Kako se u O.L.I. integrativnoj psihodinamskoj psihoterapiji pristupa anksioznom poremećaju

Zašto bi se čovek toliko uplašio života, ili nečega u životu, da ga uhvati panika ili anksiozni poremećaj? Najlogičniji odgovor na to je: zato što oseća da mu nedostaje neka sposobnost, ili sposobnosti, kojima bi mogao da prevlada situaciju ili problem.

O. L. I. metod ne poriče da u osnovi paničnih stanja ili napada mogu stajati mnoge stvari o kojima govore različiti psihoterapijski pravci: nesvesni uzroci, trauma, prisila ponavljanja radi ovladavanja, iracionalna uverenja, životni skript… Sve je to tačno. Ali, zašto neko drži u nesvesnom neke sadržaje koje bi mogao da osvesti i prevaziđe? Zašto ponavlja traumu umesto da je osvesti, psihološki obradi i prevaziđe? Zašto inteligentna osoba stvara i održava iracionalna uverenja o sebu, svetu, životu? Ako bi sama, i bez pomoći strčnjaka, razmislila o načinu na koji misli, mogla bi da shvati da ima iracionalna uverenja. Život nas stalno suočava sa našim iracionalnim uverenjima kroz posledice sa kojima se suočavamo. Zašto ne učimo iz tih iskustava?

Verujem da odgovor leži u bazičnim sposobnostima za obradu emocija – emocionalnim kompetencijama koje nismo razvili, a koje bi nam omogućile da izađemo na kraj sa životnim problemima i emocijama koje oni izazivaju. Kad ne razvije neophodne sposobnosti, čovek pokušava da rešava životne probleme onako kako ume i može bez tih sposobnosti koristeći, kao zamenu, razne „skupe” i neefikasne odbrambene mehanizme. Pronalazi različite načine kako da obavi neki životni posao bez neophodnog alata, da „skrpi” nešto „kako-tako”, po principu „drži vodu dok majstori odu”. Na taj način ljudi razvijaju organizovane sisteme misli, emocija i ponašanja koje u O. L. I. metodu nazivamo „kontraveštine”. Kontraveštine su nelegitimni načini da se obave neki životni zadaci, oblici „fušeraja” kojima pokušavamo da „zakrpimo rupe” u sopstvenim sposobnostima da se nosimo sa životom. One su, na kraće staze, lakši načini da se prevaziđe neka tenzija, neugodnost, bol…ali, na duže staze, zaustavljaju razvoj naših životnih kompetencija-sposobnosti, i koštaju nas puno. Kontraveštine su naizgled lakši, ali izrazito skupi načini da se prevaziđu neprijatne emocije i stanja. To su oblici „poslovanja sa životom na crno”, oblici lenjosti koje plaćamo skupo, ali na odloženo plaćanje. Najčešći naziv za te oblike ponašanja je „mehanizmi odbrane”. Svaki mehanizam odbrane je neka vrsta laži, iskrivljavanja stvarnosti da bi nam bilo lakše. Naravno, to su bili oblici adaptacije na sredinu u kojoj je osoba odrastala i imali su svoju razvojnu funkciju. Problem sa infantilnim adaptivnim mehanizmima je u tome što odrasla osoba može da razvije zrelije mehanizme i sposobnosti za obradu emocija koje služe adaptaciji a ne iskrivljavaju realnost.

Da li su „zreli mehanizmi odbrane” maksimalni domet ljudskog razvoja. Nisu. Umesto mehanizama odbrane ljudi mogu da razviju bazične sposobnosti za obradu emocija ili emocionalne kompetencije koje se ne zasnivaju na iskrivljavanju stvarnosti, već na njenom testiranju i ovladavanju. Te emocionalne kompetencije su već otkrivene u psihodinamskim teorijama, u četiri psihoanalitičke psihologije: „klasičnoj psihoanalizi-teoriji nagona”, „Ego psihologiji”, „psihologiji objektnih odnosa” i „self psihologiji”. Gradeći OLI metod nisam „otkrivao rupu na saksiji” niti „toplu vodu”, već iz različitih psihodinamskih teorija ekstrakovao baziče sposobnosti za obradu emocija, a iz različitih psihoterapijskih modaliteta tehnike koje mogu služiti za njihov razvoj ili deblokiranje. Anksioznom poremećaju, u O.L.I. metodu, pristupamo preko izgradnje ili deblokiranja bazične sposobnosti za obradu emocija koja ne funkcioniše, a zbog toga dolazi do anksioznih reakcija ili poremećaja.

Jedno od životnih pravila, zakona po kojima funkcionišu ljudi, i kojima učimo svoje klijente u O.L.I. psihoterapiji glasi: „ljudi rade ono što ne bi smeli zato što ne rade ono što bi morali”. Ljudi koriste razne manipulativne veštine (kontraveštine) na sebi i u odnosima sa drugima zato što nisu razvili ili ne koriste (zbog blokada) legitimne ljudske sposobnosti za upravljanje emocijama.

Koje su to sposobnosti?

• „Neutralizacija i mentalizacija“ – “Regulator psihe”
• “Celovitost objekta”- “lepak psihe”
• “Konstantnost objekta”-”Stabilizator psihe “
• “Tolerancija na frustraciju “- “Imunitet psihe
• “Tolerancija na ambivalenciju”- “Usmerivač psihe”
• Volja -”motor psihe”
• Inicijativa -”pokretač psihe”

Kroz tridesetogidišnju praksu psihoterapeuta shvatio sam da su ljudi veoma kompetentna bića i da nikada ništa ne rade ako od toga nemaju neku korist. Čak i kada rade očigledno destruktivne ili autodestruktivne stvari, ljudi to rade zato što iz tih aktivnosti izvlače neku emocionalnu korist, neko zadovoljstvo ili neko, makar privremeno i skupo, oslobađanje od tenzije, straha, bola ili nekih drugih neprijatnih emocija i stanja. Ta „korist” ne mora biti, i često nije, razvojna. Ne vodi čoveka ka napredovanju, razvoju sposobnosti, sticanju životnih kompetencija…ali čini da mu nešto, makar na kratko, bude lepše, lakše ili manje bolno, predstavlja „manje zlo”. Ljudi su veoma kreativni i raznovrsni u razvijanju sopstvenih kontraveština i postaju pravi eksperti za njihovo praktikovanje. Ljudi su eksperti za pravljenje bolesti od kojih boluju. To važi i za anksiozni poremećaj-ljudi koji ga imaju pravi su stručnjaci za stvaranje tavih stanja. I treba im pristupiti kao stručnjacima, a ne kao „žrtvama”. Šta to znači? Pronaći način, algoritam kojim stvaraju ta stanja.
Da bismo promenili rezultate, ako nam se ne dopadaju neke životne posledice, moramo promeniti veštine koje do njih dovode. Potrebno je da, prvo, prepoznamo, detektujemo svoje kontraveštine, pa da ih, potom, zamenimo legitimnim emocionalnim kompetencijama. Na taj proces je usmerena O.L.I. psihoterapija. O.L.I. je pristup čoveku preko sposobnosti-proces osvešćivanja kontraveština i razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija.

Metod rada se, dakle, može prikazati u nekoliko koraka:

• Otkrivanje “kontraveština”, “bagova” u obradi emotivnih informacija, načina na koji klijent stvara svoj problem pokušavajući da ovlada nekim razvojnim zadatkom na neadekvatan način.
• Suočavanje klijenta sa odbranama, “kontraveštinama”, neuspešnim oblicima adaptacije.
• Edukovanje o emocionalnoj kompetenciji koja je zdrav adaptivni mehanizam. Pokazivanje “kako se to radi”, proceduralno učenje.

Panični napad može nastati kada životna situacija od nas zahteva bilo koju od navedenih sposobnosti koje nisu razvijene ili su blokirane. Zapravo, onda kada mi nešto želimo i hoćemo, a nemamo način da to i ostvarimo. Kada kontraveštine nisu dovoljne da nas dovedu do nečega što nam je važno, da ovladaju anksioznošću, a bazične sposobnosti nisu razvijene da zamene kontraveštine, nastaje velika anksioznost koja može da preraste u napad panike i panična stanja. Neće nas uhvatiti panika ako odustanemo od cilja koji nam je jako važan. Ako ubijemo želju, potrebu, odustanemo od cilja i umrtvimo se, pre će nas uhvatiti depresija. Panika nastaje kada nešto hoćemo, a ne možemo. Ona je, na neki način, prijatelj, koliko god to čudno zvučalo. Panika je unutrašnje upozorenje da nešto nije u redu, da „ne možemo više tako”, da nešto moramo da menjamo da bismo dostigli ono što u životu želimo, ili da ubijemo sopstvene želje i potrebe. Panika je unutrašnji poziv na odrastanje, na razvoj sposobnosti. Panični napad je šansa. Ako je iskoristimo, nateraće nas da se razvijamo i postanemo kompetentniji. Ako je ne iskoristimo, nateraće nas na zloupotrebu još skupljih kontraveština koje vode umrtvljavanju, nerealnosti, samoobmani. Kontraveštine moramo zameniti sposobnostime jer „nema zanata bez alata”.

Bazične emocionalne kompetencije su naš alat za nošenje sa životom. Svaka od njih je alat za zdravo ovladavanje određenom vrstom anksioznosti. Ne postoji jedan anksiozni poremećaj. Svaka od sposobnosti koje ćemo navesti ima svoj specifični oblik anksioznosti koji nastaje kada sposobnost nije razvijena. I pristup psihoterapeuta određen je vrstom anksioznosti i defektom u nekoj emocionalnoj kompetenciji koju pokušava da razvije ili deblokira kod klijenta. Da vidimo koje su to neophodne emotivne alatke i koju vrstu anksioznosti donosi njihov deficit.

Neutralizacija i mentalizacija - anksioznost preplavljivanja

• Bez razvijene neutralizacije osoba je u vlasti svojih nagona („kao bez glave“), impulsivna, iracionalna i neartikulisana. Bez mentalizacije ne obrađuje mentalno svoje impulse i dela kao da je “nešto spopalo”. Verbalizuje: “To je jače od mene”, “ne znam zašto, uhvati me nezadrž”…
• Anksioznost preplavljivanja: je vezana za “opsednutost”, “ludilo”, “nekontrolu”, “gubljenje razuma”- difuzni strah od sopstvenih impulsa i mogućih posledica.

Celovitost objekta - progoniteljska anksioznost

• Bez “celovitosti objekta”, „lepka psihe“ – sposobnosti za celovito doživljavanje druge osobe („objekta“) i sebe doživljaji druge osobe ili selfa su rascepljeni na crno – beli svet dobra i zla (kaže se da je „odlepila“). Osnovna mentalna operacija je kategorizacija.
• Progoniteljska anksioznost-strah od uništenja i dezintegracije: „biću uništen“, „raspašću se“, dominira mehanizam cepanja i projekcija, anksioznost zbog sopstvene destruktivnosti-„zlo u meni će uništiću sve dobro“.

Konstantnost objekta - separacione anksioznosti

• Bez konstantnosti objekta-stabilizatora psihe, osoba je „nestabilna“, zavisna od drugih. Nema stabilnu mentalnu reprezentaciju drugoga i sebe i mogućnost samoregulacije. Izražena “potreba-strah” dilema (snažna želja za simbiozom i strah od gušenja, gubljenja sebe, granica, Ja u odnosu). U zavisnosti od faze razvoje konstantnosti objekta mogu dominirati različite anksioznosti:
• Anksioznost bespomoćnosti, “svemirske samoće”, „Svet je prazan, bez objekta“ – faza simbioze
• Anksioznost „gušenja“, „gubljenja sebe u odnosu“ – faza diferencijacije sebe i objekta.
• Anksioznost gubljenja podrške, “nema nazad”-faza “ponovnog približavanja”, krivica zbog odvajanja
• Separaciona anksioznost – gubitak objekta, nesposobnost da se bude sam, strah od samoće, samostalnosti – faza separacije

Tolerancija na frustraciju - anksioznost nepodnošenja osujećenja („To ne mogu da podnesem“)

• Bez tolerancije na frustraciju-osoba nema imunitet na frustracije koje donosi život, ljubav i rad, „puca pod pritiskom“.
• Ima “Ahilovu petu”, specifičnu frustraciju koju ne može da podnese, strah “samo da mi se to ne desi”.
• Specifične netolerancije- anksioznosti nepodnošenja frustracije, mogu biti: “oralne” (frustracija potreba za primanjem, brigom, zaštitom, “analne” (frustracija potrebe za autonomijom, zadržavanjem “vlasništva”), “falusne” (frustracija egzibicionističkih potreba, rivalskih…)
• Netolerancija na frustraciju narcističkih potreba-preosetljivost na povredu slike o sebi (grandiozni self) i sliku idealizovanog objekta (idealizovana roditeljska slika)-anksioznost narcističke povrede (stida, bruke….)

Tolerancija na ambivalenciju - anksioznost odlučivanja, greške

• Bez tolerancije na ambivalenciju osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i „preseče“, da se opredeli i donese odluku. Zrela odluka zahteva “merenje bez varanja”, iskreno odmeravanje svih emocija koje imamo prema objektu.
• Anksioznost odlučivanja, opredeljivanja, strah od greške, od „druge strane medalje“, gubitka kontrole, ambivalentnih emocija prema objektu.
• Anksioznost preuzimanja odgovornosti

Volja - anksioznost samopodrške, istrajavanja

• Bez volje, osoba je kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve. Ili manipuliše i nameće volju drugima.
• Anksioznost nedostatka samopouzdanja-mogu li da se pouzdam u sopstvenu istrajnost, volju, samodisciplinu…
• Anksioznost gubitka slobode, autonomije, od toga da se bude iskorišćen, „nametnuće mi, zarobiće me, iskoristiće me…“- osoba nerazvijene volje se “namešta” da je kontrolišu, a potom se opire kontroli.

Inicijativa - anksioznost isticanja, rivaliteta, “kastraciona anksioznost”

• Bez inicijative osoba je reaktivna, nema „ključ“ za svoj „motor“, potrebno je da je pokrene neko drugi. Plaši se da nešto otpočne samostalno i da stoji iza toga.
• "Kastraciona“ anksioznost-„poniziće me“, „skinuće me sa položaja“, „kazniti zbog štrčanja, egzibicionizma, pretenzija na nešto što mi ne pripada…“.
• Anksioznost rivalstva, poraza, “impotencije”, simbolizacija “manjeg penisa”, „rival će me pobediti i poniziti“.
• Anksioznost narcističke povrede

Implikacije na tehniku rada

U O.L.I. metodu

• Ne pristupamo svakoj vrsti anksioznosti na isti način.
• Zapravo, ne “lečimo” anksioznost, već se usmeravamo na emocionalnu kompetenciju koja nije razvijena – koja je psihodinamski mehanizam prevladavanja te anksioznosti.
• Ispravljamo “greške u softveru” koje su pozadina “kliničke slike”.
• Kako svaka od navedenih bazičnih emocionalnih kompetencija ima svoj algoritam, korake koji se odvijaju u našem mentalnom aparatu kada je primenjujemo, možemo jasnije odrediti i vrste učenja i psihoterapijske tehnike koje doprinose razvoju ili deblokiranju određene sposobnosti.

Primeri klasifikacije tehnika prema emocionalnim kompetencijama koje razvijaju

Celovitost objekta-tehnike “lepljenja doživjaja”:

• “holding”, “kontejning”, “održavanje optimalne distance” – Psihoanaliza
• Tehnika “Fokusiranja” (Eugen Gendling)
• “Reframing” – NLP
• Krug ličnosti, testiranje validnosti uverenja, “Đavolji advokat” – REBT
• “jezički pristupi”, “rad sa metaforama”, “igre pojekcije – Geštalt
• “Uzemljivanje” – Bioenergetika,
• “Centriranje” – Radiks

Konstantnost objekta-tehnike stabilizacije mentalnih predstava

• Konstantnost odnosa-prenošenje ego funkcija kroz identifikaciju i introjekciju i metakognitivnu edukaciju – psihoanaliza
• Trening veština samoregulacije – Biofidbek, autogeni trening…
• “Pijaca osobina”, “O.L.I. Protokoli” – O.L.I. Metod
• Tehnike za rad s “konfluencijom”, “Retrofleksijom”, “projekcijom”, “Introjekcijom”, “Ritam kontakata i povlačenja” – Geštalt…

Tolerancija na frustraciju – tehnike podnošenja, razužasavanja, desenzitizacije…

• “Optimalna frustracija, “apstinencijalno pravilo”, frustracija sa empatijom – psihoanaliza,
• Trening tolerancije na frustraciju, kognitivno restrukturiranje, osporavanje zahteva, ideja o nepodnošenju, analiza dobiti i štete… REBT
• “Eksperimenti”, vizualizacija frustrirajuće situacije…Geštalt.

U oviru O.L.I. metoda, radimo na tome da napravimo spisak tehnika iz različitih psihoterapijskih metoda (kao i tehnika koje smo razvili), spisak bazičnih emocionalnih kompetencija sa uzrasnim zadacima, i da povežemo ta dva spiska sugestijama koje se tehnike mogu koristiti za razvoj određenih kompetencija.

Kontakt ispred tehnika

O.L.I. Metod nije tehnologija. Da bi te tehnike stvarno pomogle nekom klijentu da razvije sposobnosti za obradu emocija neophodno je da se one primenjuju kroz dobar, dubok emotivni kontakt sa terapeutom.

O.L.I. metod nije tehnologija za promenu u kojoj je kontakt sporedna stvar.

O.L.I. metod je „full contact“ pristup. Sposobnosti se usvajaju kroz identifikaciju klijenta sa sposobnostima psihoterapeuta, kroz prenos funkcija i takozvano „proceduralno učenje“ (neposredno „preuzimanje“ funkcija obrade emocija).

Nebojša Jovanović
Treći kongres psihoterapueta Srbije
Okrugli sto — “Susret modaliteta: Anksioznost-Kako različiti modaliteti pristupaju anksioznom poremećaju

Literatura:
Jovanović, N., (2013) Sposobnost za ljubav i rad –– O.L.I. Psihodinamska Integrativna Psihoterapija (tom I, tom II), Beoknjiga, Beograd
Senić, R, Jovanović, N. (2011), Strah od života — o anksioznosti i paničnim napadima,Beoknjiga, Beograd