Između ljubavi i mržnje - anatomija ambivalencije

Iz knjige "Razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija
u OLI integrativnoj psihodinamskoj psihoterapiji"
Nebojše Jovanovića

U psihoanalizi se termin ambivalencija koristi da opiše simultano postojanje oprečnih osećanja prema istom objektu (osobi, predmetu, pojavi...). Termin je uveo Paul Eugen Bleuler (1952) na kongresu švajcerskih psihijatara u Bernu, govoreći o šizofreniji. Opisao je simultano prisustvo kontradiktornih osećanja prema objektu ili osobi koje se ispoljavalo u nerazrešivom suprotstavljanju dve oprečne tendencije u ponašanju (kao što je jesti i ne jesti). 

U slučaju „čoveka pacova” Frojd (1909) je već ukazao na to da sukobljavanje ljubavi i mržnje prema istoj osobi može objasniti pojedine osobine opsesivnih misli (sumnju, kompulsivnost). U knjizi „Totem i tabu” Frojd je prihvatio termin. Za njega, ambivalencija potiče iz bazične biseksualnosti ljudskih bića i strukture edipovog kompleksa, što znači da dete može simultano da voli i mrzi svoje roditelje. Frojd termin koristi, u najširem smislu, da bi označio prisustvo u osobi para suprotstavljenih impulsa istog intenziteta. Najčešće je to opozicija između ljubavi i mržnje, koja se često ispoljava kod opsesivnih neuroza i melanholije. U svojim metapsihološkim spisima (1915) on dodaje da je gubitak objekta ljubavi, kroz regresiju, ono što dovodi do izazivanja konflikta ambivalencije (ljutnja na izgubljeni objekt ljubavi).

Karl Abraham je (1927) naglasio intenzitet sadističkih fantazija koje su povezane sa urinarnim i digestivnim funkcijama. Kasnije je (1924) proširio Frojdovu šemu razvoja libida postavkom da se razvoj odnosa sa objektom odvija na dva načina. Prvi način je parcijalna ili totalna investicija u objekt, a drugi ambivalencija. Po njemu, prvi oralni stadijum sisanja je preambivalentan. Dete ne oseća ni ljubav ni mržnju prema objektu (majci). Zatim slede četiri ambivalentna stadijuma. Kasnija oralna faza koja je kanibalistička i u kojoj dete ima potrebu za totalnom inkorporacijom (unošenjem, gutanjem) objekta (griženje dojke... mešavina ljubavi i agresije prema obejektu. Takva ambivalencija rađa prvobitnu krivicu i strah od osvete objekta, što je prepoznato u izreci „setićeš se kad si majku za sisu ujeo” koja se koristi kada se nekome preti osvetom). Zatim sledi ranija analno sadistička faza u kojoj dete ima impulse ka izbacivanju i uništenju objekta („izbaciti loše iz sebe”. U svakodnevnom govoru se to prepoznaje jer se kaže, kada neko verbalno prazni agresiju, da „mnogo sere”, „zasipa svojim sranjima”...) , i kasnija analno sadistička faza u kojoj se javljaju impulsi za konzervacijom i dominacijom u odnosu na objekt („ne dam ti svoje dragocene sadržaje”, „neću da kakim na nošu”, kasnije „ne dam ti svoje emocije”). Nakon toga ide rana faličko genitalna faza povezana sa faličkom agresivnošću, i završava se finalnom genitalnom fazom ljubavi prema celovitom objektu koja je postambivalentna (prevladava ljubav). 

U „Novim uvodnim predavanjima o psihoanalizi” Frojd (1933) je integrisao Abrahamove doprinose. U okviru edipalnog konflikta ambivalencija se razrešava kao neurotični simptom, ili kroz reakcionu formaciju (odbrana od jedne strane ambivalentnog osećanja okretanjem u suprotno) ili kroz pomeranje (pomeranje jedne strane ambivalencije ka drugom objektu). U drugoj teoriji instikata Frojd je ambivalenciju video kao deo bazičnog dualizma instinkata: instinkt života-instinkt smrti.

Za Melaniju Klajn (1935, 1940) ambivalencija je bila ključ u formulisanju njene teorije depresije. Prema njenoj teoriji, u prvoj fazi života odojčeta (paranoidno šizoidna pozicija) dete nema doživljaj majke kao celine, već su njegova iskustva podeljena u dve grupe doživljaja i osećanja se usmeravaju na „parcijalne objekte”. Pozitivna iskustva se odnose na „dobru dojku” prema kojoj se oseća ljubav, a negativna na „lošu dojku” prema kojoj se oseća mržnja. Kada dete počne da spaja svoja doživljavanja majke u jednu celinu, u doživljaj osobe (celog objekta) javlja se depresivna anksioznost (depresivna pozicija). Dete postaje svesno da oseća i ljubav i mržnju prema istoj osobi i plaši se sopstvene destruktivnosti koja bi mogla da uništi majku (kao i destruktivnosti objekta ljubavi u koji projektuje sopstvenu agresivnost). Ako pozitivna osećanja preovlađuju, depresivna anksioznost se može prevazići i javlja se potreba za reparacijom (popravljanjem štete). Kada je konflikt intenzivno suprotnih osećanja isuviše jak, može doći do regresije na preambivalentni stadijum (paranoidno šizoidnu poziciju) korišćenjem mehanizma cepanja na dobre i loše aspekte objekta -”parcijalne objekte”. Melanholija je hiperambivalentno stanje intenzivne borbe između ljubavi i mržnje, dok se šizofrenija može smatrati bazično antiambivalentnim procesom gde se suprotstavljeni impulsi radikalno razdvajaju. To se postiže ili tako što se prema istom objektu, u različitom vremenu, oseća i ispoljava samo jedna strana ambivalentnih osećanja u čistom obliku (ili ljubav, ili mržnja), ili tako što se simultano suprotstavljena osećanja usmeravaju na parcijalne objekte koji su odvojeni, podeljeni (cepa se doživljaj osobe na njene delove koji se vole ili mrze, gubi se doživljaj druge ličnosti kao celine).

Sposobnost tolerisanja koegzistencije ambivalentnih osećanja je jedna od najbitnijih sposobnosti koje razdvajaju normalnost i patologiju. Možda i najbitnija, zajedno sa sposobnošću tolerancije na frustraciju (mada su obe zavisne od uspešnosti procesa neutralizacije, a sve navedene sposobnosti su u bliskoj međuzavisnosti sa razvojem i održanjnjem celovitosti i konstantnosti objekta. Bez celovitosti objekta i nema ambivalencije jer ne postoji objekt-osoba doživljena kao celina). Iz teskobe ambivalencije se može izaći na različite načine, različitim mehanizmima odbrane, ali su oni, uglavnom, „skupi” i vode do nekog oblika patologije. Frojd je smatrao neurozu proizvodom konflikta ambivalencije koji nastaje ili zbog toga što su i ljubav i mržnja intenzivne, ili zato što su podjednake snage, ili je kombinacija oba faktora. U psihoterapijskom procesu bi bilo veoma korisno ako bi se mogla odrediti ne samo sposobnost klijentove tolerancije na frustraciju, već i njegova sposobnost tolerancije na ambivalenciju.

Nediskriminativno korišćenje termina ambivalencija za bilo kakvu vrstu konflikta ili pomešanih osećanja nije svrhovito. Ali, i restrikcija korišćenja termina samo na koegzistenciju ljubavi i mržnje prema istom objektu isključuje bitne aspekte ambivalencije kao termina koji označava simultano postojanje oprečnih osećanja prema istoj osobi. Kada koristimo termin „ljubav” kao generički, onda on može da pokriva širi opseg osećanja pozitivnog kvaliteta. Kada govorimo o roditeljskoj ljubavi, onda govorimo da ona uključuje negu, brigu, zainteresovanost, divljenje, ponos, privrženost...Tako i termin „mržnja” ne treba posmatrati globalno, već kao jedan kontinuum osećanja od nedopadanja, nezainteresovanosti, odbojnosti, ljutnje... do mržnje. Sledeći ovaj način razmišljanja, možemo govoriti o prethodnicima ili derivatima polarnosti ljubav-mržnja. Tim derivatima se, kod odraslih osoba, može pripisati koegzistencija osećanja zavisti i zahvalnosti u transfernim relacijama; ili simultana aktivacija želja da se ceni ili idealizuje neko, sa jedne strane, i da se optužuje ili obezvređuje sa druge strane. Česta koegzistencija divljenja i straha prema istoj osobi pripada ovde, posebno ako analitičar otkrije da je strah projekcija hostilnih želja.