Mentalna dinamika - Oto Fenihel

Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza

Psihičkim funkcijama trebalo bi pristupiti s istog gledišta kao i funkcijama nervnog sistema uopšte. One su manifestacije iste osnovne funkcije živog organizma — iritabilnosti. Osnovna shema koja služi za razumevanje mentalnih fenomena jeste refleksni luk. Stimulusi koji dolaze iz spoljašnjeg sveta ili iz luka stvaraju stanje tenzije, koje teži ka motornom ili sekretornom rasterećenju koje dovodi do relaksacije. Ali, između stimulusa i rasterećenja deluju sile koje se opiru tendenciji rasterećenja. Ispitivanje tih inhibitornih sila, njihovog porekla i njihovog dejstva na tendenciju rasterećenja jeste najvažniji predmet proučavanja psihologije. Bez tih otpora postojali bi samo refleksi.

Polazeći od toga, očigledno je da psihoanalitička psihologija pokušava da učini više nego da pruži prost opis. Ona objašnjava mentalne fenomene kao rezultat interakcije i kontrakcije sila, tj. ona ih objašnjava na jedan – dinamički način. Dinamičko objašnjenje je, takođe, genetsko objašnjenje, jer ispituje ne samo fenomen kao takav, već i sile koje su dovele do njega. Ona ne ispituje pojedinačne pojave; ono ispituje fenomene u uslovima procesa, razvoja, progresije ili regresije.

Ideja da mentalne fenomene treba posmatrati kao rezultat interakcije sila, svakako, ne potiče samo od prenošenja pojma energije sa drugih prirodnih nauka na psihologiju. U početku se dogodilo suprotno: uobičajena postavka da se mentalne reakcije mogu shvatiti ako se shvate njihovi uzroci, preneta je na prirodne nauke.

Poseban oblik mentalnih fenomena, instinktivne pulsije, neposredno se doživljava kao neka »impulsivna energija«. Izvesne percepcije imaju provokativan karakter: one nagone na neposrednu akciju; čovek oseća da ga pokreću sile razne jačine. Povezujući to iskustvo s refleksnom shemom, može se pretpostaviti da instiktivne pulsije imaju opštu tendenciju da snize nivo ekscitacije rasterećenjem tenzije koja je izazvana ekscitirajućim stimulusima. Suprotne sile, koje ćemo proučavati kasnije, opiru se tome, i borba izazvana na taj način predstavlja osnovu mentalnih fenomena.
To, svakako, ne znači da psihoanalitička psihologija pretpostavlja da su svi mentalni fenomeni instinktivne prirode. To samo znači da neinstinktivne fenomene treba objasniti kao dejstvo spoljašnjih stimulusa na biološke potrebe. Neinstinkiivni deo čovečije psihe postaje razumljiv ako se shvati kao proizvod borbe za i protiv rasterećenja nastale pod uticajem spoljašnjeg sveta. Celularna teorija ne tvrdi da je sva živa supstancija sastavljena samo od ćelija; njena pozicija ostaje opravdana sve dok uspeva da dokaže da su necelularne komponente žive supstancije, kao tetive, dlake ili intercelularna supstancija – delovi ih proizvodi ćelija. To isto važi i za psihoanalitičku psihologiju — sve dok može da dokaže da su neinstinktivni mentalni fenomeni proizvodi primitivnijih instinktivnih fenomena. Zato je kratak Frojdov rad »O negaciji«  od prvostepenog značaja, jer je u njemu pokazao kako, naizgled vrlo udaljene, funkcije rasuđivanja potiču od instinkata.

Ali, izraz Trieb koji Frojd upotrebljava ne označava potpuno istu stvar što i engleski izraz instinkt, kojim se on obično prevodi. Za pojam instinkta vezana je ideja da on predstavlja naslednu i nepromenliivu shemu; u nemačkom pojmu Trieb-a ne sadrži se ta nepromenljivost. Naprotiv, ti Triebe očigledno menjaju cilj i objekt pod uticajima koji potiču iz spoljašnje sredine, i Frojd je čak, mislio da su oni nastali pod tim uticajem . To pogrešno izjednačavanje instinkta i Trieb-a stvorilo je ozbiljne nesporazume .

Mnogi biolozi čine razne pretpostavke da postoji osnovna vitalna tendencija čiji je cilj oslobođenje od tenzija izazvanih spoljnim stimulusima i vraćanje na energetsko stanje koje je postojalo pre dejstva tih stimulusa. Najplodnija koncepcija u tom smislu je Kanonova formulacija o principu »homeostaze« . »Organizmi sastavljeni od materije, čija je karakteristika nestalnost i nepostojanost u najvećem stepenu, pronašli su, nekako, način da održe stalnost i postojanost i u prisustvu uslova od kojih se s pravom može očekivati da će delovati remetilački.« Reč »homeostaza« »ne sadrži u sebi nešto fiksirano i nepokretno, stagnaciju«, naprotiv, životne funkcije su krajnje fleksibilne i pokretne, samim tim što se njihova ravnoteža neprekidno remeti, ali nju, isto tako, organizam neprekidno ponovo uspostavlja.
Taj isti princip je Fehner imao na umu kad je govorio o »principu postojanosti« , za koji je Frojd, sledeći Barbaru Lou, često upotrebljavao izraz »princip nirvane« . Izgleda mnogo umesnije da se krajnji cilj svih tih tendencija izjednačavanja smatra kao cilj održavanja izvesnog stepena tenzije koji je karakterističan za organizam — »održavanja nivoa ekscitacije«, kao što je Frojd govorio još mnogo ranije  — nego kao cilj potpunog oslobađanja od svih tenzija .

Svuda se može videti da taj princip homeostaze nailazi na osporavanja. Neka ponašanja ne idu u pravcu oslobađanja od tenzija, već pre u pravcu stvaranja novih tenzija, i glavni zadatak psihologije jeste proučavanje i razumevanje protivsila koje teže da blokiraju ili odlože momentalno rasterećenje.

Međutim, to razumevanje se neće postići nikad ako se pokušava da diferencira jedan »homeostatički instinkt« od drugih, »nehomeostatičkih instinkata« . Homeostaza je, kao princip, u osnovi svih instinktivnih ponašanja; često »kontrahomeostatičko« ponašanje treba objasniti kao drugostepenu komplikaciju, koju su organizmu nametnule spoljašnje sile.

Baš kao što u osnovi instinktivnog ponašanja ne postoji nikakav homeostatički instinkt, već samo homeostatički princip, isto tako ne postoji nikakav instikt vladanja« koji se razlikuje od drugih . Vladanje znači sposobnost upravljanja zahtevima spoljnjeg sveta i unutrašnjim pulsijama, odlaganje zadovoljenja kad je to potrebno, pribavljanje satisfakcije uprkos preprekama; ono je glavni cilj svakog organizma, ali ne specifičnog instinkta. Ipak, nema sumnje da postoji »zadovoljstvo uživanja u svojim vlastitim sposobnostima«, tj. zadovoljstvo u prekidu psihičke tenzije »ne biti još sposoban«, u prestanku straha zbog nedovoljnosti motorne kontrole.

Na taj način, sile od čijih se interakcija očekuje da objasne aktuelne mentalne fenomene imaju određene pravce —prema molilitetu i udaljavanje od njega. Impulsi u pravcu rasterećenja predstavljaju primame biološke tendencije; suprotni impulsi su provocirani u organizmu spoljašnjim uticajima.

Lapsusi, greške, nehotične radnje, najbolji su primeri konflikata između težnji ka rasterećenju tih sila koje se opiru tome; neka tendencija koja je sprečena, bilo definitivno, putem »potiskivanja«, ili željom da se ne izrazi smesta, nalazi maskirani izraz koji je suprotan svesnoj volji da se tome odupre .

Kad su tendencije k rasterećenju i inhibotarne tendencije jednake jačine, ne postoji nikakav spoljašnji znak aktivnosti; ali, energija se troši u skrivenoj unutarnjoj borbi. Klinički se to manifestuje činjenicom da pojedinci u kojima se zbivaju takvi konflikti, pokazuju zamor i iscrpljenost iako ne obavljaju nikakav vidljiv posao.

Mentalna ekonomika

Ovaj primer nas je odveo u oblast koju je Frojd nazvao psihoekonomika. Osobe o kojima smo govorili bile su umorne zato sto su trošile energiju u borbi između unutrašnjih sila. Kad neka osoba potiskuje iritaciju, a zatim, u nekoj drugoj situaciji, burno reaguje na neku beznačajnu provokaciju, mora se pretpostaviti da je prva količina iritacije, koja je bila potisnuta, još uvek delovala u toj osobi u smislu spremnosti k rasterećenju, pa je kasnije iskoristila prvu mogućnu priliku. Energija sila koje se kriju iza mentalnih fenomena može se premeštati. Jaki impulsi koji teže k rasterećenju teže se suzbijaju od slabijih; ipak, oni se mogu suzbiti ako su protivsile jednake jačine. Koja se količina ekscitacije može podneti bez rasterećenja, ekonomički je problem. Postoji »razmena mentalne energije«, ekonomička distribucija, postojeće energije između primanja, potrošnje i proizvodnje. Još jedan primer opravdanosti tog ekonorničkog shvatanja vidi se u činjenici da se neuroze često javljaju u pubertetu ili klimakterijumu. Takva osoba je bila sposobna da podnese izvesnu količinu nerasterećene instinktivne ekscitacije; ali, kad su fizičke promene povećale ukupnu količinu te ekscitacije, protivmere nisu više bile dovoljne. Postoji bezbroj drugih primera koji pokazuju značaj ekonomičkog gledišta za razumevanje fenomena koji se ispituju na osnovu činjenica.

Osoba koja je bila umorna iako nije i ništa radila predstavlja samo poseban tip opštih inhibicija koje potiču od nemanifestnih unutrašnjih potreba. Oni koji treba da reše unutrašnje probleme moraju im posvetiti velik deo svoje energije, i zato im ostaje malo za druge funkcije.

Pojam »količine« mentalne energije je isto toliko opravdan ili neopravdan kao i uvođenje drugih naučnih pojmova koji su u upotrebi a koji su se pokazali praktični. Nažalost, ta se količina ne može neposredno izmeriti, ali se, možda, može izmeriti posredno, preko svojih fizioloških manifestacija.

Svesno i nesvesno

U izlaganju o dinamici i ekonomici mentalne organizacije ništa još nije rečeno o značaju koji neki fenomen može imati prema tome da li je svestan ili nesvestan. To potiče od činjenice da je ta diferencijacija, pre svega, čisto deskriptivna, a ne kvantitativna. Posthipnotička sugestija pokazuje pred samim našim očima postojanje psihički nesvesnog.

Zaboravljanje nekog imena čini da to i subjektivno osetimo, čovek zna da zna ima neko ime na umu, a ipak ga ne zna. Kad se dinamičko i ekonomičko gledište primeni, problem svesnog i nesvesnog treba formulisati na sledeći način : Pod kakvim okolnostima i pomoću kakvih energija se javlja stanje svesti? U tim uslovima treba ispitati sve mentalne kvalitete. Pored toga, osećanje zadovoljstva i bola mogu se opisati samo kao kvaliteti; »objasniti« ih znači odrediti pod kakvim su dinamičkim i ekonomlčkim uslovima ona doživljena.

Taj način postavljanja problema našao bi jednostavno opravdanje ako bi postojala direktna korelacija između osnovnih kvantiteta i određenih kvaliteta koji se samo s njima javljaju: na primer, tako bi se mogla potvrditi Fehnerova hipoteza da se svako povećanje mentalne tenzije doživljava kao nezadovoljstvo, a svako smanjenje kao zadovoljstvo. Mnoge činjenice idu u prilog tom gledištu, ali, nažalost, postoje i suprotne činjenice.

Postoje tenzije koje izazivaju osećanje zadovoljstva, kao seksualno uzbuđenje, i neprijatno osećanje zbog nedostatka tenzije, kao dosada ili osećanje praznine. Međutim Fehnerovo pravilo je opšte uzev, opravdano. Može se dokazati da su seksualno uzbuđenje i dosada sekundarne komplikacije. Zadovoljstvo od seksualnog uzbuđenja, koje nazivamo »preliminarno zadovoljstvo«, prelazi odmah u nezadovoljstvo ako se izjalovi nada da se postigne rasterećenje u odgovarajućem krajnjem zadovoljstvu; karakter zadovoljstva tog »preliminarnog zadovoljstva« je vezan za mentalnu anticipaciju krajnjeg zadovoljstva. Osećanje nezadovoljstva koje izaziva dosada pokazuje se, ako se bliže osmotri, ne kao nedostatak tenzije, već pre kao uzbuđenje čiji je cilj nesvestan. Dalja diskusija o tom problemu s tog gledišta odvela bi nas suviše daleko. Ona je pokrenuta da bi se pokazalo da su bili opravdani pokušaji koordinacije kvantitativnih faktora i kvalitativnih fenomena.

Ako se vratimo na kvalitet »svesnog«, činjenica da li je neka pulsija svesna ili nije — ne otkriva ništa o njenoj dinamičkoj vrednosti. Svesni fenomeni nisu, prosto, jači od nesvesnih fenomena; niti je tačno da je sve ono što je nesvesno »pravi pokretač« psihe, a sve ono što je svesno samo relativno beznačajna strana ishoda. Mnogobrojni mnestički tragovi, koji mogu postati svesni jednog običnog akta pažnje, »nevažni« su iako su nesvesni (mi ih nazivamo predsvesnima). No, ostali nesvesni fenomeni moraju se zamisliti kao moćne sile koje teže k rasterećenju, ali su potisnute silom iste jačine koja se manifestuje kao »otpor«. Pod tako jakim potiskivanjem nesvesni materijal ima samo jedan cilj : rasterećenje. Njegova energija koja se slobodno kreće upravljena je prema primarnom procesu tj. ona je neopterećena zahtevima realnosti : vremena, reda ili logičnog razmišljanja; ona se zgušnjava i pomera, sledeći jedino interese povećane mogućnosti rasterećenja. Taj način arhaičnog mentalnog delanja vlada u oblasti nesvesnog; u više diferenciranim oblastima psihe on se postepeno zamenjuje organizovanim «sekundarnim procesom«.

Mentalna struktura

Mentalne fenomene treba posmatrati kao rezultat interakcije sila koje teže čas k motornom izražavanju, a čas mu se odupiru. Organizam je u kontaktu sa spoljašnjim svetom na početku i na kraju svojih procesa reakcija, koji počinju percepcijom stimulusa a završavaju se motornim ili glandularnim rasterećenjem. Frojd posmatra psihički aparat kao da je konstruisan po ugledu na neki organizam koji plovi po vodi. Njegova površina prima stimuluse, sprovodi ih u unutrašnjost, odakle reaktivni impulsi izbijaju na površinu. Ta površina se postepeno diferencira u pogledu svojih funkcija primanja stimulusa i rasterećenja tenzija. Proizvod te diferencijacije postaje »Ja«. »Ja«, odabirajući, produžava da prima percepcije, kao i da dopušta impulsima da pređu u motilitet. Ono deluje kao inhibitorni aparat koji kontroliše, tom inhibitornom funkcijom, stav organizma u spoljašnjem svetu. Aleksander u svojoj »vektorskoj analizi« posmatra sve mentalne tendencije kao kombinacije ingestije, retenciija i eliminisanja. Mi dodajemo: život počinje ingestijom; ali s prvom ingestijom javlja se i prva pulsija k eliminisanju; retencija se, međutim, javlja kasnije, pod uticajima koji komplikuju te tendencije.

»Ja« razvija sposobnosti pomoću kojih može posmatrati, odabirati i organizovati stimuluse i impulse: funkcije rasuđivanja i inteligencije. Ono, takode, razvija metode pomoću kojih sprečava da odbačeni impulsi pređu u motilitet koristeći količinu energije koja je uvek pripravna za tu svrhu, tj. ono zaustavlja tendenciju. u pravcu rasterećenja i menja primami proces u sekundarni . Sve se to odigrava pomoću jedne specijalne organizacije koja teži da izvrši svoje različite dužnosti sa što manje napora (princip multiple funkcije) .

Ispod te organizovane spoljašnje površine »Ja« nalazi se jezgro dinamičkog, pokretačkog haosa sila, koje teže samo k rasterećenju, ali koje neprekidno primaju nove ekscitacije spolja, kao i unutrašnje percepcije, pod uticajem somatskih faktora koji određuju kako se te percepcije doživljavaju . Organizacija se uspostavlja od površine prema dubini »Ja« je za »Ono« isto što i ektoderm za endoderm. »Ja« postaje posrednik između organizma i spoljašnjeg sveta. Kao takvo, ono mora da pruži zaštitu od neprijateljskih uticaja okoline i potporu gratifikaciji, čak i protiv ograničenja koja postavlja spoljašnji svet. Nema nikakvog razloga da se pretpostavlja da je »Ja« — stvoreno radi osiguravanja gratifikacije impulsa organizma — ma na koji način, naročito neprijateljski raspoložen prema instinktima.

Kakva veza postoji između diferencijacije »Ja« i »Ono« i kvaliteta svesnog i nesvesnog? Stvar bi bila prosta kad bi »Ja« i svesno i »Ono« i nesvesno mogli da koordiniraju. Ali, nažalost, stvari su mnogo komplikovanije. Ono što se odigrava u svesti sastoji se od percepcija i impulsa (koji odgovaraju »primanju« i »rasterećenju«). Možemo posmatrati mentalne slike kao da se sastoje od impulsa sa slabijom psihičkom energijom . Ali, nisu svi impulsi i percepcije svesni. Postoje «stimulusi ispod praga«, za koje se može dokazati da su primljeni iako nikad nisu svesno doživljeni. Dalje, postoje potisnute percepcije kao kod histeričnog slepila koga se može videti realnost nesvesnih percepcija. Postoji, takođe, i nesvesni motilitet, kao kod somnabulizma. Nesvesne percepcije i pokreti imaju specifične odlike po kojima se razlikuju, od svesnih. Svaki živi organizam mora da održava kontakt sa spoljašnjim svetom pomoću osnovnih funkcija, percepcija i motiliteta, — to je tačno čak i pre nego što dođe do diferencijacije »Ja«, upravo kao što.svaka živa ćelija mora da se hrani i da diše pre nego što dođe do diferencijalnog razvoja multicelularnog respiratornog i metaboličkog aparata. Pre nego što se može otvoriti sistematizovana koncepcija realnosti, neizbežno mora postojati izvesna nesistematizovana percepcija.

Svest se rađa na izvesnoj tački procesa sistematizacije. Taj proces zavisi od sposobnosti da se koristi pamćenje. Mnestički tragovi su ostaci percepcija; oni se, verovatno, javljaju na drugom stepenu, ispod onog na kome se javljaju same percepcije. »Ja« se razvija iz sloja ovih mnestičkih tragova, koji se naziva predsvesno. Diferencijacija »Ja« je postepen proces. Postoje dublji slojevi »Ja«. koji su nesvesni. Prelaz od »Ja« na »Ono« je postepen, a oštriji je samo na mestima gde postoji konflikt. Ali, tamo gde se konflikt javlja, čak i visoko diferencirane sile »Ja« postaju ponovo nesvesne.

Deo nesvesnog koji je najbolje poznat jeste »potisnuto« — ono što je nesvesno, jer mu jake dinamičke sile ne dozvoljavaju da prodre u svest. Potisnuto teži da se probije do svesti i motiliteta; ono sa sastoji od pulsija koje traže izlaz. U tom traganju potisnuto teži da proizvede »derivate«, tj. da prenese svoje investicije na, asocijacijama povezane, ideje koje su prihvatljivije za svesno »Ja«. U toku psihoanalize ovi proizvodi (derivati), podsticani i, na taj način, obuhvaćeni pacijentovom pažnjom. Čine da njihovi potisnuti sadržaji postepeno postaju poznati. Potisnuto se sastoji, pre svega, od ideja i koncepcija povezanih sa ciljem potisnutih pulsija, koje su, time što su potisnute, izgubile vezu s verbalnim izražajem; kad dobiju ponovo verbalni izražaj, nesvesne ideje postaju predsvesne. Ali je, isto tako, važno govoriti o nesvesnim senzacijama, sentimentima ili emocijama. Svakako, kvalitet jedne senzacije javlja se tek s njenim doživljavanjem. No, u organizmu postoje tenzije koje bi, da nisu zaustavljene u svom rasterećenju i razvoju od strane kontraiinvesticija koje su ih blokirale, postale specifične senzacije, osećanja ili emocije. One su nesvesne dispozicije, koje idu u pravcu tih kvaliteta, nesvesne »težnje ka afektima«, težnje da se razviju afekti kontrolisani silama koje im se suprotstavljaju, dok sama osoba ne zna da je spremna na bes, ili na seksualno uzbuđenje, ili strah, ili na osećanje krivice, ili na bilo šta drugo. Naravno, takve, »nesvesne dispozicije prema afektima« nisu teorijske konstrukcije, već se mogu posmatrati klinički kao što se mogu posmatrati i nesvesne ideje: one, isto tako, stvaraju derivate, odaju se u snovima, simptomima i drugim vidovima zamene, ili putem rigidnosti oponirajućeg: ponašanja, ili najzad, prosto, opštim zamorom.

Ali, psihički aparat se ne sastoji samo od jednog »Ja« i jednog »Ono«. Njegov dalji razvoj dovodi do nove komplikacije.
Već je bilo reči o tome da je osnovni problem čitave psihologije – problem prirode sila koje sprečavaju rasterećenje. U većini slučajeva te sile je sredina nametnula psihičkom aparatu. Uzimanje u obzir realnosti sprečava »Ja« da smesta zadovolji nagon ka rasterećenju pulsija, ali te inhibitorne tendendencije, koje prema definiciji potiču od »Ja«, nisu u svakom pogledu suprotne »instinktivnim pulsijama«. Često, na primer kod asketa i moralnih mazohista, antiinstinktivno ponašanje pokazuje sve karakteristike jednog instinkta. Ta kontradikcija se može objasniti genetski. Energija kojom se »Ja« služi da inhibiše instinkte uzeta je iz instinktivnog rezervoara »Ono«. Jedan deo te instinktivne energije izmenjen je u kontrainstinktivnu energiju. Izvestan deo »Ja« koji inhibiše instinktivnu aktivnost razvija se, s jedne strane, tako da je blizak instinktu, a s druge strane, dolazi u sukob s drugim delovima »Ja«, koji teže zadovoljstvima. Taj deo, koji ima funkciju (između ostalih) da odluči koje su pulsije prihvatljive, a koje ne, naziva se »Nad-Ja«. Iako je »Ja« takođe predstavnik spoljašnjeg sveta, tu imamo opet jednog posebnog predstavnika spoljašnjeg sveta — unutar prvog predstavnika.