Perverzije - Oto Fenihel

Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza

Perverzne aktivnosti i impulsi »psihopata« (oni s tendencijama za bekstvo, kleptomaniju, upotrebu droga) ponekad su označeni kao kompulsivni simptomi, budući da se pacijent oseća prinuđenim da izvrši patološku akciju. Ali, način na koji se taj impuls proživljava toliko se razlikuje od kompulsivnih iskustava, da se može tvrditi da te očite razlike odgovaraju razlikama u strukturi. Ta očita razlika, međutim, nije bila definisana na adekvatan način; rečeno je da su, uopšte, perverzni i morbidni impulsi prijatni, ili, bar, izvršeni u nadi da će dovesti do zadovoljstva, dok su kompulsivni akti mučni i izvršeni radi oslobođenja od te muke; to pravilo ima izuzetaka, pošto osećanja krivice mogu poremetiti neku perverznu akciju, a izvesne kompulsivne igre mogu imati prijatan karakter.

Način na koji se potreba doživljava stvara karakterisitčniju razliku.
Opsesivni se oseća obaveznim da izvršava stvari čiju realizaciju ne želi — drukčije rečeno, on se oseća prinuđen da koristi svoju volju protiv sopstvenih želja; perverzni se oseća prinuđenim da voli nešto protiv svoje volje. Osećanja krivice mogu se suprostaviti tim impulsima; ipak, u času ekscitacije on oseća svoj impuls u skladu sa »Ja«, kao sredstvo upotrebljeno u nadi da se postigne zadovoljstvo. Impulsi o kojima je reč imaju, nasuprot kompulsivnim impulsima, instinktivni karakter ; oni su doživljeni na isti način kao što normalne osobe osećaju normalne instiktivne pulsije. Zbog te razlike se perverzni i impulsivni neurotičari ne nazivaju uvek neurotičarima, već ponekad psihopatama.

Perverzije uopšte

Perverzije su, očevidno, seksualnog karaktera. Ishod patoloških impulsa povlači za sobom orgazam.
Frojdovo otkriće infantilne seksualnosti, čiji su ciljevi identični onima kod perverznih, daje polaznu tačku za ispitivanje perverzija. Kod perverzija celokupna seksualnost je zamenjena jednom komponentom infantilne seksualnosti; uzrok i priroda te supstitucije čine problem.

Još pre psihoanalitičkog proučavanja neki posmatrači su primetili da su perverzne radnje jednostavna i preuveličana deformacija radnji koje, u manje ekskluzivnom i manje određenom obliku, nailaze u seksualnom ponašanju normalnih osoba, naročito u preliminarno vreme seksualnog akta. Osuda perverzija kao konstitucijskih inferiornosti izraz je opšte tendencije za potiskivanjem infantilne seksualnosti. Ustvari, perverzije su opšte ljudske manifestacije. One se primenjuju u svim godinama života, kod svih rasa, a u izvesnirn epohama neke među njima bile su tolerisane, pa čak i visoko cenjene. Frojd je skrenuo pažnju da su perverzne tendendencije, ili prigodne perverzne radnje, prisutne u fantazmima ili u realnosti, u životu svih individua, normalnih ili neurotičara; psihoanaliza simptoma neuroza pokazuje ove simptome kao prerušene perverzne radnje. Frojd je izjavio: »Ako je tačno da realne prepreke ili lišavanja seksualne satisfakcije čine da se pojave perverzne tendencije kod osoba koje, bez tih uslova, ne bi pokazivale nikakvu manifestaciju ove vrste, možemo zaključiti da su te osobe bile spremne da prihvate perverzije ili, ako više volite, da su te tendencije bile prisutne kod njih u latentnom stanju«. Budući da su ciljevi perverzne seksualnosti identični s onima kod infantilne seksualnosti, mogućnost da svako ljudsko biće postane perverzno, pod izvesnim okolnostima, potiče iz činjenice da je bilo dete.

Perverzni su osobe koje imaju infantilnu seksualnost koja nije postigla stanje potpunog razvitka. To može poticati zbog zastoja u razvitku ili zbog regresije. Evo jedne proste formule: »Osobe koje reaguju na seksualne frustracije regresijom na infantilnu seksualnost — perverzne su; osobe koje reaguju u drugim sredstvima odbrane, ili koje upotrebljavaju druga sredstva odbrane posle regresije, jesu neurotičari«. Tu formulu je upotrebio Frojd u svojim »Uvodnim lektirama«. Ustvari, problem nije tako prost. Istina je da postoje patološka stanja koja ne predstavljaju ništa drugo do »regresije na infantilnu seksualnost«. Ali, to nisu tipične perverzije. Perverzne radnje takvih osoba su polimorfne; glavni deo njihovog seksualnog života je premešten na preliminarne radnje, i nije lako reći kad se nadražaj završava, a kad satisfakcija počinje. Pacijenti te vrste zadržavaju infantilni tip takođe i u neseksualnim aspektima.
Tipični perverzni može samo na jedan način postići seksualno zadovoljstvo. Sva njegova seksualna energija koncentrisana je na jedan naročit, i parcijalni instinkt, koji se hipertrofiše i takmiči s genitalnim prvenstvom. Ipak, ako je, perverzni akt dovršen, osoba postiže genitalni orgazam, što pokazuje da je još odviše jednostavno govoriti o nedostajanju genitalnog prvenstva. Sposobnost genitalnog orgazma je blokirana jednom smetnjom koju je, više ili manje, prevazišao perverzni akt. Na taj način, perverzna seksualnost nije prosto dezorganizovana, kao što je »polimorfno perverzna« seksualnost deteta i infantilnih ličnosti; ona je pre stavljena pod upravljanje jedne instiktivne komponente čija satisfakcija ponovo omogućuje genitalni orgazam. Analiza pokazuje da perverzni, baš kao i neurotičari, vrše potiskivanja; štaviše, oni imaju isto tako patogena potiskivanja. Oni imaju nesvesni Edipov kompleks i nesvesni kastracioni strah. Na taj način, prvenstvo jedne infantilne seksualne komponentene ne isključuje mogućnost potiskivanja drugih komponenata infantilne seksualnosti.

Ustvari, perverzni simptom, kao i neurotički simptom, daje rasterećenje jednom delu libidinozne investicije impulsa potisnutih u početku, olakšavajući tako potiskivanje ostatka. Razlika između neuroze i perverzija počiva u činjenici da je u neurozi simptom desksualizovan, dok je on jedna od komponenata infantilne seksualnosti u perverziji; njegovo rasterećenje je mučno u neurozi, dok u perverziji dovodi do genitalnog orgazma.

Glavni problemi mogu se sada postaviti na sledeći način:

1) Šta determiniše poremećaj genitalnog prvenstva?

2) Zašto satisfakcija delimičnog instikta ukida taj poremećaj genitalnog prvenstva?

1) Prvobitni faktor poremećaja genitalnog prvenstva je identičan s onim koji proizvodi iste posledice i kod neuroza: strah i osećanje krivice prouzrokovani Edipovim kompleksom. Međutim, među neurotičkim strepnjama koje determinišu odbrane, strah od gubitka ljubavi je manje efektivan kod perverzija; isto je tako i što se tiče straha od vlastite ekscitacije, pošto je postizanje orgazma mogućno u krajnjoj analizi. Na taj način, izgleda da kastracioni strah (i osećanja krivice koja potiču iz tog straha) sačinjava presudni faktor.

Kod perverzija je zrela seksualnost istisnuta infantilnom seksualnosšću. Nešto treba da postoji što odbija u seksualnosti odraslih, a druga stvar mora da je naročito primamljiva u infantilnoj seksualnosti. Dok je ovaj poslednji faktor promenljiv, prvi je stalan; kastracioni kompleks je uvek taj koji povlači za sobom nesposobnost potpunog genitalnog seksualnog zadovoljstva. Ustvari, razlike između muških i ženskih kastracionih kompleksa odgovaraju direktno razlikama između muških i ženskih perverzija.

2) Pošto je genitalno uživanje postalo nemogućno zbog kastracionog straha, osoba će pokušati da regredira na infantilnu seksualnu komponentu na koju je fiksirana. Međutim, nije to, prosto, bilo koja nezastrašujuća infantilna komponenta koja je supstituisala zastrašujuću genitalnu seksualnost. Čisti i određeni delovi te infantilne seksualnosti bili su ugušeni, i očigledno da je jedna hipertrofisana komponenta iskorišćena da bi se pojačalo to ugušivanje.

Potvrđivanje činjenice da kod perverzije fiksacija determiniše izbor preinvestirane infantilne komponente pokazuje, u prvom redu, prisustvo zrna istine u staroj tvrdnji da su perverzije stvar »konstitucije«. Geneza perverzija, svakako, nije tako jednostavna kako to misle izvesni autori, olako upotrebljavajući latinske neologizme. Priznati, jednostavno, svakoj seksualnoj komponenti jedan specifični hormon, čija će izuzetna količina izazvati odgovarajuću perverziju, nije nimalo ubedijivo.

Osim toga, činjenica da normalne osobe mogu, pod izvesnim okolnostima, postati definitivno perverzne, sužava značaj konstitucijskih faktora.

Pre psihoanalize je bilo poznato da perverzije imaju neke korene u fiksaciji na infantilna seksualna iskustva. Međutim, ta iskustva iz detinjstva, notirana od preanalitičkih autora, nisu bili uzroci, već prve manifestacije perverzija. Utvrditi da je prva seksualna ekscitacija bila doživljena simultano s izvesnim »slučajnim« okolnostima, i da ubuduće individualna seksualna reakcija ostaje vezana za takve okolnosti, znači zaobići pitanje; »Zašto je seksualna ekscitacija naišla baš u onom trenutku?« Takvi događaji iz detinjstva čine se u analizi ne kao iskustva koja fiksiraju , već kao uspomene — ekrani koji služe kao prekrivanja realnih uzroka fiksacije. Štaviše to se otkriva pomoću činjenice da se incidenti te vrste iako dozivaju u sećanje i da se individue, izgleda, malo više žure da ih stave u početak svoje perverzije.

Jedan pacijent se sećao da je jedan put u mladosti, videći jednu devojku golih nogu, osetio » zapovest da zapamti«: »Ovoga se moraš sećati celoga života; devojke takođe imaju noge«. Kasnije je pacijent razvio fetišistički interes za noge. U trenutku incidenta pacijent je, pored svog kastracionog straha, želeo da upozna činjenicu koja bi mu dozvolila da veruje da devojke imaju penis. Na taj način, perverzija nije naišla jer je dečak bio slučajno ekscitiran gledanjem golih, devojačkih nogu, već pre zato što je to gledanje utišalo njegov kastracioni strah, koji bi, inače, poremetio njegovu seksualnu ekscitaciju.

Među fiksacionim iskustvima koja su u osnovi perverzija predominantan je jedan tip iskustava seksualne satisfakcije koja simultano, dajući osećanje sigurnosti, negiraju ili opiru se u isto vreme jednom strahu. Perverzni, poremećen u svojoj genitalnoj seksualnosti kastracionim strahom, regredira na tu infantilnu seksualnu komponentu koja mu je jedanput u detinjstvu dala osećanje sigurnosti, ili, bar, reosiguranje protiv straha, i čija je satisfakcija bila doživljena s naročitim intenzitetom, zbog te negacije ili tog reosiguranja. Shematski, perverzni je osoba čije je seksualno zadovoljstvo blokirano idejom kastracije. On pomoću perverzije pokušava da dokaže nepostajanje kastracije. Kad je taj dokaz demonstrativan, seksualno zadovoljstvo i orgazam postaju ponovo mogućni, hipertrofija reosiguravajućeg delimičnog instikta simultano služi kao zaštita u održavanju potiskivanja Edipovog kompleksa i drugih ostatataka infantilne seksualnosti. To je postignuto delimičnim potiskivanjem infantilne seksualnosti, dok su drugi delovi te seksualnosti preterani.

Raspravljajući o mehanizmu odbrane negacije, psihologija sećanja – ekrana postaje jasna; osoba koja pokušava da potisne neku uspomenu traži asocijativno povezane supstitutivne scene koje bi mogla ponuditi svom sećanju. Taj fenomen je paralelan s formacijom simptoma perverzije. Dok, u drugim uslovima, svaka stvar koja je vezana za potisnuto postaje predmet potiskivanja, kod perverzija, kao što i sećanja – ekrana, radnja potiskivanja je primetno olakšana održanjem u svesti onih činjenica koje su u vezi s potisnutim. Činjenica da izvesni impulsi, obično potisnuti, ostaju u svesti, garantuje potiskivanje Edipovog i kastracionog kompleksa.

Izvesne osobe misle da perverzni osećaju veće seksualno zadovoljstvo nego normalni ljudi. To nije tačno. Njihovo rasterećenje postaje mogućno tek posle prepreka i deformacija, i zato je obavezno nepotpuno. To su, kao što je Frojd izjavio, jadni đavoli koji vrlo skupo plaćaju mršavo zadovoljstvo. Suprotno mišljenje verovatno je ukoronjeno u činjenici da ako perverzni osećaju manje zadovoljstva od normalnih ljudi, oni ga ipak osećaju više, u izvesnom smislu, od neurotičara, čije infantilne seksualne želje nisu zadovoljene. Neurotičari koji imaju ugušene perverzne želje zavide perverznima, koji otvoreno izražavaju svoje perverzne želje.