Radni savez u psihoanalizi

Ovaj deo odnosa analizanta i analitičara Frojd je nazivao „raportom“. Kasnije se susreću nazivi kao „zreli transfer“, „racionalni transfer“, „terapijski savez“… Naziv radni savez je uveo Greenson. Termin se odnosi na „relativno neneurotični, racionalni odnos koji pacijent ima sa svojim analitičarem. To je onaj razumni i svrhoviti deo osećanja analizanta prema analitičaru koji čini radni savez.“ [1]

Pozitivna transferna osećanja su prenesena i nisu odgovor na analitičarevo realno ponašanje. Transferno „poverenje“ je, na primer, poverenje „na veresiju“ i obično prikriva suprotno osećanje. Kod radnog saveza nije takav slučaj. Analizant može doći na analizu sa već izgrađenom predstavom o analitičaru i analizi, na osnovu onoga što je čuo, pročitao, reputacije analitičara i sl. Može biti, od početka, „ubeđen“ i „oduševljen“ psihoanalizom. Međutim, tek kada u određenoj meri oseti na sebi vrednost analize i sposobnost terapeuta da ga razume, on ima realnu osnovu za poverenje. [2]

Videli smo koji aspekti psihoanalitičke situacije pogoduju razvoju transfera. Reaktiviranje infantilnih aspekata analizantove ličnosti u transferu omogućava njihovo neposredno analiziranje i razrešavanje. Mora se, međutim, sve vreme voditi računa o zrelim aspektima analizantove ličnosti. Ove dve vrste odnosa se uporedno razvijaju. Analizant, u isto vreme, preuzima rizik regresivnog ulaženja u svoje infantilne doživljaje i zadržava sposobnost kontakta sa realnošću. To je moguće, kaže Grinson, zato što je analizant izdvojio svoj Ego, posmatrajući, opservirajuči Ego od Ega koji doživljava. Analizant je, u isto vreme, i subjekat i objekat. On može duboko proživljavati muke transferne neuroze i osećati da su njegova doživljavanja stvarna, i u isto vreme, biti spreman da prepozna njihovu nerealnost i upusti se u analizu sopstvenog prenosa.

Preživljavanje transferne neuroze može izazvati veoma neprijatna osećanja kod analizanta, poljuljati samopoštovanje, izazvati osećanje poniženosti i sl. Neophodno je da analitičar vodi računa o analizantovoj potrebi za samopoštovanjem i dostojanstvom za vreme tretmana. Mislim da se, iz dosadašnje analize „tehničkih“ preporuka za rad sa otporom i transferom i analitičke situacije, moglo videti kako je cela „tehnologija“ ustvari usmerena ka tom cilju. Šta je to što doprinosi razvoju takvog cilja, usmerenog, adekvatnog ponašanja analizanta ? ( adekvatnost mu se, opet, procenjuje u odnosu na unutrašnji, terapijski odgovor između analitičara i analizanta o cilju i načinu ostvarivanja cilja. Kriterijumi adekvatnosti nisu importovani u analitičku situaciju već su dogovoreni. Izbor cilja i pristajanje na način dolaženja do tog cilja samootkrivanjem su slobodan izbor. ) Citiraću deo Grinsonove rasprave o radnom savezu. [3]

„Nove ili neobične procedure objasnim pacijentu. Uvek objasnim zašto je potrebno da slobodno asocira i zašto preferiramo upotrebu kauča. Čekam pacijentovo pitanje ili odgovor pre nego što predložim da legne. Svi moji iskazi su izrečeni tonom koji indicira moju svesnost njegovog neprijatnog položaja. Koristim  uobičajeni jezik, a ne tehničke termine i intelektualni način govora. Tretiram ga kao odraslu osobu čija saradnja mi je potrebna i koja će uskoro doživljavati ozbiljne teškoće u radu sa psihoanalitičkim materijalom. Ja objasnim pacijentu da ću mu naplatiti propušteni sat koji ne mogu iskoristiti za drugog pacijenta. Objasnim mu da ću biti relativno ćutljiv da ne bih ometao njegovu produkciju. Prvi put kada postavi pitanje objasnim mu zašto ne odgovaram. Sledeći put ćutim. Ako ne razumem značenje nekog sata, to mu kažem. Ne otpuštam ga bez reči. Ako se oseća postiđenim govoreći o nečemu prvi put, kažem mu da je to bolno za njega ali je veoma važno za terapiju da bude što otvoreniji. Kada se buni protiv mog nereagovanja na neka njegova osećanja, mogu mu reći da bolje obavim svoj posao ako mu pokažem šta razumem, nego ako mu pokažem svoja osećanja. Odgovaram na njegove zahteve za tešenjem tako što mu kažem da znam kako se jadno oseća, ali da je tešenje samo privremena i varljiva pomoć. Sledeći put na takav zahtev ćutim. Spreman sam da priznam mogućnost da mogu grešiti u interpretaciji i izmeniti je ako to klinički materijal indicira. Ne prekidam sastanak usred neke priče ili intenzivne emocionalne reakcije. Dozvolim da nekada prekorači uobičajenih 50 minuta. Ako zakasnim, nadoknadim vreme. Obavestim ga o mojim planovima za odmor… S vremena na vreme, pitam ga šta misli o tome kako radi sa mnom i kako rad napreduje. Obično mu kažem svoj opšti utisak kad on završi i analiziram reakciju na to.“

Sas je, u Etici psihoanalize, istakao upravo ovu komponentu analitičkog odnosa. Upoređujući psihoanalizu sa obrazovanjem, gradirao je tipove obrazovanja po stepenu autonomije koji pružaju učeniku. U tri obrazovne situacije o kojima Sas govori, nastavnik ( terapeut ) komunicira na dva nivoa sa učenikom: eksplicitno, on prenosi informacioni sadržaj, implicitno, daje metod učenja. Kod prvog tipa učenja „protoobrazovanja“, učitelj daje savet i podstiče učenika da uči putem traženja pomoći. Tipičan primer takvog odnosa u psihoterapiji je direktivno savetovanje. U drugom tipu učenja – „obrazovanju“, on daje samo saznanje i podučava učenika kako da uči putem metoda samopomoći. Sas je smatrao da je to model obrazovne situacije koju je postavio Frojd. Mislim da ovde Sas nije shvatio Frojda. Evo zašto. Upoređujući psihoanalizu sa obrazovanjem Sas kaže: „Mnogi psihoanalitičari i psiholozi smatrali su da psihoanalitičko lečenje predstavlja jednu prefinjenu vrstu obrazovanja: pacijentu se ne daje savet već se podučava izvesnim stvarima o sebi koje on nije znao ( na primer, o svom nesvesnom, o Edipovom kompleksu itd. ) To je, u suštini, bilo Frojdovo shvatanje. Ono je ispravno, ali ne ide dovoljno daleko… ono pretpostavlja, što smatram da je netačno, da je psihoanalitičar nastavnik, manje više kao i drugi nastavnici, i da se razlikuje samo po predmetu koji podučava… Analitičarev doprinos… leži, ne toliko u onome čemu on uči koliko u uzdizanju situacije učenja na jedan nov i viši nivo… Pacijent uči o sebi i samoanalizi. … u metaobrazovanju on daje sistem za organizovanje znanja i podstiče učenike da se koristi autonomijom i kritičkim metodom učenja… Metaobrazovanje je učenje o tome kako se uči.“

Frojd je, u pojmu raporta ( radnog saveza ), naglasio upravo ovaj „metaobrazovni aspekt, što je, nadam se, uočljivo iz dosadašnje analize analitičkog metoda. „Kriterijum prihvatanja analize, uspostavljenosti radnog saveza, je promena odnosa analizanta prema analitičkim zadacima. On počinje i sam da uočava izbegavajuće tendencije, ne čeka analitičareve intervencije, više nastoji sam da ih uobliči u reči, jednom rečju, radi sam dosta toga što je do tada radio analitičar.“ [4] Ovo preduzimanje inicijative i odgovornosti za vlastiti napredak je nužan uslov za odvajanje analizanta od sila koje ga vežu za analitičara i razrešenje transferne neuroze, kao što je, u vaspitanju, identifikacija sa funkcijama roditelja i njihovo preuzimanje ( briga o samom sebi ) nužno za odvajanje. Bez radnog saveza transferna neuroza ne bi mogla biti analizirana i razrešena.

Transferne reakcije i radni savez su dva najvažnija oblika objektnih relacija u analitičkoj situaciji. Ima i arhaičnijih tipova interakcija u regresivnim stanjima analizanta koje se smatraju prethodnicima ili prelazom ka objektnom transfernom odnosu, ali o tome u delu o teoriji. Međutim, postoji deo odnosa koji se naziva „realnim“. Šta je to realni odnos ? Kako odrediti šta je realno ? Svi ljudski odnosi su mešavina realnog i transfernog jer naša ranija iskustva utiču na opažanja novih odnosa. Transferne reakcije su iskrivljavanje sadašnje realnosti pod uticajem ranijih doživljaja ( mada je ovo sužavanje pojma transfera jer ne mora svako prenošenje da vodi iskrivljavanju ). Sa druge strane, radni savez je ponašanje koje je realistično i prikladno situaciji ( iako i ono može biti transferne prirode), ali je ono veštački produkt analitičke situacije, nije rezultat uzajamnog poznavanja dve osobe. Analizant se pred analitičarem izlaže maksimalno dok analitičar ostaje relativno anoniman. Mogućnost ostvarivanja autentičnog, realnog odnosa je, tokom terapije, ograničena podelom uloga, ali to ne znači da analizant u toku analize nema realnih opažanja analitičara. Sva tri oblika odnosa ne mogu se jasno razgraničiti jer se stalno prepliću kod analizanta…. Transferne reakcije se razvijaju od početka, dominiraju u transfernoj neurozi, tj. u sredini terapije. Radni savez se formira negde pri kraju uvodne faze i sa osilacijama, traje do kraja, dok realne reakcije – odnos dominiraju pri kraju analize.

Kod analitičara od početka dominira radni savez, kontratransfer bi morao biti pod kontrolom, dok se radni odnos može ostvarivati tek pri kraju rada. Navešću jedan kratak Grinsonov primer radi pojašnjenja i ilustracije ovih preplitanja:

            „Mladi čovek, u završnoj fazi svoje petogodišnje analize, kolebao se posle jedne moje interpretacije i onda mi saopštio da ima da mi kaže nešto što mu je veoma teško. Hteo je da to preskoči ali je shvatio da je to radio godinama. Duboko je uzdahnuo i rekao: „Vi uvek malo previše govorite. Težite da preuveličate. Bilo bi mnogo lakše da pobesnim na vas i kažem da ste razroki ili da niste u pravu, ne razumete ili da jednostavno ne odgovorim. Užasno mi je teško da kažem šta mislim jer znam da bi to povredilo Vaša osećanja.“

            “…Verujem da je pacijent korektno opazio neke moje crte i bilo mi je, na neki način, bolno njihovo isticanje. Rekao sam mu da je u pravu, ali sam želeo da znam zašto mu je bilo teže da mi to kaže jednostavno i direktno kao što je to sada uradio, nego da to uradi u besu. Odgovorio mi je da zna iz iskustva da ne bih bio uznemiren njegovim besom, to je očigledno njegova neuroza i time ne bih bio dodirnut. Saopštavanje moje pričljivosti je lični kriticizam i bilo bi povredljivo. On je znao da sam ja ponosan na svoju terapijsku veštinu. Ranije se bojao da bih mogao da uzvratim, ali sada zna da nije tako. A i da jeste, to ga ne bi ubilo. Ovo je primer realistične reakcije na analitičara. Pacijent je imao tačno zapažanje i takođe je bio u stanju da predvidi moju reakciju bez iskrivljavanja. I ranije su njegove percepcije bile tačne, ali su fantazije o mojim reakcijama bile fantastične tj. transferna iskrivljavanja. Osećao je da bih ja mogao uzvratiti i da bi ga to moglo ubiti. U ovom periodu razvio je dobar radni savez u vezi sa ispoljavanjima besa prema meni, ali se savez nije proširio i na realistični kriticizam prema meni. To je postignuto tek u završnoj fazi.“

Nadam se da je, iz do sada rečenog, razjašnjeno kakva je vrsta eksploratornog istraživačkog nacrta psihoanalitički metod. Njegov cilj je, kao i svakog istraživanja, „dolaženje do istine“, ovde istine o sebi. Istina je „sredstvo lečenja“ ( ali i cilj ) koji vodi ka autonomiji. Korišćenjem ovakvog oblika istraživanja kakav je psihoanalitički metod, dolazi se do podataka o psihičkom životu čoveka od kojih se oblikuje teorija. Saznanje se stalno obogaćuje, teorija menja, ali metod ostaje isti.

U daljem tekstu pokušaću da  dam sažet pregled nekih teorijskih objašnjenja procesa razvoja moralnosti koja dalje osvetljavaju šta se to, kako i zašto, događa i menja kod analizanta tokom analize. Reč je dakle, o teorijskim objašnjenjima koja su oblikovana na osnovu podataka dobijenih primenom analitičkog istraživačkog metoda na odraslima, analizi dece i direktnom posmatanju dece.

[1]                 Petrović, V. – Poglavlja o psihoanalitičkom metodu i terapiji usmerenoj klijentom, Posebno izdanje, str. 47

[2]                 Petrović, V. – Poglavlja o psihoanalitičkom metodu i terapiji usmerenoj klijentom, Posebno izdanje, str. 47

[3]                 Greenson, R. – The Technique and Practise of P.A. , str. 47

[4]                 Petrović, V. – Poglavlja o psihoanalitičkom metodu i terapiji usmerenoj klijentom, Posebno izdanje, str. 52.