Optimalna frustracija i imunitet psihe

Iz knjige "Razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija
u OLI integrativnoj psihodinamskoj psihoterapiji"
Nebojše Jovanovića

Reč frustracija, koja je danas u širokoj upotrebi, odnosi se na stanje osoba koja sebi uskraćuje, ili joj drugi uskraćuju, zadovoljenje potrebe. Počevši od članka „Hereditet i etiologija neuroza (1896), Frojd je identifikovao seksualnu frustraciju kao osnovu neuroza anksioznosti. U članku „Tipovi početaka neuroza” (1912) on koristi reč frustracija (Versagung) da označi spoljašnje i unutrašnje faktore koji izazivaju neurozu.

Prema stanovišu Melanije Klajn (1975), frustracija inicira princip realnosti u modulira psihičko funkcionisanje. Ona naglašava drugu stranu medalje, pozitivan uticaj frustracije na formiranje psihičkog aparata. Neurotična deca ne tolerišu dobro realnost jer ne mogu da podnesu frustraciju, kaže Klein, ona se štite od realnosti negirajući je. Ono što je fundamentalno i odlučujuće za njihovu buduću adaptibilnost na realnost je njihov veći ili manji kapacitet da tolerišu one frustracije koje proističu iz edipalne situacije.

Kohutov pojam optimalna frustracija (1971) razdvaja frustracije koje vode do traumatičnih doživljaja od onih koje utiču pozitivno na razvoj adaptivnih mehanizama ega.

Toleranciju na frustraciju smo, u OLI metodu, nazvali imunitet psihe jer je ova sposobnost osnov naše otpornosti na osujećenja koja život sa sobom nosi. Kao i fizički imunitet, tolerancija na frustraciju se razvija pelcovanjem oslabljenim izazivačima - optimalnim frustracijama (Kohut, 1971).

Prema Frojdovoj klasičnoj teoriji (Freud, 1933), na početku psihičkog funkcionisanja, obrazac funkcionisanja koji je na delu služi direktnom zadovoljenju želje (princip zadovoljstva). Želja se može odrediti kao entitet koji s početka ima isključivo svoju biološku ukorenjenost - drugim rečima, želju proizvodi ili somatska deficijencija (nedostatak nečega), ili višak, pri čemu, u slučaju prvoga, organizam biva pokretan na akciju, kako bi se došlo do kompenzacije nedostatka, odnosno, u drugom slučaju, do rasterećenja. Istovremeno, važno je napomenuti da je proces obnavljanja onim što nedostaje, jednako kao i rasterećenjem viška, praćen doživljajem zadovoljstva. Momentalno, direktno zadovoljenje želje nije uvek moguće, pa jedinka mora da razvija i drugi adaptivni princip - princip realnosti. Frustracija, dakle, stoji u korenu razvoja principa realnosti.

U psihološkom smislu, ontogenetski razvoj čoveka nije moguć bez frustracije; pri tome, nivo frustracije mora biti adekvatan konkretnoj razvojnoj fazi i dečjim kapacitetima, koji se mogu individualno razlikovati prema samim konstitucionim osobenostima.

Razvojem tolerancije na frustraciju, sposobnosti za odlaganje zadovoljstva i podnošenje nezadovoljstva, razvija se, zapravo, osobina koja nam je poznata kao strpljenje - sposobnost podnošenja trpljenja koje donosi odlaganje zadovoljenja potrebe.

U osnovi, možemo reći da nerazvijana tolerancija na frustraciju ima korene u dve vrste izvora:
1. trauma (traumatično nezadovoljavanje određenih razvojno bitnih potreba) i
2. fiksacija (preterano zadovoljavanje, nedostatak optimalne frustracije, erotizacija).

Kada sposobnost tolerisanja određene vrste frustracija nije razvijena, ljudi koriste nekoliko vrsta odbrambenih mehanizama koji se mogu svrstati u određene grupe: mehanizmi koji manipulišu željom, mehanizmi izbegavanja situacija frustracije i mehanizmi manipulacije drugima kako bi se izbegla frustracija (Jovanović, 2013).

Jedan od najprimitivnijih mehanizama odbrane koji se može uposliti u situaciji kada postoji izrazito jaka želja, a odlaganje ili prepreka želji deluju tako da izazivaju nepodnošljivu tenziju, mogao bi biti jednostavno negiranje postojanja želje.

Jedan od mehanizama, koji stoji u bliskoj vezi sa prethodnim mehanizmom, jeste obezvređivanje želje („i nije mi toliko stalo do toga”), kako bi se izbegla anksioznost usled nemogućnosti da se osoba izbori sa njenom frustracijom. Na ovaj način, umanjujući intenzitet određene želje, i njeno neispunjenje ne pravi onaj intenzitet frustracije koji osoba opaža kao nemogući da se toleriše.

Sledeći odbrambeni mehanizam kojim osoba pokušava da izađe na kraj sa željom čija se frustracija doživljava kao frustracija koja se samo po ogromnu cenu može tolerisati, jeste pomeranje ili projekcija ove želje na druge osobe. Da bi ovaj psihološki odbrambeni manevar bio uspešan, sa drugom osobom koja ima sposobnost i spremna je na akcije koje u sebi nose i rizik neuspeha (frustracije želje), osoba koja primenjuje pomeranje zasniva određenu vrstu odnosa koji Kohut (1971, 1972) naziva blizanačkim transferom. Osoba se identifikuje sa drugim kao da je drugi on sam - blizanac, i kroz drugoga nastoji da ispuni sopstvenu želju, bez rizika od frustracije koju bi donelo neispunjenje želje kada bi pokušavao da je sam zadovolji.

U odbrani negiranjem, videli smo da se želji ne dopušta postojanje, dok u procesu obezvređivanja i umanjivanja, ona biva prihvaćena, ali se transformacija dešava u smislu njenog kvantiteta i psihološke važnosti za funkcionisanje ličnosti. U procesu projekcije, dopušta se originalni kvalitativno - kvantitativni naboj želje, ali se njeno posedovanje premešta na drugi objekat.

Kod reakcione formacije, želja čije postojanje izaziva doživljaj da se njena potencijalna frustracija ne može podneti, ne menja intenzitet niti se projektuje na drugoga. Ono što se transformiše, jeste njen smer i valenca. Drugim rečima, originalnu želju smenjuje njena suprotnost.

Prikazani mehanizmi odbrane od frustracije koja se ne može toleristi usmereni su na neki oblik manipulacije željom, njeno negiranje, umanjivanje, projekciju u drugoga, okretanje u suprotno… Međutim, nedostatak tolerancije na frustraciju potrebe se može manifestovati i kao nesposobnost suzdržavanja od potrebe, kao proboj impulsa. Tada će osoba impulsivno činiti sve što može da zadovolji potrebu čiju frustraciju ne može da toleriše, bez obzira na štetu koju takvim načinom zadovoljavanja nanosi sebi ili drugima. Takva ispoljavanja netolerancije na frustraciju česta su kod impulsivnih osoba, raznih zavisnosti, antisocijalnih poremećaja ličnosti, graničnih poremećaja ličnosti... Ego nema sposobnost da uskladi zadovoljenje potrebe sa zahtevima stvarnosti, samozaštitom i zahtevima savesti. Nesposobna da toleriše frustraciju određenih potreba osoba razvija mehanizme izbegavanja svih situacija u kojima bi mogla doživeti frustraciju ili mehanizme manipulacije drugima kojima bi ih naterala da je ne frustriraju.

Kada govorimo o fizičkom imunitetu osobe, možemo razlikovati opšti imunitet i poseban imunitet, otpornost imunog sistema da se brani od specifičnih izazivača neke bolesti. Tako nešto možemo reći i za toleranciju na frustraciju. Ljudi mogu biti posebno osetljivi na određene vrste frustracija („to mi je najteže da podnesem”). Nedostatak tolerancije na frustraciju određene vrste potreba možemo povezati sa razvojnim fazama u kojima je mogla postojati traumatska frustracija na koju se nije razvio imunitet, to jest tolerancija na frustraciju.