Socio – politički karakter

Često me ljudi pitaju koju bih dijagnozu dao određenim političarima. Osim što u šali ponekad kažem „Težak slučaj“ ili „Budaletina“, ne dajem konkretne dijagnoze jer nisam siguran u koju bi ih svrstao, a i generalno ne dajem ljudima dijagnoze. No, setih se jedne analize tipova karaktera koja je političare kategorizovala u posebne vrste karakternih struktura.

Jedan od naslednika čuvenog psihoanalitičara i kasnije osnivača orgonske psihoterapije Vilehelma Rajha, Elsvort Bejker, govorio je o političkom karakteru. U Knjizi „Man in the trap“ – Čovek u klopci, Bejker govori o « socio-političkim karakternim tipovima» kao o posebnoj vrsti karakternih struktura. «Običan» neurotičar pati od negativnih uticaja koje društvo, sredina, porodica…imaju na njega. On obogaljuje sebe težeći da se prilagodi bolesnoj sredini. Socio-politički karakter je takođe «bolestan», ali on teži da sredinu prilagodi svojoj bolesti. Dok neurotični karakter oseća svoje simptome kao strano telo, nešto što je otuđeno od njegovog ega, što ga muči i smeta mu, socio-politički karakter svoju neurozu doživljava ego sintonom, bliskom. Umesto da se bori protiv sopstvenih problema, on teži da ih postavi kao kriterijume normalnosti, i promeni sredinu kako bi se uklopila u njegovu neadekvetnost. Moglo bi se reći da naša kvazidemokratija i senzacionalistički orijentisani mediji prilično potstiču ovakve karakterne strukture da preko javnosti realizuju svoje potrebe. Ove devijacije nastaju kao odbrana od nepodnošljivih emocija. Kao iskrivljeni kontakti sa stvarnim emocijama čoveka.

Sposobnost podnošenja snažnih emocija je srž mentalnog zdravlja. Naše najdublje emocije sačinjavaju centar bića. Oko tog centra stvara se drugi, srednji koncentrični krug, sloj u kojem se nalaze sekundarni impulsi, odbrane i distorzije, iskrivljene emocije koje nastaju kao odbrane od primarnih, snažnih, autentičnih osećanja iz centra. Treći, najpovršniji sloj karaktera, je intelektualni sloj i socijalna fasada. Odbrane od osećanja uglavnom se grade na dva načina: 1) stvaranjem mišićnog oklopa(hronična napetost mišića) koji blokira, umanjuje i iskrivljuje osećanja. Kontakt sa centrom nije prekinut, ali su senzacije koje dolaze iz njega umanjene ili iskrivljene; 2) intelektualna odbrana, gde individua više-manje gubi kontakt sa emotivnim središtem, i živi primarno u površnijem sloju svoje karakterne strukture. Tu se ne radi primarno o intelektualnim kapacitetima ili inteligenciji, već o načinu na koji se ti kapaciteti koriste kao odbrana u susretu sa životnim anksioznostima. Ljudi se, osim malog broja zdravih individua, moge grubo podeliti u ova dva tipa. One koji žive «u glavi», pre intelektualni nego emotivni život, i one koji zadržavaju kontakt sa centrom, sa svojim bazičnim osećanjima, autentičan ili iskrivljen, i koji su u velikoj meri pod njegovim uticajem. Bejker naziva te dve grupe «liberalima» i «konzervativcima». Videćemo zašto su i kako načini odbrane od osećanja povezani sa političkim stavovima i opredeljenjima.

Konzervativna i liberalna karakterna struktura 

Daću prvo neke opšte psihološke odrednice ovih karaternih tipova pre nego što pređem da detaljniju analizu njihovih osobina.
Bazična karakteristika liberala je tendencija ka intelektualizmu, mehanicističkom objašnjenju prirodnih fenomena, i kolektivističkom stavu prema socijalnom životu.
Konzervativci, sa druge strane, teže prema emotivnom odnosu prema životu, mističnim objašnjenjima prirodnih pojava, i selektivističkom stavu prema socijalnom životu.
Moglo bi se reći da su i jedni i drugi pomereni od emotivnog centra, levo i desno, i što su dalje od tog centra, dalje su i od zdravog individualnog i socijalnog života. Konzervativac koji se udaljava od centra ide ka fašizmu, a liberal ka «crvenom» fašizmu. Biti bliže centru, znači i bliže realnosti i racionalnosti. Liberalni karakter živi većinom u površnom sloju, dok konzervativni uglavnom oscilira između centra, i srednjeg sloja iskrivljenih odbrambenih osećanja. Idealno zdrava osoba, ako takva uopšte postoji, živi samo u centru i odatle reaguje na sve okolnosti. Njen intelektualni i emotivni život nisu u suprotnosti već u harmoniji. Što su primarna osećanja iz centra snažnije blokirana, to se u srednjem sloju stvaraju brutalniji impulsi.

Na konzervativnoj strani spektra, individua zadržava nekakav kontakt sa centrom, iako iskrivljen, što joj omogućava punije samoispoljavanje i toleranciju agresije. Kad je ekvilibrijum poremećen, ona počinje da ispoljava brutalnost racionalizujući je mistično kao neophodnu, i u najboljem interesu grupe kojoj pripada.
Na liberalnoj strani spektra, gde je kontakt sa centrom izgubljen, individua mora mnogo urgentnije da se brani od svakog proboja vlastite agresije. Koristeći svoj intelekt kao odbranu, ona razvija ideologiju humanitarizma (kao reaktivnu formaciju-nesvesni mehanizam odbrane od nekog neprihvatljivog impulsa njegovim okretanjem u suprotnost) i želju za što većom centralnom kontrolom u društvu od koje nesvesno očekuje da će ga zaštititi od sopstvene katastrofe, dezintegracije koja bi mogla uslediti probojem mržnje. Zbog takvog načina odbrane, liberal postaje funkcionalno prilično imobilisan jer mu nedostaje neophodna, zdrava agresivnost. On pokušava da govor koristi kao zamenu za akciju, i da reaguje na agresiju umirivanjem. Ako i ta odbrana padne, i dođe do proboja brutalnosti iz srednjeg sloja, okreće se ka komunizmu, ili «crvenom fašizmu». Čak i tada koristi, sada već neefikasnu, intelektualnu odbranu pretvarajući se spolja da se ništa ne dešava, i negira brutalnost vadeći se na humanitarne ciljeve.

I kod jedne i kod druge karakterne strukture postoji ubeđenje u moralnu superiornost svog načina ispoljavanja i verovanja. Kada su u pitanju politička uverenja, ljudi obično smatraju da ona ne mogu biti predmet psiholoških ili psihoanalitičkih ispitivanja jer ne spadaju u sferu iracionalnog i nesvesnog. Politička uverenja, stavovi i ponašanja mogu biti odraz karakterne strukture, i neurotični simptomi kao i svi ostali oblici ispoljavanja. Ali, za razliku od simptoma vezanima za «lični život», koji se mogu doživljavati kao nešto iracionalno, otuđeno od ega, nešto što smeta, simptomi vezani za politički život se uspešno racionalizuju i ne doživljavaju se kao otuđeni od ega, strani ličnosti. Delimično je to posledica svesnosti individue da postoje hiljade, ili milioni drugih ljudi koji dele njene poglede, pa u tome nije sama. Postojanje velikog broja istomišljenika pomaže osobi u racionalizaciji svojih političkih simptoma. Pored toga, politički pogledi ne ugrožavaju njen lični život. Naprotiv, oni ga potvrđuju i podržavaju. Kada koristi svoje biračko pravo na izborima, individua uglavnom glasa za slične sebi. Za one koji će, dolaskom na vlast, podržati njena uverenja i učiniti njene simptome normalnim. Umesto suočavanja sa sopstvenim neurotičnim ponašanjima, osoba teži društvu u kojem će takva ponašanja biti kriterijum normalnosti, i lišiti je potrebe da se menja.
Kada u individualnoj terapiji suočite osobu sa njenim karakternim odbranama, možete očekivati provalu agresivnosti prema vama, optužbe za predubeđenja, neosetljivost, glupost, neznanje, zlonamernost…Slične reakcije (ali još snažnije i iracionalnije, zbog pune ego sintonosti političkih siptoma) očekujem i na ove tekstove u kojima pokušavam da analiziram karakterne odbrane koje se projektuju u politički život individue. No, to nije razlog da ne idem dalje, u detaljniju analizu socio-političkih karakternih struktura i njihovog odraza u političkom životu.

Liberalni karakter – moderni liberal

Liberalna strana socio-političkog spektruma proteže se politički na levu stranu, ka levičarskim opcijama. Ona je udaljavanje od emotivnog centra čoveka i zdravih stavova prema životu i društvenim odnosima, ka površnom intelektualizmu. Liberalizam se razvio iz potrebe čoveka da se oslobodi «stega prošlosti», represije i misticizma. Težeći ka znanju i tehnologiji, čovek je dobijao sve više slobode od stega, ali, nije bio spreman da podnese i odgovornost za stečenu slobodu. Sloboda bez strukture i odgovornosti izaziva anksioznost i osećanje krivice, kao i urgentnu potrebu da se nađe način odbrane od sopstvenih impulsa koji više nisu kontrolisani spolja. Kod liberalne karakterne strukture, intelekt preuzima odbrambenu funkciju protiv emotivnih izliva. Isti onaj intelekt koji je, povećanjem znanja, doveo do veće slobode čoveka, sada se priziva kao odbrambeno sredstvo od efekata te slobode. Mozak preuzima defanzivnu funkciju kontrole, sprečavanja emotivnih pražnjenja, i postaje dominantno sredstvo ispoljavanja. Ono što je čoveku dalo slobodu, sada ga porobljuje i osiromašuje, štiteći ga od sebe samoga, od njegovih najdubljih osećanja. Odsečen od stvarnih osećanja, on se nalazi u intelektualnom svetu reči i ideja koje nude veoma malo stvarnog zadovoljstva. To je svet sterilnog intelekta. Sterilni intelekt, osećajući prazninu nastalu nedostatkom kontakta sa emotivnim središtem, teži stalnim «promenama» u potrazi za rešenjem. Ali, rešenje je nedostižno jer ga traži samo umom, koji je i sam odbrana od stvarnih, autentičnih emocija. Gubljenje kontakta sa središem dovodi do gubitka osećaja za ličnu odgovornost i identiteta. Osoba se oseća izgubljenom i anksioznom i traži spoljašnji izvor sigurnosti. Kako se to odražava na njegove političke stavove i aktivnosti?

-Zahteva centralnu kontrolu društva. Kontrolu kakvu njegov mozak pokušava da ostvari nad njegovim telom i osećanjima.
-Gubitak kontakta sa sobom pokušava da kompenzuje masovnim asocijacijama i iracionalnim idejama bratstva sa ljudima koje nije nikada upoznao. On beži od rešavanja sopstvenih problema rešavajući probleme čovečanstva.
-Teži kolektivizmu i urbanom životu
-Nesposobnost tolerancije osećanja vodi ga do mehanicističkog objašnjavanja prirode i prenaglašavanja važnosti intelektualnih poslova u odnosu na «obično živjenje». Liberal teži da pripada akademskom, literarnom, naučnom ili umetničkom miljeu, da se bavi bilo kojim poslom koji naglašava intelektualni rad, a ne fizički. Njegov veliki mozak je supstitut za genitalnu potenciju i daje mu osnovu za osećanje superiornosti. Liberal pecka sve oko sebe svojim «oštrim» intelektom koristeći ga ka sretstvo za verbalnu kastraciju, prezir i aroganciju. Brojni vicevi o intelekcualcima koji aludiraju na mekoću njihovih polnih organa, nose u sebi prepoznavanje gubitka sposobnosti onih koji «žive u glavi» da osećaju i ispolje autentična, snažna osećanja. Gubitak kontakta sa emitivnim središtem dovodi i do gubitka kontakta sa dubokom seksualnošću i orgastičkom potencijom. I sam sam, u jednoj šaljivoj pesmici, napravio sličan «vic»:
«…Gore(u glavi) prepotencija-
dole (u penisu) impotencija…
kaže jedna stara latinska sentencija…»

-Edukaciju i ekonomsku sigurnost prepisuje kao lek za sva svetska zla. To je odraz njegovog pomerenog optimizma. Pomerenog zato što on dolazi iz mozga, a ne iz stvarnih osećanja savršenosti i dobrote čoveka. Iz takvog naivnog «poverenja» u ljudsku prirodu potiču njegovi koncepti da će edukacija i ekonomska sigurnost učiniti čoveka slobodnim.

-Odvojen od emotivnog jezgra, on postaje imobilisan i nesposoban da toleriše agresiju, osim kroz verbalizaciju. Gadi se nasilja. Agresija ga uznemirava (preti rušenju njegovih odbrambenih mehanizama). On će veoma retko izabrati karijeru u vojsci ili miliciji. Prema tim institucijama oseća prezir. Oni iz suprotnog, konzervativnog tabora, prepoznaju njegov nedostatak zdrave agresivnosti, a time i hrabrosti, i nazivaju ga kukavicom ( da ne iskoristim srpski izraz – «pičkom»), čovekom bez «petlje», ili testisa (da ponovo ne iskoristim sočniji srpski izraz «muda». On će, naravno, racionalizovati svoj nedostatak «izdizanjem» iznad nivoa primitivaca.
-Problem liberala sa osećanjem krivice vezanim za sopstvenu agresivnost, kao i skrivena pobuna protiv autoriteta oca, reflektuju se kroz njegovu identifikaciju sa potlačenima i gubitnicima. Extremni oblik takvih ispoljavanja, i veoma poguban za društvo, je njegova simpatetička popustljivost prema kriminalcima sa kojima se identifikuje nesvesno kroz krivicu. Takvu popustljivost liberali nazivaju «prosvetljenim» ili «modernim», «razumevajućim» stavom prema kriminalu. Kažnjavanje kriminala aktivira njegovo osećanje krivice vezano za agresiju i ometa njegovu sposobnost da suzbije kriminal i maloletničku delikvenciju. Za njega, kriminalci, delikventi, i građani koji poštuju zakon, jednaki su u građanskim pravima…i «bolje je pustiti sto kriminalaca, nego osuditi jednog nevinog…» (konzervativci prepoznaju ovaj mehanizam liberala. Kod nas se to često ogleda u preziru koji ispoljavaju prema brojnim «braniocima ljudskih prava» i nevladinim organizacijama koje propagiraju «demokratiju i civilno društvo») U isto vreme, liberal, kao što sam već rekao, gleda sa prezirom na vojsku i miliciju kao sretstva prisile jer 1) njihova svrha je da štite društvo, a ne da se bune protiv njega (a on se identifikuje sa potlačenima i buntovnicima) 2) to nisu intelektualni poslovi već aktivni, agresivni, što liberal ne može da podnese. To što milicija i vojska obezbeđuju i njegovu ličnu sigurnost ne izaziva osećanje zahvalnosti i poštovanja.

-Njegov intelektualizam, nepodržan autentičnim, dubokim osećanjima, i zato sterilan i nerealan, zajedno sa osećanjima krivice i anksioznošću, utiče na iskrivljavanje svih njegovih stavova. Anksioznost ga tera da traži trenutno zadovoljenje sopstvenih potreba, i zato on teži revolucionarnim pre nego evolucionim taktikama, brzim i stalnim promenama…nemajući strpljenja i temeljitosti za dugoročne ciljeve.
-Iza njegovog osećanja krivice leži nerazrešen Edipov kompleks sa ocem kojeg se plaši. On je potajni buntovnik protiv oca, dok je konzervativni karakter otvoreno kompetitivan. Zato što ne može da se takmiči sa ocem, liberal mrzi i kompeticiju i oca, i identifikuje se sa potlačenima, neuspešnima i lenjima. On je subverzivan i ne pokazuje otvoreno agresiju. Agresija, čak i ona zdrava i neophodna, ispunjava ga nepodnošljivom anksioznošću i vodi ga do potrebe da pravi kompromise, da umiruje sukobe bez razrešavanja, To ga čini nesposobnim da preuzme odgovorno liderstvo, bilo da je to u rukovođenju nečim, u vlasti, ili u vaspitavanju dece.

-Intelektualizam, krivica, strah od oca i kompeticije, vodi modernog liberala do egalitarizma. On oseća nesvesnu krivicu za sopstveni uspeh ili privilegije, i opire se razlikama u socijalnoj strukturi. Ima potrebu da oseća kako su svi ljudi jednaki, braća, jer onda nema kompeticije. Niko(otac) nije bolji od njega, i niko (kriminalac) nije gori od njega. Iz takvih potreba prenaglašeno zagovara toleranciju, «univerzalni dijalog», uključuje se u «pokrete za građanska prava»,.. Relativizacijom vrednosti, autoriteta, tradicije, on subverzivno i potajno uništava autoritet oca i autoritet uopšte, racionalizujući to demokratijom u mišljenju, prosvetljenošću, modernim, savremenim pogledom na svet…ne robovanju tradiciji i ostacima prošlosti…Njegovo insistiranje na demokratskim pravima svakoga da iznosti svoje stavove i utiče, bez obzira na motiv i odgovornost, ogleda se i u propagiranju pune «slobode» medija. Svako ima demokratsko pravo da govori šta misli, a na građanima je da procene i odluče. To je veoma slično stavu da i kriminalci imaju isto toliko prava da oblikuju omladinu kao čestiti i odgovorni ljudi, ili stavu da je izlaganje smrtonosnim bolestima dobar test za zdravlje i da podstiče razvoj imuniteta.

-On voli da misli o sebi kao o «građaninu sveta», i ima prezir prema nacionalizmu, patriotizmu, tradiciji, poštovanju istorijskog nasleđa, defanzivno umanjuje svoju zemlju (oca-otadžbinu) i njene uspehe. Nema razvijenu lojalnost prema porodici, društvu ili domovini. Za razliku od konzervativnog karaktera koji se, pre svega, oseća odgovornim za one o kojima se neposredno brine, liberal, kao «građanin sveta» , želi da brine svetske brige i traži odgovore na «velika pitanja», težeći da pomogne masi ljudi koje i ne poznaje, potlačenima i ugroženima. Njegova briga za ljude je samo verbalna. Bazirana više na potrebi za sigurnošću, nego na pravom humanizmu. Ona je reaktivna formacija prema njegovom stvarnom, skrivenom preziru prema ljudima. Osećaj za socijalnu pravdu, naravno, nije patološki. Postoji, međutim, razlika u načinu ispoljavanja pravednosti i altruizma u zavisnosti od izvora iz kojeg potiče. Kod modernog liberala motivi koje on ispoljava nisu pravi motivi. Velika je razlika između banalnog altruizma koji potiče iz osećanja krivice, i izvornog osećanja ljubavi prema ljudima i želji da im se pomogne baziranoj na realnosti.
-Moderni liberal, zapravo, ne razume ljudsku prirodu. Izgubivši kontakt sa svojim emotivnim središtem, autentičnim, najdubljim osećanjima, on pokušava da nađe rešenja za ljudske probleme iz glave, samo intelektom. Ne shvatajući sebe, on ne shvata ni strukturu čoveka, sa njegovim seksualnim potiskivanjem i krivicom, anksioznošću, iskrivljavanjem stvarnosti, iracionalnim nesvesnim kočnicama koje ga sprečavaju da živi puni život. On ne može da vidi da ta struktura ne dozvoljava čoveku da odgovorno odgovori na slobodu i da je prihvati. Zato veruje da sve više i više slobode i promena vode društvo do boljeg života, izbegavajući da se suoči sa konfuzijom, raspuštenošću i gubitkom smisla do kojeg dovodi razmažena i neodgovorna sloboda savremenog čoveka.

-To nerazumevanje ljudske prirode i stvarnog smisla pojma slobode ogleda se i u njegovim stavovima prema seksualnosti i religiji. Kao zagovornik «modernih» seksualnih koncepata, on propagira seksualnu slobodu, kao što to čini i sa drugim slobodama, ali ne želi odgovornost koja ide uz nju. Ono što on realno podržava je promiskuitet i razuzdanost. Odsečen od sopstvenih dubokih osećanja i sposobnosti za snažnu seksualnu ljubav, on će se okrenutki plitkom i često pornografskom doživljavanju seksualnosti. Pisaće, ili čitati i propagirati, knjige koje seksualnost prikazuju kao tehniku, ili negiraju nužnu povezanost zdrave seksualnosti i ljubavi, razglabati o raznim vrstama orgazama i tehnika predigre… Savremeni pornografski pristup medija ljudskoj seksualnosti, banalnost i površnost «moderne» seksualnosti, u velikoj meri su odraz dominacije ovakvih liberalnih stavova u društvu. Seksualna «sloboda» uz koju ide gubitak kapaciteta za ljubav, više je negacija života od seksualnog potiskivanja. Ne čudi, stoga, što brojni psihoterapeuti upozaravaju da se radikalno promenila klinička slika pacijenata koji se javljaju za psihoterapeutsku pomoć. Umesto starih neuroza, posledica potiskivanja, krutih standarda i morala, danas je sve više narcističkih poremećaja ličnosti. Poremećaja koji su vezani za gubljenje kontakta sa stvarnim selfom, emotivnim centrom, i, kao u mitu o narcisu, zaljubljivanja u sopstvenu lažnu sliku (proizvod oklopljenog uma). Problem kod narcističkih poremećaja nije snažan super ego koji davi i guši, već nedostatak kontrole impulsa, sloboda bez odgovornosti, osećaj izgubljenosti i praznine, i, što je najvažnije, gubitak kapaciteta za ljubav.

-Moderni liberal je suštinski socijalno orijentisano biće, deo krda, iako se često busa svojim «nezavisnim» mišljenjem i individualizmom, i u velikoj meri njegovo osećanje sigurnosti zavisi od grupe. Sigurnost mu postaje mnogo važnija od slobode, nezavisnosti i istinske pravde. Izbegavajući sukobe često neophodne za razrešenje tenzija u društvu, on ima potrebu da umesto starih stega i tabua uspostavi novu vrstu kontrole masa-birokratiju. Posledica gubljenja kontakta sa istinskim emocijama vodi liberala do devitalizacije, koja se dalje ogleda u potrebi za «mirom po svaku cenu». Nema takve stvari kao što je mir bez stvarne unutrašnje slobode. Oni koji su stvarno privrženi miru znaju da postoji vreme za kompromise i vreme za borbu. Pacifistični moderni liberal pokušava da uredi život i okolinu tako da što manje uznemiravaju njegov obogaljeni energetski sistem. On se boji života, suočavanja i borbe sa stvarnim problemima, i zato pati od hronične političke kratkovidosti. On uglavnom samo priča i priča, ali nikako ne pogađa u suštinu problema jer nema petlju da se suoči sa njim, niti zdrave agresije da ga reši. Zbog snažnog straha od osećanja i života, on pokušava da smanji veličinu života na veličinu svog mozga.

Čovek može biti i ISTINSKI LIBERAL, i stvarno težiti slobodi za sebe, društvo u kojem živi, i čovečanstvo. Takav liberal je otvoren za realnost i činjenice, pristupačan je i prirodno ljubazan. Sposoban je da menja svoje poglede kada se suoči sa stvarnošću. On ne izmišlja ljudsku prirodu, već teži da je razume, i prilagodi delanje kretanju ka stvarnoj slobodi koja podrazumeva odgovornost. Nije mu potrebno da brani svoja uverenja dogmama.

Konzervativni karakter

Konzervativni karakter je proizvod patrijarhalnog sistema, ali i karakterna struktura koja ga održava. U svojim najboljim varijantama približava se zdravlju, a u najgorim skreće u vode fašizma. Politička uverenja su mu na desnoj strani političkog spektra. Konzervativni karakter ostaje o kontaktu sa svojim emotivnim središtem, ali su njegova osećanja često iskrivljena destruktivnim i brutalnim impulsima iz srednjeg, odbrambenog sloja karaktera. Što više skreće udesno u svojim političkim stavovima, kontakt sa najdubljim emotivnim slojem autentičnih osećanja se gubi, i dominaciju preuzima srednji brutalni sloj, kao što je to u slučaju fašista.
Konzervativac sledi tradiciju svojih predaka, i oprezan je i spor u prihvatanju inovacija. Preferira evolucione, postepene promene, oprečno od revolucionarnih težnji liberala. On teži da se identifikuje sa ocem, i autoritetom uopšte, za razliku od subverzivnog buntovništva liberala, i tako, krećući se stopama predaka, čini spore i postepene promene u svom načinu života. Ne prilagođava se dobro brzim promenama. On se sa ocem identifikuje kao uspešan i teži da se takmiči sa njim, a ne da bude subverzivni odmetnik. Čak i kada postoji odmetništvo, ono je otvoreno, a ne subverzivno.

Za konzervativca se, uopšteno, može reći da je «na zemlji», za razliku od liberala koji je «u oblacima» svog intelekta. Teži da radi poslove «svojim rukama» , bliže prirodi, za razliku od urbanog intelektualizma liberala. Interesantno je primetiti da su, u bivšem, komunističkom Sovjetskom Savezu, vlasti imale najveći problem sa socijalizacijom seljaka (njihovim usklađivanjem sa levičarskim idejama), sa ljudima koji rade svojim rukama i «stoje nogama na zemlji». To je ono što obično nazivamo «zdravo-seljački» mentalitet.
U kontaktu sa svojim središtem, konzervativac je svestan sebe kao posebne, nezavisne individue, pa zadržava osećaj za individualnu odgovornost i poverenje u sebe. Stoga je mnogo više zainteresovan za svoja prava i slobodu nego za sigurnost. Nije čudno to što se, iz ove populacije, najlakše regrutuju vojnici, ako veruju da se bore za neke ideale. «Rado Srbin (čitaj srpski seljak) ide u vojnike».
On želi političku slobodu, i protivi se centralnom socijalnom i ekonomskom planiranju. Naklonjeniji je lokalnoj samoupravi. Želi da uredi stvari u svom dvorištu, a ne da mu država diktira sve. Da bi bio slobodan, prema konzervativcu, čovek mora da ima personalnu odgovornost prema obezbeđivanju svojih materijalnih potreba. « U se´´ i u svoje kljuse…».

Konzervativci su često optuženi od strane liberala da su sebični i neosetljivi za potrebe drugih. Ustvari, njihova briga za druge se manifestuje na različit način. Saosećaju sa bespomoćnima i hendikepiranima, ali imaju vrlo malo tolerancije za one za koje misle da ne pokušavaju da pomognu sebi, da su lenji i indolentni. Bazična razlika između liberala i konzervativca je u tome što liberal teži da pomogne ljudima u masi, a konzervativac onima koje poznaje, smatra svojima, i smatra sebe direktno odgovornim za njih. On odbija ideju da su svi ljudi jednaki i zadržava pravo da bira sebi društvo.

U manje esktremnom obliku, konzervativac je razuman, dobronameran, nezavisan, samouveren i socijalno svestan. On može potiskivati svoje emocije, biti krut i mističan, ali svoje nedostatke ne teži da prenese na druge. Oni ostaju njegova lična stvar. Međutim, što više skreće u desno, on postaje izraženo rigidan, agresivan, njegov interes se sve više sužava samo na klasu ili grupu kojoj pripada, i, u reakcionarnom okruženju, pripadnike drugih grupa odbacuje i mrzi. U fašizmu, surovo je progoniteljski nastrojen i sklon ubijanju. Svoj sadizam, tada, racionalizuje obično na mističnoj i verskoj osnovi kao ispravan i neophodan.
Konzervativac je manje u socijalnoj fasadi, i više reaguje emotivno nego intelektualizacijom. On ima kontakt sa svojim dubljim osećanjima ali, s obzirom da blokira pun kontakt, sklon je misticizmu, i obično je religiozan. Naglašava duhovne vrednosti i traži Boga kao vođu. Svoju religioznost doživljava ozbiljno jer je njegova religioznost podržana osećanjima.

Seskualnost takođe uzima ozbiljno i oseća da je ona ekspresija ljubavi. On veruje da seksualnost treba sačuvati za brak. To je njegov ideal. On naglašava važnost nevinosti, ali obično praktikuje duple standarde( za muškarca i ženu). Razlog tome je što je, kao predstavnik patrijarhalnog društva, sklon da ženu smatra inferiornom. Liberal, nasuprot njemu, teži da eliminiše razliku u stavovima prema polovima. Konzervativac smatra pornografiju i perverzije grehom i sklon je da ih tretira kao kriminal.
On često ne smatra obrazovanje neophodnim, ili previše bitnim. Doduše, oseća potrebu da podrži edukaciju najtalentovanijih i najambicioznijih. Favorizuje takmičarski duh i smatra da škola, pre svega, treba da bude moralno vaspitanje i da razvija karakter.

Osećajući se samodovoljnim, skloniji je izolacionizmu nego internacionalizmu. Iako vidi neophodnost međunarodnih odnosa, on ih bazira na onome što je najbolje za njegovu zemlju i principe na kojima ona počiva. On je ponosan na svoju zemlju i iskreni je patriota. Konzervativac je lojalan i svojim prijateljima.
Interesantno je to da su svesni ciljevi liberala i konzervativca identični, ali je obrnut redosled njihove važnosti. Za konzervativca su ciljevi poređani po sledećem redosledu važnosti: sloboda, pravda, mir. On će se boriti, čak i poginuti za slobodu. Za liberala poredak važnosti je obrnut: mir, pravda, sloboda. Liberal će demonstrirati za pravdu i mir, i voljan je da učini mnoge ustupke u smanjenju slobode za račun mira. (što nije baš u skladu sa nazivom liberal). Ciljevi im jesu identični, redosled njihove važnosti obrnut, a načini za postizanje ciljeva dijametralno različiti.
Konzervativci su najčešće poljoprivrednici, sitni (ali nezavisni) biznismeni, majstori, zanatlije koje rade svojim rukama.

Ekstremni konzervativac

Njegove ideje i verovanja se malo razlikuju od onih kod umerenog konzervativca, ali je eksremni konzervativac militantniji u njihovom ostvarivanju i zaštiti. Za njega su njegova zemlja ili nacija ekstremno važne, patriotizam i nacionalizam tako izraženi da je spreman da ih brani po svaku cenu. On je onaj koji će uzviknuti(i tako i postupiti) «sloboda ili smrt».
Njegovi stavovi prema seksualnosti su moralistički. Veruje da je svako seksualno iskustvo pre braka moralno pogrešno. Brak je svetinja a porodica najveća dragocenost. On je još uvek u kontaktu sa svojim emotivnim središtem, ali nije u stanju da prirodno ispolji emocije zbog svoje rigidnosti. Umesto toga, on ih ispoljava kroz tabue koje gradi protiv neprirodnih ispoljavanja. Zdrava, neoklopljena osoba će tabue smatrati nepotrebnima jer je neprirodna seksualna ispoljavanja i ne privlače, niti je plaše. Iza tabua uvek stoji potisnuta, skrivena želja.
On je sklon poslovima vezanim za vojsku i miliciju. Ambiciozan je, agresivan i odlučan, sa nepokolebljivom verom u svoje ideale. On uspeva da se izbori protiv svojih sekundarnih poriva (odbranom iskrivljenih primarnih osećanja) ali po cenu toga da je rigidan i militantan.

Reakcionarni konzervativac

Na političkom sprektru on je još više desno i snažno se opire promenama. Kada je jednom našao svoje mesto u životu, braniće ga po svaku cenu, čak i nasiljem ako je potrebno. Manje je zainteresovan za prava drugih, manje racionalan, manje stabilan u svojim psihološkim odbranama, i manje sposoban da doživi zadovoljstvo u životu. On pokušava da ostane statičan kako bi održao svoje neuspešne psihološke odbrane.
Seksualno, on je teški moralista i veoma je ograničen u sekualnom doživljavanju, što je baza za njegov sadizam i misticizam. Sklon je da bude asketa u seksualnom životu i da seks uzima kao mistično sredstvo za produženje čistote njegove rase( bratstva,nacije, vere…). Prezire mešanje sa «drugima» koji ne pripadaju njegovoj grupi. U isto vreme, seksualne želje doživljava kao animalne, čak brutalne, i oseća slobodu da ispolji mržnju kroz seksualni kontakt sa «inferiornima» rasama.
On je militantni branilac granica svog načina života i intenzivno se opire svakom spoljašnjem uticaju.On bi voleo da izgradi zid oko sebe i da uživa u izolaciji od svih pritiskajućih uticaja stranih njegovom miljeu. Sklon je diktaturi. Njegova struktura nosi u sebi puno brutalnosti, često otvoreno ispoljene i uvek racionalizovane kao opravdane i neophodne.

Fašista

Fašista je ekstrmno desno na sociopolitičkom spektru. Njegov poremećaj je ono što W. Rajh naziva «emocionalnom kugom». Teži apsolutnom autoritarizmu. On je mali čovek koji je odrastao toliko inhibiran, ograničen i zavisan od oca da zahteva očinsku figuru ili otadžbinu koja će nastaviti da diktira njegovim životom, i da mu dozvolu da ispolji brutalnost i mržnju koju više ne može da kontroliše. Karakterološki, ovaj tip ultra konzervativca živi isključivo u srednjem (brutalnom) sloju karaktera. Orgastički je impotentan i nesposoban za doživljavanje zadovoljstva i uživanje u životu, te zato želi da ga uništi ili potpuno kontroliše. To racionalizuje kroz ekstremni misticizam kao neophodno i opravdano da bi se održala čistota rase, ili vere, i da bi se održala dominacija nad inferiornim i nečistim rasama ili verama koje ugrožavaju čovečanstvo. Zato je ekstremni nacionalista (ili rasista) i odani rob svojim liderima ili zemlji.

Nije teško prepoznati da se je biračko telo u Srbiji danas podeljeno u dve velike grupacije koje odgovaraju, u mnogo čemu, opisima liberala i konzervativaca kakve je dao Bejker. Nazivaju ih «demokratskim» i «radikalnim» blokom. Iako između ovih «blokova» postoje i izvesne «prelazne vrste», politički život se može posmatrati kroz antagonizam ovih suprotnih tendencija.

Autor: Nebojša Jovanović

Magistar psihologije, psihoterapeut, savetnik i lifecoach