U psihologiji, pa i u psihoterapiji, dobro i zlo se gotovo i ne pominju. To su termini za religiju. Psihoanalitičari su prvi proglasili pravilo da je psihoterapeut vrednosno neutralan. Ne nameće klijentu svoje vrednosti. I to ima smisla. Ako biste nekome sudili, popovali, držali pridike, moralisali, ili na mnogo suptilniji način stavljali do znanja da ne prihvatate neke njegove vrednosne stavove, ili misli, ili osećanja…dakle, ako biste vrednovali, teško je da bi on, pored vas takvih, došao da istine o samome sebi koju i od sebe krije. Verovatno bi se trudio da vas zadovolji, ili bi vam udarao kontru, sve jedno, ali, put ka istini bi bio preprečen. Psihoanalitičari, čak, idu na ličnu, didaktičku analizu, kako bi predupredili i svoje nesvesno uplitanje i vrednovanje klijenta. Naravno, i psihoanaliza ima svoje vrednosti koje su ispod, nevidljive, ugrađene u sam pristup čoveku. Neizgovorene vrednosti. Vrednost koja stoji iza psihoanalitičkog metoda je: Istina je vrednost. Dobro je znati istinu. «Vera će te tvoja (u istinu) spasti». Psihoanaliza je «lečenje» istinom. Vrednosni sistem u kojem se do vrednosti dolazi bez vrednovanja onoga koji ka istini putuje. On se poštuje tako što mu se ne soli pamet, što mu se dopušta da traži vlastiti put. Vrednosti ugrađene u psihoanalitički metod su, dakle, istinoljubivost i poštovanje autonomije osobe sa kojom se radi. I to je dobro.

Međutim, lakše je izbeći vrednovanje tako što se tema vrednosti izbegava. Može li da se govori o vrednostima, uvaži važnost orijentacije u konfuziji nastaloj sistemima vrednosti kojima smo preplavljeni, a da, pri tome, ne sudimo. E, to je malo teže. Ne izbeći životno važne teme, vrednosti, a pri tome ne zakrčiti put onome koji traži istinu balvanima sopstvenih vrednosnih sudova. Svaki ljudski izbor nosi u sebi i vrednosno značenje. Ono se ne može izbeći time što se analiziraju samo svesni i nesvesni motivi, što se razgovara samo o tome da li je nešto što čovek čini dobro ili loše za njega, ili njegovu ženu, ili decu…Šta je sa pitanjem da li je ono što čovek čini dobro ili zlo? Za društvo, za ljudskost, za Boga, ako u njega verujete, za dušu čovekovu…Čini mi se da su ta pitanja prognana iz solipsističkih zapadnjačkih psihoterapija. Ako je nekome do toga, neka ide kod popa, kod nekog duhovnika. Zašto bi se taj aspekt ljudske prirode eskivirao na ovako elegantne načine. Pa svaka psihoterapija, zapravo, ispod žita propagira neki sistem vrednosti. Vrednovanje se ne izbegava tako što se krije. Zar nije poštenije to izvući na površtinu i lepo reći?

U Transakcionoj Analizi vas, na primer, uče kako da budete dobitnik, iliti winner, a ne gubitnik, da ne kažemo looser. Eh, ali, kada bismo analizirali šta to zapravo znači, videli bismo da vineri imaju nekakvu životnu filozofiju i sistem vrednosti od kojega bi otpali mnogi veliki ljudi, pa verovatno i sam Gospod Isus Hrist, jer je, po takvim merilima, tipičan luzer sa „gubitničkim skriptom“. Kohutova analiza hrabrosti i „heroja mučenika“ o kojoj smo govorili u ranijem tekstu pokazuje drugačiji sistem vrednosti i takve osobe smatra mentalno zdravima, ljudima koji su u skladu sa svojim nuklearnim selfom i idealima.

Svaki čovek, pa i svaki psihoterapeut, veruje u nešto. Kada pristupa osobi koja mu se obraća sa izvesnim problemima, psihoterapeut ima neka uverenja od kojih polazi. Uverenja o tome kako se može pomoći čoveku da prevaziđe probleme zbog kojih je došao. Da bismo verovali da možemo nekome pomoći, mi moramo da verujemo u izvesnu sliku o ljudskoj prirodi. U skladu sa tom slikom, verujemo, dalje, da izvesni pristup čoveku vodi ka rešavanju njegovih problema. Jasno je, iz psihoanalitičkog metoda, da iza njega stoji slika čoveka po kojoj istina pomaže čoveku da dođe do sebe. Istina je dobra za čoveka. Lekovita. Čovek je, dakle, biće istine. Treba da teži istini, da bi došao do sebe (To suštinsko uverenje preuzimamo iz psihoanalize u O.L.I. metodu. Otklanjanje Pogrešnih Informacija -Otkrtivanje Lične Istine). Kopajući po svom nesvesnom, naći će svašta. I dobro i zlo. Ali, ako dovoljno istrajno i iskreno kopa, doći će, ipak, do svoje suštine koja je dobra. U najdubljim dubinama svojim, čovek je dobar. Jer, da nije tako, zašto bismo pomagali ljudima da idu sve dublje, ako tamo mogu naići na zlo. Bilo bi rizično, a mi nismo neodgovorni ljudi. Zar ne? Dobro je da čovek bude svestan sebe, kaže psihoanaliza. Zašto da bude svestan sebe ako je zao? Pa, da bi se promenio. A odakle mu volja da se promeni, ako je zao? Pa, on, u stvari, nije zao, nego je takav postao zbog ovoga ili onoga…dobar je u duši, i ta dobrota će ga motivisati da prođe kroz naslage zla…I, opet dođemo do toga da psihoanaliza ima smisla samo ako verujemo da je čovek, u srži, dobar. Zbog toga što je dobar, jedino što ga stvarno može ispuniti je da bude ono što, vaistinu, jeste, a to je dobar čovek. E, dođosmo do vrednosnog sistema. Mi, psihoterapeuti, zapravo treba da pomognemo ljudima koji nam se obraćaju za pomoć da postanu dobri ljudi. Pa zašto im to otvoreno i ne kažemo?

Možda ima onih koji to ne žele. Možda bi samo da se reše svojih muka, a ne i da postanu «dobri ljudi». Možda veruju da je to moguće. Da li mi verujemo da je to moguće? Možda se i loš čovek može osećati dobro? Može li? Ako može, zašto se to onda zove «dobro» osećanje? Mi ne verujemo da se loš čovek može osećati stvarno dobro. Može osećati neku prijatnost, ali ne i osećanje ispunjenosti, može uživati u osećanju moći (lažnog, grandioznog selfa), ali znamo da se ispod tih narcističkih „ispunjenja“ krije duboko osećanje bezvrednosti, praznine i depresivnosti…Baveći se bazičnim sposobnostima za obradu emocija videli smo da njihovo sazrevanje uvek vodi ka uspostavljanju uzajamnosti, celovitog doživljaja sebe i drugoga, prestanku parazitiranja i manipulacije, okretanju ka separaciji i individuaciji, samoostvarivanju, sposobnosti za ljubav i rad.

Vrednosna neutralnost, prema našem viđenju, ne znači da ne otkrivamo klijentu koje vrednosti su osnova mentalnog zdravlja. Ne sudimo klijentu, ne procenjujemo ga, ne vrednujemo, ali, sa druge strane, jasno ukazujemo na to šta smatramo osnovama mentalnog zdravlja i kakva je povezanost dobrih osećanja, ispunjenosti i kvaliteta života sa određenim vrednostima. Nismo vrednosno neutralni u tom smislu. Vrlo sam utralni ( Ako može tako da se kaže, a ne može. Vrlo smo vrednosno opredeljeni i eksplicitni.) Samim tim, i O.L.I. metod nije vrednosno neutralan. On u sebi nosi jasnu vrednosnu orijentaciju (kako bi rekli modernim poitičkim jezikom – «transparentnu»). Smatramo određene vrednosti istinitim informacijama i jasno govorimo osobi sa kojom radimo koje su to vrednosti i zašto ih smatramo ključnim informacijama o tome kako funkcioniše svet i ljudska bića.

Psihoterapiju vidimo kao određeni oblik “moralnog vaspitanja”. Tako je video i Frojd. Ne kao lečenje, već kao vaspitanje. U ovom poglavlju obrazložićemo mišljenje da su psihoanaliza, a i sve ostale otkrivajuće psihoterapije (One koje «leče» otkrivanjem psiholoških uzroka problema), zapravo vrednosni sistemi i pogledi na ljudsku prirodu protkani kroz ono što se naziva psihoterapeutska tehnika, ili metod.

Frojd je definisao psihoanalizu kao vaspitanje istinoljubivosti prema samome sebi (Frojd S. 1976, str.425). Smatrao je vrstom naknadnog, korektivnog vaspitanja. Obrazovnim, a ne medicinskim poduhvatom. Borio se protiv pripajanja psihoanalize medicinskoj psihijatriji, želeći da je “zaštiti od lekara i sveštenika” (Freud S. 1963).

Dakle, i prema Frojdu, klijent koji dolazi na psihoterapiju nije bolestan (iako ga zove “pacijent”- to su samo ostaci medicinskog modela u Frojdovom rečniku), već loše vaspitan (da ne kažemo “nevaspitan”) i dolazi kod psihoanalitičara na prevaspitavanje. Otud u psihoanalizi toliko priče o ulozi vaspitanja i perioda detinjstva u formiranju ličnosti. Možda lepše zvuči da, ako imate psihološke probleme, kažete da ste neurotični, ili bolesni, ili ludi…nego da ste nevaspitani, ili loše vaspitani, ili nemoralni (možda bolje neetični, jer se ne radi o „društveno propisanom moralu, već o suštinskoj etici vezanoj za opšteljudske vrednosti, odnosu prema sebi i drugima). Neuroza, ili bolest, to je nešto nama strano, nešto što nas je spopalo, za šta nismo odgovorni. A nevaspitanost, to je već nešto drugo. Ta reč nosi u sebi i prizvuk naše odgovornosti, i odgovornosti onih koji su nas vaspitavali. To što ostajemo neurotični (iako imamo neki alibi u „lošim roditeljima”) je stvar naše etičke odgovornosti. Neuroza, odbrambeni mehanizmi…sve su to, zapravo, iskrivljavanja realnosti, laži koje smo stvorili da bi nam bilo lakše, da bismo se lakše adaptirali za razvoj nepovoljnoj sredini, da nas manje boli.

Zar mi nismo žrtve neuroze, trauma iz detinjstva, bolesnog društva…? Jesmo. Ali, ima i našeg udela u tome. Nisu nas naučili, ili vaspitali, da podnosimo realnost, istinu, patnju koju život sa sobom nosi. Učili su nas, primerom, lošem odnosu prema sebi i drugima. Ali, to nije bolest, koliko god bolna bila osećanja od kojih patimo. Patimo jer nismo dovoljno razvili svoje ljudske potencijale. Potencijale za istinu, realno opažanje i doživljavanje sveta oko nas i sebe, potencijale za konstruktivnu patnju, za uzajamnost, disciplinovanu ljubav i rad. Nismo osvojili vrline koje bi nas učinile boljim ljudima, i nema nam druge do da to učinimo naknadno, uz pomoć nekog boljeg vaspitača.

Znamo da različita društva imaju različite ciljeve i sisteme vrednosti. Postavlja se pitanje da li postoje neke vrednosti koje nisu relativne, i koje su ugrađene u samu ljudsku prirodu. Da li je ljudska priroda kao testo koje se može, vaspitanjem, oblikovati prema bilo kojem cilju i sistemu vrednosti? Slika o čoveku i vrednostima koja izranja iz psihoanalitičkog metoda, a i teorije, pokazuje da postoje vrednosti koje nisu relativne, i da odstupanje čoveka od tih vrednosti dovodi do psiholoških problema, makar se ta odstupanja uklapala u sistem vrednosti društva, ili neke manje grupe sa kojom se pojedinac identifikuje. Iako živimo u narcistikoj kulturi (težnja ka moći, „imidžu“, ekploataciji…), identifikovanje sa tim vrednostima i uspeh u zadovoljenju patoloških narcističkih potreba neće nas ispuniti i pored toga što se uklapamo u „mainstream“, u društveno poželjna ponašanja. Čovek, u dubini, ne može da prevari samoga sebe.

Osnovna pretpostavka od koje polazimo, a koja dalje određuje i samu proceduru rada sa ljudima, pretpostavka je da se čovek rađa sa potencijalom da razlikuje dobro i zlo. Na čemu zasnivamo takvu pretpostavku? Frojd nije tvrdio nešto takvo.

Ispitujući pojavu potiskivanja, Frojd je otkrio instancu u mentalnom aparatu koja nagoni ego da potiskuje i nazvao je ego idealom (kasnije super egom). Kliničkim opservacijama, došao je do zaključka da je formiranje ove instance, koja neprestano posmatra i procenjuje ego, podstaknuto kriticizmom roditelja. Opravdano se postavlja pitanje da li postoji neka unutrašnja dispozicija koja bi omogućila da se ovi spoljašnji uticaji unesu u ličnost? Da ne postoji, ovakvi uticaji se ne bi «lepili» i ugrađivali u ličnost.

Frojd je, dalje, otkrio da je formiranje super ega u tesnoj vezi sa Edipovim kompleksom. «Super ego je naslednik Edipovog kompleksa». Edipalno iskustvo vodi do identifikacija sa roditeljima, koje zauzimaju posebno mesto u egu, određujući kakvo dete mora biti (kao otac ili majka) i kakvo ne sme biti (ono što je dozvoljeno samo ocu ili majci). Super ego ima ovaj dvostruki aspekt jer se, na primer, dečak identifikuje sa ocem koji zabranjuje njegove edipalne težnje, da bi ojačao u svojoj borbi protiv tih težnji. Strah od oca se razrešava neseksualnom (Freud, S. 1923) identifikacijom sa ocem (muško dete-neseksualna identifikacija sa ocem, usvajanje očevog seksualnog tabua, potiskivanje želje prema majci i pomeranje na druge ženske osobe). «Objektivna strepnja» (kastracioni strah od oca) prethodnik je kasnije «moralne strepnje» – strepnje od super ega. Super ego, tako, stiče funkcije roditelja i «nadalje posmatra, vodi i preti egu na sličan način na koji su roditelji ranije to činili detetu» (Freud S. 1957). Super ego deteta izgrađuje se po uzoru na roditeljski super ego. Iz ovoga bi se mogao izvuđi zaključak da se moralnost čoveka zasniva na strahu.

U «Nelagodnostima civilizacije» (Freud S. 1930), Frojd ponovo postavlja pitanje porekla etike i moralnosti, razmišljajući o tome šta civilizacija radi da bi inhibirala ljudsku agresiju koja joj se suprotstavlja. Osnovni metod civilizacije je da se ista agresija usmeri prema egu preko super ega. Rezultat je osećanje krivice i potreba za samokažnjavanjem. Ovde se, međutim, nameće jedno pitanje. Osećanje krivice iskrsava pošto smo uradili nešto loše ili postali svesni namere da to učinimo. To znači da je «zlo» već spoznato kao takvo. Ali, kako smo došli do te spoznaje? Frojd je odbacivao ideju o postojanju spontane, prirođene sposobnosti da se razlikuje dobro i zlo. Kriterijume dobra i zla čovek prihvata spolja, jer se nalazi u zavisnoj poziciji, iz straha od gubitka ljubavi i podrške i zaštite, iz straha od kazne. Dakle, iz straha i koristi.

Da li je to sve? Da li nas, ljudska bića, stvarno jedino strah i korist nagone da postanemo moralna bića? Zašto ne bismo, shodno tome, kad ojačamo, steknemo veću sigurnost, spoznamo sebe, psihoanaliziramo se…odbacili sve te moralne ograde i radili samo ono što nam obezbeđuje ličnu koristi i što nam je po ćefu? Zašto bi psihoanaliza bila put ka etičnosti? Šta bi nas to navodilo da kreiramo nove etičke standarde kad shvatimo koje smo standarde i zašto prihvatili iz straha? Frojdova ideja da će nas „istina osloboditi i trajno zaštititi od opasnosti nemoralnosti, pa makar se ta nova moralnost razlikovala od društveno prihvaćenih standarda“, morala bi da se zasniva na još nečemu u ljudskoj prirodi što se krije iza naslaga strahova, besova, i drugih taloga koji se razotkrivaju kroz psihoanalizu. Ako u dubinama ne leži nešto istinski dobro, ugrađeno u ljudsku prirodu, onda bi čeprkanje po njoj predstavljalo rizičan posao sa veoma neizvesnim ishodom.

Takvo pitanje postavlja i psihoanalitičar Hainrich Racker (Racker H. 1966). On prihvata to da postoje brojne činjenice koje potvrđuju Frojdova zapažanja o uticaju straha i obrtanja agresivnosti na formiranje ljudske savesti, ali se pita da li je to sve. Racker smatra da postoji prirodni kapacitet da se diferencira dobro i zlo na samom početku, ali ne u etičkom smislu, pogotovo ne u odnosu na drugu osobu. Taj kapacitet postoji u odnosu na ono što se tiče ega. To je prvo sposobnost da se diferencira zadovoljstvo od nezadovoljstva. Zadovoljstvo (ili ono što ga izaziva) je originalno «dobro», a nezadovoljstvo «loše». Ta razlika će, kasnije, igrati važnu ulogu u diferenciranju onoga što je dobro ili loše za drugu osobu. Ljubav prema sebi, koja se zasniva na diferenciranju onoga što je dobro ili loše za ego, biće, takođe, osnova za diferencijaciju onoga što je dobro ili loše za drugu osobu, kada je ljubav prema drugome ustanovljena. Ova činjenica je izražena u maksimi «ne čini drugima ono što ne bi voleo da se tebi čini» ili «ljubi bližnjega svoga kao sebe samog».

Racker nastavlja dalje svoju analizu ovako: Nije problem u tome da li postoji prirodni kapacitet za diferencijaciju dobra od zla, već kako dolazi do toga da individua (dete) počinje da primenjuje tu sposobnost diskriminacije na ono što je dobro ili loše za druge ljude. Ovde se srećemo sa «spoljašnjim uticajem», o kojem govori Frojd kao o «strahu od gubitka ljubavi» izvedenom iz detetove zavisnosti od odraslih. Psihoanalitička istraživanja govore o različitim stadijumima u razvoju moralnosti deteta.

U prvom stadijumu. beba je potpuno u svojim potrebama i doživljava dobro i zlo reagujući na «dobro» zadovoljstvom i nekom vrstom «primarne ljubavi» za «dobar objekt» koji pruža zadovoljstvo, i mržnjom i besom na «loš objekt» (Klein, M. 1937). Govorili smo već o tome kad smo se bavili sposobnošću celovitosti objekta. Moralni problem ne postoji još na ovom stadijumu. Dobar objekt se voli, a loš mrzi. Dete još ne razume i ne doživljava da je ista osoba (majka) izvor i zadovoljstva i nezadovoljstva. “Dobar” i “loš objekt” su razdvojeni, kao da su to različite osobe, i nema dileme koja postoji u ambivalentnom odnosu prema celovitom “objektu” koji je i dobar i loš, i zadovoljava i osujećuje. Ono što stvara osećaj zadovoljstva kod bebe – hrana, briga, bliskost…potiču iz ljubavi koju majka ispoljava prema njoj, biva opaženo i doživljeno, izazivajući odgovor ljubavi od strane deteta koji se veže za njegovo osećanje “dobrog”.

Racker kaže: “Ta ljubav čini da se ono oseća spojenim sa svojim objektima (objektima ljubavi) i vodi do identifikacije sa njima-svojim bližnjima, ljudskim bićima. Udruživanjem ta dva procesa, unutrašnjeg kapaciteta za diferencijaciju između zadovoljstva i patnje (i sa tim između onoga što izaziva jedno i drugo) i znanja (podjednako unutrašjeg i aktuelnog u smislu ličnog iskustva) da je ljubav i identifikacija sa drugim «dobro», postaje jasno da ljudska bića znaju, izvorno, šta je dobro ili loše za njihove bližnje. Naravno, ovde mislimo na ono što je fundamentalno i elementarno («od početka»), ne zaboravljajući činjenicu mnogostrukih etičkih dilema koje neizbežno iskrsavaju iz kompleksnosti života.»

U drugom stadijumu i dalje se nastavlja dominacija potreba, ali se sada majka koja pruža zadovoljstvo (dobar objekt) i ona koja frustrira (loš objekt) opažaju istovremeno i sve više i više kao jedan objekt (jedna osoba). Tek sada se za dete javlja onaj problem koji je Frojd istakao – agresija prema objektu može implicirati gubitak ljubavi, osvetu, kaznu ili destrukciju u fantaziji željenog objekta.

Moralni problem iskrsava realno i autentično tek u trećem stadijumu, onda kada dovoljno ljubavi i identifikacije postoji između ega i objekta. Frojdova poslednja koncepcija o super egu se slaže sa ovim nalazima. On je, istraživanjem, došao do toga da super ego nije samo produžetak spoljašnjeg autoriteta kroz internalizaciju, već formacija super ega, posebno njegova agresivnost, zavisi takođe i od agresije koju je dete osećalo prema svojim objektima. Pojednostavljeno, to znači da oštrina naše savesti nije samo posledica toga što smo uneli u sebe strogost i agresivnost naših roditelja. Oštrina naše savesti zavisi i od toga koliku smo agresiju mi osećali prema njima, pa smo je, iz ljubavi prema roditeljima, okrenuli prema sebi.

Sve u svemu, jasno je da ljubav, a ne samo strah, ima bitnu ulogu u poreklu savesti. Možemo, sa prilično dobrim argumentima, tvrditi i to da bazični, prirodni kapacitet da diferenciramo dobro od zla postoji. Zasniva se na našoj sposobnosti da diferenciramo zadovoljstvo i bol, i sposobnosti da volimo i da se identifikujemo sa drugima. Ljubav prema sebi daje osnovu za kasnije razumevanje onoga što je za druge dobro ili zlo. Ovi osnovi moralnosti nisu importovani i možemo, s pravom, pretpostaviti da se javljaju kod svih ljudi, u svim kulturama i da daju osnovu za kasnije etičke sudove. Ljubav prema sebi je u osnovi moralnosti. «Ko ne voli sebe, ne voli ni druge». Osoba voli sebe kada je njen «ego» uspestavio «dobre međuljudske odnose» sa sa svojim unetim «objektima» koji sačinjavaju njegov super ego, ili savest. Odnos prema drugima je projekcija spolja odnosa između struktura ličnosti koji se odvijaju iznutra. Kada naša savest voli nas, onda i mi volimo druge. «Ko voli sebe, voli i druge».

Racker smatra da upravo ovo izjednačavanje «Ja» i «Ti» predstavlja osnov etike i moralnosti. Psihoanaliza je, kaže, pokazala da je suprotstavljanje, pa čak i diferencijacija između «Ja» i «Ti», između ja i druge osobe, u izvesnim aspektima samo iluzija. Prvo, predstava objekta je uvek i projekcija ega. Drugo, svako razumevanje drugoga zasnovano je na identifikovanju ljudi jednih sa drugima, a takva identifikacija ima osnovu u već postojećoj bazičnoj identičnosti. Treće, takva identifikacija koja čini jedno od dva bića je nešto inherentno u životu kao težnja bića da se sjedini sa drugima kao deo Erosa. Ta težnja može biti i impuls da se ponovo uspostavi jedinstvo koje je ranije postojalo pa je izgubljeno (majka-dete, čovek-priroda…) Na unutrašnjem planu, ova težnja postoji kao potreba za unutrašnjim integritetom delova ličnosti («Čovek iz jednog komada», nepodeljena ličnost, celovita ličnost…). Eros, kaže on, i dalje pokazuje put – na instiktivnom nivou vodi do seksualnog sjedinjavanja, na nivou osećanja do ljubavi, na mentalnom nivou do znanja (koji je isto tako sjedinjenost između subjekta i objekta), i na voljnom, svrhovnom i etičkom nivou, kako god da nazovemo taj specifićno ljudski nivo, do jedinstva između znjanja o zakonima prirode i čovekove aktivnosti. Taj zakon bi trebao biti pretvoren u zakon naše volje i akcije.

Racker ovde razmišlja o jednom prirodnom zakonu koji, kod svih ljudi, deluje ka tome da vole sebe, («Eros deluje za dobrobit Ega».) kao i da vole druge i da budu integrisani sa njima («Eros deluje u subjektu u korist objekta, navodeći subjekta da se identifikuje sa njim»).

Ako je ljubav prema sebi polazna tačka razvoja moralnosti, pitanje je šta to u razvoju «posvađa» super ego i ego, pa čovek ne voli dovoljno samoga sebe, a time i druge. Psihoanalitička istraživanja pokazuju da «moralno defektne» osobe ne pate od toga što nemaju super ego, već zato što je njihov «arhaični super ego» preoštar i primitivno sadističkog tipa. Posmatranja pokazuju da nije naredba u super egu ono što čini super ego oštrim, već je super ego taj koji čini naredbu oštrom. Greška nije prevashodno u moralnim zahtevima, već u oštrini i surovosti sa kojom ih super ego usmerava prema egu. Izraz koji izražava takav odnos savesti prema egu je «griža savesti». Normalno je da čovek ima potrebu da pobegne od onoga što ga grize. Težnja da se zbaci tiranin, unutrašnji diktator, vodi do revolta u vidu raznih oblika «nemoralnih ponašanja».

Osnovni proces u O.L.I. metodu usmeren je upravo na razvoj ljubavi prema sebi, a samim time i prema drugoj osobi. Cilj metoda je da vaspitanik postane dobar čovek. Smatramo da psihološki problemi kod ljudi nastaju upravo zato što se udaljavaju od svog prirodnog potencijala da budu dobri ljudi. Ono što zovemo psihoterapija, nije ništa drugo do vaspitanje čoveka da razvije svoj urođeni potencijal – dobar čovek.

U narednom poglavlju definisaćemo šta smatramo pod time «dobar čovek», kao i to zašto smatramo, kao psihoterapeuti, a ne kao sveštenici, da su baš te odlike koje ćemo navesti urođeni psihološki potencijali ljudskih bića. Kada se ti potencijali ne ispunjavaju, nastaje ono što nazivamo psihološkim problemima ili poremećajima. Ljudsko biće nije relativan pojam. Sve što nam je potrebno od «opreme» da budemo «dobar čovek», a time i ispunjena i zadovoljna ljudska bića koja vole sebe i druge, dato nam je u genima. Sve već imamo, i potrebno je samo da to realizujemo. Neostvarivanje tih urođenih potencijala ima svoju cenu – nisko samopoštovanje, nedostatak ljubavi prema sebi, poremećaji u odnosima sa drugima i životom.

Ako to već imamo, zašto ne volimo sebe kad je potencijal u nama? Možda ne znamo, nismo svesni da imamo te potencijale? Onda nam je potrebno da Otkrijemo Ličnu Istinu. Možda su nas ubedili da nismo dovoljno vredni da bi nas voleli, i da bismo voleli sebe. Onda je potrebno da Otklonimo Lažne Informacije. To što neki ljudi, od kojih smo zavisili i koji su imali bitan uticaj na naš život, nisu dovoljno voleli sebe, pa nisu bili sposobni da, na pravi način, vole i nas, ne govori o nama, već o njima. Informacije o sebi, koje smo dobili gledajući sebe kroz njihove oči, nisu istinite. To su lažne informacije. Da bismo došli do lične istine, do pravih informacija o sebi, potrebno je da odstranimo one lažne. Time se bavi O.L.I. metod, sa ciljem da vaspitanici dođu do dubokih saznanja o sopstvenoj vrednosti (onoj koja se krije u njihovoj autentičnoj ličnosti) i vrednosti drugih ljudi. Time će postati bolji ljudi, a time i psihološki zdravi ljudi. Jedini način da se bude psihološki «zdrav» čovek koji voli sebe (svoje stvarno biće, a ne narcistički lažnu sliku o sebi) je da se bude «dobar čovek». To je zakon koji je ugrađen u strukturu ljudske prirode. Ovaj zakon je čvrst kao i fizički zakoni, kao zakon gravitacije, i niko nije izuzet iz njega.

Možda vam sve ovo zvuči kao hrišćanska moralna propoved, a ne psihološko štivo. Videćete da se pojam «dobar čovek» u velikoj meri podudara sa porukama koje Gospod daje u Svetom Pismu o tome kakav čovek treba da bude, jer je stvoren «po liku Oca svoga». Bili vernici ili ne, verovali u to da nas je takvima stvorio Bog, ili evolucija, ili vanzemaljci… ali činjenica je da čovek ima u sebi ugrađene neke «standarde», neke potencijale, «talente», koji su, u isto vreme, i naši razvojni, životni zadaci. Neispunjavanje tih zadataka dovodi do toga da ne volimo sebe, a time i da razvijamo unutrašnje sukobe, rastrzanost, neslaganja…i psihološke probleme iliti poremećaje.

Za neispunjavanje obaveza prema samima sebi (potencijalima svoje autentične ličnosti) kažnjavamo sami sebe. Zbog tih kazni ljudi se obraćaju psihoterapeutima. Kazne ih bole, i oni bi da ih se reše. Hteli bi da se oslobode bola i kazni, a da ne ispune svoju obavezu prema sebi, obavezu da postanu dobri ljudi. E, to ne može. Ne zato što psihoterapeuti to ne bi hteli. Neki bi i hteli. Ne može zbog toga što to ne dozvoljava zakon ugrađen u ljudsku prirodu (ko god da ga je ugradio). Pa, kad je već tako, a tako je, zar nije pošteno ljudima koji se obraćaju psihoterapeutima to i reći: «Psihološki zakon koji je ugrađen u ljudsku prirodu kaže da je jedini način da se stvarno oslobodite svojih psiholoških problema to da postanete dobar čovek».

Mnogi će reći da čovek ima u sebi i potencijale za zlo, za to da postane zao čovek. I to stoji. Ali, ako ne razvije svoje potencijale za zlo, čovek neće biti kažnjen nedostatkom ljubavi prema sebi i nedostatkom samopoštovanja. Ako ne razvije potencijale za zlo, čovek neće imati psihološke probleme i poremećaje. Tako da nije neka šteta ako se ti potencijali i proćerdaju.

Sada ćemo, polako ali sigurno, stupati na «klizav teren» vrednosti, definisanja dobra i zla, pojma dobar čovek.

Kakav je čovek taj «dobar čovek»?

Najčešće čujemo od roditelja, kada govore o tome šta bi želeli da postignu kroz vaspitanje svoje dece: “Ma, najvažnije mi je da postane dobar čovek, i da bude zadovoljan u životu…” Većina ljudi, negde u sebi, oseća suštinu življenja i pojma “dobar čovek”. Problem nastaje onda kada treba definisati šta je to dobar čovek, i kako se postaje dobar čovek. Umesto da proučava ono što je svakodnevno ljudsko iskustvo, ono što ljudi izražavaju kao svoje životne i vaspitne ciljeve, akademska psihologija je eliminisala ovu “varijablu” jer je teško “operacionalno je definisati”, ne zvuči “naučno”. Da, psihologija proučava pojedinačne motive i pozitivne aspekte ljudskih bića (afilijativni motiv, gregarni motiv, altruizam i sl.), ali ne i celinu kojoj pripadaju, ono što “običan svet, narod” zove “dobar čovek”.

Nije tako samo u psihologiji. Nedavno smo na internetu našli neko istraživanje koje se bavilo time koje se reči i pojmovi najčešće koriste u dnevnoj štampi, a koje najređe. Možete da pogodite koji je pojam najmanje korišćen u dnevnoj štampi? Pa, naravno, pojam “dobar čovek” je bio na poslednjem mestu. Mislimo da proučavanje potencijala čoveka da bude dobar čovek, vaspitnih metoda koje pomažu detetu da se razvije u dobru osobu, metoda koji bi odraslim ljudima bile od koristi u razvijanju sebe kao dobrog čoveka, definisanje šta je to, uopšte, dobar čovek…treba da bude u središtu interesovanja psihologije kao nauke.

Dosta okolišanja, da pokušamo da definišemo “dobrog čoveka”

Dobar čovek ne laže ni sebe ni druge

„Gde me nađe!?“, reći će mnogi. „Može li čovek da preživi u ovom šašavom svetu, a da ne laže? Makar malo? A šta je malo? Koliko grama laži se može smatrati malim laganjem? Da li je, možda, to postajanje dobrim čovekom opasna stvar? Zar neće svi oni koji lažu biti u nekoj prednosti?…Pa, ljudi, ja sam došao kod psihoterapeuta da mi pomogne da se otarasim problema, a ne da mi uvali još veći problem! Zamisli kad bi otvoreno rekao šefu šta mislim…ili ženi (mužu) za švalerku…Pa ne da se ne bih izlečio, već bih sebi na vrat natovario još veću bedu!…“. Možda ne baš ovim rečima, ali klijenti na psihoterapiji stalno postavljaju, u sebi ili na glas, ovakva pitanja. Svi mehanizmi odbrane su neka vrsta laži, iskrivljavanje stvarnosti, načini za izbegavanje neprijatnih emocija. Zar čovek treba da se oslobodi mehanizama odbrane da bi bio dobar čovek? Ne preterujmo, ali odgovor je „Da“. Zato je dobar čovek idealni model kojem se može težiti, ali teško i dostići u punom stepenu. Svako od nas će, makar malo, svesno ili nesvesno, lagati i sebe i druge. Ali, oni koji se trude da razotkriju sopstvene laži biće bolji ljudi. Razvoj bazičnih sposobnosti za obradu emocija, o kojima govorimo u ovoj knjizi, upavo omogućava osobi da sa emocijama izađe na kraj bez upotrebe skupih odbrambenih mehanizama, bez velikih laži.

Šta mislite da su radili psihoterapeuti do sada nego pomagali ljudima da razotkriju sopstvene laži (makar ih zvali lepšim imenima „mehanizmi odbrane“)?! Kada vam na psihoanalizi kažu da treba da slobodno asocirate, to znači da kažete sve što vam padne na pamet, bez obzira da li vam to izgledalo glupo, nepristojno, neprijatno…, učiće vas da ne lažete. Za početak, u analitičkoj situaciji, da ne lažete sebe i terapeuta, a posle…posle nećete moći sebe da lažete kao pre, pa će vam biti teže da lažete i druge. Tako ćete, mic po mic, postajati bolji čovek. Onda nećete moći da izdržite da ostanete u odnosima u kojima ima puno laži, pa ćete učiniti sve što možete da te odnose promenite, ili da izađete iz njih…I opet ćete doći do toga da izbacite laži iz svog života. Došli ste da se oslobodite patnje, a dobili ste nešto što niste tražili. Što vam, s jedne strane, prija, osećate se bližim sebi, ispunjeniji…ali vas i košta…izgubili ste mnoge odbrambene mehanizme zasnovane na samolagarijama i shvatili da ste odgovorni za mnogo toga što vam se dešava u životu. Možda je pošteno da vam se to odmah kaže na početku. Ako «kupite» nešto što se ispostavi kao vredno, red je da, na početku, znate i koliko to «košta». Ne mislimo na cenu seansi koje vam psihoterapeut naplaćuje, već na onu drugu cenu, cenu promene. Biti dobar čovek ima velike prednosti, ali i cenu koštanja. U O.L.I. metodu gledamo da klijentu što jasnije predstavimo «cenovnik životnih odluka» i da ih podučimo «psihološkim kalkulacijama» i «psihološkoj matematici». Istina nije ni besplatna ni jeftina, ali je laž daleko skuplja.

Zašto je laž toliko loša za psihu, kad može da bude prilično korisna u životu?

Gotovo sve teorije koje su iskrsle iz psihoterapijskih pravaca, ili psihoterapijski pravci koji su iskrsli iz teorija ličnosti, govore o tome da je istina lekovita, a da je laž uzrok psiholoških problema. Mada će se ta činjenica uglavnom naći izrečena drugačijim rečima, ona stoji kao pozadina svih takozvanih «otkrivajućih», psihodinamskih terapija i psihoterapijskih metoda. Možemo mi pričati o mehanizmima odbrane, potiskivanju, reaktivnoj formaciji, racionalizaciji, negaciji…ali, sve su to različita imena za načine na koje čovek može da laže sebe i druge. Istina se može svesti na sledeće: Čovek izobličuje realnosti, sopstvenu istinu, nesvesno ili svesno, da bi se zaštitio od neprijatnih osećanja. Čovek laže, svesno ili nesvesno, zato što od toga ima neku korist – izbegava nešto neprijatno. Ta korist ne mora biti zdrava korist. Svako čovekovo ponašanje usmereno je ka nekoj psihološkoj koristi. Čovek ništa ne radi ako od toga nema izvesnu dobit, ili korist. Ljudska bića se, neprekidno, šta god radila, bave određenim kalkulacijama u sopstvenom umu koje su, uglavnom nesvesna, preračunavanja odnosa zadovoljstva i nezadovoljstva koja određeni izbori i ponašanja koja proističu iz njih donose. To zovemo «psihološkom matematikom». Ljudi imaju individualne psihološko matematičke formule po kojima kalkulišu očekivanu dobit od određenih izbora i ponašanja. Te «lične psihološkomatematičke formule» određuju način ponašanja osobe i njen odnos prema sebi i svetu. Takve formule se izvode na «svetlost dana», u svest vaspitanika koji prolazi kroz O.L.I. metod, da bi se proverila njihova validnost. Da li naše unutrašnje kalkulacije daju realne rezultate? Da li dobro proračunavaju odnos «dobitka» i «gubitka» koji proističu iz naših stavova, sudova, procena, izbora i ponašanja?

Iz velikog broja takvih analiza unutrašnjih psihološkomatematičkih formula izveli smo «statistiku» koja je, nedvosmisleno, ukazivala na određene psihološke zakone. Naravno, ne mislimo da smo otkrili „rupu na saksiji“ niti „toplu vodu“. Ovi zakoni su, implicitno, izrečeni i u psihoanalitičkoj teoriji. Međutim, u O.L.I. metodu, pokušali smo da ih formulišemo jasnije, (iz edukativnih razloga) na način koji se lakše razume i pamti, kako bi se, kao neki orijentiri, isticali u „kognitivnim mapama“ klijenata i kandidata na edukaciji iz O.L.I. metoda. Ti zakoni, čvrsti poput zakona u fizici, kažu:

Zakoni psihodinamike

Prvi zakon psihodinamike-«Zakon potiska»-«Svaka laž, uronjena u psihu ili um, istiskuje onu količinu samopoštovanja i psihološkog zdravlja kolika je «zapremina» te laži.» ili, drugačije izraženo: «Stepen u kojem čovek, svesno ili nesvesno, laže sebe ili druge obrnuto je proporcionalan stepenu u kojem se približava idealu «dobar čovek», to jest psihičkom zdravlju.

Drugi zakon psihodinamike «zakon spojenih laži» (izveden iz prvog)glasi: «Stepen u kojem čovek, svesno ili nesvesno, laže sebe, srazmeran je stepenu u kojem laže i druge»

Treći zakon psihodinamike, «zakon spojenih sudova» glasi: «Sudovi o sebi spojeni su sa sudovima o drugima». Kako sudiš o sebi, tako sudiš i o drugima. Ovaj zakon, međutim, ima dve ravni ispoljavanja u kojima je, naizgled, kontradiktoran samom sebi:

Površinski nivo: «Umanjujući sebe, čovek uzdiže druge. Umanjujući druge, čovek uzdiže sebe.»

Dubinski nivo: «Umanjujući sebe, čovek umanjuje i druge. Uzdižući sebe čovek uzdiže i druge.»

Manifestni nivo zakona spojenih sudova je lako primetiti. Osobe koje umanjuju sopstvenu vrednost i odriču se svojih moći, veličaju vrednost i sposobnosti drugih. Ako se smatraju nesposobnima, na primer, da vode računa o sopstvenom zdravlju, veličaće sposobnosti, znanja i titule lekara. Ako se smatraju nesposobnima da upravljaju sopstvenim životom tako da im on pruža zadovoljstvo i ispunjenost, veličaće psihoterapeuta. Svoj «centar kontrole», kako se u psihologiji označava subjektivni doživljaj o tome gde je mesto kontrole, gde je smešten uzrok dešavanja u našem životu, premestiće spolja, u drugu osobu, u autoritet. Time će uniziti sebe, a uzdići drugoga. Naravno, prividno. Psihoanalitičarima je dobro poznata pojava takozvanog «pozitivnog prenosa» i «prenosnog izlečenja». Uglavnom se pozitivan prenos javlja na početku psihoanalize, kada klijent veliča psihoanalitičara (prenoseći na njega «pozitivna» osećanja, očekivanja, stavove vezane za osobe iz detinjstva, obično roditelje). Poznato im je, međutim, i to da su efekti «prenosnog izlečenja» i «pozitivnog prenosa» kratkotrajni i površinski. Do razrešenja takozvane «transferne neuroze» ne može doći dok na površinu ne ispliva i «druga strana medalje» – negativan prenos, negativna osećanja, stavovi i očekivanja vezana za značajne osobe iz prošlosti. Tek kad se taj «čir» iscedi, dolazi do razvoja realnog odnosa između analitičara i analizanta, i do stvarnih pozitivnih osećanja.

Proces se, obično, odvija ovako. Analizant umanjuje sebe veličajući analitičara. Tek kad stekne određenu dozu poverenja u svog analitičara, on mu pokazuje i drugu stranu medalje. Zašto bismo pred nekim koga smatramo stvarno vrednim, razumevajućim, dobrim čovekom, umanjivali sebe, a uzdizali njega? Pa, zato što mu, u suštini, ne verujemo, već mu se udvaramo, podilazimo mu. Tako se štitimo. Samim tim što se lažima štitimo od njega, mi pokazujemo da mu ne verujemo i da ga ne smatramo baš tako «dobrim» kao što prikazujemo. Ne možemo umanjivati sebe pred nekim, a da time ne umanjujemo i tog drugoga. Kada mu ukažemo poverenje time što izrazimo i negativna osećanja prema njemu, sumnje, ambivalenciju…uzdigli smo sebe, jer smo sebi dali pravo da izrazimo ono što doživljavamo kao istinu. Time smo uzdigli i onoga kome to iznosimo jer ga smatramo dostojnim istine. Možda ga pogrešno vidimo, možda su naša osećanja prema terapeutu nerealna, prenesena sa osoba u prošlosti koje su doprineli da se ogradimo lažima…Ali, time što smo dozvolili tim osećanjima, mislima i stavovima da izađu na svetlo dana, da ih otvoreno kažemo svom terapeutu, otvorili smo mogućnost i da proverimo koliko njemu sve to «pristaje», koliko je realno zasnovano na njegovim osobinama ličnosti i ponašanju. Dakle, na dubljem psihološkom nivou, svako umanjivanje sebe pred drugom osobom je, u isto vreme, i umanjivanje te osobe. Uzdizanje sebe otvaranjem ka istini pred drugom osobom je i uzdizanje te druge osobe. Ona postaje dostojna našeg poverenja, naše istine. Dali smo joj šansu. Komunikacija lažima, koliko god ona bila «udobna» ili «ugodna» drugoj osobi, umanjivanje je i te osobe, i onoga koji takvu komunikaciju pokreće. Ona je odraz nepoverenja iza kojega se kriju negativne misli, osećanja i stavovi prema drugome, a i prema sebi. Kako sudimo sebi, tako sudimo i drugima. Ovaj psihološki zakon nije spolja nametnut, nije proistekao iz nekih «tablica vrednosti» koje su čoveku nametnute. On je utkan u prirodu čoveka, u način njegovog funkcionisanja.

Svaki problem u funkcionisanju bazičnih sposobnosti za obradu emocija dovodi do određenog tipa samoobmanjivanja, do laži. Ne kažemo da osoba obmanjuje sebe namerno, već da neadekvatna obrada emocija, koje su naša primarna kognicija, način spoznaje unutrašnje i spoljašnje stvarnosti, dovodi do oslabljenog testiranja realnosti i do različitih kognitivnih iskrivljavanja. Problemi sa neutralizacijom vode do nesposobnosti za razboritost, za objektivnost, um je prelpavljen instiktima i „vidi ono što oseća“. Problemi sa celovitošću objekta razdvajaju svet na crno bele pojave, parcijalne objekte. Problemi sa mentalizacijom nam ne dopuštaju da razumemo tuđu i sopstvenu stvarnost, da stvorimo „teoriju uma“, predstave o razlozima zašto mi i drugi ljudi radimo to što radimo. Problemi sa tolerancijom na frustraciju dovode do izbegavanja onih aspekata stvarnosti u kojima ne možemo da tolerišemo frustraciju. Netolerancija ambivalencije nam onemogućava da održavamo svesnost o suprotnostima, da prelomimo, odlučimo se…

Da odgovorimo na pitanje koje smo postavili u podnaslovu: Zašto je laž toliko loša za psihu kad može da bude prilično korisna u životu? Zato što je laž umanjivanje sebe, a time i drugoga. Od laži čovek može da ima određenu korist. Može da ga zaštiti od neprijatnih osećanja, da ne vidi nešto što mu ne prija, da ne oseća neki bol…ali, to ima svoju cenu koja je veća od onoga što je nameravao da «kupi». Lažući sebe, čovek gubi sebe. Gubi svesnost o svojoj suštini, o svojim stvarnim, suštinskim potrebama, o svojim potencijalima za otvaranje ka svetu, za ljubav, za kreativnost, rad, zadovoljstvo i ispunjenost. Tako čovek umanjuje sebe. Lažući sebe, on nužno laže i druge, jer im ne otkriva svoju stvarnu sopstvenost, već neko fitkivno, socijalno ja, koje je «bleda senka» onoga što on stvarno jeste, njegovih izvornih potencijala. Time ih čini nedostojnima sebe, i nudi im nešto što misli da oni misle da je prihvatljivo. Tako im, zapravo, kaže da nisu dostojni istine, kao što je nije dostojan ni on sam, to jest umanjuje ih kao i sebe. Da, laž umanjuje čoveka. Zato su «usluge» koje ona pruža previše skupe da bi se isplatilo koristiti ih, osim kada nemamo drugog izbora. Kada smo mali i nejaki, možda i nemamo drugog izbora ako smo suočeni sa izrazito bolnim situacijama i odnosima. Ali, kad odrastemo, taj izbor postoji, ako hoćemo da ga napravimo. Imamo mogućnost izbora i odgovorni smo za njega.

Svaka psihološka metematika koja se ne zasniva na poznavanju gore navedenih zakona koristi pogrešne formule za proračunavanje odnosa dobitak – gubitak, i time dovodi do negativnog životnog rezultata. Čovek «ulazi u minus». Psihološki, emotivni minus. Zbog tog minusa ljudi se obraćaju psihoterapeutima. Svesni su da imaju neki minus, neku patnju, falinku, muku, prazninu, simptom…ali, ne znaju odakle im taj minus, kakve veze oni imaju sa tim…Ljudi često osećaju da ih je taj minus, koji je posledica njihove pogrešne psihološke matematike, naprosto snašao, desio im se «neopravdano i ničim izazvano». Najveći problem za psihoterapeuta je da ih dovede do toga da shvate kako svoj minus prave sami, svojim načinom percepcije, tumačenja stvarnosti, svojim nesvesnim (i svesnim) samoobmanama i ponašanjem. Ne kažemo da je čovek kriv za sopstvene psihološko-emotivne minuse, jer je mnogo spoljašnjih uticaja doprinelo tome da postane takav kakav jeste. Ali, kažemo da je odgovoran. Odgovoran znači da ima mogućnost izbora da na adekvatniji način odgovori na životne izazove, situacije i odnose sa kojima se suočava.

Psihoanalitičari znaju da je najteže izaći na kraj sa takozvanim «ego sintonim otporima» -otporima promeni i istini koji su sintoni, to jest «bliski egu». Vilhelm Rajh (Reich, W.1949) je svoju analizu karaktera usmeravao upravo ka tim, za osobu tipičnim, ukorenjenim otporima bliskim egu, ka izbegavanjima koje osoba doživljava kao deo svoje ličnosti i ne želi to da menja. Ljudi izbegavaju da budu svesni svog doprinosa sopstvenim minusima da bi izbegli sopstvenu odgovornost za vlastiti život i psihičko «zdravlje». Bez shvatanja i prihvatanja sopstvene odgovornosti za svoje «dobro», čovek neće promeniti ništa kod sebe što bi ga moglo dovesti do psihološko-emotivnog «plusa», do dobrobiti. Nije teško zaključiti da je, prema psihološkim zakonitostima o funkcionisanju ljudske prirode, a ne prema nekom spoljašnjem moralnom kodeksu, nužno da dobar čovek ima i sledeću osobinu – Odgovornost.

Dobar čovek je odgovoran prema sebi i drugima

Odgovornost. U korenu reči ove ljudske osobine leži i njena osnovna funkcija. Odogovornost je adekvatan odgovor na zahteve situacije. Ne treba brkati odgovornost i dužnost. U korenu reči dužnost je reč dug. Kada imamo osećaj dužnosti, to znači da osećamo da smo nekome ili nečemu dužni i da taj dug treba da vratimo. Ljudi ne vole da se osećaju dužnima. Ako imaju neki dug, onda gledaju da taj teret «skinu sa vrata» ili da pobegnu od svog duga. Ima i onih koji su spremni i da poginu da bi «odužili svoj dug» (otadžbini, ili nekome/nečemu drugom). Dužnost je opterećujuća, čak i kada smo čvrsto rešeni da vratimo svoj dug. Odgovornost je nešto drugo. Odgovornost je neprestano osluškivanje, skeniranje i testiranje stvarnosti, koje ima za cilj da odredi i da najadekvatniji odgovor na tu stvarnost. Odgovornost znači realnost, objektivnu procenu stvarnosti. Odgovornost znači sposobnost da se proceni koji je odgovor na situaciju će dati najbolje rezultate. Odgovornost je spremnost da se takav odgovor i pruži.

Uspešan čovek je svestan toga da je odgovoran za vlastiti život, za sve što mu se dešava u životu. Ne treba mešati odgovornost i krivicu. Ne kažemo da su ljudi krivi za sve što im se dešava u životu. Možda im je neko naneo nepravdu koju nisu mogli da spreče i koju ničim nisu izazvali. Mogao je neko da siluje osobu dok je bila dete. Naravno da ona nije kriva za to, da je žrtva koja nije izazvala agresora. Ali, iako nije kriva, odgovorna je. Ona je dala određeni odgovor na određenu situaciju. Ne možemo da ne damo odgovor, da ne odgovorimo. Uvek nekako odgovorimo. I taj način na koji odgovorimo određuje naš život. Ljudi mogu da nam urade svašta, ali ne mogu da odrede naš odgovor, unutrašnji doživljaj. To je uvek u našoj moći. Čak i u koncentracionom logoru. Niko nam ne može oduzeti naš doživljaj stvarnosti. Niko ga ne može odrediti umesto nas. Čak i ako ste bili silovani, ili u koncentracionom logoru, možete da izaberete svoj odgovor. O tome svedoče ljudi koji su preživali te ekstremne uslove postojanja. Fankl (Frankl, V. 1987) austrijski psihijatar koji je preživeo Aušvic, govori nam o takvim iskustvima, koja je preživeo zahvaljujući svom otkriću da postoji nešto što nacistički čuvari ne mogu da kontrolišu, a to je stav koji je on zauzimao u pogledu svojih patnji. Oni nisu mogli da mu narede kako će da tumači njihove postupke i da reaguje na njih (unutra, u sebi). Frankl je shvatio da će poludeti ako ne bude našao smisao patnji koje proživljava. Odlučio je da živi prema principu : «Ovaj život znamo i doživljavamo samo kroz smisao ili značaj percepcije koji mu pridajemo.» U tome je naša sloboda koju nam niko ne može oduzeti. Naš odgovor – naša odgovornost.

Možete ceo život da nosite strah i ogorčenost u sebi, možete da se zatvorite i učaurite, da na taj način dozvolite agresoru da uništi i ostatak vašeg života i ako nije prisutan, čak i ako je mrtav. Vaš odgovor je vaša odgovornost. A možete da izaberete i da se oslobodite tih bolnih emocija i otvorite prema životu, čak i ako u njemu postoje i ljudi poput onih koji su vas povredili. Znamo za izreku «Koga ujede zmija i guštera se boji», ali znamo i to da su gušteri bezopasni (gotovo svi). Onaj koji se boji guštera izabrao je svoj odgovor, i odgovoran je za svoj strah. Odgovoran je za to što će, možda, provesti život «između četri zida» jer napolju, u prirodi, ima guštera. Otrov zmije će, zbog njegovog odgovora, ceo život da ga truje. Sami stvaramo svoj doživljaj sveta birajući odgovore. Odgovorni smo za svoj doživljaj sveta, hteli mi to ili ne. Tako stoje stvari. Ako niste mogli da izaberete bolji odgovor na povredu kad ste bili dete, možete sada kao odrasla osoba. Sada ste odgovorniji. Lepeza vaših mogućih odgovora je šira. Sloboda izbora između različitih odgovora je veća. Vaše je da izaberete odgovor koji vam poboljšava život. Odgovorni ste. Osim ako nemate neku tešku bolest ili povredu mozga koja vam onemogućava da mislite i da birate svoj odgovor. Ako ste bili žrtva, niste krivi, ali ste odgovorni. Ako nakon povrede i dalje ostajete žrtva, a sposobni ste za drugačiji odgovor, odgovorni ste za to. Ako to ne prihvatite, ostaćete žrtva. Vaša stvarnost je proizvod vaše percepcije, načina na koji tumačite i doživljavate stvarnost.To je vaš odgovor, vaša moć izbora, vaša odgovornost.

Dobar čovek, dakle, shvata i prihvata da je odgovoran za sopstvenu percepciju sebe i sveta, kao i za odgovore koje daju reagujući na stvarnost. On se ne vadi na druge. Priznaje sopstvene doprinose i dobrom i lošem što mu se dešava u životu. To mu daje moć, jer uzrok zbivanja stavlja na pravo mesto – u sebe. Tu, u sebi, može da napravi najveće promene i time najviše doprinese svom psihološko-emotivnom plusu.

Za šta je sve odgovoran dobar čovek? Spisak njegovih odgovornosti nije mali, i nije lako odgovoriti na sve ove životne zadatke. Da, dobar čovek ima zadatke koje mu postavlja ljudska priroda, i neispunjavanje tih zadataka vodi do nedostatka ili gubitka samopoštovanja, a time i onoga što zovemo «psihičko zdravlje». Samopoštovanje se, pred sobom, (zato se to i zove samo-poštovanje), zaslužuje ispunjavanjem odgovornosti koje imamo prema sopstvenim potencijalima, potencijalima ugrađenim u našu ljudsku prirodu.

Dobar čovek je odgovoran za:

1. Sopstvenu percepciju sveta, drugih ljudi. Za svoja tumačenja stvarnosti i sliku sveta koju stvara na osnovu tih tumačenja.
2. Stvaranje predstave o sebi, svojim potencijalima, dobroti, osobinama.
3. Odgovore koje daje i posledice koje iz tih odgovora proizilaze.
4. Ostvarivanje sopstvenih potencijala.
5. Očuvanje svog zdravlja
6. Odnose sa drugim ljudima
7. Svoj odnos prema planeti na kojoj živi i živim bićima, čovečanstvu, naciji, društvu.

Psihološka je činjenica da sve što čovek čini drugima čini i sebi. Ona se zasniva na urođenom potencijalu čoveka za empatiju i identifikaciju sa svim živim bićima, o kojoj smo već govorili. Iz ove duboke psihološke istine izvire i druga: sve što čovek čini sebi, čini i drugima (posebno onima koji su mu bliski). Možda vam ovo zvuči mistično i religiozno, ali zasniva se na saznanjima koja nisu proistekla ni iz mistike, ni iz religije. Granica između «Ja» i «Ti» je, u suštini, iluzija. Onaj najdublji deo čoveka, koliko god bio prikriven i zatrpan socijalnim deformacijama i istisnut iz svesti, reaguje empatijom i identifikacijom sa svim živim. Možemo da «otupimo» ili «oguglamo» koliko god hoćemo, ali taj deo nas se ne može odstraniti iz naše ljudske prirode, i ogrešenje o njega nas, bili svesni toga ili ne, uvek skupo košta. Duboko u sebi imamo ugrađen «standard», «Lik Oca svoga», «potencijal ljudske prirode», «moralni zakon»…kako god to zvali i kojem god izvoru ga pripisivali i kako god ga tumačili. «To» postoji, i svako udaljavanje od «toga» ima veliku cenu – emotivno-psihološko-duhovni minus, ili patnju.

Urođena osobina čoveka da se nesvesno identifikuje sa drugom osobom može se jasno videti i preko mernih instrumenata. Više puta smo to demonstrirali vodeći seminare iz biofidbeka i veština samoregulacije. Ako priključimo dve osobe na poligraf, i merimo im reakciju kože, ili psihogalvanski refleks kože koji pokazuje nivo psihofiziološkog uzbuđenja, možemo jasno uočiti jednu tendenciju. Kada dve osobe sede u istoj prostoriji, odvojene su, ne čuju jedna drugu, i ne vide rezultate na ekranu kompjutera one druge osobe, možemo primetiti da, ipak, međusobno reaguju fiziološki. Ako raste napetost jedne osobe, momentalno raste i napetost druge. Bez obzira na to što se ne vide i ne čuju. Kada se vide i čuju reakcija je još snažnija. Ljudi uvek reaguju na stanje osoba oko njih, bili toga svesni ili ne. Mozak može da blokira pristup tih informacija svesti, ali to ne menja činjenicu da se reakcije dešavaju u našem telu. Svako utiče na svakoga, čak i kada ne govori ništa i ne ispoljava svoje stanje u ponašanju. Egzaktno se može pokazati da ono što činimo drugima činimo i sebi, kao i to da ono što činimo sebi činimo i drugima. Nerazumevanje tog zakona često je kod osoba koje smatraju da nije važno da li vole sebe, važno je da vole druge (decu, partnera) i da im pružaju ljubav. Oni nisu svesni činjenice da, ne voleći sebe, ne vodeći računa o sebi, to čine i osobama koje vole. Sa jedne strane psihološki, jer opterećuju osobe koje vole krivicom, brigom za njih, ljutnjom (zato što ne vole sebe, a oni su objekt ljubavi onih koji ih vole – dakle, ne vole osobu koju vole oni koji je vole – sebe same), i fiziološki, jer se loša osećanja direktno prenose sa osobe na osobu, posebno ako su bliske.

Naravno, nije udaljavanje od ugrađenih standarda jedini izvor patnje za čoveka. Spoljašnji svet mu može doneti mnogo patnje. Ali, odstupanje od standarda dobrog čoveka je minus, «greh» i patnja koju čovek bira sam, i time najviše gubi svoje samo-poštovanje i psihičko «zdravlje». Da bi se zaštitila od spoljašnjih izvora patnje, ljudska bića često biraju da izdaju sopstvene prirodne potencijale, odbrane se samoobmanama i zadrže takve «olakšavajuće» mehanizme samozaštite. Međutim, cena izdaje sebe je mnogo veća od bola koji nam zadaje spoljašnji svet. Ako čovek toga nije svestan, a često nije, onda svoje odluke i izbore zasniva na pogrešnim kalkulacijama, pogrešnim psihološko-matematičkim formulama. Priroda, ili Bog, ili vanzemaljci…ko god da nas je stvorio, dali su nam sposobnost da se branimo i na takav način. Dali su nam, kao potencijal, ipsihološke odbrambene mehanizme. I ti mehanizmi nisu problem sami po sebi. Problem leži u tome što ih čovek zloupotrebljava tako što ih ne koristi samo u slučaju nužde, već i onda kada mu nisu neophodni, jer mu je tako lakše. Jeste lakše, ali je i skuplje.Radeći ono što im je lakše, ljudi ne razvijaju svoje potencijale i ne postaju ono što bi mogli biti, što bi morali biti(jer su predodređeni svojim potencijalima), ako žele da poštuju sebe i budu zadovoljni i ispunjeni. Odgovor na život «lakše mi je tako» nije dobar odgovor, nije odgovoran.Zapravo, kad saberemo i oduzmemo psihološke pluseve i minuse, nije teško da zaključimo da tako čak nije ni lakše. Naprotiv, teže je. Matematika je pogrešna. Biti dobar čovek je i lakše i isplatljivije, ako se meri psihološko matematičkim merama.

Dali smo spisak odogovornosti dobrog čoveka, pa ćemo i pojasniti «stavke» iz njega.

a. Odgovornost za sopstvenu percepciju. Kako je to čovek odgovoran za sopstvenu percepciju sveta, drugih ljudi. Za svoja tumačenja stvarnosti i sliku sveta koju stvara na osnovu tih tumačenja?

Ljudi najviše vole da budu u pravu. Jedna od dominantnih ljudskih osobina je to da ne traže istinu, već da pre teže da zadovolje potrebu za potvrđivanjem svog načina razmišljanja, bilo ono ispravno ili ne. Iz tog razloga, većina ljudi traga za ljudima ili informacijama koje će potvrditi ono što oni misle o životu, ljudskoj prirodi i odnosima, životnim principima. Tragaju za onim što će potvrditi njihove zaključke i sliku sveta, bez obzira na to da li se ti zaključci zasnivaju na činjenicama ili ne. Potvrđivanje njihove slike sveta ih uteši, jer čuju ono što im prija i što im daje potvrdu da su u pravu ako nastave da žive onako kako su živeli i do tada. Na taj način, uskraćuju sebi mogućnost za sticanje onih znanja koja bi izmenila njihove nerealne predstave o životu i pomogla ima da stvore efikasne strategije za ostvarivanje svojih ciljeva. Ali, imaju i veliku, mada nezdravu, korist. Kada nešto ne znaš, kada nečega nisi svestan, ne možeš ni da ga promeniš ali, ne moraš ni da preuzmeš odgovornost za to. Neznanje oslobađa od odgovornosti. Onaj koji je svestan životnih principa, i toga da ih krši, morao bi sebi u lice da prizna da svesno, namerno uništava sopstveni život.

Naravno, neznanje nas oslobađa odgovornosti pred našom svešću, ali ne i pred životom. Život ne priznaju olakšavajuće okolnosti. Nepoznavanje životnih zakona, kao i u pravnom sistemu, ne oslobađa nas od kazne.

Iracionalne predstave i uverenja o životu i životnim pravilima, odnosima između ljudi, o sebi, ljudskoj prirodi, osnovni su razlog neuspeha i životnih minusa – psiholoških problema. One su, zapravo, polazna tačka neuspeha. „Ako sedneš u pogrešan voz, svaka ti je stanica pogrešna“, kaže jedna izreka. Pođemo li od pogrešne polazne pretpostavke, kasnije možemo sve da radimo ispravno, ali će rezultat ipak biti negativan. Recimo, imamo paranoju, pa verujemo da je ceo svet protiv nas. Možemo se zabarikadirati u stan, staviti oko sebe stotine brava, izbegavati kontakte sa ljudima…Ta ponašanja nisu ni malo luda. Naprotiv, potpuno su razumna ako je početna pretpostavka istinita. Pa ko se ne bi zabarikadirao u pokušaju da se zaštiti kad je ceo svet stvarno protiv njega!? Sve je normalno i ispravno, osim početne pretpostavke. Rezultat je, naravno, bolest. Kako da znamo da su neke naše predstave i uverenja iracionalni? Šta su to iracionalne predstave i uverenja? Iracionalne predstave su one predstave koje ne dovode do uspeha. Iracionalne predstave su ona uverenja o životu i životnim istinama koje, kao poruke, šaljemo sebi i drugima, a koje nas sprečavaju da se emotivno, intelektualno i duhovno razvijamo. Ako osećate da stagnirate u nekoj oblasti života, budite sigurni da iza toga stoji neka iracionalna predstava, i pokušajte da je otkrijete. Stagnacija ili nazadovanje su znaci za raspoznavanje iracionalnih uverenja. Zašto to tvrdimo? Život je ono što jeste. U svemu postoje neke pravilnosti, i što ih jasnije vidimo, bolje ćemo usmeriti svoje aktivnosti na prilagođavanju životnim pravilima. Nerealne predstave o životu vode do pogrešnih akcija, pogrešne akcije do neuspeha, neuspeh do smanjenog samopoštovanja, smanjeno samopoštovanje do emotivnih problema, emotivni problemi do stagnacije u razvoju…Tako se stvara začarani krug neuspeha – životni scenario gubitnika. Sa pogešnom percepcijom sveta koju podstiču iracionalna uverenja čovek ne može adekvatno da odgovori zahtevima života – postaje neodgovoran.

Početak i kraj tog začaranog kruga su iracionalni stavovi, mišljenja, i vrednosti koje imamo, a koji nisu usklađeni sa onim što život realno jeste. Iracionalna uverenja se ne raspršuju sa neuspehom. Neuspeh ih učvršćuje i stvara se negativan sklop naviknutih odgovora koji se uključuje kada se susretnemo sa nekom stresnom situacijom. Tada koristimo naviknuti, stereotipan način rešavanja problema i životnih pritisaka. Iracionalne predstave o životu, ljubavi, braku, uspehu…predrasude o tome ko smo, šta smo, šta je čovek, kako funkcioniše ljudska priroda…uglavnom pokupimo od onih koji su nas odgajali. To je ono što smo videli, čuli i iskusili, načini koje su nam pokazali naši vaspitači, i koje i mi, nesvesno, koristimo u našem kasnijem životu kada se suočimo sa problemima, čak i onda kada nam to ne pomaže u rešavanju problema i ne podstiče naš razvoj. Na površini, ti načini gledanja na život i načini izlaženja na kraj sa životnim teškoćama mogu, po nekad, delovati kao prikladni, ali, na duže staze, oni imaju negativne posledice po nas. Iako nam ti kontraproduktivni načini mišljenja mogu povremeno pružati sigurnost kroz iluziju da poznajemo život i da imamo oruđa za predviđanje u svojim rukama, na duže staze oni nas obogaljuju. Mogu nas dovesti do toga da podcenjujemo sebe ili da, pak, kao odbrambenu reakciju od gubitka samopoštovanja, upotrebimo degradaciju drugih i isticanje lažne slike o vlastitom savršenstvu.

Ako vas drugi često upozoravaju na vašu nerealnost i neprikladnost ponašanja, a vi se tvrdoglavo držite toga, i još stagnirate u izvesnim područjima života, imate dovoljan razlog da, iskreno prema sebi, razmislite o svojim uverenjima. Razmislite o tome od koga ste pokupili ta uverenja. Da li su oni od kojih ste ih preuzeli uspešni u toj oblasti života za koju je vezano neko vaše uverenje? Ili ste ih možda stvorili sami, braneći se od stvarnosti i bolnih emocija, ne razvijajući dalje svoje bazične sposobnosti za obradu tih emocija.

Naša uverenja su naočare kroz koje posmatramo svet. Ako stavite naočare sa ružičastim staklom, sve ćete videti ružičasto. Ako vam je staklo crno, sve ćete videti zatamnjeno. Razlika između uverenja i naočara je u tome što znamo da nosimo naočare i da one boje sliku koja dolazi do oka, a za naša uverenja mislimo da daju pravi odraz stvarnosti. U tome leži velika opasnost. Naša stvarnost određena je našim tumačenjem stvarnosti, našom percepcijom. Mi određujemo svoju percepciju i odgovorni smo za nju.Isti događaj može imati sasvim različito značenje za različite ljude. Svoja uverenja moramo testirati da bismo videli da li je naš doživljaj stvarnosti takav da nam daje pravi smer za akciju koja će nas dovesti do ostvarivanja željenih ciljeva.

Na žalost, naše «naočare» kroz koji gledamo na svet, naša uverenja, najčešće snažno iskrivljuju sliku kada gledamo sami sebe. Najveće probleme nam stvara ono što mi zovemo «čvrsta uverenja». Umesto da donesu neku konstruktivnu životnu odluku koja bi im poboljšala život, ljudi na njeno mesto postavljaju neka čvrsta uverenja koja su negativna i koja toliko boje opažanje i mišljenje da postaju njegov sastavni i nepromenjivi deo. Čvrsto ubeđenje paranoika je da je svet protiv njega. Sve što se dešava tumačiće u skladu sa tim uverenjem. U ljubaznom postupku tražiće skrivenu nameru, nameštaljku, odvlačenje njegove pažnje…Čvrsta uverenja su nešto što smatrate tačnim i istinitim i uopšte to ne dovodite u pitanje, ne proveravate. Ako su ta čvrsta uverenja negativna, mogu vam uništiti život. To su ograničavajuća uverenja. Često ih niste ni svesni, zato što ih tako dugo imate, pa ste se navikli na njih i više ih ni ne primećujete, a ona vas polako i podmuklo truju i podrivaju sve vaše napore da uspete u životu. Ona boje vašu sliku sveta.

Ono što ističemo u O.L.I. metodu je da su i uverenja proizvodi bazičnih sposobnosti za obradu emocija. Ne želimo da stvorimo i sami jedno pogrešno uverenje kada je psihoterapija u pitanju – uverenje da je psihoterapijski proces baziran uglavnom na prepoznavanju i otklanjanju pogrešnih uverenja. Ljudi stvaraju i održavaju iracionalna uverenja jer im nedostaju određene sposobnosti. Sposobnosti testiranja realnosti, tolerancije na frustraciju, tolerancije na ambivalenciju, sposobnost odlaganja…i druge bazične sposobnosti za obradu emocija. Defekti u bazičnim sposobnostima za obradu emocija održavaju iracionalna uverenja. Zato je tako teško „razuveriti“ ljude logičkim i racionalnim argumentima. Osoba sa nerazvijonom sposobnošću za neutralizaciju neće ni da misli, ona će reagovati „instiktivno“, a potom, eventualno, racionalizovati svoje impulsivno ponašanje kao „spontanost“, „iskrenost“ ili „borbu za pravdu“. Neće mentalizovati, razumeti motive, ni svoje ni tuđe. Ljudi sa problemima celovitosti objekta će stvarati crno-bela uverenja, neće videti ljude i pojave kao celine, sa pozitivnim i negativnim aspektima (to znači da neće videti ljude, već „parcijalne objekte“)… Kada osoba i otkrije svoja iracionalna uverenja, kada shvati njihovu neadekvatnost i detruktivnu ulogu u njenom životu, to još ne znači da će doći do promene. Za promenu je, uglavnom, potrebno nešto više. Razvoj sposobnosti koje će podržati nova, istinitija i adaptibilnija uverenja. „Bez alata nema ni zanata”. Bez razvoja sposobnosti nema promene. Promena uverenja je samo početak.

b. Odgovornost za stvaranje predstave o sebi

«Niko ne može da vas bez vašeg pristanka

natera da se osećate manje vrednim» (Eleonora Ruzvelt)

«Svaki čovek udara na sebe pečat sopstvene vrednosti…

čovek čini sebe velikim ili malim po svojoj volji.» (J.C.F. Fon Šiler)

Ličnost čoveka formira se pod uticajem različitih faktora koje grubo možemo podeliti na spoljašnje i unutrašnje (setimo se da granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg nije tako čvrsta kao što izgleda). Našu predstavu o sebi formiramo pod uticajem spoljašnjih faktora – događaja i iskustava, pozitivnih i negativnih, koji su ostavili utisak na nas i uticali na formiranje naše predstave o sebi i svetu. Nisu svi događaji i iskustva podjednako važni za formiranje predstave o sebi. U O.L.I. metodu tragamo za onim najvažnijim, ključnim doživljajima i iskustvima koji su ostavili značajan trag na ličnost vaspitanika. Nazvaćemo ih odsudnim trenucima. To su oni trenuci u vremenu koji se jasno ističu u vašem sećanju i na osnovu kojih ste vi izveli neke ključne zaključke o sebi i svetu. Pravimo bezbroj izbora u životu. Ali, nisu svi izbori podjednako važni i nisu podjednako uticali na naš život. Zato tragamo za onim najvažnijim izborima koje smo napravili u određenim periodima svog života. Zvaćemo ih odlučujući izbori. Kao i odsudni trenuci, i ovi malobrojni odlučujući izbori mogu da nas nauče mnogo o tome ko smo i kako smo to postali. Uz odsudne trenutke i odlučujuće izbore sreli smo se sa malim brojem ljudi koji su značajno uticali na to kako smo se formirali, u pozitivnom ili negativnom smislu. Zvaćemo ih centralnim ljudima. Identifikovanje tih ljudi i uloge koju su odigrali u formiranju naše lične istine i predstave o sebi biće ključni element ostvarivanja kontrole nad našim budućim kvalitetom života (Ideju o ciljanom traganju za odsudnim trenucima, odlučujućim izborima i centralnim ljudima pronašli smo u radu psihologa Filipa Mekgroa (2003) i, uz izvesne modifikacije, koristimo je u O.L.I. metodu kao proceduru koja zamenjuje psihoanalitičke slobodne asocijacije ciljanim asocijacijama i “domaćim zadacima”-protokolima za samoistraživanje.). Naravno, ne mislimo da se sve što je potrebno da klijent spozna o sebi može postići na ovakav način. Mnogo toga što je uticalo na formiranje nečije slike o sebi i svetu nisu neki posebno događaji, već opšta atmosfera u kojoj je odrastao (događaji su, često, samo tipični uzorci stvarnosti koji odslikavaju atmosferu). Do mnogih nesvesnih sadržaja se ne može doći na taj način. Posebno do onih koji se odnose na preverbalnu fazu razvoja osobe. Ipak, ciljanim asocijacijama i protokolima koji podstiču samoistraživanje može se dobiti dosta korisnog materijala i podstaći aktivnost klijenata između psihoterapijskih seansi.

Ne zaboravimo to da čovek ne reaguje na spoljašnje događaje, već na svoju percepciju tih spoljašnjih faktora i na svoje tumačenje događaja. Na spoljašnje faktore koji utiču na našu sliku o sebi možemo da utičemo mnogo manje nego na unutrašnje – na vlastitu percepciju i tumačenje stvarnosti. Samim tim, odgovorniji smo za ono što je više u našoj moći – za vlastitu percepciju i tumačenja stvarnosti na osnovu kojih gradimo sliku o sebi.

O.L.I. metod je saznajna procedura koja je usmerena na to da pomogne osobi da pronađe pogrešne informacije o sebi, drugima i svetu, koje su izvor njene pogrešne slike o sebi. Spoznaje koje možemo dobiti o sebi mogu nam omogućiti da napravimo bolje izbore u budućnosti. Mogu nam dati mogućnost izbora da naša prošlost ne upravlja više našom budućnošću i veću slobodu od uticaja spoljašnjih faktora na formiranje naše slike o sebi. Da bismo mogli da utičemo na naše unutrašnje faktore – na našu percepciju, tumačenja i uverenja, potrebno je da dobro upoznamo tipične načine na koji opažamo, tumačimo i usvajamo informacije iz spoljašnjeg sveta. Analiza tipičnog načina percepcije i tumačenja stvarnosti je ključna za O.L.I. metod. Međutim, ne želimo da stvorimo pogrešnu prestavu da O.L.I. psihoterapija spada u grupu kognitivnih terapija. Kognitivna komponenta je jedan od sastavnih delova O.L.I. metoda, ali nije sve.Kod mnogih klijenata to nije dovoljno. Uvid ne dovodi do promene. Često se srž promene zasniva na odnosu terapeuta i klijenta, na stvaranju nove atmosfere u kojoj će klijent drugačije doživeti sebe, na stvaranju novog, drugačijeg odnosa (u kojem su uvidi deo promene, ali ne i osnova), nove značajne osobe, ili „objekta” i „objektnog odnosa” kroz koji će osoba razviti bazične sposobnosti za obradu emocija koje nije mogla da razvije sa primarnim objektima.

Čak i kada bi bilo moguće da dva različita čoveka imaju potpuno iste spoljašnje faktore, da dožive u životu potpuno iste odsudne trenutke, odlučujuće izbore i da imaju iste centralne ljude, oni bi dali različite odgovore na te situacije, različito bi ih opažali, tumačili i različito reagovali, što bi dovelo do dve različite predstave o sebi. Unutrašnji faktori obuhvataju stvari kojegovorimo sami sebi, stvari o sebi u koje verujemo, sve unutrašnje dijaloge koji oblikuju našu predstavu o sebi, načine na koji obrađujemo sopstvene emocije i na osnovu toga kreiramo sliku o sebi i drugima. Ovi unutrašnji faktori nose u sebi sadržaje naše lične istine. O unutrašnjim faktorima je najbolje da mislimo kao o ponašanju, načinu na koji se ponašamo iznutra. Ponašanje je, po definiciji, nešto što se može posmatrati. Naše unutrašnje ponašanje vidljivo je samo nama. I u našem unutrašnjem ponašanju mi pravimo izbore: ili puštamo da nas voda nosi, ili se borimo za ono što želimo i zaslužujemo. U svom umu stvaramo predstavu o sebi i živimo u skladu sa njom. Pošto je stvaramo, odgovorni smo za našu predstavu o sebi jer, ako smo u stanju da je stvaramo, možemo i da je menjamo. Ako verujete da ste inferiorni, bićete inferiorni. Živećete u skladu sa svojom predstavom o sebi. Imamo predstavu o sebi, i zadatak nam je da saznamo kako smo je stekli. Ona se nije prosto desila. Moramo biti spremni da ostavimo iza sebe neke dugovečne i snažne inercije u svom životu. Rezultat toga treba da bude da krenemo da utičemo na svoje spoljašnje i unutrašnje faktore, a ne oni na nas. O.L.I. metod nudi preciznu i razrađenu proceduru usmerenu ka razumevanju perceptivnih mehanizama klijenta, pronalaženju “grešaka” u tim mehanizmima opažanja i tumačenja stvarnosti. Cilj tog saznajnog procesa je O.L.I. : Otklanjanje Lažnih Informacija i Otkrivanje Lične Istine.

c. Odgovornost za odgovore koje daje i posledice koje iz tih odgovora proizilaze.

„Bože, daj mi snage

da prihvatim ono što ne mogu da promenim,

hrabrosti da promenim ono što mogu

i mudrosti da to dvoje razlikujem.“

Dobar čovek je svestan uzročno posledičnih odnosa. Ne izbegava da ih uoči i prihvati. Ne istiskuje iz svesti činjenicu da je on, to jest njegovo ponašanje, uzrok određenih posledica, i dobrih i loših. Svestan je životne činjenice da birajući ponašanje, čovek bira i posledice. Svestan je sopstvene slobode izbora, kao i toga da je njegov život rezultat svih njegovih izbora. Za sopstvene loše izbore ne optužuje druge. Spreman je da «plati cenu» i ispravi posledice svojih loših izbora. Dobar čovek nije sklon griži savesti, bežanju od nje i paralizi stvarne odgovornosti koju griža savesti obično izaziva. Umesto griže savesti, on oseća tugu zbog sopstvenih loših izbora i teži da povrati svoja dobra osećanja i samopoštovanje psihološkim mehanizmom «reparacije», potrebom za delanjem koje bi poravilo «štetu». Ume da razlikuje šta jeste, a šta nije pod njegovom kontrolom. Ima unutrašnji centar kontrole, ali ne pripisuje sebi odgovornost za ishode koje ne može da kontroliše.

Dobar čovek ima u sebi dobra osećanja, i teži da ih zadrži. Ako čini nešto što izaziva posledice koje narušavaju njegova dobra osećanja, on ne laže sebe, ne izbegava istinu koja mu je neprijatna. Svestan je toga da čovek ne može da promeni ono što ne prepoznaje i ne priznaje. Suočava se sa svojim greškama, neadekvatnim odgovorima-neodgovornostima, i ima volju da učini ono što je u njegovoj moći da popravi «štetu» i povrati svoja dobra osećanja. Njegova savest nije progoniteljska, ne «grize» ga. Dobar čovek voli sebe, i svoja dobra osećanja, i teži da promeni u sebi i svom ponašanju ono što narušava njegovu pozitivnu predstavu o sebi i to da se «dobro oseća u sopstvenoj koži». Dobar čovek je sposoban i spreman da oprašta i sebi i drugima. On nije „sudija“ niti „tužilac“, ne traži „krivce“ niti „zločince“ u sebi i drugima, „sve što je ljudsko nije mu strano“. Ali, to ne znači da će dopuštati sebi ili drugima ono što vidi kao loše. Naprotiv, postaviće se odgovorno i težiti da ispravi ono što može.

1. d. Odgovornost za ostvarivanje sopstvenih potencijala.

Čovek se rađa sa određenim potencijalima. Ako ih ne ostvaruje, to dovodi do osećanja neispunjenosti i nedostatka samopoštovanja i ljubavi prema sebi. Život je ekspanzivna sila koja teži da ostvari svoje potencijale. Ako u tome nailazi na prepreke, javlja se osećanje nezadovoljstva koje se ispoljava kroz različite negativne emocije. Ljudska priroda nije takva da svoje potencijale može da posmatra kao «kolokvijalne», neobavezne predmete u školi života. Sve što postoji kao potencijal ima potrebu da se razvije. Ako čovek sprečava razvoj sopstvenih potencijala, ako ne radi na tome da ih realizuje, oni se deformišu i mogu da se pretvore u nešto suprotno, u psihološke ili fizičke deformacije. Šta se dešava kada se sprečava razvoj nekog organa, na primer stopala? (u nekim kulturama sprečava se razvoj stopala kod žene-malo, «dečje» stopalo smatra se prikladnim za ženu). Pa, dobijemo deformisani organ. Životna sila koja u sebe ima ugrađen «program» da raste, širi se, neće zaustaviti tu svoju tendenciju jer se organ nalazi u nekom kalupu. Životna sila nastavlja da «gura», prepreka joj ne dozvoljava, i na tom mestu sukoba razvija se deformacija, «kvrga», bolest.To isto se dešava i sa psihološkim i emotivnim potencijalima čoveka. Razvoj psiholoških i emotivnih potencijala koje čovek ima njegov su «domaći zadatak», «obavezni predmet» koji je sastavni deo njegove ljudske prirode. On može da izabere da ih ne razvija, ali životna sila to ne može. Ona će uvek, po svom «programu», gurati napred, težiti da se ispolji, razvije, širi. Čovek će morati da troši veliku energiju da je zadrži. Možda i veću energiju od one koja bi mu bila potrebna da razvija svoje potencijale. Manje je energije potrebno da bi se održavao proces koji je prirodan. Na mestima sukoba razvijaju se emotivne i psihološke deformacije, «kvrge», bolest.

Dobar čovek je duboko svestan ove činjenice, jer je u bliskom kontaktu sa životnom silom. On je voli i njen je prijatelj. Zato je prijatelj i sebi, i voli sebe. Prisetimo se šta radi cvet ili travka sa svojom potrebom da raste i razvija se. Šta ako padne na tlo koje nije pogodno? Iskoristiće svaku, i onu najmanju mogućnost, da realizuje svoj razvojni potencijal. Možemo je videti kako «niče iz betona», kako nalazi sitne pukotine sa malo zemlje, vode…nalazi nekako put do svetlosti, i raste. Ne razmišlja o tome da je rast rizičan. Može da dođe jaka suša i vrućina i da je sprži. Neko može da je zgazi ili počupa…Svašta može da se desi u životu jedne biljke. Ali, to za nju nije razlog da se ne razvija dokle god može. Biljka svoj zadatak ne dovodi u pitanje. Možda zato što nema svest i nije sposobna da razmišlja i kalkuliše da li se razvoj isplati ili ne isplati (mada, i to da biljka nema nema neki oblik svesti je pod znakom pitanja). Čovek ima mnogo veću slobodu da upravlja svojim ponašanjem, da manipuliše svojim psihološkim mehanizmima, pa i slobodu da sputava sopstvenu životnu silu i razvoj svojih potencijala. Na žalost njegovu, nema i slobodu da zaustavi posledice takvog sprečavanja. Hteo on to ili ne, nastaju deformiteti, kvrge i bolesti u njegovoj psihi. Čovek ima slobodu da izabere ponašanje, ali ne i slobodu da za to ne mora da plati cenu. Ljudska priroda nije relativna. Ona ima svoje standarde-potencijale, i odstupanje od njih košta.

Nisu potencijali svih ljudi isti. «Od onoga kome je više dato, više će se od njega i tražiti», piše u svetom pismu. Čovek je, duboko u sebi, svestan svojih potencijala i u odnosu na njih meri sebe, meri koliko je ispunio svoj zadatak. Od toga zavise njegovo samopoštovanje i ljubav prema sebi koje su osnova njegovog kapaciteta za zadovoljstvo i psihološko-emotivnog «zdravlja».

Svi ljudi, ako nemaju neki organski poremećaj mozga, rađaju se sa određenim potencijalima koji su njihovi razvojni zadaci. Ti potencijali su osnova za to da svaki čovek ima sve što mu je potrebno i što će mu ikada biti potrebno da bi mogao da bude dobar čovek, sposoban da voli sebe i druge, da radi i stvara, bude ispunjen i raduje se životu. Životna sila od čoveka ne zahteva da ostvari nešto za šta ga nije obdarila. Ne traži od ljudskog bića da daje nešto što nema.

Svi razvojni potencijali jednog cveta već se nalaze u njegovom semenu. Povoljna sredina ih samo probudi i pruži neophodne uslove za razvoj. Tako je i sa čovekom. Povoljna sredina budi urođene potencijale ljudskog bića da voli, da se otvara prema svetu kao cvet, da daje i prima, da radi i stvara, da saznaje, osmišljava-daje smisao, da se igra, raduje i uživa u životu. Svako dobro iskustvo aktivira te potencijale i u um čoveka, u njegovu svest, dovodi standarde dobrog. Ako smo, makar i na trenutak, doživeli potpunu otvorenost, poverenje, bliskost, ljubav…to osećanje sebe i sveta duboko se urezalo u našu svest kao standard-«To smo stvarno mi, naše najbolje izdanje, naša mogućnost. To postoji u nama kao potencijal! Takvi možemo da budemo i tome treba da težimo.» To je naša autentična ličnost, naš puni potencijal nedeformisan kvrgama koje dobijamo u sukobu sa životnim preprekama. Ljudi se ne rađaju sa psihološko-emotivnim «kvrgama» (osim ako imaju neku organsku deformaciju, ili psihološko-emotivne rane koje su nastale još u stomaku majke).

Dobar čovek je duboko svestan svoje odgovornosti za razvoj sopstvenih potencijala (kao i za podsticanje tih potencijala kod drugih ljudi i živih bića koje voli. To je njegova odgovornosti prema životnoj sili koju duboko voli i poštuje). Spreman je da ih razvija uprkos rizicima, patnji, bolu, preprekama na koje nailazi. To ispunjavanje darova, potencijala koji su mu dati, i podsticanje tih potencijala kod drugih, dobar čovek doživljava kao smisao svog postojanja, svoju misiju na ovom svetu i vezu sa nečim većim od sebe. To se zove biofilija -ljubav prema životu.

Rekli smo već da nisu potencijali svih ljudi isti. Postoje, međutim, «opšta mesta» u ljudskoj prirodi, potencijali koji su dati svim ljudima, i «posebni darovi» ili «talenti» kojima su obdareni neki ljudi. Neiskorišćeni dar se pretvara u «prokletstvo», zadaje određenu bol onome ko ga ima, a ne razvija ga, ne raduje mu se. Najopštiji dar, a i najvredniji dar kojim su, kao urođenim potencijalom, obdareni svi ljudi je potencijal za ljubav. Potencijal za rad i kreativnost udružen sa potencijalom za ljubav najosnovniji su potencijali čoveka i njihovo ostvarivanje osnova su samopoštovanja i mentalnog zdravlja. To su «glavni predmeti» u školi života. Posebni talenti nisu manje važni. Oni su «individualni program» sa životnim zadacima koji su pripremljeni posebno, individualizovanim pristupom za svakog «učenika» u «školi života».

Potencijali se ne realizuju na svakom uzrastu na isti način. Svaki životni uzrast ima neke svoje zadatke, čijim ostvarivanjem osoba stiče i utemeljuje svoje samopoštovanje. Kao što se i školsko obrazovanje zasniva na modelu «koncentričnih krugova», što znači da se suštinski iste stvari uče u osnovnoj, pa u srednjoj školi, pa i na fakultetu, ali se uče na različitim nivoima složenosti i «težine», tako se i u «školi života» «gradivo» uči po sličnom modelu. Realizacija potencijala za ljubav ne manifestuje se na isti način kod bebe, školarca, adolescenta i zrelog čoveka. Međutim, «princip je isti, sve su ostalo nijanse». Životni zadaci koji su pred pedesetogodišnjakom, u svojoj suštini, ne razlikuju se od životnih zadataka đaka prvaka. Napravićemo poređenje sa matematikom. Računska radnja zvana sabiranje u suštini je ista kada sabiramo 2+2, kao i kada sabiramo 2.437,753 + 345.649,09. Naravno, težina zadatka nije ista, i sabiranje sedmocifrenih brojeva nije razvojni zadatak sedmogodišnjeg deteta, ali računska operacija sabiranja, sama po sebi, jeste. Baveći se razvojnim zadacima odraslih ljudi, zapravo, ne preskačemo razvojne zadatke dece, samo odmah prelazimo na teži nivo životne «igrice». Sve što treba da savladaju kao odrasli, ljudi su već morali da savladaju kao deca, samo na manje teškom i složenom nivou. Ako neke životne veštine, koje su oblik realizacije životnih potencijala, osoba nije savladala na tom jednostavnijem nivou kao dete, biće joj jako teško da ih savlada kao odrasla osoba na složenijem nivou. U tom slučaju biće joj neophodna pomoć stručnjaka ili neke mudre i vešte osobe koja je sposobna da odrasle uči onome što su trebali da nauče kao deca.

Da vidimo koji su to razvojni zadaci usemereni ka realizaciji čovekovih psihološko-emotivnih potencijala od čijeg ispunjavanja zavisi samopoštovanje osobe. Ali, pre toga ćemo reći nešto više o samopoštovanju, o tome kakva su osobe sa visokim, a kakve one sa niskim samopoštovanjem. Reći ćemo nešto i tome odakle samopoštovanje potiče i kako se do njega dolazi.

Osobe koji imaju dobro razvijeno samopoštovanje:

– Smatraju sebe vrednima da budu voljeni i da vole druge, vredni toga da se drugi brinu o njima, kao i toga da se oni brinu o drugima, da neguju druge i da budu negovani, da primaju i daju podršku, da budu saslušani i da slušaju, da budu podržani i da podržavaju. Osećaju da zaslužuju da budu prepoznati i podržani kao dobri ljudi, kao što su i sami sposobni da prepoznaju druge ljude kao dobre.

– Imaju produktivnu ličnost i realizuju svoje potencijale ostvarujući uspeh u skladu sa svojim potencijalima.

– Sposobni su da budu kreativni, imaginativni u rešavanju problema. Spremni su da preuzmu rizike i optimistični u pristupu životu i ostvarivanju ličnih ciljeva.

– Često su lideri i vešti su u ophođenju sa ljudima. Nisu ni preterano nezavisni, (osećaju da su im drugi ljudi potrebni) niti preterano zavisni od drugih.

– Imaju dobru i realnu predstavu o sebi, koja je u skladu sa onim što prezentuju drugim ljudima.

– Sposobni su da jasno kažu ko su, koji su njihovi potencijali i čemu su posvećeni u životu. U stanju su i da se izjasne o tome šta zaslužuju od života.

– Prihvataju odgovornost za posledice svojih dela. Ne optužuju druge za svoje neuspehe, niti se vade na druge da bi opravdali neke negativne ishode.

– Altruistični su. Iskreno im je stalo do dobrobiti drugih, ali ne prihvataju preteranu odgovornost za druge čineći za njih ono što oni mogu da učine sami za sebe – ne ulaze u ulogu velikog iskorišćenog dobrotvora ili žrtve. Daju drugima ono što im je stvarno potrebno i što ih usmerava ka razvoju. Zapravo, na taj način ih poštuju, kao što poštuju sebe.

– Sposobni su da se na produktivan način nose sa stresom koje donosi život, sa brigama, problemima, konfliktima. Nisu previše idalisti da bi postali nerealni, niti su smrknuti i ogorčeni. Imaju dobar smisao za humor, i sposobni su da održavaju balans između rada i zabave u svojim životima.

– Gledaju u budućnost kao na avanturu, sa pozitivnim uzbuđenjem i optimizmom. Prepoznaju svoje potencijale za uspeh i vizualizuju njihovo ostvarivanje u budućnosti. Imaju snove, aspiracije i nade za budućnost i trepere u želji za realizacijom.

-Orijentisani su ka ciljevima, sa smislom za prioritete i balans u raspodeli energije usmerene na ostvarivanje različitih ciljeva. Znaju ko su, odakle su došli (kako su se razvili i postali to što jesu), gde su sada, i kuda idu.

Nije teško uočiti da se osobine i ponašanja osoba sa dobro razvijenim samopoštovanjem preklapaju sa osobenostima koje smo naveli kao sastavne elemente «dobrog čoveka». Naravno, ko je dobar za sebe, pa zbog toga voli i poštuje sebe, dobar je i za druge. Na osnovu gore navedenih osobina možemo prepoznati osobe sa visokim samopoštovanjem. A po čemu možemo prepoznati osobe sa niskim samopoštovanjem?

Osobe koji imaju nisko samopoštovanje:

1. -Smatraju sebe izgubljenima, nedovoljno vrednim ljubavi, nege i podrške. Često to sakrivaju i od sebe i od drugih. Teže za spoljašnjim, materijalnim pokazateljima sopstvene vrednosti kao zamenom za samopoštovanje.
2. -Plaše se preuzimanja neophodnih rizika.
3. -Funkcionišu pod stalnim strahom od odbacivanja.
4. -Teško se ispoljavaju u svom ponašanju prema drugima. Nedovoljno su asertivni.
5. -Plaše se konflikata sa drugima.
6. -Gladni su potvrde od strane drugih.
7. -Neuspešni su u rešavanju problema.
8. -Ispunjeni su iracionalnim uverenjima i imaju tendenciju da misle iracionalno.
9. -Podložni su raznim vrstama strahova.
10. -Obično su neuspešni u školi ili na poslu. Neki od njih kompenzuju nedostatak samopoštovanja preteranim aktivnostima usmerenim na postizanje očiglednih, društveno priznatih uspeha u određenim oblastima.
11. -Nesposobni su da pozitivno afirmišu i podrže sami sebe.
12. -Teško im je da iskreno odmere sopstvene kvalitete, snagu, dobre strane. Teško im je da prihvate komplimente ili priznanja od drugih. Negde u sebi se osećaju kao «lažnjaci».
13. -Imaju slabo definisan identitet. Teže da se ponašaju kao kameleoni, da bi se uklopili sa drugima.
14. -Nesigurni su, anksiozni, nervozni kada su sa drugim ljudima.
15. -Često su preplavljeni besom zbog svog statusa u životu i nose u sebi hronično neprijateljstvo ili depresiju.
16. -Lako ih uhvati očaj ili depresija kada naiđu na prepreke ili pretrpe neki gubitak u životu.
17. -Imaju tendenciju da preterano reaguju i lako se osete uvređenima, besnima zbog toga. Često im to podstiče želju za osvetom prema onima za koje veruju da ih ne prihvataju u potpunosti. Zapravo, projektuju sopstveno neprihvatanje sebe na druge, i vide neprihvatanje i tamo gde ga nema.
18. -Ispunjavaju neke uloge u svojim primarnim porodicama koje su kontraproduktivne jer nisu prikladne njihovom statusu odrasle nezavisne osobe.
19. -Podložni su raznim psihološkim problemima i imaju sklonost da koriste ovisnička ponašanja da bi ublažili svoje povrede i bol. Takva ovisnička ponašanja su alkoholizam, drogiranje, kockanje, preterana ishrana, promiskuitetna seksualnost, opsesivna potreba za kupovinom, pušenje, radoholizam, opsesivna potreba za uzbuđenjima, «mudrošću» i guruima koji će im pokazati brz i lak put do uspeha i sreće.
20. -Često su okupirani strahom od smrti, žaljenjem zbog neproživljenog života.

Šta je potrebno za razvoj samopoštovanja?

Da bi čovek poštovao sebe, potrebno je da ispunjava svoje životne zadatke, da razvija svoje potencijale. Sredina u kojoj se razvija može mu pomagati u tome ili ga ometati. Navešćemo koji od spoljašnjih faktora značajno utiču na razvoj samopoštovanja. Ali, to što osoba možda nije imala odgovarajuće spoljašnje okolnosti koje bi joj olakšale ispunjavanje razvojnih zadataka ne oslobađa je odgovornosti pred samom sobom za razvoj vlastitih potencijala. Ako ih ne razvije, imaće nisko samopoštovanje, bez obzira na sve «olakšavajuće okolnosti» koje mogu da posluže kao «alibi» za zastoje u razvoju. Ti otežavajući faktori mogu da posluže čoveku da razume zašto je postao takav kakav jeste, da ne okrivljuje sebe za neispunjavanje razvojnih zadataka…ali, to neće promeniti činjenicu da zadaci nisu ispunjeni, i da nema samopoštovanja dok ih osoba ne ispuni kako zna i ume, makar i pod najtežim okolnostima. Odgovorni smo za sopstveni razvoj, bez obzira na smetnje i prepreke koje nam život postavi. Imamo moć da damo pravi odgovor čak i pod teškim, ometajućim okolnostima. Ta moć je u nama, i protivteža je svim «objektivnim otežavajućim okolnostima» koja nas zadese. Čovek može da bira kako će da opaža, tumači i prihvata stvarnost, i na osnovu toga gradi svoju predstavu o sebi i svetu. Koji su spoljašnji faktori koji utiču na razvoj samopoštovanja?

Samopoštovanje osobe se razvija pod uticajem okoline – porodice, škole, grupe vršnjaka, prijatelja, radne okoline i društva. Razvoj samopoštovanja okolina podstiče ako osoba dobija od okoline vaspitanje koje pruža:

-Bezuslovnu toplinu, ljubav i brigu – da bi osoba mogla da shvati kako je drugi ljudi prepoznaju kao biće koje zaslužuje da prima negu, podršku, nagradu, ljubav i da oseća povezanost. Okolina prenosi poruke topline, ljubavi, nege i fizičke bliskosti, zadovoljava životne potrebe za hranom, odećom, smeštajem i pruža osećanje stabilnosti i reda u životu.

-Prihvatanje osobe onakve kakva jeste – da bi osoba prepoznala kako je drugi ljudi vide kao vrednu individuu koja ima unikatni sklop osobina, veština, sposobnosti i kompetencija koje je čine jedinstvenom. To prihvatanje pomaže individui da prepozna da su razlike između ljudi u redu i da je ohrabri da razvija svoju jedinstvenost. Prihvatanje omogućava osobi da razvije veze sa drugima, a da zadrži i zdrave granice vlastite individualnosti.

-Dobru komunikaciju – okolina je spremna da sasluša osobu i pruži joj mogućnost da odgovori na način koji omogućava razrešavanje problema koji iskrsavaju. Prikladno davanje i primanje povratnih informacija ohrabruje se i potkrepljuje. Komuniciranje na emotivnom nivou je način ophođenja koji omogućava osobi da opstane u kontaktu sa svojim emocijama na produktivan način.

-Jasno definisana i postavljena ograničenja – ograničenja koja okolina postavlja (nije sve dozvoljeno, nisu dozvoljena ponašanja koja ugrožavaju druge, niti autodestruktivna ponašanja) jasno su definisana i postavljena, bez skrivenih trikova i manipulacija. Granice uvode strukturu u život individue, uvodeći jasne referentne okvire za prikladno i neprikladno ponašanje. Granice omogućavaju individui da prepozna svoje odgovornosti i da odredi svoje ponašanje na racionalan način. Vaspitanje dece bez jasnih granica oslabljuje njihovo samopoštovanje.

-Poštovanje i ostavljanje širokog prostora za aktivnosti individue u okviru granica definisanih od okoline – To ohrabruje osobu da koristi sopstvenu kreativnost, maštu, dovitljivost, imaginaciju da bi bila produktivna u okviru ustanovljene strukture. Restrikcije koje ograničavaju individualnost mogu dovesti do uskog fokusa i toga da ljudi postaju kruti i onemogućeni u punom korišćenju svojih veština, potencijala i sposobnosti – što umanjuje njihovo samopoštovanje.

-Slobodu unutar strukture – što omogućava individui da razvije osećaj lične autonomije, (ali ne raspuštenosti. Raspuštenost, ispoljavanje «neograničene slobode», «slobode bez odgovornosti», ne podstiče razvoj samopoštovanja). Suviše potiskivanja lične slobode može dovesti do ogorčenosti i eventualno do pobune. Nedostatak strukture obično vodi do narcističkih poremećaja ličnosti. Sloboda za ispoljavanje u okviru jasno definisane strukture (sloboda uz odgovornost) omogućava osobi da istražuje i ostvaruje svoje pune potencijale.

-Povezivanje – stvaranje osećaja pripadnosti i međusobne zdrave zavisnosti– Osećaj pripadnosti i zdrave uzajamne zavisnosti između osobe i njoj značajnih ljudi bitan je za razvoj samopoštovanja.

U koliko je osoba imala sreću da odrasta u sredini koja pruža gore navedene mogućnosti i pogodnosti za razvoj njenih potencijala, ispunjavanje razvojnih zadataka joj je bilo olakšano. Većina ljudi, na žalost, nema tu sreću da odrasta u uslovima pogodnim za razvoj samopoštovanja. To, međutim, ne znači da je razvoj samopoštovanja nemoguć i u okolnostima koje tom procesu ne idu na ruku. Čovek ima moć da ispuni svoje razvojne zadatke i zasluži svoje samopoštovanje i pod teškim okolnostima. Psihoterapija je jedan od procesa koji mogu pomoći osobi da prevaziđe otežavajuće okolnosti koje su se isprečile na njenom putu ka samoaktualizaciji i samopoštovanju. O.L.I. metod je usmeren upravo ka Otklanjanju Lažnih Informacija koje su ometujući spoljašnji faktori “usadili” u osobu -informacija o tome kakva je osoba, kakav je svet, kakvi su ljudi, čega je osoba vredna, kakvi su njeni stvarni potencijali, na šta ima pravo…Otklanjanje tih lažnih informacija otvara put Otkrivanju Lične Istine – oktrivanju punih potencijala i prava koje osoba ima u igri zvanoj život. Ta igra, međutim, nije bez pravila i jasnih zahteva. Život pred nas postavlja zadatke koji se moraju ispuniti da bismo zaslužili samopoštovanje.

IZVOD IZ KNJIGE „SPOSOBNOST ZA LJUBAV I RAD I OLI INTEGRATIVNA PSIHODINAMSKA PSIHOTERAPIJA.

Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue’s system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom’s Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient’s Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man’s Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud’s three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36:653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9,3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001).Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That „Impossible“ Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.’ In: Hartmann 1964 Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

1. Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego’ Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010). Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler’s theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975).Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst’s narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O’Donohue W, T, & Fisher, J, E. (2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu – osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

1. Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant’s response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) „Will and Psychoanalysis,“ J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.