IZVOD IZ KNJIGE „SPOSOBNOST ZA LJUBAV I RAD I OLI INTEGRATIVNA PSIHODINAMSKA PSIHOTERAPIJA.

Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

Volja-motor psihe-i sposobnost za zrelu ljubav

Sposobnost tolerancije na ambivalenciju omogućava nam da razrešimo ambivalenciju i opredelimo se, donesemo odluke. Međutim, nije dovoljno samo opredeliti se i odlučiti se, neophodno je da te odluke budu podržane voljom kako bi se realizovale. Govorili smo o tome da je ljubav složena sposobnost, aktivnost koja zahteva brigu, znanje, trud, poznavanja…i volju da se sve to što je potrebno radi u kontinuitetu. Prelamanje dilema ambivalencije je preduslov za pokretanje volje u smeru razvoja. Ako u dilemi parazitiranje-razvoj prevagne potreba za parazitiranjem, volja može biti “podjarmljena” za kretanje u tom pravcu i upotrebljena za neki oblik manipulacije (aktivne ili pasivne).

Umesto ka individuaciji, volja može da se okrene ka simbiotičnosti i parazitiranju, umesto podsticanja drugih ka razvoju, može da se okrene ka kontroli i manipulaciji. U normalnom razvoju, linija razvoja ljudske volje, od njenih rudimentarnih začetaka u prikladnim godinama, kada se ona manifestuje u suprotstavljanju volji drugih, dostiže svoj najviši nivo kroz uspešnu transformaciju u potpuno razvijenu pozitivnu volju koju karakteriše kapacitet da podrži ideale koje je sama osoba kreirala.

Podsetimo se da je Rank (1932) opisao nekoliko faza na liniji razvoja volje: Prva razvojna faza razvoja volje manifestuje se kao „kontra volja“, kao „neću“ koje se protivi volji drugih, onome što se „mora“. Druga faza, faza pozitivnog ispoljavanja volje, odnosi se na to da neko hoće svojom voljom da učini ono što mora („što se mora , nije teško“). Treća, kreativna faza odnosi se na to da je osoba voljna da radi ono što sama hoće (ostvarivanje sopstvenih ciljeva). Jasno je da tek dostizanje treće faze razvoja volje omogućava sposobnost za zrelu ljubav.

Zaostajanje u prvoj fazi, fazi kontra volje, u ljubavnom životu manifestovaće se kao večito kontriranje i suprotstavljanje („ti ćeš da mi kažeš“). Osoba kod koje je volja razvijena u ovom stepenu „zna šta neće, ali ne zna šta hoće“. Ima volju da se suprotstavi mišljenjima i težnjama partnera, ali nema sopstvenu volju i konstruktivne aktivnosti koje njegova volja podržava. Večito je „antiprotivna“.

Osobe koje su se zaglavile u drugoj fazi razvoja volje, „dobrovoljci“, ponaša se reaktivno. Ima volju da udovolji, da ispuni obaveze i očekivanja, da „bude dobra“ (dobra žena ili muž, majka ili otac, radnik…), ali nema volju da kreira sopstvenu ličnost, da ostvari sopstvene ideale. U ljubavnom životu, sa ovakvom voljom, osoba nije u stanju da podrži razvoj drugoga u većoj meri nego što je sposobna da podrži sopstveni razvoj. Njena ljubav ne podstiče separaciju i individuaciju. Ona može biti posvećena udovoljavanju partneru ili deci, često može postati i žrtva takvog udovoljavanja. Međutim, udovoljavanje nije ono što podstiče razvoj. Preterano udovoljavanje korumpira, prezaštićuje i vezuje. Izaziva krivicu zbog potreba za odvajanjem. Kako se odvojiti od nekoga ko je posvetio život tome da nam udovolji, kome smo „smisao života“.

Izražena potreba da se „bude dobar“ može dovesti do toga da drugi ne poštuju osobu koja se jako trudi da udovolji, što izaziva kod „dobrovoljaca“ osećanje da su iskorišćeni, da drugi ne cene njihovu dobru volju i trud, da ih uzimaju zdravo za gotovo, podrazumevaju njihova ulaganja. To postepeno može dovesti do ogorčenosti i razočaranosti u ljude ili u sebe (preterane zavisnosti od odobravanja drugih, stalnog preispitivanja „da li sam dovoljno dobar…verovatno nisam kad me tako tretiraju…“). Zaglavljenost u dobroj volji može voditi i do zavisti prema onima koji imaju autonomnu volju i sposobni su da je usmere ka sopstvenim ciljevima. „Dobrovoljci“ zavise od inicijative drugih koju će slediti. Ako su sa partnerom koji ima veći stepen autonomije volje, zavisno od razvoja njihovog narcističkog sektora ličnosti, osobe zaglavljene u dobroj volji mogu biti ili partneri „iz senke“, oni koji žive kroz drugoga i predstavljaju „okruženje“ za ostvarenje drugoga, ili zavide partneru i obezvređuju njegova ostvarenja (ili i jedno i drugo, s tim što je jedna strana emocija potisnuta u nesvesno).

Kao i kod drugih sposobnosti o kojima smo govorili, i kod nerazvijene volje nedostatak razvoja sposobnosti vodi uglavnom do „parazitiranja“ na sposobnostima druge osobe, kačenja na volju drugoga. Nije retkost da „dobrovoljac“ kao partnera izabere „svojevoljnu“ osobu, osobu koja ima maladaptaciju volje (maladaptacije su, po Eriksonu, previše nečega), volju koja se ne obazire na potrebe drugih, koja „uvek mora da istera svoje“ makar i na štetu partnera. Tako se „dobrica“ i „svojeglava“ osoba nađu u začaranom krugu uzajamnog parazitiranja. Narod kaže „našla vreća zakrpu“ za takve vrste simbioze. Samovoljne osobe nađu partnera koji im povlađuje i time ne podstiče njihov razvoj (zbog čega su agresivne prema partneru, ne cene njegovo udovoljavanje). Osoba zaglavljena u dobroj volji nađe partnera od kojega „je bolja i pametnija“, jer, opet po narodu, „pametniji popušta“. I tako izigrava „dobricu“, sveca koji trpi zarad opšteg dobra, „mira u kući“…Kada ne možemo da podnesemo određenu samosvest, deo sebe sa kojim treba da se nosimo, koji treba da se odelotvori, projektujemo svoju volju u druge ili u institucije. Potom negiramo ili prihvatamo tu sopstvenu funkciju kroz osećanja koja imamo prema osobi ili instituciji na koju smo je projektovali. Na taj način postižemo da ne moramo sami da se nosimo sa tim delom sebe.

Tek sa razvojem autonomne, kreativne volje, osoba je sposobna za uzajamnost i zrelu ljubav. Ona ne živi da bi bila dobra i udovoljila drugome (tu vrstu dobrote narodna izreka opisuje kao „dobar i budala su braća“), već da bi realizovala sebe, svoju autentičnu ličnost, i takvu sebe delila sa drugim, uživajući u uzajamnoj razmeni. Time što je „prihvatanje obaveznog“ uključeno u ostvarivanje sopstvenih ideala, volja, na svom najvišem nivou razvoja, respektuje granice drugih i time se može jasno razdvojiti i od grandioznosti i malicioznog narcizma koji odlikuje samovolja i dominacija nad drugima. Kreativna volja je samosvrhovita, bez dominacije nad drugima.

Rankov (1932) prikaz faza razvoja volje i podela na kontra volju, dobru volju i autonomnu volju je, prema našem mišljenju, pojednostavljen jer ne obuhvata interakciju između razvoja volje i razvoja narcizma, kao i povezanost volje sa razvojem drugim bazičnih emotivnih sposobnosti.

Govorili smo o međuzavisnosti narcističke patologije i patologije volje. Narcistička patologija utiče i na patologiju volje. Ona menja njen smer – od kretanja ka individuaciji, ka smeru parazitiranja. Iako osobe sa ozbiljnijom narcističkom patologijom mogu imati snažnu volju i biti uspešne u raznim aktivnostima, poslovnoj karijeri, njihovo delanje je, uglavnom, usmereno na reparaciju ugrožene slike o sebi, na održavanje grandiozne slike. Rekli smo već da, kada osoba ne može sama da obavlja neke osnovne psihološke funkcije (održavanje zrelog samopoštovanja kod narcističke patologije), ona parazitira na drugima koji su joj neophodni za obavljanje te funkcije. Za održavanje grandiozne slike o sebi je potrebna publika. Da bi publika (druga osoba, grupa, javnost) stalno obavljala funkciju ogledanja grandioznog selfa, ona se mora zavoditi i kontrolisati. Tako se volja usmerava na aktivnosti čija je bazična funkcija zavođenje (stvaraje lažne, grandiozne slike) i manipulaciju i kontrolisanje objekata (zapravo self objekata-koji su produžeci narcističkih potreba, a ne nezavisne idividue sa potrebama). Sa druge strane, možemo reći i da patologija volje podstiče narcističku patologiju. Osoba koja nema volju za separacijom i individuacijom (lenjost, potrebe za parazitiranjem, življenjem na tuđ račun…) neće imati realna ostvarenja koja bi omogućila razvoj zrelog samopoštovanja. Time je upućena na kompenzaciju osećanja inferiornosti preko kreiranja lažne, grandiozne slike o sebi (reparacija „frandioznog selfa“ – fantaziranje, samoobmanjivanje sebe i drugih) ili na življenje kroz druge („ti si veliki, ja sam sa tobom, onda sam i ja veliki“ – što je pokušaj reparacije „idealizovanog roditeljskog imaga“).

Razmotrićemo uticaj razvoja volje na sposobnost za zrelu ljubav i iz ugla teorije Roberta Assagiolija (1973) u kojoj je volja ključni koncept. I za Assagiolija, kao i za Ranka, volja je unutrašnja sila koja nas vodi ka samorealizaciji. Ona je „centralni element i direktna ekspresija Ja ili Selfa“. Assagioli govori o tri stadijuma volje: 1. Prepoznavanje da volja postoji, 2. Imati volju, i 3. Biti volja. Njegov prvi stadijum odgovara, prepoznavanje da volja postoji, odgovara onome što Rank naziva autonomnom voljom, tako da se Assagiolijeve faze razvoja volje, zapravo, nastavljaju na faze koje je definisao Rank (kontra volja, dobra volja, autonomna volja).

Pre nego što prepoznamo da volja postoji možemo živeti u stanju neautentičnosti u kojem su naše aktivnosti zasnovane na socijalnim očekivanjima, bez uzimanja u obzir, ili čak bez svesnosti sopstvene procene okolnosti (taj stadijum razvoja volje je Rank nazivao dobrom voljom). Osećamo se potpuno u moći spoljašnjih stimulusa, osećamo da nam se život „dešava“ bez naše volje i naš jedini oblik odgovora je reagovanje. Iz tog stanja nesvesnosti sopstvene volje prepoznavanje da naša volja postoji može biti transformaciono iskustvo jer nas pomera u realnost mogućnosti, i samim time i nade. To sa sobom nosi i osećanje sopstvene odgovornosti koje proističe iz prepoznavanja da imamo određeni stepen kontrole nad onim unutrašnjim i spoljašnjim iskustvima koja oblikuju naš život.

Ovak aspekt volje, ako je razvijen, čini osobu sposobnom da u ljubavi kreira svoje odnose, da se ne povinuje samo socijalnim očekivanjima, zadatim formama odnosa, muško ženskim stereotipovima, stereotipovima roditeljstva sredine…Zapravo, možemo reći da su prepoznavanje da volja (autonomna) postoji, imati volju i biti volja tri stadijuma razvoja autonomne volje. Osobe koje nisu dostigle ove stadijume razvoja volje nemaju doživljaj da su odgovorne za ono što se zbiva u njihovim ljubavnim odnosima, već da im se stvari dešavaju ili da je neko drugi kriv za ono što se odvija u njihovim odnosima („ne ide mi u vezama, u braku, u roditeljstvu…umesto ja činim da mi nešto ne ide. Ako ja to radim, onda mogu nešto i da promenim, a imam i volju da to promenim“).

Finalni stadijum razvoja volje je osećanje da mi jesmo volja. To se oseća kao znanje da su, duboko u nama, naš self i naša volja intimno povezani. Nije potrebno da „prikupimo volju“ da bismo nešto uradili, da čekamo da „imamo volju“ za nešto. Nema unutrašnje borbe između „mrzi me“ i „hoću“. Ovaj stepen razvijenosti volje omogućava čoveku da u ljubavnim odnosima bude u potpunosti dosledan i autentičan.

Manipulacije voljom i sposobnost za zrelu ljubav

Ako je zrela ljubav aktivnost koja potpomaže razvoj druge osobe, manipulacije voljom su sredstva za zaustavljanje tog razvoja i predstavljaju aktivnost koja je u suprotnosti sa zrelim voljenjem. Zašto bi neko zaustavljao razvoj osobe koju voli? Da bi je učinio zavisnom, posedovao, bio sigurniji da nikada neće otići, da bi parazitirao na njoj, dominirao, lečio svoje narcističke povrede…Sve to nisu ljubavni motivi, mada osoba koja ih ima može imati snažna osećanja koja naziva ljubavlju. Manipulator je osoba koja eksploatiše, koristi i kontroliše sebe i druge kao “stvari” na određeni prepoznatljiv i samoporažavajući način. Uspešan manipulator ne dobija ono što mu je potrebno – ljubav, već nešto drugo što uzima kao zamenu: moć, sigurnost, zavisnost, posedovanje, dominaciju ili submisivno vezivanje…I sebe i drugu osobu pretvara u „stvari“, nešto što se može kontrolisati različitim oblicima manipulacije voljom.

Manipulatoru nedostaje sposobnost da uživa u sebi, da koristi svoje znanje i da proširi svoj osećaj životnosti i razvoja (mogli bismo, jednom rečju, reći: individuacija). Za manipulatora, razumevanje ljudske prirode ima samo jednu svrhu: kontrolu. Kontrolu nad drugima (i sobom) kao nad stvarima. Cilj manipulacije je da zaustavi individuaciju, slobodnu volju. Manipulacija “ubija” volju. U manipulativnim pokušajima da nametne svoju volju drugima manipulator gubi i sopstvenu autentičnu volju, jer i sebe posmatra i kontroliše kao stvar. Gubi volju koja vodi razvoju, individuaciji.

Prisetimo se dijagrama bazičnih tipova manipulacija (Shostrom, 1968) voljom i razmotrimo uticaj ovih manipulativnih strategija na sposobnost za zrelu ljubav.

Diktator: prenaglašava svoju snagu. On zamenjuje ljubav za moć. Može dobiti pokoravanje (sa pasivno agresivnim ponašanjem) ili bunt. Najčešće bira ili pravi slabiće od partnera i dece. Spada u aktivnemanipulatore: onekoji pokušavaju da kontrolišu druge aktivnim metodama. Oni izbegavaju suočavanje sa sopstvenim slabostima zauzimajući ulogu jačeg u odnosu. On dominira, naređuje, navodi autoritete, i čini sve što će kontrolisati njegove „objekte ljubavi“. Uveren je da je to dobar način odnosa, ispravno voljenje. „Mora da se zna ko je gazda u kući, inače se svi raspuste“, najčešća je racionalizacija za ovu varijantu manipulacije voljom drugih. On/ona sve najbolje zna i ume, i za sve je najbolje da ga slušaju i povinuju se. Varijacije diktatora su “Velika Mama”, “Superiorni Tata-gazda kuće”, “Mali Bog”…Diktatoru, u sposobnosti za zrelu ljubav, uglavnom nedostaje empatija, često ima problema sa održavanjem balansa u narcističkom sektoru ličnosti (objekti ljubavi mu služe kao selfobjekti za održavanje grandioznog selfa). Pored toga, osnova svih prikazanih tipova manipulacija voljom je problem tolerancije na ambivalenciju i određeni defekt u celovitosti objekta. Diktator ne može da održi celovitu sliku sebe, da prihvati svesno slabe delove sebe. On naglašava snagu i dominaciju odcepljujući ili potiskujući svoje slabosti. Zato su mu potrebni slabi da bi održavali njegov doživljaj sebe kao jakog. Manipulacije voljom se zasnivaju na projekciji sopstvenih unutrašnjih suprotnosti na druge. Umesto da prihvate i integrišu taj deo sebe, manipulatori ga izbacuju napolje, u drugoga, i onda kontrolišu taj deo sebe u drugome. Žena Slabić će se odreći svoje snage, najčešće izabrati muža Diktatora i onda ga kontrolisati subverzivnim sredstvima.

Dobro je biti snažan i umeti voditi druge. Međutim, Diktator zloupotrebljava svoju snagu i njegova ljubav ne vodi razvoju onoga koga voli, kao što ne vodi ni njegovom sopstvenom razvoju. Njegova snaga se zasniva na negiranju slabosti i kontroli te slabosti u drugima. Volja manipulatora je usmerena ka kontroli (rekli smo već da je kontrola jedan od tri egzistencijalna otpora prema životu), pretvaranju živog u stvar koja se može kontrolisati. Time se zaustavlja razvoj, i volja dobija obrnuti smer. Ako bi se usmerila ka razvoju, manipulator bi se razvio u aktualizatora. Diktator bi mogao postati Lider – osoba koja vodi, ali ne sprovodi diktaturu. Takva osoba može da voli zrelo, da pruži prostor drugome za razvoj, da bude snažna zona sigurnosti koja pokreće druge na rizike razvoja, uliva hrabrost. Da bi to bilo moguće, Diktator mora razviti celovitost objekta i sposobnost za toleranciju ambivalencije. Mora da prihvati slabe delove sebe, da ih integriše, umesto da ih projektuje u druge…da svoju snagu ne zasniva na laži (negaciji, potiskivanju, projekciji slabosti u druge). Diktator dobija moć, ali ne dobija ljubav od onih kojima vlada. Svaki manipulator je izabrao neki „dil” sa ljubavlju. Menja je za nešto drugo jer za zrelu ljubav nije sposoban. Većina ljudi pravi neki takav „ugovor sa Đavolom”. Menja „dušu” za neku privilegiju. Menja životnost za neki oblik lažne sigurnosti.

Jedan od uzroka manipulativnih težnji čoveka egzistencijalisti vide u nespremnosti da se prihvate rizici i neizvesnosti koje život sa sobom nosi. Osećamo se bespomoćnima pred brojnim mogućnostima da nam se dogodi ono što je izvan naše kontrole. Dok će aktivni manipulator pokušavati besomučno da kontroliše sve što može da bi se odbranio od tog osećanja, pasivni manipulator će se braniti osećanjem da ne može da kontroliše ništa. Time će privući aktivnog manipulatora da ga vidi kao stvar, objekt za manipulaciju (jer i sam sebe tako doživljava). Pasivno manipulišući aktivnim manipulatorom, pasivni manipulator izvlači “na kvarno” neki osećaj moći i kontrole, dok aktivni manipulator živi u sopstvenoj iluziji aktivnog posedovanja moći.

Manipulacije služe i izbegavanju intimnosti. Strah od dubokog vezivanja je jedan od bazičnih ljudskih strahova. Govorili smo o tome u tekstu o konstantnosti objekta kao o potreba-strah dilemi i problemima održavanja optimalne distance. Optimalna distanca se održava veštački, manipulacijama koje ne dovode do stvarne bliskosti, već do neprekidne borbe za moć između partnera, roditelja i dece. Manipulator je osoba koja se ritualistički odnosi prema drugima tako da izbegava stvarno vezivanje i intimnost.

Slabić: prenaglašava svoju osetljivost. Obično je “žrtva” diktatora, njegov polarni opozit. Slabić razvija brojne veštine za izlaženje na kraj sa diktatorom. Spada u pasivne manipulatore: one koji odustaju od toga da mogu da kontrolišu nešto u svom životu, i tu ulogu prepuštaju aktivnim manipulatorima. Dok aktivni manipulator dobija pobeđivanjem, pasivni manipulator dobija gubljenjem. Dopuštanjem aktivnom manipulatoru da misli umesto njega i da radi za njega, on pobeđuje onoga iznad njega pasivnošću i umrtvljenošću. On je “zaboravan”, “ne čuje”, pasivno je tih…Razvija različite oblike pasivno agresivnog ponašanja za suprotstavljanje Diktatoru i manipulaciju njime. Varijacije Slabića su “Stalno zabrinut”, “Glup kao lisica”, “Onaj koji čini ustupke, popušta” (“Pametniji popušta”), “Zbunjen”, “Povučen”…Slabić menja ljubav za neodgovornost. Dobija mogućnost da ne preuzima rizike i odgovornosti, da ne donosi odluke. On koristi izbegavanje kao egzistencijalni otpor prema životu. Sigurnije mu je da odluke i rizike preuzme diktator kojega će da, „ispod žita”, kontroliše svojom slabošću. U toj manipulaciji diktatorom najčešće se koristi bespomoćnošću („ja ne umem, ja ne mogu, ne znam…”) i izazivanjem osećanja krivice („Kako možeš da me ne štitiš, ili da me ostaviš…kad sam takav/takva”). Često se, u praksi, susrećemo sa roditeljima aktivnim manipulatorima koji muče muku sa detetom koje prihvata šta mu se kaže, na primer da uči, ali mu “ništa ne ulazi u glavu”, i roditelj mora da provede sate pored njega ne bi li mu “nešto sipao u glavu”…Ne retko komentarišu ponašanje svoje dece ili partnera na ovakav način: „Ne znam da li je stvarno nesposoban, ili me zeza u zdrav mozak…kao da sve hoće, a kao ništa mu ne ide…Imam utisak da to radi protiv mene, na svoju štetu…”

Slabić negira ili potiskuje svoju snagu, projektuje je u druge i pasivnim oblicima manipulacije kontroliše one koji imaju snagu. To ga ne vodi ka intimnosti, već ka zavisnosti. Ako bi svoju manipulativnu kontraveštinu modifikovao i svoju volju okrenuo u smeru razvoja, slabić bi se mogao razviti u aktualizatora-empatičara koji je sklon da sasluša druge, da saoseća. On prepoznaje svoje slabosti, i, mada traži od ljudi da dobro rade, razume ljudske greške i slabosti.

Lider i empatičar, uz uzajamno poštovanje različitosti koje balansiraju par, mogu živeti u odnosu zdrave komplementarnosti koja oba partnera usmerava ka razvoju i pruža solidnu osnovu za dobro roditeljstvo. Nadopunjavanje partnera i međusobno balansiranje nije isto što i self-objektni odnos u kojem jedan predstavlja i radi ono što drugi nema, ne može, negira ili projektuje u drugoga kao aspekt sebe. Lider nije neempatičan, niti je empatičar slab. Njihove različitosti su u izvesnoj naglašenosti nekog aspekta ličnosti, a ne u nedostatku ili defektu tog aspekta. Kada partner nije zamena za nečiji nedostatak, zamena za nerazvijeni aspekt psihe, onda onda odnosi ljudi sa različitim „bojama”, talentima i sposobnostima mogu da vode ka razmeni, ka tome da partneri uče jedno od drugog i da se zajedno razvijaju.

Kalkulator: prenaglašava svoju kontrolu. On, takođe, menja ljubav za moć i koristoljublje. Spada u kompetitivne manipulatore kojivide život kao konstantnu igru gubljenja i dobijanja u kojoj mora da bude obazriv borac. Za njega, život je bitka u kojoj su svi suparnici, ili neprijatelji, realni ili potencijalni. On menja aktivne i pasivne metode manipulacije, zavisno od “vrste bitke”, i može se smatrati nekom mešavinom aktivnog i pasivnog manipulatora. Obmanjuje, zavodi, laže…stalno pokušavajući da prevari i kontroliše druge ljude kako bi izvukao neku korist. Može da koristi i metode indiferentnog manipulatora, daigra ulogu indiferentne osobe bez nade. On se povlači iz kontakata sa drugima. Njegova najčešća izjava je “nije me briga”, “nije mi stalo”…On tretira druge kao da su mrtvi, kao lutke koje su izgubile sposobnost razvoja i promene. Njegovi metodi su, takođe, aktivni i pasivni. Nekad je cinik, nekada mizantrop, nekada mučenik i bespomoćnik. Njegova tajna je, naravno, u tome da nije odustao, da mu je još stalo, inače bi prestao da igra manipulativne igre. U bračnim igrama se to često odražava kao nezainteresovanost i pretnja razvodom, u kojoj se manipulator, zapravo, potajno nada da će pobediti, da će time biti po njegovom, a ne želi stvarno da se razdvoji od partnera.

Varijacije Kalkulatora u ljubavnim odnosima su “Zavodnik”, “Folirant”, “Ucenjivač”, “Intelektualizator”. „Filozofija” kalkulatora je da „cilj opravdava sredstvo”, a njegov cilj je lična korist i pobeda. Slično diktatoru, Kalkulator negira svoju zavisnost tako što krade i otima manipulacijama ono što bi želeo da dobije spontano (ali ne veruje da bi išta dobio ako ne otme ili uzme prevarom). Kada bi razvio osećaj sopstvene vrednosti, od Kalkulatora bi se mogao razviti Poštovalac, osobakoja ne iskorišćava druge kao stvari da bi dokazala sopstvenu vrednost. Poštovalac poštuje sebe i druge kao ličnosti. Kalkulator negira sopstvenu vrednost, dostojnost ljubavi, i okreće se manipulaciji kako bi dobio nešto umesto toga-iluziju ljubavi koju mu može pružiti zavisni Lepljivac.

Lepljivac: Je polarni opozit Kalkulatora. Prenaglašava zavisnost. Spada u pasivne manipulatore. Menja ljubav za zavisnost. On (ili ona) je osoba koja želi da bude vođena, budalasta, da se o njoj neko brine. Pušta ljude da rade stvari umesto nje. Varijacije Lepljivca su “Parazit”, “Plačljivac”, “Doživotno dete”, “Hipohonder”, “Tražilac pažnje”, “Bespomoćan”…Lepljivac koristi izbegavanje kao egzistencijalni otpor prema životu. On negira, potiskuje ili projektuje na drugoga sopstvenu samostalnost, potrebu za razvojem i individuacijom. Kada to ne bi činio, mogao bi se razviti u Ljubitelja. Komplementarni opozit poštovaocu koji teži nezavisnosti je ljubitelj. On se razvija iz lepljivca. Ali, ljubitelj nije onaj koji je ovisan o drugima, već osoba koja ceni osobine ili veštine ili dela koje drugi imaju i ima potrebu da to afirmiše. (Primer, osoba koja se posvećuje afirmaciji talenata, biograf…)

I Poštovalac i Ljubitelj mogu živeti u razvojno konstruktivnoj zajednici u kojoj je jadan partner razumno ambiciozan i kompetitivan (ali ne na račun drugih, već kvalitetom svog rada), usmeren ka uspehu i nezavisnosti, a drugi partner usmeren na to da stvori atmosferu u kojoj bi rezultati rada Poštovaoca dobili punu afirmaciju („topli dom”, „luku”, poštovanje sposobnosti i rada partnera…). U konstruktivnom odnosu Ljubitelj može biti usmeren i ka afirmaciji drugih osoba, ideja, dela…

Siledžija: Prenaglašava agresiju, okrutnost, i neljubaznost. Spada u aktivne manipulatore. Kontroliše nekim oblikom pretnje. On je “Ponižavač”, “Mrzilac”, “Grubijan”, “Zastrašivač”. Ženska varijanta je “Kučka” ili “Džangrizalo”. Siledžija koristi kontrolu kao egzistencijalni otpor prema životu. Menja ljubav za vlast i moć koju dobija strahom. Umesto ljubavi dobija pokornost. Slično kalkulatoru, siledžija negira sopstvenu vrednost (i vrednost drugih. Prema drugima se ponaša kao i prema sebi). U dubini, sebe ne smatra vrednim ljubavi, pa koristi agresiju da bi dobio nešto u zamenu-osećaj nadmoći. Kada ne negira svoju potrebu za ljubavlju, od Siledžije se razvija Afirmator, asertivna osoba. Afirmator dobija poštovanje, ali ne strahopoštovanje. On je otvoren, direktan, snažan u obraćanju, afirmisanju vrednosti u koje veruje, ali nije hostilan i dominirajući kao siledžija.

Dobrica: (“Uvek ljubazni”, “Divan dečko”…) Prenaglašava brižnost, ljubav…”ubija” ljubaznošću. Spada u aktivne manipulatore. U izvesnom smislu, sa njim je mnogo teže izaći na kraj nego sa siledžijom. Ne možete da se borite sa Dobricom. U konfliktu sa Siledžijom, Dobrica gotovo uvek pobeđuje. Varijacije Dobrice su “Ugođivač”, “Bezazleni”, “Svetac”, “Onaj koji se ne meša”, “Nevin”, “Nezahtevan”. Manipuliše izazivanjem osećanja krivice i stvaranjem „duga” („vidiš šta sve činim za tebe”). Dobrica negira ili potiskuje i projektuje u druge sopstvenu agresiju, pokušavajući potom da manipuliše tim drugim preteranom dobrotom. Potiskujući agresiju Dobrica potiskuje i zdravu agresivnost, sopstvenu sposobnost za asertivno ponašanje. Ako to ne čini, razvija se u Negovatelja. On nije poslušan, popustljiv i ulagivač kao Dobrica, ali je topao, prijateljski raspoložen i dobronameran. On je u stanju da duboko voli i neguje (bez prezaštićivanja i korumpiranja udovoljavanjem i uslužnošću).

Afirmator i Negovatelj mogu živeti u razvojno konstruktivnom odnosu u kojem se nadopunjuju njihovi talent ii sposobnosti. U odnosu u kojem je kod jednog partnera naglašeniji asertivni stav, koji je “čvršći” i “probojniji”, dok je drugi partner toplijeg ponašanja i usmeren ka negovanju. I takav roditeljski par može da bude solidna baza za zdravo roditeljstvo.

Sudija: prenaglašava kriticizam. Spada u aktivne manipulatore. On nikome ne veruje i stalno okrivljuje, kivan je, teško oprašta. Varijante sudije su “Sveznalica”, “Tužilac”, “Pop”(onaj koji popuje”), “Sakupljač nezadovoljstava, tuđih greha…”, “Upoređivač” (vidi kakav si ti, a kakav je X.X.) , “Treba – Mora”, “Postiđivač”, “Osvetnik”, “Ubeđivač”, „Kontrol frik”…Takođe bira kontrolu kao egzistencijalni otpor prema životu. U „ispravnosti” vidi svoju veličinu. On je veliki zastupnik „pravde i istine”, sa misijom da sudi grešnima. On negira, potiskuje ili projektuje u druge sopstvene slabosti, nedostatke, neprijateljske porive. Usmeravajući se na tuđe nedostatke, on ne vidi svoje, što ga zaustavlja u razvoju (ne može da promeni ono što ne priznaje). Sudija menja ljubav za osećaj sopstvene ispravnosti i veličine. Važnije mu je da bude u pravu, nego da li čini pravu stvar. U razvoju njegove sposobnosti za zrelu ljubav nije razvijena tolerancija na ambivalenciju. Nije u stanju da prihvati sopstvenu nesavršenost i grešnost. U vezi sa Zaštitnikom, Sudija je onaj koji je „zadužen” da kritikuje, nalazi probleme (ali ih ne rešava), izražava nezadovoljstvo…a Zaštitnik je „dežurni realizator”, onaj koji preuzima rešavanje svih problema koje je otkrio sudija na svoja pleća (jer on je i kriv za njihovo nastajanje, prema mišljenju Sudije). Ako se okrene u pravcu razvoja, od Sudije se razvija Ekspresivac, osobakojane sudi drugima, ali je sposobna da snažno, izražajno, ispolji sopstvena uverenja, ali i da preduzme odgovornost za njih i njihovu realizaciju.

Zaštitnik: je opozit Sudiji. Prenaglašava poršku, i neosuđujući je do neprimerenosti. On razmazi druge, preterano je saosećajan, i ne dopušta onima koje štiti da stanu na svoje noge i odrastu. Umesto da se brine za sopstvene potrebe, on se stara samo o potrebama drugih. Varijante Zaštitnika su “Mama Kvočka”, “Branilac” (“Drveni advokat”), “Postiđen umesto drugih”, “Uplašen umesto drugih”, “Ispaštač umesto drugih”, “Velikomučenik”, “Nesebični”…Negira, potiskuje ili projektuje u druge sopstvene potrebe za zavisnošću i brigom. Čini drugima ono što nesvesno želi da njemu drugi čine. Ljubav zamenjuje za osećanje zadovoljstva što je potreban, što drugi ne mogu bez njega. Prepoznavanje i prihvatanje nesvesnih potreba može ga voditi ka tome da se razvije u Vodiča, osobu koja ne prezaštićuje niti podučava druge, već strpljivo pomaže drugima da pronađu sopstveni put i način.

Ekspresivac i Zaštitnik, takođe, mogu imati razvojno konstruktivnu vezu zasnovanu na uzajamnosti i razmeni, balansiranju talenata i sposobnosti. Kao roditeljski par, u kojem je jedan roditelj „mirniji”, „staloženiji”, usmereniji na prihvatanje, podršku i vođenje u razvoju, a drugi ekspresivniji, direktniji, „zahtevniji”, „konstruktivni kritičar”…takođe mogu biti osnova za zdravo roditeljstvo.

Govorili smo o manipulacijama voljom koje ometaju sposobnost za zrelu ljubav jer je volja okrenuta u suprotnom smeru od individuacije. Okrenuta je ka nekoj vrsti parazitiranja. Međutim, sve ove manipulativne kontraveštine, manipulacije sopstvenom voljom i voljom drugih, razvijaju se kao posledica nedovoljne razvijenosti prethodnih bazičnih emotivnih sposobnosti. Nedostatak u razvoju bazičnih sposobnosti o kojima smo govorili „tera“ osobu da razvija neke oblike adaptacije koje je ne vode razvoju.

Osobe sa problemom neutralizacije ne mogu razviti veštu volju. Volji je potrebna neutralizovana energija, stabilno “napajanje”. Zavisna od energije instikata, libida i agresije, volja nije stabilna. Pored nestabilnosti, volja osobe koja nije ovladala sposobnošću neutralizacije ima i problem “opsednutosti” instiktualnim impulsima. Ona nije “jahač” već “konj”. Spolja može izgledati da je ta osoba biće “snažne volje”, da teži da “istera po svome”, da ne odustaje…Međutim, takva volja je impulsivna, nepromišljena, “zadrta”…Ona, zapravo, ne vodi osobu stvarnoj samostalnosti, već raznim oblicima nametanja drugima, impulsivnom ponašanju, manipulacijama. U koliko je volja opsednuta agresivnim impulsima, njena snaga će se ogledati u “isterivanju pravde” ili “traženju dlake u jajetu”, “teranju po svome”, tvrdoglavosti i drugim oblicima agresivnih ispoljavanja sa ciljem da se nametne sopstvena volja drugima. Osoba će se razviti u neku vrstu aktivnog manipulatora.

Opsednuta libidom, volja će se ispoljavati kroz ponašanja koja teže da zadovolje potrebu osobe da “ima druge”, da ih poseduje, da ih dobije, da se zalepi za njih. Takva osoba neće poštovati druge i njihove granice i težiće da, kroz formu “ljubavi”, “usisa” druge u sebe, da ih koristi kao “parcijalni objekt”, sredstvo za zadovoljenje potrebe. Osoba sa takvim problemima neutralizacije razviće se u neki oblik pasivnog manipulatora.

Nesposobnost neutralizacije podjednako i agresivnih i libidinoznih impulsa, ako je njihova snaga podjednaka (što onemogućava razvoj tolerancije na ambivalenciju) može dovesti do totalne paralize volje, gubitka volje.

Bez adekvatnog razvoja celovitosti i konstantnosti objekta putevi razvoja volje takođe skreću ka stranputicama. Neovladavanje separacionom anksioznošću čini volju sredstvom manipulacije usmerene na kontrolu objekta (pokušaj “nelegitimnih” načina “spajanja” sa objektom, nepoštovanja tuđih granica, slobode…ostvarivanja “koristi” koje nisu razvojne). Ako se ne ovlada celovitošću objekta, ne napusti mehanizam cepanja, volja se usmerava ka “parcijalnim objektima”. To, zapravo, znači da osoba ne doživljava drugog kao ličnost, celovitu osobu, već kao “dobre” ili “loše” parcijalne objekte koji služe zadovoljenju potrebe (ako su dobri), ili ih treba uništiti ili pobeći (ako su loši), ili u potpunosti kontrolisati kako bi se sprečila njihova promena. Tako drugi ljudi postaju sredstva, predmeti kojima treba manipulisati radi ostvarenja potreba i ciljeva koji nisu razvojni. Sa takvom voljom se ne može zrelo voleti.

Kao o jednom od osnovnih problema koji se javlja zbog nedostatka konstantnosti objekta govorili smo o problemu održavanja optimalne distance. Poteškoće u održavanju optimalne distance u velikoj meri utiču na deformacije volje kao sposobnosti koja vodi separaciji i individuaciji.Mešanje sa drugima pokreće karakterističnu „potreba-strah dilemu“: intimnost predstavlja rizik da ih drugi proguta, dok rastavljenost znači osudu na usamljenost. Volja postaje rastrzana između potrebe za simbiozom i straha od gubljenja sebe. Ovo dovodi do različitih kompromisa u kojima je, u ljubavnom životu, stalno prisutna dvojnost, ambivalencija, težnja ka ljubavi i izbegavanje intimnosti. Sve manipulacije voljom koje smo spominjali mogu se posmatrati kao nesposobnost da se razreši ta osnovna dilema, potreba-strah dilema. Umesto ljubavi, kojoj svi teže, ali je se i plaše (zbog straha od gušenja, gubljenja sebe, ostavljanja…) manipulacijama voljom drugih ljudi dobijaju nešto drugo, neku „utešnu nagradu“. Manipulacijama ostaju u odnosu sa nekim, zadovoljavaju potrebu za zajedništvom na određeni način, ali ne stupaju u odnos stvarne intimnosti. Izreka „nema ljubavi bez bola“ odražava te česte komplikacije koje nastaju u odnosima između partnera zbog nesposobnosti održavanja optimalne distance, stalnih oscilacija odnosa, nesposobnosti opredeljivanja i posvećivanja, koja je nemoguća bez razvijene tolerancije na ambivalenciju.

U toj rastrzanosti volje između suprotstavljenih potreba, ljudi se u ljubavnom životu “dovijajaju” na različite nekonstruktivne načine. Jedni će izabrati ambivalenciju kao način življenja. “Danas će biti ovakvi, sutra onakvi”. Nepredvidljivi u smenama svoje ambivalencije. Praviće haos od svog ljubavnog života. Granična ličnost je ekstrem takvog “izbora”. Volja takve ličnosti je “sluđena”, rastrzana, upregnuta u dva različita pravca. Drugi će, kao osobe narcističke organizacije ličnosti, aktivni manipulatori, usmeriti volju ka kontroli objekta, stvaranjem zavisnosti objekta od sebe, i biće usmerena ka stvaraju “imidža” grandiozne veličine oko kojega se vrte “sateliti” – zavisni objekti. Oni će zatvoriti sopstvene granice, i prodirati u granice drugih. Treći će, kao što to čine paranoidne strukture ličnosti, ići ka drugima, ali se štititi stalnim strahom da će ih drugi izdati. Umesto stvarne intimnosti razviće iluziju o nekakvoj “posebnoj” povezanosti sa osobom koju “vole”. Njihova volja će biti budni stražar, otkirivalac opasnosti koja potiče od drugih, spoljašnjeg sveta. Teraće ga ka drugima (jer paranoidne osobe žele bliskost) i u isto vreme ga štititi od svakog rizika ostvarivanja te želje. Oni sa šizoidnom strukturom ličnosti će se “odlučiti” za prividno povlačenje, a zadržavati intenzivnu zamišljenu vezu sa svojim objektima. Njihova volja neće funkcionisati u vezi sa spoljašnjim svetom. Separacija je postignuta odbacivanjem spoljašnjeg sveta – a time i volje.

Tolerancija na ambivalenciju, takođe, u velikoj meri utiče na razvoj volje. Temporalni spliting ambivalentnih osećanja utiče na ćudljivost volje. Osoba je čas “dobre volje”, puna energije, spremna da sve uradi sa poletom i entuzijazmom, dok u sledećem trenutku upropasti ono što je uradila (često se za takvu volju koriste izrazi kao “pljune pa liže” ili “ponaša se kao krava koja da mleko, pa ritne kofu…”). Takva osoba je u stalnim oscilacijama između “dobre” volje i “zlovolje”. Zavisno od toga “na koju je nogu ustala”. Kod kondenzacije obe strane ambivalencije u jednoj akciji, osoba može pokazivati snažnu volju da nešto uradi, ali to čini na takav način da proizvodi kontraefekat. Recimo, pokušava da zaštiti nekoga, ili da promoviše nekoga, a to čini na takav način da toj osobi nanosi štetu. “Samo nemoj ti da me braniš” – često čujemo od drugih koji su žrtve entuzijazma onih koji na ovaj način izlaze na kraj sa ambivalencijom. „Teško onome koga ti voliš“ je izreka koju često čujemo od parova, a odražava probleme koje partner oseća sa osobom koja ima teškoća sa razrešenjem sopstvene ambivalencije i koja nije svesna toga.

Ljudi koji kondenzuju obe strane ambivalencije u istoj akciji se, takođe, osećaju kao žrtve nezahvalnosti. Oni ulažu toliko “dobre volje” u svoje aktivnosti, veze, posao…a ispadne da uvek upropaste ono u šta su se uložili (u toj varijanti gube volju, jer osećaju da njihova “ljubav” uništava) ili da drugi ne shvataju njihove dobre namere i požrtvovanost (u ovoj varijanti ili gube volju jer osećaju da se njihova “ljubav” i “dobra volja” ne cene, da su drugi nezahvalni, ili postaju navalentni u želji da “isprave nepravdu”, “da dovedu stvari na svoje mesto”. Koliko god moglo izgledati da je takva osoba aktivna ona, zapravo, stoji u mestu-plus i minus se potiru, rezultat je nula. Volja takve osobe ne može biti ni dobra, jer dobra namera u sebi nosi i agresivnost koja uništi njen napor), ni vešta (ne čini stvari na način koji vodu uspehu). Takva volja ne vodi separaciji i individuaciji-već se vrti u začaranom krugu. Teško je voleti na zreo način sa takvom voljom.

Kod onih koji kao odbranu od ambivalencije koriste potiskivanje jedne komponente polarnosti i reaktivnog pojačavanja druge, dolazi do drugačijeg uticaja na volju. Ako se potiskuje negativna strana ambivalentne polarnosti, to se često ispoljava kao preterana briga za sigurnost i dobrobit voljene osobe, kačenje za nju, preterana želja da se ugodi… (Razvija se Lepljivac, Dobrica ili Slabić…neka vrsta pasivnog manipulatora). Umesto ka odvajanju i individuaciji, volja se usmerava ka žrtvovanju, poslušnosti, udovoljavanju (predavanju volji drugoga). Kada se, međutim, potiskuje pozitivna strana ambivalentne polarnosti, volja se može okrenuti izraženu “samovolju”, “zlu volju”, bezobzirnost. Umesto da napusti osobu koju „mrzi”, individua koja potiskuje pozitivnu stanu ambivalentne polarnosti ispoljava snažnu volju da čini negativno, da ugrožava objekt, da mu se “sveti”, da ga “nervira”, da zabušava, da vara…Potisnuta pozitivna strana se odražava kroz snažnu vezanost za ono što se “mrzi” (u tome je smisao izreke “ko se bije-taj se voli”). U oba slučaja, volja je usmerena ka objektu, ka tome da se on zaštiti od sopstvene mržnje, ili da se mrzi da se ne bi osećala vezanost…Volja je preokupirana odnosom sa objektom, i nije raspoloživa za ono čemu je namenjena-za proces separacije i individuacije. Takva volja “nema vremena ni energije” da se bavi sobom-sopstvenim razvojem. U životu sa osobom koja nema razvijenu toleranciju na ambivalenciju stvarno nema ljubavi bez bola, za oba partnera.

Slično je i sa tolerancijom na frustraciju. Videli smo da je jedan od mehanizama kojim se služe osobe sa slabom tolerancijom na frustraciju negiranje ili obezvređivanje želje. Devaluiranjem želje, osoba gubi i volju. Postaje pasivna i lenja. Onda se razvija u neki oblik pasivnog manipulatora koji će se ostvarivati kroz drugoga. Drugi će preutimati rizike i frustracije.

Umesto da razvija sopstvenu volju, osoba sa tim mehanizmom će biti sledbenik ili “trener” nekog drugog-kao što to čine, na primer, “ambiciozni” roditelji (ili supružnici) koji ostvaruju svoje neipunjene ambicije kroz uspehe dece i njih guraju svom silom, jer sebe nisu bili u stanju da pokrenu. Pomeranjem potrebe u drugoga i volja kao sredstvo separacije se premešta u drugu osobu. Osobi koja je to učinila preostaje samo volja koja je vezana za opsluživanje onoga u kojega je potreba premeštena (“štitonoša viteza”, “menadžer sopstvene dece”, “sledbenik”…). Ako se osoba zadrži na mehanizmu negiranja i devaluacije želje, najverovatnije je da će razviti zavist prema onima koji to nisu učinili, a zavist će dovesti do obezvređivanju onih kojima se zavidi. Tada se volja može razviti kao sredstvo za obezvređivanje drugih i postati maliciozna. Ona nije sredstvo odrastanja, već sredstvo za stvaranje iluzije razvoja tako što će se umanjiti drugi. Često se dešava, u dugim vezama i brakovima, da onaj koji je zavistan postaje agresivan i obezvređuje „seče granu na kojoj sedi”. Opšte je mesto u bračnim savetovanja da čujemo kako je nezaposlena žena zvocava, džangrizava, kako obezvređuje muža i posao u koji beži, koji mu je „razonoda”, „ispunjenje njegovog ega”. Što je on uspešniji, ona postaje agresivnija…”kao da mu zavidi”.

Netolerancija na frustraciju određenih potreba navodi osobu na specifične oblike manipulacija drugima. Netolerancija na frustraciju „oralnih potreba“ potreba za primanjem, osoba nema volje da bilo šta radi sama. Očekuje da neko radi umesto nje. Neko uvek mora da bude tu…Nema volje ako nema trenutne nagrade, pohvale…nestrpljenje, očekivanje brzog zadovoljenja. Ona se razvija u pasivnog manipulatora (Slabića, Lepljivca). Nerazvijenost tolerancije na frustraciju vezane za davanje („analna“) dovodi do toga da osoba: za svaku uskratu, ili žrtvu, najčešće traži kompenzaciju. Netolerancija na “obaveze”, disciplinu, zahtev od drugoga, ”ti će mi kažeš” stav. Prkos, odnosno ogromnu frustraciju koja nastaje kada osoba mora da se povinuje volji neke druge obično, ali ne i nužno, nadređene osobe. „Niko meni nema da kaže šta ja da radim”. Vodi do tvdoglave, prkosne „kontra volje“, odlaganja: “ Evo sada ću……“ što je kompromisna tvorevina koja, u suštini, znači i povinovanje volji drugoga, ali istovremeno i otpor od pokoravanja (mogli bismo to nazvati „dvovolja“) ili do apsolutnog pokoravanje svakom autoritetu (iz koga često može postojati pasivni agresivni i direktnim opažanjem nedostupni destruktivni impuls prema njemu–„Potuljena volja“). I takva osoba se razvija u pasivnog manipulatora.

Netolerancija na frustraciju rivaliteta može dovesti do preteranih zahteva za izvesnošću u partnerskim odnosima, ljubomore, kontrolisanja partnera skučenog kretanja kako bi se izbegle sve mogućnosti da se pojavi treći…

Netolerancija na narcističke frustracije može doneti mnoge nevolje sa voljom. Volja može biti upregnuta u svrhe izgradnje nerealne, grandiozne slike, umestu u realna samoostvarenja koja bi vodila individuaciji i zrelom samopoštovanju. Narcističke frustracije, koje dovode do narcističkih povreda, mogu podjarmiti volju osobe i okrenuti je ka osveti i eksploataciji drugih, kako bi se nadkompenzovala narcistička povreda. U svakodnevnom govoru možemo čuti priče o tome kako “iskompleksirani ljudi” ili “sujetni ljudi” (osobe sa patološkim narcizmom) mogu imati veoma snažnu volju da grade svoje lažne imidže i da se svete onima koji uzdrmaju njihovu lažnu tvorevinu. Govorili smo detaljnije o tome kako se patološki narcizam reflektuje na sposobnost za ljubav i bračne odnose. Sve može biti izvor narcističke povrede za osobu sa narcističkom strukturom ličnosti i izazvati narcistički bes. U ljubavnom odnosu partner ima osećaj da se oko njegovog narcističkog partnera „sve vrti”, da se „sve odnosi na njega”, da „sve shvata lično”…

Tabela 29-volja i sposobnost za ljubav

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue’s system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom’s Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient’s Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man’s Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud’s three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36:653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9,3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001).Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That „Impossible“ Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.’ In: Hartmann 1964 Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

1. Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego’ Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010). Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler’s theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975).Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst’s narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O’Donohue W, T, & Fisher, J, E. (2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu – osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

1. Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant’s response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) „Will and Psychoanalysis,“ J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.