Tolerancija na ambivalenciju i sposobnost za rad

Sa ambivalencijom se, u procesu rada, susrećemo svakodnevno. Ona je „opšte mesto“ u životu većine ljudi. Nakanjujemo se, razvlačimo, „mrzi nas“ da uradimo nešto što smo „odlučili“ da hoćemo, radimo „preko one stvari“, otaljavamo, nemamo „inspiraciju“, nemamo „koncentraciju“, radije bismo da to neko uredi umesto nas, čekamo poslednji rok, možemo da nateramo sebe da radimo tek u „pet do dvanaest“, kad je „frka“, prihvatimo se nekog posla, a onda nikako da krenemo, „ne dajemo sve od sebe“, ili radimo bez stvarnog unošenja sebe u ono što radimo. Izreke „Oće kaki-neće kaki“ ili „oće piški-neće piški“ opisuje takva stanja i odnos prema radu. Ili „ne možemo da presečemo“, da donesemo odluku, da se rešimo da nešto uradimo ili da odlučimo na koji način ćemo nešto uraditi („Mnogo analize vodi do paralize“). Sve su to „prizori iz svakodnevnog života“ koji odslikavaju probleme sa tolerancijom na ambivalenciju i njihovo odražavanje na kapacitet za rad.

Rekli smo da je sposobnost tolerancije na ambivalenciju usmerivač psihe. Opredeljenje je moguće ako smo istovremeno svesni različitih emocija, ako ne bežimo od jedne strane polariteta (bežanje u jednu stranu nije tolerancija niti razrešenje ambivalencije, već odbrana od nje). Pomenuli smo ranije nekoliko tipova ambivalencije kod dece, koji opstaju i kod odraslih osoba i ispoljavaju se u kapacitetu za rad.

„Dva u jedan“ način, gde oprečna osećanja prema istom objektu koegzistiraju jedna do drugih, bez ikakve indikacije koflikta, ispoljava se kod osoba koje kreću da rade sa entuzijazmom, ali rade na takav način da, u isto vreme, ugrožavaju proces i produkte svog rada. Oni će krenuti da nešto prave ne premerivši „tri puta“ (tri puta meri, jednom seci“, „kao muva bez glave“, bez adekvatne pripreme...izgrešiti pa odustati, ili ponoviti istu neefikasnu proceduru, bez svesnosti da opstruiraju svoj rad). Jedna klijentkinja je, na primer, želela da postane fotomodel i da redovno studira. Našla je dobrog fotografa koji joj je uradio odlične fotografije. Otišla je u neku modnu agenciju nenašminkana i obučena kao da je krenula na pijacu. Ljudi u agenciji nisu verovali da je na fotografijama ona. Na fakultet je, pak, odlazila obučena kao da je na modnoj pisti. Ili, primer klijenta koji je napravio grupu na fejsbuku da bi promovisao neke svoje ozbiljne poslovne aktivnosti, a na njoj je, pored poslovnih, postavljao sasvim neprimerene sadržaje i pretvorio grupu u mesto za ćaskanje i „zezanje“, što je ugrozilo svrhu koju je ta grupa imala.

Kod „temporalnog splitinga ambivalencije“, gde se ambivalentna osećanja prema objektu razdvajaju u vremenu, osoba u jednom periodu radi sve „kako treba“, čak i previše, a u drugom poruši ili ošteti ono što je gradila. Jedan klijent je pokazivao sledeći obrazac ponašanj u svom poslu: imao je privatnu firmu za popravke kompjutera, odžavanje mreža i nedostataka na softverima. Bio je veoma uslužan prema svojim klijentima, čak previše, „izlazio im u susret“ u svako doba dana i noći, bez radnog vremena...što mu je dovelo „mušterije“ i puno posla, a potom bi „pucao“ jer je mušterije doživljavao kao bezobrazne i razmažene ljude, ne bi se javljao na telefone nekoliko dana ili bi ih „odjebavao“ kako se izrazio. Taj obrazac se odvijao cirkularno, sa periodima nekritične uslužnosti i odbacivanja odgovornosti.

Kod „defanzivnog splitinga“ se jedna strana ambivalentnih osećanja pomera na drugi objekt. Ako se pomera negativna strana ambivalencije, onda je osoba nekritički pozitivna prema svom radu, radnom okruženju, organizaciji u kojoj radi. Ali, tu nekritičku pozitivnost održava tako što negativne emocije vezane za svoj rad ili radno okruženje pomera na neki drugi rad ili organizaciju. Ona ne može da nešto voli ako nešto drugo ne mrzi. Često to srećemo, na primer, kod kandidata koji se edukuju za neki psihoterapijski pravac. Psihoterapijska edukacija je teška i može biti i frustrirajuća (zahteva od kandidata suočavanje sa sopstvenim nedostacima u ličnosti više nego drugi poslovi). U procesu edukacije, kao i u procesu psihoterapije, pojavljuju se otpori, negativne emocije prema edukatoru ili pravcu za koji se edukuju. Umesto iznošenja tih negativnih emocija, „kostruktivne kritike“ i razjašnjavanja nedostataka, edukanti često pomeraju ta negativna osećanja prema drugim školama iznoseći njihove nedostatke („kako je ovo naše dobro, a njihovo bez veze“). Takva defanzivna pomeranja oštećuju kapacitet za rad zato što se osoba više bavi tuđim nego svojim nedostacima i nije sposobna za korekcije u procesu rada jer ih i ne primećuje. Ono što se ne prizna, ne može se ni promeniti. Kod pomeranja pozitivnih emocija na drugi objekt dešava se obrnuta situacija. Osoba obezvređuje svoj rad, grupu u kojoj radi, organizaciju, školu...i pozitivne emocije prenosi na drugu grupu, radno okruženje ili organizaciju. Ona, uglavnom, ostaje u grupi kojoj umanjuje vrednosti, ali je okupirana time kako je na nekom drugom mestu bolje, kako se bolje radi, kako je to „ono pravo“. Za tu vrstu ambivalencije postoji u narodu izreka „U tuđega tatka pogolema patka“. I izreka „niko nije prorok u svom selu“ ukazuje na slične mehanizme. Ne može biti dobar proizvod koji je iz naše sredine, kvalitetni su strani stručnjaci, strani proizvodi...naše se prizna tek kada ga prizna neko u svetu, kad postigne „svetsku slavu“, kad je „svetsko, a naše“...Priznavanje vrednosti nekog rada u sopstvnoj grupi vodilo bi i do potrebe za većim ulaganjem „tamo gde jesi“, većim doprinosom, do odmeravanja sopstvenih potencijala i kvaliteta rada u svom okruženju i, eventualno, osećanja inferiornosti. Sa „svetom“ se ne odmeravamo. To je neka „druga kategorija“.

Kod mehizma za razrešavanje ambivalencije koji počiva na potiskivanju jedna strana ambivalencije se potiskuje u nesvesno, a druga se reaktivno pojačava (ne projektuje se u drugi objekt). Kada se potiskuje negativna strana, osoba postaje previše brižna prema objektu „ljubavi“, prema poslu kojim se bavi, svojoj profesiji, radnim zadacima. Postaje opsesivno okupirana radnim obavezama, stalno preterano zabrinuta de se ne desi neka greška, neki propust koji bi ugrozio organizaciju u kojoj radi, posao kojim se bavi. Preterana briga i radna kompulzija se doživljavaju kao odgovor na spoljašnje pretnje. Zapravo, osoba se plaši svojih potisnutih negativnih emocija koje bi mogle da izbiju i „zaseru stvari“. Plaši se regresije na raniji, nezreliji nivo nošenja sa ambivalencijom (cepanja u vremenu) jer bi tada, u određenom trenutku, mogla da „pukne“, „demoni iz podruma“ mogli bi da se oslobode i dovedu do provale negativnih emocija koje bi uništile njene rezultate rada, poziciju ili interese radnog okruženja.

Potiskivanje pozitivne strane ambivalencije i pojačavanje negativne izražava se u procesu rada kao obezvređivanje profesije, posla, radne organizacije. Osoba je, potiskujući pozitivne emocije prema radu ili radnom okruženju, potisnula i svoje radne ambicije, želju za uspehom, priznanjem, osećanjem kompetencije...“Nemam želju da se trudim u ovakvoj firmi, državi, profesiji...sve je tu bez veze“, „radio, ne radio, svira ti radio...“, „niko ne može tako malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim...“, izreke su koje odražavaju takav mehanizam. „Radim samo koliko moram, zato što moram“. Obezvređivanje rada i uslova rada je dobra racionalizacija sopstvene neambicioznosti, lenjosti i pratećeg osećanja inferiornosti. Nije loše biti loš u obezvređenom okruženju. Zar nije „logično“ biti lenj i zabušavati u „šugavoj državi, firmi, školi...“? U takvim uslovima, vredni i požrtvovani su „budale“. Osoba se plaši da oseti kako joj je stalo, kako ima želju da bude bolja, kompetentnija, stručnija, da napreduje...plaši se sopstvene želje za razvojem. Kad vam je stalo, onda vas boli što nešto ne možete, ne umete, niste kompetentni. Obezvređivanjem sredine izbegava se suočavanje sa rizikom neuspeha, suočavanje sa nedostacima u sopstvenom kapacitetu za rad, odmeravanje sebe u odnosu na druge, izbegava se i napor i bol koji nosi svaki razvoj. Izbegava se razrešavanje osnovne dileme ambivalencije „živeti na svoj ili na tuđ račun“.

Govorili smo i o površnosti kao mehanizmu nošenja sa ambivalencijom. Površnost je, zapravo, rascepkavanje odnosa na sitne deliće (što nije isto kao i mehanizam cepanja dobrog i lošeg, ljubavi i mržnje). Time se dobija pražnjenje tenzije kroz „veliki broj sitnih rupica“, na više kanala, od kojih ni jedan nema dovoljan značaj. „Od svega po malo, ni od čega dovoljno“ strategija. Osoba se ne vezuje za jedan objekt ili delatnost i ne razvija se intenzitet vezanosti koji bi doveo do snažnih emocija ljubavi i mržnje, pa se, tako, izbegava i konflikt ambivalencije (a time i neophodnost razvoja tolerancije na ambivalenciju). “Mnog hteo, mnogo započeo”, “od svega po malo, ni od čega dovoljno” izreke su koje odražavaju površnost kao mehanizam nošenja sa ambivalencijom. Gde nema snažnog vezivanja za nekoga ili nešto (neku delatnost), nema ni jake ambivalencije. Često se takav odbrambeni mehanizam racionalizuje razmišljanjima tipa „Ostaću slobodan, neću se vezati, važno je samo dobro se zezati…“ (Bora „Čorba“), „filozofijama“ „blejanja“, „kuliranja“ i sličnim urbanim „stilovima života mladih“ koji u sebi nose sličnu poruku, „moralnost zabave“ (dobro je ono što je zabavno). Verujemo da je zloupotreba mehanizma površnosti jedan od bitnih razloga zbog kojih veliki broj adolescenata ne razvija sposobnost tolerancije na ambivalenciju (razvoj ove sposobnosti je kontinuiran, ne završava se u ranom uzrastu, sa ravojem konstantnosti objekta, već se, kao i konstantnost objekta, razvija celoga života) i što se, kada dođe vreme za „ozbiljne stvari“ kao što su izbor profesije, fakultet, posao, trajna veza, brak, deca…sve veći broj adolescenata suočava sa napadima panike (ili potpuno negira potrebu za razvojem). Sve te “ozbilje stvari”, veza, posao, brak, deca...zahtevaju razvijenu sposobnost da se podnosi frustracija i ambivalenta osećanja koje frustracija izaziva.

U zapadnim zemljama, čak, postoji i uverenje da je loše ako osoba ne menja posao, čak i profesiju, na dve-tri godine. Veliča se promena i širina bavljenja raznim aktivnostima, a degradira potreba za udubljivanjem i posvećivanjem. Podstiče se “poslovni promiskuitet”. Skakutanje od posla do posla, kao što leptir ide sa cveta na cvet, uzbuđenje koje donosi promena, brzo adaptiranje, nevezivanje i površnost. Ideja o poslovnoj “monogamiji” se doživljava kao zatucanost i “fax idiotizam”. Naravno, kao posledicu imamo preplavljenost površnim produktima ljudskog rada, “plitkim” i “jeftinim” tekstovima, teorijama, umetničkim delima i raznim drugim proizvodima za “jednokratnu upotrebu”. Široka upotreba ovog mehanizma čini ljudsku egzistenciju sve banalnijom, plitkom.

Mehanizam nerazmišljanja koji, takođe, ne srećemo opisanog u litarutiri, ali ga svakodnevno srećemo u kontaktu sa ljudima, nije isto što i potiskivanje. Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja ali, kada ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu (obično je to „blejanje“ za kompjuterom, igranje pasijansa na poslu, slušanje muzike, gledanje televizije...)...sa očekivanjem da će se „stvari nekako rešiti same“. Kod adolescenata, najčešće se taj mehanizam ispoljava u odnosu na obaveze (školu, fakultet) tako što adolescent ne negira važnost i vrednost škole, prihvata da mu je to potrebno i da želi uspeh ali, kada treba da radi, ne može da se natera. Onda konflikt rešava tako što ne razmišlja o njemu (o posledicama, lošim ocenama...) Za razliku od potiskivanja kojim se neki sadržaji i emocije potiskuju u nesvesno, kod nerazmišljanja oni ostaju svesni, ne obezvređuje se jedna strana („nije mi stalo do toga...škola je nebitna...“), ne negira se („ne postoji problem“), već se, kada se treba opredeliti, doneti i sprovesti odluku, ne razmišlja. Um se okupira nečim trećim i tako se izbegne neprijatnost konflikta. Obično se to izražava rečenicama kao što su „Ma, pusti sada to, ne mogu sada da mislim o tome...“, koje se uključe u situacijama kada nešto treba sprovesti u delo. Ambivalencija se ispoljava kao otpor promenama koje zahtevaju napor. Takve osobe „znaju da bi trebalo da nešto promene i da bi to bilo dobro“, ali je to naporno i „ne mogu da nateraju sebe...“.

Uglavnom je osnova korišćenja tog mehanizma unutrašnji zahtev da život i sve u njemu mora da bude udobno i lako. Najčešće taj mehanizam razvijaju prezaštićena deca oko kojih se roditelji okreću kao oko centra gravitacije i guše ih brigom i zvocanjem. Možemo reći da su to „korimpirana“ deca i adolescenti. Daje im se puni komfor, ali i sprečava odvajanje. Komfor im prija, ali zavisnost i gušenje ne. Pošto znaju da će roditelji brinuti o svemu (pa i o njihovim obavezama), mogu da koriste mehanizam nerazmišljanja („neko će misliti o tome...opomenuće me na obaveze, izvaditi fleke ako zapne...“). Iako im komfor i neodgovornost prijaju, sa jedne strane, osećaju da su razmaženi, zavisni, i nedovoljno sposobni za životne borbe, što rađa bunt prema roditeljima ili partneru sa kojim grade sličnu vrstu odnosa. Kod odraslih osoba koje se koriste ovim mehanizmom to se ispoljava u procesu rada kao nesposobnost da se preuzme odgovornost. Njih mora uvek neko da kontroliše, da su pod nečijim nadzorom. U nepredviđenim situacijama na poslu, takve osobe neće razmišljati o tome šta bi trebalo da se učini kako bi se neki problem rešio (iako su sposobni da ga reše, mogu da uoče problem, i mogli bi da predvide posledice) jer očekuju da će to da reši neko drugi, neko ko je odgovoran. „Brigo moja, pređi na drugoga“ njihov je moto u odnosu prema radu. Epitet „lakopametasti“ odgovara njihovom stavu prema radu.

Videli smo da nedostatak tolerancije na ambivalenciju vodi do kretanja ka ekstremima, ka jednom kraju kontinuuma („crno ili belo“) i ne dozvoljava sintezu, koja je jedino zdravo rešenje unutrašnjeg konflikta. Kod mehanizma površnosti vodi do rascepkavanja interesovanja i procesa rada na sitne deliće čime se izbegava dublje vezivanje za bilo šta, i izbegava konflikt ambivalencije. Kod mehanizma nerazmišljanja ambivalencija se izbegava isključivanjem uma ili prebacivanjem na “drugi kanal”, što rezultira neodgovornošću.

Življenje u ambivalenciji, bez njenog razrešavanja, kao egzistencijalni otpor prema životu, izaziva osećanje da je život pretežak, da je osoba uvhvaćena zahtevima života koje ne želi da prihvati, do osećanja uhvaćenosti i klaustofobičnosti u odnosu na rad i radne zahteve. “Ovaj život me davi, guši, ide mi na živce, težak je, stalno nešto moram…ali ne bih ni da odustanem od nekih prijatnih stvari u njemu…”. Takve individue su se identifikovale sa obe polarne suprotnosti ambivalencije i sam njihov identitet zavisi od održavanja obe. Oni mogu videti razrešavanje ambivalencije kao ekvivalent gubljenju dela sebe. Njihov ego identitet je obojen odlaganjem, uključen u stalno aktivno posezanje za određenim ciljevima i vrednostima koje bi vodile njihov život, ali bez realizacije. Odbijanje da se nečemu posvete, odbijanje privrženosti, čini nemogućim formiranje čvrstog identiteta. Još su „nesvrstani“ prema životu. Oni flertuju sa životom. Flertuju i sa radom, jer rad je ključni deo života. Ne prihvataju neke bazične zakone života kao što je činjenica da se alternative isključuju (da ne može „i jare i pare“), da jedno telo ne može biti na dva mesta u isto vreme, da je i neopredeljivanje takođe odluka...da je sloboda izbora nužnost.

Kod obazaca ponašanje koje je Bowlby (Bowlby, 1980) nazvao ambivalentno preokupiranim videli smo da nesigurno ambivalentna deca pokazuju separacionu uznemirenost i traže bliskost i ponovno spajanje sa majkom ali, umesto da se smire u naručju majke, ona se vrpolje, ponekada udaraju ili se zakače anksiozno za majku. Slične obrasce u odnosu na rad pokazuju i osobe sa niskom tolerancijom na ambivalenciju. Oni žele uspeh, žele da se pokažu na radu, da zarade, da budu cenjeni i prihvaćeni...i okupirani su tim potrebama, ali ambivalentno. Kada postignu neki uspeh nisu zadovoljni, doživljavaju radne zadatke kao pritisak i muku, hteli bi „i jare i pare“, naprave nešto dobro, pa onda pokvare...kao dete koje želi majku, a kad je ona tu, onda se ne smiruje, udara je, vrpolji se...Uporedimo opise ponašanja anksiozno ambivalentno dece i opise ponašanja odraslih ambivalentnih osoba u odnosu na rad i radno okruženje koje smo dali u prethodnim pasusima: „Za razliku od izbegavajućeg obrasca, anksiozno ambivalentna deca ne negiraju svoja osećanja, ali ne misle mnogo o posledicama svojih akcija. Ponašaju se impulsivno i ne promišljaju značenje svojih iskustava. To ih održava u kontaktu sa sredinom ali, za razliku od izbegavatelja, oni nastavljaju da osećaju intenzivnu potrebu za socijalnom podrškom. Međutim, kad je dobiju, oni teže da ponove svoju uznemirijuću vezu sa primarnim objektom i osećaju se neshvaćenima i loše tretiranima”

Tabela 36-tolerancija na ambivalenciju i sposobnost za rad