Tehnike koje se koriste u OLI integrativnom psihodinamskom metodu - Reframing
Šta je reframing?
Učenje da se na stvari gleda i iz drugih uglova. Gledanje iz različitih uglova je, zapravo, ono što nedostaje osobama koje koriste mehanizam cepanja i ne mogu da integrišu razlitite aspekte doživljaja, da tolerišu ambivalenciju – oprečna osećanja. Kako reframing može pomoći u tome? Ljudi filtriraju svoje percepcije stvarnosti kroz određene filtere (vide uglavnom ono što se slaže sa njihovim uverenjima). Kao što, kod slike, ram uokviruje granice onoga što se vidi, tako i referentni okvir, koji biramo kao rezultat naših uverenja o sebi i drugima, naše opažene uloge u životu, naših ograničenja… može ograničiti ono što vidimo kao mogućnosti. Retko postavljamo pitanje o tome da li su ta ograničenja stvarna, ili su samo proizvod naših uverenja. Promena okvira može imati bitan uticaj na to kako osoba opaža, tumači i reaguje na neko iskustvo. Mada možemo reći da se reframing dešava i kao posledica psihodinamskog, psihoanaitičkog rada, i da ova tehnika nije ništa posebno novo, ona je, ipak, malo drugačije uobličena i aktivnije vođena, pa ćemo je objasniti.
Reframing se, uglavnom, odnosi na to da se neka ponašanja koja su procenjivana kao negativna vide i u drugom svetluna primer, kao resursi. Jedan od primera koji NLP – ijevci često navode je onaj u kojem se otac obraća Miltonu Eriksonu (poznatom hipnoterapeutu) za pomoć u vezi ponašanja svoje ćerke koja „Ne sluša majku i oca. Uvek izražava svoje mišljenje.” Nakon što je saslušao očeve žalbe Erikson mu je odogovorio: „Zar nije dobro to što će ona biti sposobna da stoji na svojim nogama i zastupa sebe kad ode od kuće?”. Otac je zaćutao. Kasnije u terapiji je razmislio i prihvatio da ćerkino ponašanje može biti i resurs za budućnost. U NLP-iju postoje dva bazična oblika preokviravanja-reframing sadržaja (ili značenja) i konteksta. Reframing sadržaja ili značenja neke situacije je određen onim što se odabira kao fokus. Da li se fokusiramo na negativne ili pozitivne aspekte situacije. Kao što, na primer, na struju možemo gledati kao na veliku opasnost ili kao na izvor energije koju možemo upotrebiti, tako i različite situacije u sebi nose i šansu i opasnost. Reframing sadržaja može biti koristan kod izjava kao što je, na primer: ”Nervira me kad moj šef stoji iza mene dok radim…”. Osoba koja ovo govori je dala situaciji određeno značenje i time ograničila sopstvene pravce akcije. NLP psihoterapeut pretpostavlja da svako ponašanje ima i neku pozitivnu intenciju i postavlja pitanja kao što su: „Koje još značenje ponašanje šefa bi moglo da ima? Kojoj svrsi ono može da služi?” Mogući reframing bi mogao biti: „Da li je moguće da on pokušava da pomogne i da ne zna kako da ponudi svoju asistenciju na drugačiji način?”. Koja je pozitivna vrednost u tom ponašanju? Pozitivna vrednost se može povezati sa šefovim ponašanjem (kao u prethodnom pitanju) ili sa ponašanjem osobe koja se nervira. Mogući refrejming bi tada bio: „Zar nije dobro to što znate sopstvene granice i niste spremni da dopustite da ih neko povređuje… ”.
Mogli bismo reći da, na neki način, refrejming suočava klijenta sa onim što psihoanalitičari zovu „sekundarna dobit”, izvesna korist koju osoba dobija od ponašanja koje joj smeta. Često čujemo kada ljudi, govoreći o nekoj nevolji koja ih je zadesila, ili o nekom gubitku, teše sebe rečenicom „ko zna zašto je to dobro”… kao da naslućuju da iza gubitka ili nekog negativnog ishoda može doći do toga da ih ta situacija pokrene na neku promenu. Setimo se onoga što smo govorili o bolu i odricanju koje razvoj nosi sa sobom. Nečega se moramo odreći da bi smo dobili nešto drugo. Optimalno razočarenje u roditeljske figure donosi nam sazrevanje i separaciju… Sve što se dobija nešto košta. Da li ćemo se fokusirati na ono što dobijamo ili na ono čime to moramo da platimo? To je pravo pitanje za reframing.
Deo iz knjige: Sposobnost za ljubav
Autor: Nebojša Jovanović
