Optimalna distanca u odnosu i poremećaji ličnosti

U zdravom odnosu između ljudi potrebno je da postoji optimalna distanca. Sposobnost da se zadrži optimalna distanca zasnovana je na paradoksu. Uzmimo, na primer, ljubavni odnos. Sa jedne strane, ljubavnici, da bi bili bliski i bili zajedno, moraju da tolerišu relativni gubitak autonomije i samodovoljnosti (da se uklapaju, nalaze kompromise u različitim potrebama…). Sa druge strane, oni moraju da prihvate i nezavisnost drugoga, različitost, drugačija shvatanja, navike i potrebe, kao i to da su odrastali u drugačijim uslovima, imali drugačije roditelje, stilove vaspitanja, življenja… Kapacitet za optimalnu distancu znači sposobnost da se bude prilično blizak sa nekim, a opet svoj… kao i da se to isto dopusti i partneru. Biti i zavistan i nezavistan u isto vreme. Osećati jasne granice između sebe i drugoga. Poštovati sopstvene i tuđe granice.

Akhtar (Akhtar, S. 1994) govori o tome da nemogućnost usvajanja konstantnosti objekta vodi dugoročnoj sklonosti ka prekomernom oslanjanju na spoljašnje objekte pri samoregulaciji. Agresivnost prema njima pokreće strahove o njihovom unutrašnjem uništenju, a ovo, povratno, aktivira potrebu za njihovim pažljivim nadgledanjem u stvarnosti. Libidinalna vezanost i anaklitičke težnje (težnje za spajanjem), suprotno tome, pobuđuju strahove od zarobljavanja od strane objekata spolja, pa prema tome izazivaju potrebu za povlačenjem od njih. Sve ovo rezultira dubokim poteškoćama u održavanju optimalne distance. Ako osoba nije uspela da uspostavi trajnu unutrašnju povezanost sa svojim primarnim objektima, u kasnijim odnosima će težiti da se prekomerno oslanja na druge, težiće da se kači, lepi, kontroliše osobe za koje se vezuje. Sa druge stane, zbog prekomerne potrebe da se stopi sa drugim, plašiće se vezivanja i gubljenja sebe u vezi. Takve intenzivne suprotne težnje onemogućavaće osobi da u svojim odnosima sa ljudima održava optimalnu distancu. Distancu na kojoj se postiže bliskost sa drugim i zadržava sopstveni identitet. Ozbiljni poremećaji ličnosti predstavljaju najvažiji primer ovakve psihopatologije. U navedenom članku, on spominje narcistički, shizoidni, granični, paranoidni, hipomanički, infantilni, ’kao da’, i antisocijalni tip ličnosti. Za njih, mešanje sa drugima pokreće karakterističnu ’potreba- strah dilemu’ (Burnham et al., 1969): intimnost predstavlja rizik da ih drugi proguta, da potpuno izgube sopstvenu individualnost, ili da osete da su užasno zavisni, povredljivi i odbačeni, dok rastavljenost znači osudu na usamljenost koju ne mogu da podnesu. To je, kao u igri „domine”, pozicija „duplo golo”-ni jedan ishod nije dobar. Ovo dovodi do različitih kompromisa, specifičnih strategija u pokušajima da se razreši „nemoguća situacija”. Kakve su to strategije kojima ljudi sa problemima konstantnosti objekta pokušavaju da reše „potreba-strah” dilemu?

Granična ličnost nastavlja da se kreće napred-nazad (Akhtar, 1990), stalno je na „klackalici” između zbližavanja i bežanja, simbioze i odvajanja; (Gunderson, 1985); (Melges & 52,53 Swartz, 1989). Veze koje gradi su haotične, nestabilne, sa velikim oscilacijama između ljubavi i mržnje, sa periodima idile i periodima nepodnošenja. Oni teže potpunom spajanju od kojega ih uhvati užas, i tada se okreću u suprotnost.

Ličnost narcističke organizacije može da ostane odana duže i da ređe pokazuje takve oscilacije (Adler, 1981); (Akhtar, 1989); (Kernberg, 1970). Međutim, strategija osobe sa narcističkim poremećajem je u tome da ona gradi dvostruka pravila za sebe i druge. Ne želi da se odrekne svoje potpune autonomije u odnosu, ali ni da prihvati to isto pravo za partnera, da prihvati njegov odvojeni mentalni život. Pod pritiskom svojih libidinoznih potreba, narcistična osoba prilazi previše blizu drugoj osobi i tada, braneći se od sopstvene agresivnosti koju bliskost pokreće (zbog straha od bliskosti, duboke ambivalencije koju nosi u sebi), povlači se i postaje hladna i distancirana. Nasuprot zrelom ljubavnom povezivanju koje se postepeno produbljuje, narcističko povezivanje je karakteristično po tim ciklusima intimnosti zasnovanoj na potrebi-i defanzivnog povlačenja. Karakterne osobine narcističke ličnosti odražavaju fantaziju „grandioznog selfa” (fantazije o sebi u kojima su spojene i smešane predstave o sebi, idealnom selfu i idealnom objektu-bez razgraničavanja realnog i idealizovanog doživljaja sebe, i doživljaja sebe i idealizovanog roditelja). Održavanjem tih fantazija grandioznog, samodovoljnog sebe kome nisu potrebni drugi, narcistična osoba izbegava užas unutrašnjeg sveta u kojem doživljaj konstantnosti objekta ne može da se održi. Patološki grandiozni self je sekundarna struktura koja služi da nekako održi nedostatak konstantnosti objekta.

Paranoidna ličnost se ježi od svake promene distance koju iniciraju drugi (Akhtar, 1990) i nastoji da se oslanja na ’pouzdanost’ svog straha da će ga drugi izdati (Blum, 1981). Kada oseti bliskost i potrebu za drugim, paranoidna ličnost kreće sa paranoidnim strahovima u odnosu na objekt ljubavi, koji je održavaju na distanci od njega. Međutim, u isto vreme, umesto realne emotivne povezanosti, održava fantaziju o specijalnoj, magičnoj povezanosti sa objektom. (imaju iste misli, neprekidno su jedno drugom „u glavi”… ). Paranoidna ličnost ne može da podnese ravnodušnost, ali ni kontakt.

Građenje „specijalne veze” je njena zamena za realni kontakt. Međutim, ta specijalna veza je nešto kao „on line” povezanost, nešto što je, takođe, ugrožavajuće. Kada se pokrenu negativne emocije u odnosu, takva povezanost se doživljava kao opasna,jer partner može da joj „uđe u glavu i kontroliše je”.

Shizoidna ličnost se odlučuje za prividno povlačenje, dok zadržava intenzivnu zamišljenu vezu sa svojim objektima (Akhtar, 1987); (Fairbairn, 1952); (Guntrip, 1969). Umesto odnosa sa realnim osobama, šizoidna osoba rešava potreba-strah dilemu tako što se povlači iz realnih odnosa i živi kroz odnose koji se dešavaju samo u „njenoj glavi”.

Antisocijalne i hipomanične ličnosti, iako se u biti ne posvećuju, veoma brzo razvijaju površnu bliskost sa drugima. Tendencija da se bude krajnje prilagođen drugim, pa čak i da se magično identifikuje sa njima, najbolje se vidi na primeru ’kao da’ ličnosti (Deutsch, 1942) i u osnovi je obmanjujućih tendencija kod svih osoba sa ozbiljnim patologijama karaktera (Gediman, 1985)…

Vidimo da osobe sa ozbiljnim defektima u celovitosti i konstantnosti objekta ne mogu da izgrade realistične odnose koji se produbljuju. Oni vape za povezanošću i užasnuti suod bliskosti. Njihove karakterne strukture izgrađene su na pokušajima da nađu neku strategiju, neki kompromis između potreba za spajanjem i straha od gubljenja sebe u odnosu.

Iz knjge „Sposobnost za ljubav i rad“

Nebojša Jovanović