Tolerancija na ambivalenciju

Tolerancija na ambivalenciju-usmerivač psihe – i sposobnost za ljubav
Podsetimo se – osnovna dilema ambivelncije je: živeti na svoj ili na tuđ račun. Ili, drugim rečima, odabrati put separacije i individuacije ili put simbioze i parazitiranja. Prevazilaženje ambivalencije daje smer psihi (zato toleranciju na ambivalenciju i zovemo “usmerivač psihe”). U sukobu između libida i agresije, pozitivnih i negativnih emocija prema istom objektu, osoba je rastrzana između oprečnih impulsa. Učeći da toleriše tu rastrzanost, bez korišćenja skupih odbrambenih mehanizama koji su iskrivljivanje stvarnosti, čovek dolazi do mogućnosti da „prelomi“, da razreši ambivalenciju i opredeli se, donese odluku, uprkos postojanju „druge strane medalje“.
Kada smo govorili o odbrambenim mehnizmima vezanim za ambivalenciju naveli smo one koji bazično počivaju na splitingu (cepanju) i projekciji, one koji se zasnivaju na potiskivanju, i dva mehanizma koji se ne navode u literaturi, ali ih često srećemo u praksi: mehanizam površnosti i mehanizam „nerazmišljanja“. Podsetimo se tih mehanizama ukratko, da bismo razjasnili uticaj njihovog korišćenja na sposobnost za zrelu ljubav:
Mehanizmi koji počivaju na cepanju i projekciji – kod ovih mehanizama, zapravo, nema tolerancije na ambivalenciju jer nema doživljaja celovitosti objekta. Objekt se cepa na „dobar“ i „loš“, i tako se izbegava sukob oprečnih emocija prema istoj osobi. U te mehanizme spadaju:
–Mehanizam „dva u jedan“-u isto vreme, u istoj aktivnosti, oprečna osećanja prema istom objektu (osobi, aktivnosti) koegzistiraju jedna do drugih, bez ikakve indikacije koflikta: radim, ali tako da poništim ono što radim. Zagrlim nekoga tako čvrsto da ga ugušim. Ovaj mehanizam ukazuje na nedostatak celovitosti objekta, jer nema indikacije konflikta, sukoba oprečnih emocija. Tek sa doživljajem celovitosti objekta postoji svesnost da imamo oprečne emocije prema istoj osobi. U ljubavnom odnosu osobe sa ovakvom odbranom i ne primećuju da povređuju one koje vole. Ne postoji svesnost da ima agresije u načinu ispoljavanja ljubavi. Nema osećanja krivice. U blažem obliku možemo videti taj mehanizam, na primer, kada neko tepa bebi i izražava ljubav, a u isto vreme steže zube (mada tu već postoji potisivanje agresije), ili kada vas neko uštine da zaboli, a želi da vam pokaže kako misli da ste „slatki“. Odrasle osobe sa ovim mehanizmom će se čuditi ako im partner ukaže da u njegovoj ljubavi ima agresivnosti i, uglavnom, optužiti partnera da „izmišlja“ ili da ne razume njegove emocije. Ukazivanje na ovaj mehanizam „udara u zid“ – nailazi na odgovor da to nije tačno.
–Temporalni spliting (cepanje u vremenu) – suprotna osećanja su podeljena u vremenu: “jedan dan volim, drugi dan mrzim, jedan dan radim, drugi dan zabušavam ili pokvarim to što sam uradio”. Ovaj mehanizam je nešto zreliji. Postoji doživljaj konflikta između oprečnih emocija, ali se on izbegava cepanjem u vremenu. U ljubavnom životu su to partneri sa kojima nikada ne znate „na koju nogu su ustali“, da li je danas dan kada vas vole ili dan kada vas mrze. Često partneri ovakvih osoba primećuju neke pravilnosti u njihovoj smeni emocija. Oni kao da „moraju da mrze da bi mogli da vole“. Obično, nakon nekoliko dana idile, dolazi nekoliko dana mržnje. Doživljaj druge strane je hronična napetost oko toga kada će doći do smene emocija: „Uvek mi, nakon perioda kada smo u idiličnom odnosu, zabode nož u leđa…kao da sve zaboravi i poludi zbog neke sitnice…i ja ostajem u čudu zbog te nagle promene ni zbog čega. Prosto se plašim dobrih dana, jer znam da posle njih dolazi užas. Što nam je bilo lepše u dobrim danima, bude užasnije u lošim danima. Sve je nekako crno belo…kao da sam anđeo u jednom periodu, a đavo u drugom…“, opisuje jedan klijent odnos sa svojom suprugom. Deca ovakvih roditelja na sličan način opisuju svoje iskustvo: „ume da bude divna, a ume da bude odvratna…nikad ne znaš kakva će da bude. Ne znam kako da se ponašam. Stalno sam u nekom strahu da nešto ne pogrešim, a ne znam šta…kao da to ne zavisi od mene, već od nečega u njoj što se samo preokrene. Stalno sam napet koja ona će se pojaviti…“. U zrelijoj varijanti, ovaj mehanizam cepanja u vremenu se može produžiti na razvojne periode deteta. Kada je dete malo i zavisno, majka je veoma tolerantna i nežna, ali, ulaskom deteta u tinejdžerski period, kada počinje separacija, odnos se drastično menja. Majka kao da postaje druga osoba. Zapravo, kada je dete malo, majka koristi mehanizam pomeranja agresije sa deteta na neku drugu osobu (najčešće na supruga, ili svekrvu). Sa ulaženjem u tinejdžerski uzrast i dete koje se odvaja i nije više pod punom majčinom zaštitom i kontrolom postaje „slično ocu“ ili „njegovima“, postaje „pljunuti otac“ ili „baba/deda“…i kreće temporalni spliting, oscilacije osećanja prema detetu. I kod korišćenja ovog mehanizma suočavanje ne daje rezultate. Partneri ili deca se često žale na doživljaj da je to kao da pričate zidu, da nema sposobnosti uviđanja. Naprotiv, onaj koji suočava postaje kriv, postaje progonitelj. Ako više članova porodice suoči osobu sa takvim ponašanjem, onda su „svi protiv nje“, udružili su se u zaveri, priklonili jednoj strani…deca su „zavedena“ od partnera, pa zato govore takve stvari.