Osnovno pravilo – pravilo slobodnog asociranja
Analizant se obraća za pomoć analitičaru jer je u stanju tenzije. Traži „lek“ za oslobađanje tenzije. Analitičar mu nudi „lek“ – način kojim može doći do istine o njemu samome i stvoriti uslove da izmeni ono što stvara tenziju. Osnovno pravilo se odnosi na uslove koji su potrebni da bi analizant došao do te njegove subjektivne istine – vlastite subjektivne realnosti. Ono je jedna vrsta istrašivačkog dizajna. „Nalažemo bolesniku da se prenese u jedno stanje mirnog samopsmatranja bez razmišljanja i da saopšti sve svoje unutrašnje opažaje koje bi pri tom mogao imati: osećanja, misli, sećanja, po redu kako mu se javljaju. Pri tom ga izrično opominjemo da ne popusta nikakvom motivu koji bi želeo učiniti neki izbor ili isključenje među pomislima, pa bilo da motiv glasi: to je suviše neprijatno, ili suviše indiskretno da bi se moglo reći, ili to je suviše beznačajno, to ne spada ovamo, ili to je besmisleno, to ne treba da se kaže. Kažemo mu da ide uvek samo površinom svoje svesti, da izostavi svaku kritiku onoga što navali ma koje vrste bila kritika, i kažemo mu, u poverenju, da uspeh lečenja, a pre svega njegovo trajanje, zavisi od savesnosti sa kojom se bude pridržavao ovog osnovnog pravila analize.“ [1]
Analizant, dakle, treba da kaže istinu o sadržajima svoje svesti ( „istinu, istinu i samo istinu“ ), a analitičar zapaža nedoslednosti, praznine i komunicira ih analizantu.Analizant je odgovoran za svoj napredak. Ne mora reći ono što ne želi, ali mora znati da ono što ne unese u analizu ne može biti predmet analize. Analitičar se obavezuje na potpunu diskreciju.
„Slobodne asocijacije su slobodne i zbog toga što analizant slobodno odlučuje da li će, koje od njih i kada uneti u analizu. Osnovno pravilo, prema tome, nije nametanje nekog asociranja uz obećanje da će biti izlečen od simptoma. Ono je pružanje prilike da se izvrši suočavanje sa sobom i svojim protivurečnostima, a da se pri tome ne bude ponižen, postiđen, osuđen i sl. To je ponuda modela odnosa kakav analizant nije imao prilike da ostvari u svojoj sredini. Analitičar je odgovoran za kreiranje takvog odnosa.“ [2]
Za slobodno asociranje se često vezuje kauč – kao neki pseudo instrument. Kauč je ostatak iz hipnotičkog doba razvoja psihoanalitičkog metoda. Frojd ga je smatrao korisnim jer je verovao da olakšava tok slobodnih asocijacija, pomaže da se analizant „prenese u stanje mirnog samoposmatranja“, a i njega je štitio od toga da „pacijenti iz dana u dan zure u njega“. Analizant nije obavezan da legne na kauč. To mu se može predložiti kao i slobodno asociranje, ali da li će on prihvatiti tu „pogodnost“ je njegova stvar.
Osnovno pravilo je preporuka načina istraživanja gde se pokušava prevazići iskrivljujući uticaj moralnih faktora na opažanje unutrašnje i spoljašnje realnosti – istine. Analizant nije u stanju da ga se pridržava od početka čak i ako postoji svesna namera jer postoji unutrašnja „svađa“ između „jeste“ i „treba“ – moralnog iistinitog, kao i strah ( koji proizilazi iz unutrašnje „svađe“ ) od mogućih sukoba između pretpostavljenog analitičarevog moralnog „treba“ i analizantove istine. Dosledno pridržavanje osnovnog odnosa o kome sam govorio, omogućava da se umanji strah od moralne osude spolja i iznutra. Slobodno asociranje se uči prevazilaženjem otpora.
[1] Frojd, S. – Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska, 1976. str. 269
[2] Petrović, V. – Osnovi psihoterapije i savetovanja, posebno izdanje, 1983., str. 8
