Mucanje - Oto Fenihel

Autor: Oto Fenihel

Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza

Taj funkcionalni poremećaj govora, koji je više nego prosta inhibicija, jedan je od tipičnih primera iz grupe pregenitalnih konverzionih neuroza.

Simptom mucanja otkriva, lakše od ma kog drugog konverzionog simptoma, da je rezultat konflikta između oprečnih tendencija; pacijent pokazuje želju da nešto kaže, a istovremeno to ne želi. Pošto on svesno pokušava da govori, mora da ima nesvestan razlog da to neće. To odgovara nesvesnom značenju govora, koje se odnosi bilo na verbalni sadržaj bilo na aktivnost govora uopšte.

Osoba koja učini lapsus linguae pokazuje, da nesvesno daje otpor onome što hoće svesno da kaže; Analiza jednog lapsusa otkriva koja je tendencija poremetila prvobitnu nameru govora. Ako jedna osoba, umesto da učini lapsus, počinje malo da zamuckuje, očigledno je da je neki nesvestan motiv poremetio njenu prvobitnu nameru govora, ali nije moguće odgonetnuti koji je to motiv. Ako jedno prigodno mucanje nailazi redovno kao odgovor na neki specifičan stimulus, upoznavanje tog stimulusa može se upotrebiti kao polazna tačka u analizi faktora koji remeti.

Međutim, ako jedna osoba muca samo u vidu reakcije na izvestan stimulus, već više ili manje redovno, faktor koji remeti može biti ukorenjen u činjenici da sama namera govora ima prekorljivo značenje. Na taj način, dok su neki tipovi prigodnog mucanja izazvani nesvesnim značenjem verbalnog sadržaja, dotle u ozbiljnim slučajevima mucanja sama funkcija govora predstavlja prekorljiv impuls.
Prilikom raspravljanja o opsesivnoj neurozi pokazalo se da izvesni uslovi dovode do seksualizacije govora; ta je seksualizacija redovno analne prirode i ima specifične posledice. Sve to važi i za mucanje.

Psihoanaliza mucavaca otkriva jedan svet analnosadistlčkih želja u osnovi simptoma. Za njih govor ima, redovno, analnosadističko značenje. Govoriti, znači, prvo, izgovaranje opscenih reči, naročito analnog porekla, i, drugo, agresivni akt upravljen protiv slušaoca.

Analnoerotička priroda govora bolje se zapaža kad se specifična situacija koja izaziva ili naglašava to mucanje pokazuje u analizi kao analno iskušenje. Govoriti, uopšte ili u izvesnim situacijama, nesvesno se izjednačuje sa seksualizovanom defekacijom. Isti motivi koji su u detinjstvu bili upravljeni protiv zabranjenog zadovoljstva u igranju sa svojim ekskrementima ponovo se pojavljuju kod inhibicije ili prohibicije igranja sa svojim rečima. Izbacivanje ili zadržavanje reči odgovara izbacivanju ili zadržavanju fecesa, i stvarno, zadržavanje reči, kao ranije zadržavanje ekskremenata, može biti reosiguranje protiv mogućnog gubitka ili prijatna autoerotička aktivnost. Za mucanje se može reći da je to »premeštanje na više« – funkcija analnog sfinktera.

Dva uslova, vrlo česta, koji izazivaju ili povećavaju mucanje, u vezi su sa sadističkim značenjem. Vrlo često mucavac sve jače muca, a kad naročito želi nešto da dokaže. Iza njegove vidljive revnosti prikrivena je sadistička i neprijateljska tendencija za uništavanjem svog sagovornika pomoću reči; a mucanje je tu u isto vreme blokada i kazna za tu tendenciju. Mucanje je još više naglašeno u prisustvu značajnih osoba, tj. očinskih likova, protiv kojih je nesvesno neprijateljstvo mnogo značajnije.

Garma je posmatrao jednu pacijentkinju koja je, pored ozbljnog mucanja, patila od straha da nekog ne uvredi; ta je devojka, naročito verovala da za vreme seksualnih odnosa žena može uvrediti muškarca; osim toga, imala je takve sanjarije u kojima je mogla jednim pogledom uništititi čitav svet i ubiti sve muškarce.
Govor je u snovima simbol života, a tišina simbol smrti. Taj isti simbolizam važi i kod mucanja. Kad mucavac ne može da govori, njegovo oklevanje izražava često želju za ubijanjem, upravljenim protiv njegovog »Ja«. Iz istih razloga kao kod opsesije, analnosadistička seksualizacija govora dobija značenje remobilizacije infantilnog stadijuma svemoćnosti reči. »Reči mogu ubiti«, a mucavci su osobe koje upotrebljavaju to opasno oružje vrlo predostrožno.
Činjenica da su opscene reči i psovke zadržale veću magijsku vrednost od drugih reči važna je u psihoanalizi mucavca. Za mnoge od njih je svaki razgovor nesvesno iskušenje da upotrebljavanjem opscenih ili bezbožnih reči fizički ili seksualno napadnu slušaoca.

Analnosadističko značenje simptoma je u skladu s analnosadističkom ličnošću mucavca i identična sa ličnošću opsesivnih. Analnosadistička regresija koja se interpolirala između edipovskih fantazama i simptoma može se ponekad neposredno posmatrati.
Alfhild Tam izveštava o slučaju jednog mladog čoveka koji je najpre pokazivao konfliktni period povodom genitalne masturbacije; kasnije je zamenio tu radnju s analnom masturbacijom; tek posle ukidanja tih analnih radnji javilo se mucanje.
Činjenica da analnosadističke želje igraju najznačaniju ulogu kod mucanja, nikako ne znači odsustnost drugih erotičkih komponenata. Isto tako, kao i kod drugih simptoma, svaka infantilna instiktivna komponenta može uzgredno postojati pored dominantne seksualne komponente.Tri komponente igraju obično karakterističnu ulogu kod mucanja : falusna, oralna i ekshibicionistička.

1) Falusni impulsi. Govor je često povezan s genitalnom funkcijom; govoriti znači biti moćan; nesposobnost da se govori znači kastraciju. Dečaci pokazuju da se njihova želja da dobro govore razvija zajedno sa falusnim takmičenjem ( mogu li govoriti tako dobro kao moj otac?). Pošto devojčice imaju sličnu ambiciju, osećaju nesvesnu želju za posedovanjem istih genitalnih funkcija kao muškarci. Tako se svi konflikti koji sadrže ideje moći ili kastracije mogu izaziti u mucanju, ali u obliku koji je deformisala regresija. Tema o odsečenom jeziku često se susreće u motivima, bajkama, neurotičkim snovima i fantazmima kao simbol kastracije; jezik, kao organ govora, pojavljuje se kao simbol penisa.

Za jednu pacijentkinju, o kojoj je već bilo govora, govor je imao jak uretralni značaj: morala je, kad bi se »osušila«, piti vodu da bi opet mogla govoriti.
Druga žena je bila ubeđena da joj lekar za vreme operacije krajnika, koja je bila izvršena u detinjstvu, zabunom presekao resicu. Tek posle analize njenog kastracionog kompleksa mogla se uveriti da je njena resica nepovređena.
Pojava falusnih tendencija kod mucanja dokaz je regresivnog porekla analne orijentacije. Slučajevi kod kojih ti falusni elementi nedostaju mogu imati svoj uzrok u zastoju razvoja u jednom pregenitalnom stadijumu.

2) Oralni impulsi. Govor je, u širem smislu, oralna respiratorna funkcija. Erogeno zadovoljstvo govora je samo po sebi oralnorespiratorni erotizam, i ustvari, sudbina oralno-respiratornog libida je značajan element u razvoju poremećaja govora. Često se regresija kod mucanja ne zaustavlja na analnosadističkom nivou; oralni erotizam se isto tako vraća na scenu, sa svojim konfliktima inkorporacije objekata i oralnim autoerotičkim željama. Težina nekog slučaja zavisi od relativne važnosti oralne komponente.
Reči koje treba ili ne treba da budu izgovorene imaju, koji put, na najdubljem nivou značenje introjektovanih objekata. Konflikti koji u početku stoje između objekata i pacijenta, izražavaju se sada kao konflikti između »Ja« i proizvoda govora (i imaju vrednost ekskremenata).

Mucavac može ne samo nesvesno pokušavati da ubije pomoću reči; na oralnom nivou njegov simptom može izražavati, šta više, tendenciju da ubije reči, pošto su ove poslednje supstituti introjektovanih objekata.
Koriat, proučavajući mnogobrojne slučajeve mucanja, bio je više impresioniran participacijom oralnog erotizma nego konfliktima oko introjekcije. Umesto da se služi govorom kao komunikacionim sredstvom – izjavljuje on – mucavac ga upotrebljava da bi osetio zadovoljstvo. Koriat, čak, poriče konverizonu prirodu simptoma, izjavljujući da nikako nije »konvertirano«, jer upotreba simptoma ima za cilj prijatne oralne senzacije. Mucavci će, međutim, biti saglasni u oceni da je taj simptom mučan i tegoban, ni na koji način prijatan, i potvrdiće potpunu nesvesnost svojih oralnosadističkih fantazama izraženih u tom simptomu, isto kao i svojih edipovskih želja i kastracije. Tako, uprkos tom traženju nekog oralno erogenog zadovoljstva, mucanje, u osnovi, ostaje jedna pregenitalna konverzija.
Intenzivna oralna erogenost često je izražena jednom velikom ambicijom u domenu izražavanja; ponekad se ta ambicija razvija posle mucanja i stvara reakciju nadkompenzacije. Demosten nije jedini čovek koji je postao orator nakon što je bio mucavac.

Interesovanje i ambicije jednog pacijenta za strane jezike i filozofske probleme bili su objašnjeni u analizi kao nadkompenzacije osećanja inferiornosti doživljenog u vreme jednog kasnijeg zaboravljenog, perioda u detinjstvu kad je pacijent bio mucavac i vrlo ljut zbog toga.
Kod drugih pacijenata ta ambicija se prva razvila, a mucanje je došlo posle toga pošto je ambicija postala predstavnik zabranjenih seksualnih ili agresivnih impulsa. U nekim slučajevima mucanja ta oralna ambicija nije vezana za govor, i starija je po porekla nego moć govora; infantilne narcističke želje da se pravi mnogo buke (oralne ili analne) mogu se ponovo javiti, u formi vrlo groteskne. Prvobitno značenje takvih želja može, ponekad, poticati od primitivne želje da se jede onoliko koliko to stariji mogu; to, takođe, može biti i odbrana, putem »identifikacije s agresorom« , od straha da se ne bude pojeden.

Nekad se oralne ambicije ove vrste definitivno ustaljuju ne samo u vidu ekspresije reči, već i u vidu njihove »apsorpcije« putem sluha ili čitanja, kao supstituta akcije jedenja.
Aktivnosti organa govora, pre nego što će postati praktično sredstvo komunikacije, imale su čistu libidinoznu i rasterećujuću funkciju. Razvoj polazi od autoerotičkog nivoa tepanja i vike, kroz nivoe magijskog uticaja na okolinu pomoću vokalnog aparata, zatim kroz postepeno sticanje shvatanja reči, do završnog nivoa, gde se govor upotrebljava kao komunikaciono sredstvo; taj razvoj je jedan vrlo komplikovan proccs, podložan poremećajima na najrazličitije načine. Nažalost, psihoanaliza nije nije detaljno proučila ta pitanja. Ozbiljni slučajevi mucanja pružaju mogućnost da se taj razvoj prouči prodirući u prirodu tih poremećaja.
Govor je komunikaciono sredstvo; u manje teškim slučajevima mucanja komunikacija s objektima bila je seksualizovana potpuno ili u specifičnim asocijacijama, i zato je govor bio poremećen. U težim slučajevima funkcija komunikacije je potpuno napuštena – organi govora služili su samo za autoerotičke svrhe.

3) Ekshibicionistički impulsi. Presudna uloga ekshibicionizma kod mucanja bila je već pokazana, pri utvrđivanju odnosa između mucanja i ambicije. U slučajevima koji se manifestuju samo kad se govori pred skupom, inhibicija ekhibicionističke tendencije je jasna. Mucanje koje nailazi samo pred svetom liči na druge neuroze sagrađene na inhibiciji ekhibicionističkih impulsa, kao što su: eritrofobija, trema na sceni i socijalni strah. Glumac pogođen tim strahom zaboraviće ne samo svoj tekst, već će i mucati.
Ekshibicionističko mucanje zasniva se na pojmu magijskog uticaja koji se na slušaoce vrši pomoću svemoćnih reči. Kad je ta namera zabranjena, inhibicija govora postaje neizbežna. Nesvesni ciljevi tog ukorljivog ekhibicionizma nisu neposredno erogeni; tako kod perverzne ekhibicije reakcija pristutnih je potrebna kao reosiguranje od kastracione strepnje ili kao satisfakcija neke narcističke potrebe, a sredstva upotrebljena za postizanje te reakcije mogu nesvesno biti sadističke prirode. Pošto je reosiguranje bilo traženo na sadistički neprihvatljiv način, strah od kastracije protiv kojeg je reosiguranje bilo potrebno, pojačava se, inhibiše ekshibicionizam i izaziva mucanje. Kod muškaraca taj tip mucanja znači: »Ekshibicionistička čarolija, kojom pokušavam da savladam svoj kastracioni strah, može izazvati tu kastraciju«. Kod žene ekshibicionizam, premešten s genitalnih organa, pokušava da olakša osećanja inferiornosti koja se koja se javljaju zbog nedostatka penisa. Taj tip mucanja znači : »Svakome će se činiti da ja, stvarno, nemam penis.«
Govoriti znači opčiniti. Cilj govornika jeste da dobije pljesak, a to mu je potrebno da bi umirio svoje strepnje. Ako postoji opasnost od neuspeha, sadistički govornik oseća da mora prisiliti prisutne da mu daju ono što mu treba; on, čak, može osećati da ih mora kastrirati ili ubiti. On, uz to, može pokušati da postigne svoj cilj na drugi način: da bi osigurao uticaj nad slušaocima, on mora dokazati da ima moć nad tim slušaocima. Mucanje u takvim prilikama znači: »Zaustaviti govor pre nego što ubijem ili kastriram te slušaoce« ili »Zaustaviti govor pre nego što se pojavi istina; ti zavisiš od prisutnih a ne oni od tebe.

Pacijentovo »Ja«, kao i »Ja«, opsesivnog mora se boriti na dvostrukom frontu: protiv svojih prekorljivih impulsa i protiv svog »Nad-Ja«, koje je zbog regresije postalo sadističko i arhaično. Mnogi mucavci proizvode svoje simptome kad su u nezgodnom položaju; tada se dobija utisak da koriste svoje simptome da bi zadovoljili zahteve jednog prestrogog »Nad-Ja«. Mucanje koje se pojavljuje samo u prisustvu uticajnih ličnosti, ne izražava samo agresivnost pacijenta, već i anticipaciju ozbiljnih posledica jednog neuspeha.

Mucanje može pribaviti mnogobrojne sekundarne dobiti, čija su dva tipa naročito karakteristična: 1) mucavac može, površno, izgledati komično; on na taj način budi samilost, koja mu može biti od koristi; 2) na dubljem nivou, mucanje daje mogućnost zadovoljavanja osećanja zlobe povećanog patogenom regresijom; mucavac može, na taj način postići malu satisfakciju pomoću latentne agresije sadržane u svom simptomu.
U manje ozbiljnim slučajevima simptom se može ograničiti na određena slova ili određene fraze; u takvim slučajevima, koji podsećaju na inhibicije čitanja i pisanja (str. 146 i dalje), analiza pokazuje asocijativnu relaciju između ovih slova ili fraza i infantilnih i seksualnih konflikata.

U vezi s psihoanalitičkom terapijom mucavca, glavna teškoća leži baš u tome što postoji poremećaj govora, a govor je pravi instrument psihoanalize. No, nije to jedina teškoća koju treba savladati; pošto su regredirali sadističkoanalni nivo, mucavci obično pričinjavaju iste poteškoće kao i opsesivni. Prognoza tih analiza je ista kao kod opsesije. Tamo gde mucanje predstavlja samo stanje inhibicije, prognoza je povoljnija, i o brzim izlečenjima je već bilo izveštavano. Na duboke pregenitalne tipove se isto tako teško utiče, kao i na sve druge pregenitalne neuroze. Međutim, u povoljnim slučajevima simptom mucanja može se eliminisati pre nego što se analizom obrade pregenitalni elementi. Preporučljivo je, uopšte, da se psihoanalitički tretman preduzme uz jednu probnu analizu, koju treba izvršiti s istom predostrožnošću kao i kod opsesije.