Šta je to psihoanalitički metod ?

Frojd je psihoanalizu definisao kao naknadno vaspitanje [1], „Vaspitanje ka istinoljubivosti prema samom sebi“ [2]. On je svoj metod i nazvao psihoanalizom, a ne psiho terapijom da bi istakao da se radi o saznajnom, analitičkom procesu, a ne o lečenju. Mogli bismo reći ovako: – psihoanaliza je vaspitni proces „osposobljavanja učenika za upoznavanje, traženje i otkrivanje istine ( o samom sebi ) i formiranje odgovornog ličnog odnosa prema istini“ ( definicija intelektualnog vaspitanja iz pedagoškog rečnika ).

Očito je da u samoj definiciji intelektualnog vaspitanja postoje i moralne odrednice – treba formirati odgovoran lični odnos prema istini. Moralno i intelektualno vaspitanje su dva nerazdvojiva procesa. To su, u stvari, dva pojavna vida istog procesa. „Onaj koji je sa uspehom prošao kroz vaspitanje u istinoljubivosti prema sebi…“ veli dalje Frojd, „… trajno je zaštićen od opasnosti nemoralnosti, makar njegovo merilo moralnosti, na neki način, i odstupalo od onoga koje je u društvu uobičajeno.“ [3] Ova izjava implicira postojanje univerzalnijih moralnih načela koja nisu relativna kao što su to socijalne konvencije. Nemoralnost se zasniva na nedostatku istinoljubivosti prema samom sebi. Znanje – istina je lekovita i vodi do promena u sferi moralnosti.

Moralno i intelektualno vaspitanje su, za Frojda, jedan proces. Tenzija između njih nastaje zbog nerešenog konflikta između socijalnih i moralnih osećanja, sa jedne strane, i instinktualnih želja sa druge strane, što vodi do mentalnog bola i poremećaja [4]. Njihovo pomirenje je uslov za „ozdravljenje“.

Osnovna vrednost je, za Frojda, bila istina. Tu psihoanaliza ima etiku nauke uopšte. Njena najveća vrednost, ili „čisto zlato“, kako je to nazvao Frojd, je metod za sakupljanje plodova sa drveta znanja – istine. Terapija je traganje za istinom o sebi, afirmacijom istine, odbrana te istine i zauzimanje odgovornog ličnog odnosa prema njoj.
Cilj terapije Frojd izražava ovako: „ … pacijent treba da bude poučen da oslobodi i ispuni sopstvenu prirodu, a ne da liči na nas.“ [5]

Pod istinom se misli na istraživanje vlastite psihičke realnosti, na nalaženje svoje istine o sebi, a ne neke „naučno dokazane, univerzalne istine“. Mada, lično verujem, da je ono što doživljavamo kao najsubjektivnije i najintimnije često i najuniverzalnije.

Cilj psihoanalitičke terapije – vaspitanja je: istraživanje istine o sebi, svoje psihičke realnosti, do prestanka potrebe za terapijom – vaspitanjem. Jednom rečju cilj je autonomija ( ako je analizant hoće ). Dve osnovne vrednosti ugrađene u psihoanalitički metod su autonomija i istina. [6]

Metod – način odgovara cilju. Osnova psihoanalitičkog metoda je odnos, pristup čoveku koji omogućava ostvarivanje ovih vrednosti. U osnovi psihoanalitičkog metoda je poštovanje autonomije analizanta. Prihvatanjem, razumevanjem, nevrednovanjem analizanta, kreira se atmosfera koja mu omogućuje samoistraživanje bez straha od osude zbog otkrivanja i iznošenja istine o sebi ( iako taj strah uvek postoji, on se vremenom doživljava kao nerealan u odnosu na terapeuta ).

Frojda su često optuživali za moralni relativizam upravo zbog vrednosne neutralnosti psihoanalitičkog metoda. Tačno je to da psihoanalitički terapeut moralno ne vrednuje sadržaje koje donosi analizant, ali sam taj stav nosi jednu vrednosnu poruku – osnovna vrednost je istina. Da bi se do nje došlo neophodno je odsustvo moralnog procenjivanja od strane terapeuta ( tzv. „tehnička neutralnost“ ). Ali ni dolaženje do istine nije imperativ.

Analitičar ne vrednuje negativno ni otpore koje analizant postavlja na putu ka istini o samom sebi. On će doći do saznanja onda kada to bude mogao i hteo, i odgovoran je za svoj napredak. To svakako nije moralni relativizam. Za Frojda je, podsetimo se, „onaj koji je prošao sa uspehom kroz vaspitanje za istinoljubivost prema samom sebi, trajno zaštićen od opasnosti nemoralnosti, makar njegovo merilo moralnosti na neki način i odstupalo od onoga koje je u društvu uobičajeno“.

[1] Frojd, S. – Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska, 1976. str. 425.

[2] Frojd, S. – Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska, 1976. str. 406.

[3] Frojd, S. – Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska, 1976. str. 406.

[4] Freud, S. – Studies of Histeria ( 1895 ), The standard edition, London, Hogarth Press, 1957.

[5] Freud, S. – Lines of Advance in P.A. Therapy, Standard edition

[6] Petrović, V. – Diskusija za okruglim stolom „Šta psihoterapija danas nudi pojedincu i društvu“, Vrnjačka Banja, 1987., ( neobjavljen zapis )