanja , inkorporacijom kao tipu primitivne percepcije, percepcijom upravljenom instiktivnim potrebama, objektivnom percepcijom; upoznavanjem stimulusa kao oblika napetosti ili popuštanja; rasuđivanjem motivisanim željom ili strahom; nekordiniranim motornim rasterećenjima, »svemoći« pokreta, akcijama upravljenim prema jednom cilju; — realizacijom jedne želje na halucinatorni način, realizacijom putem magijskog mišljenja, objektivnim mišljenjem, — svemoći, projekcijom svemoći, težnjom da se pomoću participacija ponovo nade izgubljena svemoć, — kontrolom vrednosti »Ja« putem narcističkih doprinosa i autonomnom organizacijom samopoštovanja uz pomoć »Nad-Ja«.

Malo pomalo aktivna organizacija ekscitacija zamenjuje arhaičnu pasivno – receptivnu organizaciju, koju se ocrtava u fazi zavisnosti, koja se kod čoveka produžuje za vreme detinjstva. Uspomena koju ona ostavlja dovoljna je da u čoveku održi regresivnu nostalgiju da zameni svoju aktivnost prvobitnom receptivnošću. Neki neuspeh, jedna očajna situacija, smanjenje uvažavanja sebe, mogu reaktivisati tu želju.

U mnogim slučajevima se individua stavlja pred alternativu: ili da bude aktivna i nezavisna, po cenu samoće, ili opasnosti ili da »pripada« nekome koji ga zaštićuje po čemu gubitka svoje nezavisnosti. Savremeno vaspitanje, iz socijalnih razloga, povećava intenzivnost konflikata. Ovde je psihološka osnova mnogih socijalnih i kulturnih problema.

Najsvežija diferencijacija »Ja«, uspostavljanje »Nad-Ja« takođe igra presudnu ulogu u formaciji karakternih crta. Karakteristika jedne individue jeste kako ona shvata dobro i rđavo, način kojim on uzima ozbiljno ili ne naredbe svoje savesti. Struktura »Nad-Ja«, njegova snaga, način na koji »Ja« reaguje na to, zavisi prvenstveno od stvarnog ponašanja roditelja, a potom od instiktivnih reakcija deteta prema rodteljima, što, opet, zavisi od njegove konstitucije i od celine njegovih iskustava. Ne radi se samo o pravoj prirodi roditelja, jer formacija »Nad-Ja« zavisi takođe i od mnogih drugih činilaca, na primer, od toga koje je roditeljske stavove dete usvojilo, pozitivne stavove ili zabrane i u kome stadijumu razvoja su se stvorili ti događaji? Kakav je bio aktuelni rezultat, integracija ili protivstavljanje delu »Ja« koji je bio promenjen identifikacijom?

»Nad-Ja« prenosi od jedne generacije na drugu ne samo sadržine svega što je dobro i rđavo već takođe i pojam o dobrom i rđavom. Stav koji prevalira u odnosu na pojmove uzrokuje primanje ili odbacivanje nekog autoriteta koji zahteva poslušnost, a kao nadoknadu daje zaštitu. Prema tome »Nad-Ja« reflektuje stavove roditelja, ali takođe i stavove društva i njegove prohteve.

Kulturni uticaji na strukturu ličnosti omladine jednog određenog društva ne ograničavaju se uticajima »Nad-Ja«. Konstrukcija »Nad-Ja« je do jedne izvesne tačke ponavljanja konstukcije »Ja«. »Ja« posreduje između organizma i sredine«; ono je, dakle, različito u raznim sredinama. »Ja« je velikim delom sastavljeno od različitih ranih identifikacija, i njegova se priroda menja prema modelima koji su služili za identifikaciju.

Procena formalnog i idejnog sadržaja »Nad-Ja« i njegovih odnosa sa formacijom karktera navela nas je da pokušamo objasniti empiričke karakterne razlike između muškarca i žene, razlike koje sudeluju u formaciji muškog »Nad-Ja« i ženskog »Nad-Ja«. Frojd je izrazio ideju »da crte karaktera koje koje se pripisuju ženama i kritike koje povlače : da imaju manje osećanja za pravdu od mušakaraca, da se ne znaju tako podčiniti velikim životnim potrebama, da se često u svojim odlukama daju voditi od svojih naklonosti ili neprijateljstva« – mogle bi »poticati velikim delom od različitih načina na koje je njihovo »Nad-Ja« obrazovalo«. Prema Sahu, frustracija edipovskih želja kod devojčica motiviše delimičnu regresiju i oralnost i pomaže u održavanju fikcije na oca putem oralne inkorporacije. Samo, ako ta inkorporacija izgubi svoj libidinalni značaj i postane »deseksualizovana« može se obavljati prava funkcija »Nad-Ja«. Međutim, seksualne razlike koje sudeluju u formaciji »Nad-Ja« pouzdano je da nisu iste u različitim kulturnim okolnostima. One se različito ispoljavaju u karakteru dečaka i devojčica prema sadržaju vaspitnih sredstava u vezi sa socijalnim varijacijama.

Osim konstrukcije »Nad-Ja«, kasnija formacija i modifikacija idala sudeluju u formiranju karaktera. Ponekad izvesne ososbe koje služe kao modeli ili izvesne ideje, bivaju introjektovane u »Nad-Ja«, upravo, kao što su edipovski objekti bili introjektovani u detinjstvu; ponekad kasniji »ideali Ja« izgleda da ostaju na površini, način na koji se prvobitno »Nad-Ja« prilagođava novo introjektovanom objektu može povući sa sobom nove komplikacije.