IZVOD IZ KNJIGE „SPOSOBNOST ZA LJUBAV I RAD I OLI INTEGRATIVNA PSIHODINAMSKA PSIHOTERAPIJA.

Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

Inicijativa i kapacitet za rad

Definisali smo inicijativu kao sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to, da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad “prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene”…

Inicijativa i preduzetništvo (proaktivnost) su najčešće teme u publikacijama vezanim za poslovnu psihologiju, edukacije menadžera, rukovodilaca…Zaposleni sa zrelom sposobnošću za inicijativu je „blago“. To blago je, na žalost, retkost (za takve kadrove se „otimaju“ kompanije, koristeći usluge takozvanih „head hunting“ agencija koje posreduju u prelascima iz jedne u drugu kompaniju). Osobi koja ima zrelu sposobnost za inicijativu ne morate reći sve što je potrebno da radi. Ona će to pronaći sama, osmisliti, planirati, pokrenuti i sprovesti (poštujući kodekse posla kojim se bavi, poslovne etike, poštujući interese organizacije u kojoj radi). Zrela inicijativa podrazumeva i kapacitet za uzajamnost.

Bazične vrline ili veštine koje su uključene u inicijativu su osećanje svrhe i usmerenost, sposobnost donošenja odluka, sarađivanje sa drugima i vođenje drugih, sposobnost da se definiše lično usmerenje i ciljevi, sposobnost da se preduzme inicijativa i prikladni rizici (Erikson, 1985). Sposobnost za inicijativu sa sobom nosi realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti.

Kreativni proces rada nije domaći zadatak u kojem je jasno definisano šta ko treba da radi i za čije je rešavanje dovoljna dobra volja. Nema „dobrog recepta“ za kreativan rad, i nije dovoljno biti poslušni dobrovoljac da bi se ostvario i razvijao kreativni radni proces. To je dovoljno za repetitivni i dobro struktuirani rad, koji ne zahteva proces rešavanja problema i osmišljavanja boljih rešenja. Svaki proces rada u kojem se nešto razvija podrazumeva stvaralaštvo, a nema stvaralaštva bez inicijative. Svedoci smo toga da mnoge oblasti ljudskog rada preuzimaju mašine. Mašine, međutim, rade pod zadatim programima. Ne mogu da generišu ništa novo „iz sebe“. Rad osobe sa zrelom sposobnošću za inicijativu ne mogu zameniti uređaji. Sposobnost za inicijativu čini rad ekskluzivno ljudskim kapacitetom.

Govorimo, međutim, o zreloj sposobnosti za inicijativu. Kao i volja (i ostale bazične emocionalne sposobnosti o kojima smo govorili) čovek može razviti i nezrele oblike inicijative, koji mogu umanjiti njen kapacitet za rad i svrhovitost rada. Osoba može pokretati i aktivnosti koje nisu razvojne za nju ili druge ljude (organizaciju, društvo, čovečanstvo). Inicijativa, takođe, može imati obrnuti smer.

Govorili smo o dva osnovna faktora koji utiču na razvoj ove sposobnosti – nuklearnom selfu (koji se razvija modifikacijama, sazrevanjem „grandioznog selfa“ – bazičnih ambicija osobe, i „idealizovanog roditeljskog imaga“ – bazičnih ideala osobe, povezanih sa talentima i sposobnostima sa kojima se osoba rađa) (Kohut, 1977) i razvoja seksualnosti ka prevazilaženju Edipovog kompleksa i genitalnom primatu, što omogućava sposobnost za uzajamnost (Erikson, 1985). Problemi u razvoju ova dva faktora, na specifičan način, utiču na razvoj sposobnosti za inicijativu i zrelu sposobnost za rad.

Napomenuli smo već da je Erikson (1985) govorio o tome da razvojni zastoji mogu ići u dva smera – maligniteti (premalo nečega) i maladaptacije (previše nečega). Kada je u pitanju inicijativa, razvoj mogućih devijacija izgleda ovako:

Oba faktora, razvoj narcističkog sektora ličnosti i razvoj seksualnosti, mogu uticati na formiranje specifičnih maligniteta ili maladaptacija inicijative, a time i maligniteta i maladaptacija kapaciteta za rad. Naravno, na razvoj inicijative utiče i razvoj objektnih odnosa i razvoj ego snaga (u ovom radu se trudimo da prikažemo razvoj bazičnih sposobnosti iz perspektive sve četiri psihoanalitičke psihologije. Uticaj objektnih odnosa i razvoja ega na inicijativu prikazaćemo kroz uticaj bazičnih sposobnosti na inicijativu i kapacitet za rad).

Ono što bitno razlikuje zrelu sposobnost za inicijativu od njenih maladaptivnih formi je kapacitet za uzajamnost, svrhovitost – usmerenost aktivnosti ka individuaciji i aktualizaciji vrednosti, kapacitet za realnost. Nedostaci u razvoju bazičnih sposobnosti utiču na „sakaćenje“ sposobnosti za inicijativu u nekoj od ovih osobenosti.

Osnove uzajamnosti grade se u najranijem periodu života i dostižu svoje zrele forme dostizanjem genitalnog primata. Kvalitet uzajamnosti, građen kroz razvoj celovitosti i konstantnosti objekta, razvijanje tolerancije na frustraciju i prevazilaženje ambivalencije, u velikoj meri određuje kasnija detetova doživljavanja u edipalnom periodu -”pelcuje” dete za iskušenja falusnog stadijuma razvoja(stvaranje defanzivne falusne organizacije ličnosti -nedostatak uzajamnosti i razvoj faličke, intruzivne inicijative). Takođe, kvalitet empatičnosti sredine i razvoj struktura nuklearnog selfa omogućuju dobar balans u narcističkom sektoru ličnosti, zrelo samopoštovanje, i imunizuju osobu od opasnosti patoloških formi narcizma koje uništavaju kapacitet za uzajamnost i vode do razvoja narcističke inicijative, čiji je osnovni cilj podržavanja nerealnog, arhaičnog grandioznog selfa, bez obaziranja na interese drugih.

Svrhovitost, kao osobenost zrele inicijative, takođe je određena ravojem bazičnih emotivnih sposobnosti. Defekti u sposobnosti za neutralizaciju, celovitosti, konstantnosti objekta, toleranciji na frustraciju…ne dozvoljavaju razrešenje ambivalencije i neambivalentno usmeravanje ka separaciji, individuaciji i samoaktualizaciji. To utiče na gubljenje inicijative ili na menjenje njenog smera. Zrela sposobnost za rad je usmerena prema sticanju samostalnosti i samozaštiti (govorili smo o proširivanju kruga koji obuhvata zaštita – zaštita i poboljšanje uslova života za sebe, voljene osobe, porodicu, grupe kojima pripadamo, društvo, čovečanstvo…). Inicijativa se usmerava na pokretanje aktivnosti koje vode nekim oblicima manipulacije, održavanje simbiotičnosti i oblika parazitiranja na drugima. Na taj način, gubi se i izvorna svrha procesa rada. Osoba može pokretati brojne aktivnosti sa motivacijom da pokaže svoju grandioznost, simbolično, kroz rad, prikažu njenu svemoć, veličnu i moć njenog polnog organa, bogolikost…ali, to nije svrha zrelog kapaciteta za rad.

Kapacitet za realnost, kao osobenost zrele inicijative, ozbiljno je oštećena defektima u neutralizaciji, celovitosti ili kontantnosti objekta, defektima u razvoju narcističkog sektora i tolerancije na različite oblike frustracije. Sve odbrambene funkcije koje su zamena za razvoj bazičnih emotivnih psosobnosti vode do falsifikovana unutrašnje i spoljašnje stvarnosti. Osoba bez dobrog kontakta sa stvarnošću može pokretati brojne „sumanute“ inicijative koje su osuđene na propast (jer nisu bazirane na realističnom testiranju realnosti) ili vode ka štetnim posledicama za razvoj same individue i njene radne okoline.

Smer i pravac inicijative i kapacitet za rad

Ljudski rad, pored osnovne funkcije – obezbeđivanja uslova za život, samozaštite i zaštite grupa kojima pripadamo, ima i druge psihološke funkcije. Kroz proces rada ljudi zadovoljavaju različite psihološke potrebe. Potrebe za druženjem, pripadanjem grupi, prihvaćenošću, potrebe za samoaktualizacijom, realizacijom sopstvenih potencijala, talenata, ostvarivanjem nekih ideala, sublimirano zadovoljenje nagonskih potreba – libidinoznih i agresivnih, održavanje narcističke ravnoteže (slike o sebi, idealizovane roditeljske slike)…Postoje i značajne individulne razlike u tome koje psihološke potrebe, i u kom stepenu, ljudi zadovoljavaju kroz rad.

U delu teksta u kojem smo govorili o inicijativi i motivaciji iz ugla četiri psihoanalitičke psihologije napomenuli smo da se inicijativa (i motivacija) mogu kretati u dva smera (ka individuaciji ili od nje) i četiri pravca (zadovoljenje nagona, ka objektnim odnosima, zadovoljenju Ego potreba i uspostavljanju narcističke ravnoteže). Smer inicijative, u velikoj meri, određuje zrelost sposobnosti za rad (osobu čini manipulatorom ili aktualizatorom), dok hijerarhijska organizacija pravaca inicijative daje specifičnu boju načinu na koji osoba radi. Iako smo dosta toga rekli o nezrelim motivacionim faktorima koji narušavaju kapacitet osobe za rad i saradnju, treba istaći da nema lošeg pravca ili motivacione grane, već samo nezrelih načina na koje osoba pokušava da zadovolji te psihološke potrebe kroz rad. Da vidimo, ukratko, kako su četiri psihoanalitičke psihologije videle psihodinamiku motivacije za rad.

Psihologija nagona i motivacija za rad

Frojd (1930/1961) je motivaciju za rad video u principu zadovoljstva – zadovoljenju instikata. Rad je put ka zadovoljstvu, ali taj put može biti i naporan i bolan. Na pitanje zašto se rad često doživljava kao bolni proces koji treba izbegavati, i zašto nekim ljudima rad pričinjava zadovoljstvo, Frojd je odgovorio da je razlog tome što rad zahteva ispunjavanje tri psihološka uslova: 1. zauzdavanje instikata, 2) napuštanje zadovoljstava vezanih za igru i detinjstvo i ulaženje u život vođen principom realnosti 3) napuštanje slobode povezane sa detinjstvom. Frojd je smatrao da je, za osobu koja nije u stanju da ispuni ta tri uslova, rad suviše bolan i da će ga uzbegavati. Ona neće imati priliku da uživa u radnim ostvarenjima jer ne može da odloži zadovoljstvo i podnese nužnu patnju koju rad zahteva. Da bi ispunila prvi zahtev, osoba mora da neutralizuje instiktualne energije ili da ih sublimira, zameni ciljeve i načine zadovoljavanja u drušveno prihvatljive, usklađene sa normama zajednice. Mora da se odrekne detinje omnipotencije (svet se okreće oko mene) i da napusti parcijalne seksualne nagone (pregenitalne), edipalne objekte…da zameni princip zadovoljstva principom realnosti. Ako to učini, osoba može da uživa u radu. Ona prihvata realnost radnog okruženja u kojem radi, strukturu, pravila…(kao što i dete odrastanjem nauči da prihvati pravila grupe vršnjaka kako bi moglo da se igra sa njima. Dete koje ne može da podnese da “nije sve po njegovom” nije u stanju da se uključi u igre vršnjaka.) Kao što dete mora da prihvati autoritet roditelja i ograničenja koja taj autoritet nameće, odrasla osoba mora da prihvati autoritet društva, radnog okruženja, pretpostavljenih…kako bi mogla da učestvuje u procesu rada koji je socijalna aktivnost. Izbegavanje rada kod odrasle osobe Frojd vidi kao produžetak nemogućnosti da se prihvate roditeljske figure, kao nemogućnost identifikacije sa njima, i kao nastavak edipalne borbe protiv ograničenja koja nameću roditeljski autoriteti. Da bi osoba mogla da uživa u radu i bude ispunjena njime, mora da se odrekne infantilne slobode, slobode zadovoljavnja nagona bez ograničenja. To je cena koju moramo da platimo da bismo mogli da volimo i radimo u civilizovanom društvu. Tek nas rad, kroz prihvatanje i internalizaciju ograničenja, dovodi do zadovoljstva.

Kapacitet za rad, posmatran iz ovog ugla, uključuje sledeće sposobnosti:

1. Kapacitet da se libido okrene ka spolja, odvoji od narcizma.
2. Kapacitet da se deseksualizuju i deagresivizuju (neutralizuju, sublimiraju) instikti.
3. Kapacitet da se održi snažna identifikacija sa liderom.
4. Kapacitet da se uđe i postane član neke grupe.

Prva stavka, okretanje libida od narcizma ka spoljašnjim objektima, implicira da je rad oblik libidinoznog povezivanja (sa ciljem, radnom okolinom), oblik ljubavi (ili seksualnosti u širokom smislu kao što je Frojd definisao). Frojd je pridao podjednaku važnost libidinalnom povezivanju sa ciljevima rada i povezivanju sa radnom okolinom. Mogućnost doživljavanja zadovoljstva u radu sa drugima podrazumeva doživljaj osobe da je deo neke grupe, društva, kulture, i da daje doprinos svojim radom dobrobiti grupa kojima pripada. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo u radu povezano je sa kvalitetom zajedništva koje osoba oseća u odnosu na svoje radno okruženje. Ako radno okruženje ne pruža mogućnost za razvoj osećanja zajedništva (ili je osoba nesposobna da to doživi), energija se povlači iz objekta, iz spoljašnje sredine, i investira u narcizam (gledam samo svoja posla, svoju korist…) ili dolazi do agresivnih odigravanja (maltretiranje neke manjine u organizaciji, odsustvovanja, zabušavanja, konflikata sa autoritetom, alkoholizma…)

Neutralizacija i sublimacija seksualnih i agresivnih instikata podrazumeva da je osoba, kroz proces rada, u stanju da netralizuje seksualnu ili agresivnu energiju (pretvori je u radnu energiju za rešavanje problema, radnih zadataka) ili da je preusmeri sublimacijom na neka rafinirana ponašanja (iako je libido ili agresija u njihovoj osnovi). Kroz ta ponašanja ona ne zadovoljava direktno nagon, već njegove visoko socijalizovane derivate. Kako to izgleda? Kako, na primer, neko ko radi birokratski posao, zatrpan papirima po ceo dan, sublimira svoj seksualni ili agresivni nagon? Može izgledati da osoba na takvom poslu ima mnogo manje mogućnosti za sublimacije nego, recimo, fudbaler, neko ko se bori za medalje, ili policajac…Ali, ako bismo ubacili neku “skrivenu kameru” i ispitali šta taj službenik radi po ceo dan, mogli bismo videti da ima puno mogućnosti za zadovoljavanje takvih impulsa. Svako ko je radio u kancelariji sa ljudima zna da socijalna komunikacija igra veliku ulogu u zadovoljavanju raznih nagonskih impulsa. Impulsi seksualne ili agresivne prirode mogu se zadovoljavati kroz intimne kontakte, nadmetanje, diskusije, ogovaranja, sadističke verbalne napade na kolege ili pretpostavljene, “masne viceve” ili dosetke koje aludiraju na seksualne sadržaje (takozvani “kancelarijski” ili “sindikalni” humor)…sve su to socijalizovana ponašanja kroz koja se mogu zadovoljavati najprimitivniji impulsi. Svaki posao ima neku svoju priliku za regresiju, za zadovoljenje impulsa “ispod žita”, na socijalno prihvatljiv način. Rad bez takvih mogućnosti ljudi doživljavju kao teško ograničavajući (posebno ako rade na nekim birokrtskim poslovima koji, sami po sebi, ne pružaju dovoljno mogućnosti za sublimaciju). Zato mnoge kompanije uvode razne zajedničke aktivnosti, fizička vežbanja, proslave, zabave…

O identifikaciji sa liderom Frojd (1912-13/1953) je govorio kroz svoj topografski model psihe (1923) sugerišući da kroz razrešenje Edipalnog kompleksa (1924) dolazi do pomeranja kateksi (emocionalnih investicija) sa roditelja na druge roditeljske figure – autoritete i do formiranja zrele savesti-super ega. Identifikacija sa roditeljskim autoritetom je značajna za razumevanje odnosa zaposlenog prema poslu. Kapacitet za rad i korišćenje rada kao sublimirane aktivnosti, funkcija je koja prositiče iz sposobnosti zaposlenog da napusti svoje edipalne emocionalne investicije i zameni ih investicijama u simbolične predstavnike roditeljskog autoriteta (nadređene, autoritete u nekoj oblasti rada kojom se bavi, autoritet kompanije, struke…). Zapravo, to znači da se odrekne infantilne vezanosti za autoritet roditelja i razvije zreo odnos prema autoritetu, odnos poštovanja (ne i zavisnosti, slepe poslušnosti, autoritarnosti, niti suprotstavljanje autoritetu samo zato što je nadređen i što je, time, reprezent roditeljske figure).

Mehanizam identifikacije je, po Frojdu, ključan i za odnos između lidera i grupe. Taj proces podrazumeva inkorporaciju ličnosti lidera, ili nekih njegovih voljenih osobina u ego ideal sledbenika (zaposlenih, članova grupe koju vodi). Kohezija grupe se stvara tako što svi članovi introjektuju isti objekt u svoj ego ideal (lidera grupe), a potom se identifikuju jedni sa drugima. U stvaranju te dinamike grupe učestvuje i zavist i mehanizam reaktivne formacije protiv zavisti. Svaki član grupe bi voleo da bude miljenik idealizovane roditeljske figure, ili da je zameni, preuzme mesto…što dovodi do mešavine libidinoznih i agresivnih poriva između članova grupe i grupe i lidera. Reakcija na strah i zavist je potiskivanje tih osećanja i stvaranje reaktivne formacije kao odbrane, kroz formiranje normi jednakosti, međusobnog uvažavanja, kako bi se izbegla osećanja ljubomore i zavisti. To implicira da su odnosi između lidera i grupe i između članova grupe ambivalentni. U raspravi o ljubavi videli smo da su sve pregenitalne forme ljubavi ambivalentne. Objekt se doživljava kao deo sebe, ljubav i mržnja su izmešane, sve dok se ne dostigne genitalni stadijum razvoja i prevaziđe ambivalencija. U stepenu u kojem je razvoj osobe zastao na tim prethodnim stadijumima razvoja, odnos prema lideru će biti ispunjen tim mešavinama ljubavi i mržnje, što će imati uticaj na kapacitet za rad i odnos osobe prema radu.

Ana Frojd (Freud, A., 1946) je doprinela razmevanju odnosa prema lideru uvođenjem pojma identifikacije sa agresorom. Identifikacija sa agresorom, zajedno sa projekcijom sopstvenih agresivnih impulsa u nadređenog, omogućava podređenom da se brani od submisivne i mazohističke pozicije tako što projektuje sopstvene agresivne porive u lidera, a potom se identifikuje sa njim unoseći kriticizam kojem je izložen u svoj super ego. Time što postaje sličnija agresoru, osoba ima više šanse da mu se dopadne i da stekne njegovo odobravanje i naklonost. Ovaj mehanizam objašnjava izvesne aspekte odnosa osobe prema radu, preteranu savesnost, preteranu samokritičnost, kao i agresivan stav prema podređenima u procesu rada.

Frojd je (Freud, S. 1931) razvio i tipologiju lidera razlikujući tri tipa lidera. Prvi je erotički tip, osoba koja je okupirana time da bude voljena, koja se plaši napuštanja, gubitka ljubavi, i koja je zavisna od svojih objekata. Drugi tip lidera je opsesivni tip, koji je kontrolisan od strane svog super ega, vođen ansioznošću koju stvara njegova savest, više krivicom nego strahom od gubitka ljubavi. On je više zavistan od svojih unutrašnjih ideala nego od drugih ljudi. Treći je narcistički tip, koji je opisan uglavnom u negativnim terminima. Takva individua nije otvoreno zavisna od drugih, niti oseća mnogo konflikata između ega (osećaja sebe) i super ega (internalizovanih ideala). Frojd sugeriše da su lideri najčešće narcističnog tipa, i da funkcionišu kao lideri zbog svog kapaciteta za harizmu, agresivnost i nezavisnost. Ističe i to da se retko sreću čisti tipovi, i govori o različitim kombinacijama. Idealni lider bi, prema njemu, bila osoba sa mešavinom sva tri tipa – osoba u harmoniji sa sobom (različitim aspektima sebe), sposobna da voli i da bude voljena, i vođena sopstvenim idealima. Frojd nas, ovim, uvodi u prepoznavanje motivacionih pravaca inicijative (spajajući objektnu u nagonsku motivaciju u erotički tip. Opsesivni objašnjava takođe kontrolom nagona kojom upravlja super ego.). Možemo, u njegovim opisima, prepoznati i razumevanje nerazvijenih oblika motivacije (gde je smer ka simbiozi) od razvijenih motivacionih pokreta usmerenih ka separaciji i individuaciji. On naglašava da je stepen u kojem jedan tip liderstva nadjačava drugi određen pojačavanjem jedne strane na račun druge motivacione linije ličnosti.

Ulaženje u grupu i postajanje članom grupe. Od posebnog značaja za razumevanje psihodinamike neke radne organizacije su Frojdove studije psihologije grupe. On je istakao da rad sa drugima u socijalnom okruženju pruža velike mogućnosti za zadovoljavanje psiholoških potreba kroz članstvo u grupi. Kapacitet osobe da uđe u grupu i postane član grupe zavisi od njegove sposobnosti za identifikaciju sa grupom, jer je identifikacija bazični mehanizam funkcionisanja grupe. Identifikacija je snaga koja održava kohezivnost grupe i suprotstavlja se agresivnim porivima koji teže raspadanju grupe.

Dakle, osnovna ideja teorije nagona je da se kroz rad instikti zadovoljavaju na sublimirani način. To zadovoljavanje može doći kroz simboličke aktivnosti i vrednosti koje rad predstavlja, kroz nesvesne fantazije povezane sa radom. Rad ispunjava dve psihičke funkcije: obezbeđuje kontekst za pražnjenje libidinalnih i agresivnih impulsa, i drži ljude zajedno (omogućava libidinalnu povezanost). Do pražnjenja instiktivnih energija može doći kroz radne aktivnosti i sredstva rada i kroz veze formirane sa osobama u radnom okruženju. Klasično psihoanalitičko viđenje je da osoba održava povezanost sa radom samo ako on pruža mogućnost instiktualnog zadovoljenja. Zadovoljenje se može postići kroz radne aktivnosti i radne uloge. Pored Frojda, i drugi autori su analizirali načine na koji se instiktivne potrebe mogu sublimirano zadovoljavati kroz radne aktivnosti i uloge.

Sachs (Sachs, H. 1933) je, govoreći o funkciji oruđa za rad, napomenuo da ona često imaju falički karakter (bodu, seku, probijaju, obrađuju…) i da sam rad sa tim oruđima može simbolički da predstavlja seksualni akt (na primer, „duboko je zaorao plodnu zemlju, oplodio je sejanjem…“). Roheim (Roheim, G. 1943) je analizirao nesvesni značaj profesije nalazeći, na primer, da vojnici oživljavaju svoje destruktivne fantazije o uništavanju tela i ulaze u edipalne fantazije, advokati proživljavaju kroz posao unutarpsihičku borbu između super ega i ega, borbu između zabrana i instiktualnih potreba, naučnici zadovoljavaju svoje voajerističke potrebe otkrivajući tajne spoznaje (kao zadovoljenje potrebe za posmatranjem „roditeljske tajne“ ili „primalne scene“ – seksualnog akta roditelja), slikari i vajari zadovoljavaju analne potrebe (igraju se sa fecesom, prljaju do mile volje). Ulaganje energije u rad najbolji je od svih dostupnih metoda za absorbovanje i sublimiranje i agresije. Dokaz toga možemo videti u poslovima gde se psihička tenzija umanjuje kroz simbolički značaj koji posao ima. On razmatra psihičko zadovoljstvo koje osoba dobija iz zanimanja koja predstavljaju neku vrstu borbe ili napada na neki objekat i okolinu (poljoprivrednik, mesar, hirurg…) ili kako oralna agresija može biti zadovoljena kroz predavanje, podučavanje, pevanje, govorništvo; ili kako se analno zadovoljenje može izvući iz sakupljačkih poslova, bankarstva, kolekcionarstva… Pored sublimiranih zadovoljavanja instiktivnih poriva kroz oruđa za rad i radne aktivnosti, napomenuli smo da ona, prema teoriji nagona, mogu doći i kroz aktivnosti koje su povezane sa poslom, radne uloge, status, i simbolizam koji je povezan sa organizacijom u kojoj osoba radi.

Brenner (Brenner, C. 1982.) je sugerisao da su svi profesionalni izbori rezultat kompromisne tvorevine. Izbor profesije je povezao sa mogućnostima koje ta profesija pruža za redukovanje konflikata iz detinjstva vezane za derivate nagona koji izazivaju anksioznost ili depresivnost. Tako on vidi izbor profesije kao mešavinu ispunjenja želja (zadovoljenja derivata nagona), tenzije povezanih sa tim nagonskim derivatima u vidu anksioznosti i depresivnih efekata, i odbrana čiji je cilj da umanje ili eliminišu nezadovoljstvo. Funkcija profesije kao kompromisne tvorevine nije u tome da eliminiše psihički konflikt, već da omogući zadovoljenje nagona tako što ih menja u subliminatorne oblike kroz koje je zadovoljenje moguće.

Psihoanalitičko istraživanje problema u radu otpočelo je s Ferencijevim (Ferenci, S. 1926.) radom “Nedeljna neuroza“ u kojem on govori o tome kako uključivanje u rad štiti od instikata i sprečava neurotične poremećaje. Ferenci je smatrao da se neurotičarima rad, u velikoj meri, služi u odbrambene svrhe i da, kada je neurotična osoba suočena sa neaktivnošću, zbog bolesti ili nekog drugog razloga, dolazi do provale neuroze ili do pogoršavanja postojeće neuroze. Ako je sublimacija kroz rad blokirana, dolazi do regresivnog ponašanja. Kada je energija instikata absorbovana kroz rad, onda rad postaje objekt zadovoljstva, a ne neprijatelj instikata. Rad se tada doživljava kao način pražnjenja instikata i zadovoljavanja i nije u suprotnosti sa principom zadovoljstva. Rad može biti i ono što nas energizuje i prazni energiju (kao i seksualnost i agresivnost), i predstavlja neku vrstu „sigurnosnog pojasa“ od neuroze. „Najgori je umor od nerada“, kaže narodna poslovica.

Osoba nesposobna za rad ograničava svoje mogućnosti za sublimaciju i sposobnost da dobije prihvatanje kroz produktivnost (Erikson, 1950) i odvojenost od rada dovodi do dva tipa ponašanja: 1) pojačava napore da se izrazi osećaj seksualne adekvatnosti 2) prethodi povlačenju na rezignirane, pasivne i zavisne stavove. Oba ova odgovora su rezultat „kastracionog udarca“ koji nerad zadaje i koji pojačava svesni doživljaj bezvrednosti i nesvesno osećanje krivice. Krivica povezana sa nezaposlenošću proizilazi iz nesposobnosti osobe da ispuni želje svog ego ideala, ili da zadovolji super ego. Kada se to desi, oslobađa se agresivni instinkt koji se usmerava na frustrirajući objekt (onaj koji uskraćuje posao), na kompaniju, državu, ili na sebe (onda to dovodi do depresivnog stanja). Neispunjavanje zahteva super ega dovodi do osećanja nevoljenja sebe, to jest do gubitka samopoštovanja. I u svakodnevnom govoru možemo videti prepoznavanje da rad igra funkciju pražnjenja instikata i da nedostatak te mogućnosti dovodi do negativnih pojava po pojedinca i društvo. Izrazi kao „Ništa ne radi, pa ne zna šta će od sebe“ ili „dokon je, pa je obestan“, „Đavo vreba dokone“…ukazuju na to da ljudi prepoznaju vrednost rada za mentalno zdravlje i opasnost koju nerad donosi kroz probijanje nesublimiranih nagona.

Gledano iz ugla teorije nagona, vidimo da pražnjenje instiktivnih tenzija kroz proces rada može biti snažna pokretačka sila i izvor inicijative. Kod ljudi kod kojih je dominantni izvor inicijative potreba za pražnjenjem seksualnih i agresivnih nagona, radne aktivnosti su obojene specifičnostima stadijuma razvoja nagona do kojeg je osoba stigla u svom razvoju. Govorili smo o razlici između neurotskog i genitalnog karatera. Za genitalni karakter karakteristična je sposobnost da se radi i voli, dok neurotski karakter ne nalazi adekvatne načine za zadovoljenje svojih nagona, te konstantno trpi od narastajućih potreba i upravo za odbranu od njih, a ne za rad i ljubav, troši najveći deo svoje energije. Još jedna izuzetno značajna razlika između ovih tipova karaktera jeste i u mogućnosti genitalnog zadovoljenja, koja je kod neurotskog karaktera ometena. Inicijativa osobe neurotskog karaktera usmerena je, gledano iz ugla teorije nagona, ka zadovoljenju pregenitalnih oblika seksualnosti (i kočena, u isto vreme, odbranama protiv njih) i praćena pregentialnim oblicima agresivnosti ( i odbranama od njih).

Ako jedna osoba ostane fiksirana na oralnom stadijumu, ona će u čitavom svom ponašanju u procesu rada imati avreziju da bude samostalna i da daje, i težiće tome da drugi rade umesto nje i da se staraju o njoj, da nešto unosi, „upija“. Njena inicijativa će biti usmerena ka parazitiranju i receptivnosti. Pokretaće ponašanja koja su usmerena na kačenje za druge i iskorišćavanje ljudi. Na taj način, kroz proces rada, zadovoljava potrebu za sisanjem, „da se okači na sisu“, da prima. Ili, pak, može doći do obrnutog zadovoljenja potrebe, do identifikacije sa objektom, kada osoba zadovoljava potrebu za hranjenjem tako što hrani druge, što se ponaša prema drugima onako kako želi da se drugi ponašaju prema njoj. U radnom okruženju ona se ponaša kao „velika sisa“. Takve osobe igraju prema svojim objektima ulogu majke hraniteljice. One su uvek plemenite i preplavljuju svakoga svojom pomoću i uslugama. Oralni sadizam se može prazniti kroz proces rada i preteranim govorenjem, sarkastičnim „ujedanjem“ (kroz neke struke, recimo, novinar kritičar, književni kritičar, politički analitičar…), nerazumljivim govorenjem i pisanjem (gde oralna agresija dovodi do fragmentacije misli, od drugoga se očekuje da vari umesto osobe, da je drugi razumeju bez njenog truda da jasno formuiliše ili da se osećaju glupima što ne razumeju.) …Oralni erotizam može, kroz proces rada, nalaziti svoje sublimirane puteve zadovoljavanja kroz razne receptivne aktivnosti kao što su, gledanje, slušanje, „upijanje znanja“, informacija, unošenje nečega što osoba doživljava kao „duhovnu hranu“.

Kod „analaca“, osoba koji su fiksirani za načine zadovoljenja nagona u analnoj fazi razvoja libida, možemo videti da iniciraju uglavnom aktivnosti koje su usmerene ka kontroli (sebe i drugih), ka planiranju (umesto konkretoj akciji), ka sakupljanju, odlaganju…Njene aktivnosti mogu biti praćene tvrdoglavošću i pasivnim oblicima agresivnosti. Smer inicijative je ambivalentan (ide u oba pravca), a kvalitet obojen analnošću. Mišljenje je apstraktno i izolovano od emocija i realnog delovanja, pa su produkti njihovog rada često „suvoparni“. Težiće tačnosti, urednosti, štedljivosti, čistoći (ali i proboju suprotnih ponašanja). Aktivnosti osobe biće prožete visokim stepenom ambivalencije između davanja i uzimanja, pokoravanja (prihvatanja pravila) i inata…Biće skloni da “zaseru” ono što su otpočeli. Radne aktivnosti pružaju mogućnost pražnjenja analnog erotizma i sadizma kroz različite oblike gomilanja (novca, „dobara“) i „produkovanja“ u velikim količinama („stalno nas zasipa svojim sranjima“), kroz zadržavanje i kontrolu protoka informacija („ja posedujem dragocene sadržaje – informacije, i držim ih samo za sebe“). Pedanterija u radu, perfekcionizam, sitničarenje, odlaganje, preterano planiranje bez akcije…sve to mogu biti načini rada koji su kompromisne tvorevine između nagona i odbrana od njih, koje boje radne aktivnosti i inicijative osoba sa fiksacijama na analnom stadijumu.

Falička inicijativa ima smer ka separaciji i individuaciji, ali je njen kvalitet obojen osobenostima falusnog stadijuma (intruzivnost, nedostatak osećaja za uzajamnost, borba za moć…). Radno okruženje pruža brojne mogućnosti pražnjenja i zadovoljavanja faličkog erotizma i sadizma. Osoba na “istaknutom položaju” može iz svoje moći izvlačiti falička zadovoljstva (izreke u svakodnevnom govoru ukazuju na simboličko povezivanje statusa sa faličkim erotizmom: “on je neko veliko mudo” ili “kuronja”…ili ukazuju na faličku degradaciju osoba koje nemaju moć u organizaciji – “ma, koji je on k…. tamo…”. Falički sadizam, i osećaj kastriranosti kad je osoba izložena faličkom sadizmu, ljudi izražavaju kroz izjave tipa: “jebe me šef, pa me rastura” ili “nemam položaj na poslu, pa me jebe ko stigne”… Radne aktivnosti koje su asocirane sa faličkim erotizmom i sadizmom usmerene su na probijanje (“agresivno se probija na tržištu”), dominaciju (“ima agresivan nastup”), osvajanje i moć koja se stiče pobeđivanjem rivala (“sjebali smo ih”), kastriranjem drugih.

Tek genitalnost donosi osećaj za uzajamnost i kapacitet za inicijativu i rad koji je “plodan” (služi prokreaciji, stvaralački je) i koji nosi sposobnost za uzajamnost, deljenje zadovoljstva, empatičnost sa radnom okolinom, sposobnost za timski rad i neambivalentnu saradnju.

Nigde u Frojdovom radu nije naznačeno da Ego ima neku posebnu, autonomnu ulogu u motivaciji za rad. Sve radne aktivnosti su, prema teoriji nagona, derivati instikata i mogu se razumeti jedino u terminima Ida i Super ega, to jest reprisivnih sila socijalne realnosti. Egu nije data adaptivna funkcija, te on ne može da obezbedi čoveku neko zadovoljstvo osim kroz odbrambene funkcije. Tako izgleda da su sve radne aktivnosti u svojoj prirodi odbrambene. Videli smo da su neki sledbenici pokušali da integrišu instikte u kapacitet za rad uvodeći „Radni instinkt“ (Hendrick, 1943) ili „Instinkt za postignućem“ (Lantos, 1943). Rad ispunjava te funkcije odbrane, sublimacije instiktivnih derivata, pražnjenja instikata, ali to nije sve. Da vidimo šta Ego psiholozi kažu o radu, motivaciji za rad i psihičkim funkcijama rada.

Ego psihologija i motivacija za rad

Ego psiholozi su reagovali protiv determinizma instikata umanjujući (ali ne pobijajući) njihovu važnost. Ego nije samo sluga i medijator između Ida (nagona) u Super ega (savesti) već i instanca ličnosti sa samostalnim „izvorom napajanja“, autonomijom i funkcijama (adaptacija na stvarnost, organizacija, sintetička funkcija, regulacija unutrašnje stvarnosti…zapravo ego ima dve osnovne funkcije: inhibicija i organizacija).

Nunberg (1930/31) je dao listu ego funkcija koje se moraju razviti da bi se osoba adaptirala procesu rada: 1) sintetička-integrativna funkcija spoljašnje i unutrašnje realnosti, misli i percepcija (u našem pojmovnom okviru to bi bile funkcije celovitosti objekta) 2) diferencijacija-sposobnost da se diferencira unutrašnja i spoljašnja stvarnost (diferencijacija je jedna od funkcija konstantnosti objekta) 3) testiranje realnosti-kapacitet da se razdvoji percepcija od ideacije (šta je subjektivno, šta objektivno. Gledano iz ugla bazičnih sposobnosti o kojima smo govorili, to je već složenija aktivnost koja obuhvata diferencijaciju spoljašnjeg i unutrašnjeg, mentalizaciju…u funkciji je celovitosti objekta, konstantnosti objekta, neutralizacije i mentalizacije) 4) anticipativna-sposobnost da se orijentiše nečija aktivnost anticipiranjem posledica u budućnosti i da se zaštiti od mogućih negativnih posledica (i ovu sposobnost vidimo kao složenu sposobnost koja zahteva neutralizaciju, mentalizaciju, sposobnost za odlaganje, diferencijaciju sebe od drugih…), 5) racionalna akcija-sposobnost da razmišlja, promišlja, umesto da se odmah preduzme akcija (to odgovara onome što smo nazvali neutralizacija i mentalizacija), 6) Ego interes-sposobnost da se osoba centrira i uspostavi odnos sa spoljašnjim svetom.

Različite profesije postavljaju različite zahteve pred ove ego sposobnosti. Neuspeh u ispunjavanju ovih ego funkcija u procesu rada onemogućiće osobu da savlada i radne zadatke i uklopi se u radnu okolinu, što može rezultirati naporima da se ovlada ovim sposobnostima ili odbrambenim povlačenjem, kako bi se izbeglo osećanje neuspeha, inferiornosti i stida.

Kroz prizmu ego psihologa, rad se vidi kao funkcija kapaciteta ega. Optimalno obavljanje radnih aktivnosti zahteva da postoji energija usmerena ka radu u okviru dela ega koji je oslobođen od konflikata. Rad više nije aktivnost koja se eksluzivno razvija iz borbe između instikata i realnosti, već može imati svoju racionalnu osnovu. Racionalna akcija može biti adaptivna ako zadovoljava nagon, super ego i, simultano, zadovoljava interese ega u datom socijalnom kontekstu. Sa druge strane, iracionalnost ostaje zasnovana na primitivnoj predsvesnoj i nesvesnoj ideaciji kojom upravljaju principi zasnovani na emocionalnoj i nagonskoj osnovi (Hartmann, H. 1958a). Prema Hartmanu i ego psiholozima, ego interesi i zadovoljenje kroz rad su adaptivni ako su energije nagona umanjene (neutralizovane) i ako ego može da stvori balans između različitih psihičkih sistema i između tih sistema i sredine. Racionalni odgovori i racionalne adaptacije na zahteve sredine mogu i da umanje adaptivnost osobe ako postavljaju preterane zahteve pred druge delove ličnosti (čovek nije robot, ne može se adaptirati samo prema zahtevima racia, raditi samo ono što “razum” ili “racionalnost” nalaže…). Može se pokazati da je ono što bi bila racionalna adaptacija na zahteve rada jednostavno pokornost i udovoljavanje. Pokornost izaziva psihički konflikt ako akcija adaptacije koju pokreće ego predstavlja preteran zahtev za druge delove ličnosti (“razum traži mnogo, srce neće…pa nek i propadnem, neću da se povinujem…”).

Hartman vidi zadovoljstvo u radu kao reakciju Ega na sopstveno uspešno funkcionisanja i uspešnu adaptaciju. Instiktivne energije koje su deseksualizovane i deagresivizovane kroz proces neutralizacije dostupne su egu za obavljanje radnih aktivnosti i uspešnu adaptaciju. Zadovoljenja instikata kroz aktivnosti koje su povezane sa radom, preko odbrana kao što je sublimacija, prema Hartmanu, nisu primarne karakteristike rada. Sublimaciju on vidi kao skretanje instikatualnih poriva sa ciljem da oni budu prihvatljiviji egu i super egu (da ih osoba doživi moralnim i korisnim). Kroz rad ljudi razvijaju nove adaptivne obrasce i obrasce zadovoljavanja potreba.

Videli smo da osobe kod kojih je dominantni motivacioni izvor za radne aktivnosti potreba za sublimiranim praženjem nagonskih impulsa biraju i pokreću one aktivnosti u procesu rada koje omogućavaju sublimirano pražnjenje libida i agresija. Stadijum razvoja seksualnosti i agresije odrediće specifične potrebe, odbrane od njih i oblike sublimatornih aktivnosti i zrelost kapaciteta za rad, sposobnost za svrhovitost i uzajamnost u radu. Osobe kod kojih u radu dominira ego motivacija biraće i inicirati uglavnom one radne aktivnosti koje su usmerene na adaptaciju u odnosu na radnu okolinu i zahteve života i koje pružaju mogućnost za uživanje u funkcijama rešavanja problema i adaptiranja, ovladavanja. Međutim, i ego motivacija može imati svoje zrele i nezrele forme. Ljudi kod kojih je dominacija ego motivacije ekscesivna mogu u radu postati „suvi racionalisti“, „pragmatičari“ koji su izgubili balans sa drugim sektorima ličnosti (idom i super egom). Često čujemo opise kao što su: „ma, on je tipičan inženjer, kod njega je sve jasno, pragmatično, logično…ne razume ništa subjektivno, maštu, neke potrebe koje nisu usmerene na praktičnost…“, „on nikada nije detinjast, ne ume da se igra…“, „za njega je praktično isto što i moralno, ono što daje rezultate, što mu omogućava da reši problem, dostigne cilj…to je njemu i etično. Cilj opravdava sredstvo…“. Dominacija ego adaptivnih mehanizama može dovesti do adaptacije koja onemogućava regresiju (koja je često izvor kreativnosti, igre, mašte, što je neophodno u nekim profesijama i kreativnim fazama rada), do preteranog konformizma (kada je on adaptivan u određenom radnom okruženju) i do zamenjivanja savesti praktičnošću. Nezrele forme ego adaptacija koje smo usvojili u detinjstvu mogu ostati fiksirane i ego može težiti da ponavlja dobro uhodane adaptivne mehanizme (i manipulacija je sredstvo adaptacije).

U koliko je ego dobro razvijen, usklađen sa ostalim sektorima ličnosti, i nije ekscesivno dominantan, ali preteže kao motivacioni faktor u radu, imamo osobu koja uživa u funkcijama rešavanja problema, kognitivnim veštinama, sposobnosti prilagođavanja, efikasnosti. Njen kapacitet za rad obojen je ovim motivacionim izvorom. Biraće i pokretati uglavnom radne aktivnosti koje su usmerene na inovacije, nove načine adaptacije na zahteve posla, racionalna rešenja problema, ekonomičnost procesa rada, praktičnost, organizovanost, planiranje, efikasnost…

Teorija objektnih odnosa i motivacija za rad

Kad pokušavamo da shvatimo motivaciju, inicijativu i proces rada iz ugla neke od teorija koje pokušavaju da objasne psihodinamiku rada, nalazimo se u situaciji sliču onoj iz priče o devet slepaca koju pokušavaju da opišu slona. Onaj koji je dodirnuo kljove, opisao ga je kao čvrstog, šiljatog i oštrog. Onome koji je dodirnuo stomak, slon je bio ravan i gladak…i svako je bio uveren u svoju verziju slona. Slon je sve to, i još mnogo toga što se ne može dodirnuti. Kada bi „slepci“ sabrali svoja opažanja, dobili bismo nešto celovitiju sliku tog stvora. Međutim, bitno je da prihvatimo i činjenicu da je svaki „slepac“ delimično u pravu, da se njihove slike ne potiru, već dopunjavaju. Ni teorija nagona, ni ego psihologija ne uspevaju da objasne širok spektar mogućih odnosa koji se formiraju u procesu rada u jednoj radnoj organizaciji. Teorija objektnih odnosa više zadire u to polje, taj deo „slona“. Ona ne bazira formiranje odnosa između ljudi na instiktima (libidu i agresiji) i pruža drugačiju interpersonalnu osnovu za razumevanje rada u organizaciji.

U ovom pristupu, čovek se vidi kao biće koje prvenstveno traži objekt („object seeking“), za razliku od klasičnog psihoanalitičkog shvatanja da je čovek u osnovi biće koje traži zadovoljstvo nagona („pleasure seeking“. Osoba prvenstveno teži zadovoljstvu, a vezivanje za objekt je sekundarno, investiranje emocija u objekt koji pruža zadovoljstvo…“ljubav na usta ulazi“). Takođe, teorija objašnjava psihodinamiku ponašanja i iz ugla modela unutrašnji konflikt-odbrana i iz ugla interakcionog modela odnosa između dve osobe. Usmerena je primarno na izučavanje razvoja sposobnosti osobe za povezivanje sa svojim objektima (osobama ili aktivnostima za koje se vezuje i gradi relaciju). Dok klasična teorija nagona govori da je vrednost objekta za osobu u tome što objekt može da pruži zadovoljstvo, teorija objektnih odnosa nam sugeriše da vrednost zadovoljstvo počiva na sposobnosti da se uspostavi odnos sa objektom. Odnos je ono što nam pruža zadovojstvo, a ne zadovoljenje instikata.

Razlika između teorije nagona i teorije objektnih odnosa je još očiglednija kada je primenimo na istraživanje elemenata procesa rada. Videli smo da klasični psihoanalitički teoretičari vide rad kao odbrambenu aktivnost koja omogućava sublimirano pražnjenje seksualnih i agresivnih poriva (što evidentno postoji u procesu rada). Prema teoretičarima objektnih odnosa, kapacitet za rad se razvija iz detetove povezanosti sa roditeljima, iz odnosa koji počinje sa hranjenjem od strane majke, i čvrstog osećanja zaštićenosti koje dete dobija u odnosu sa oba roditelja. Ako je odnos pozitivan, dovodi do idealizovane predstave ujedinjenih roditelja koja, prema Bowlby-ju (1973), Winicot-u (1965) i Sternu (1985) dovodi do elemenata u kapacitetu za rad kao što su: povezanost (privrženost), kompetencija-ovladavanje i radoznalost. Ova škola primarni naglasak stavlja na važnost odnosa koji individua ima sa svojim aktualnim (spoljašnjim) i fantaziranim (unutrašnjim) objektima. Podsetimo se, termin objekt se koristi radije nego termin osoba, jer objekt odnosa ne mora biti samo osoba, već to može biti organizacija, grupa, ideja, simbol, profesija, ili, posebno u ranom detinjstvu, deo sopstvenog tela. Ključna razlika između teorije objektnih odnosa i teorije nagona u shvatanju procesa rada proizilazi iz sledećeg: osoba pre svega traži objekt, a ne zadovoljenje instikata. Seksualnost i agresija se više ne vide kao oblici pražnjenja nagona, već kao jedni od brojnih načina na koje osoba odgovara na potrebu da bude povezana sa drugim objektima kao što su ljudi, rad, organizacije…Posebno je rad Melanie Klein uveo psihoanalizu u taj interpersonalni svet.

Za razumevanje kapaciteta za rad i funkcionisanja osobe u nekoj radnoj organizaciji najznačajniji su uvidi Melanie Klein o tome kako osoba opaža spoljašnju i unutrašnju stvarnost. Da bismo razumeli efekte nekog iskustva na osobu, prvo moramo razumeti njeno unutrašnje stanje (anksioznosti na koje je osetljiva) i koje su to spoljašnji uticaji koji, u određenoj razvojnom periodu, izazivaju bol ili zadovoljstvo. Evidentno je da iskustvo gladi nije isto za desetomesečno dete i tridesetogodišnju odraslu osobu. Individua opaža spoljašnji svet u skladu sa svojim brigama, i iskustvo sa spoljašnjim svetom može neke ansioznosti umanjiti, a druge povećati. Tako i radno okruženje može imati značajan uticaj na psihodinamiku zaposlenog. Na poslu, u radnoj organizaciji, zaposleni može projektovati ili pomerati svoje unutrašnje konflikte na radne aktivnosti ili objekte i tako kontrolisati unutrašnju realnost rešavajući konflikte spolja (ako osoba izbaci unutrašnju scenu napolje, reši neki sukob spolja, nastaje mir i na unutrašnjoj sceni). Tako je rad viđen kao pokušaj da se ovlada unutrašnjim konfliktima i anksioznošću povazanom sa njima.

Projekcija i pomeranje unutrašnjih konflikata na spoljašnju stvarnost je, prema Kleinovoj, zdrava za individuu iz nekoliko razloga. Prvi je što se unutrašnji konflikt, koji se pasivno podnosi, pretvara u spoljašnji koji se može aktivno kontrolisati i prevladati. Na primer, kroz rad osoba može pomeriti neki svoj unutrašnji konflikt na neki aspekt posla ili na neki interpersonalni odnos koji ide uz taj aspekt rada, i tako bolje ovladati unutrašnjim konfliktom. To je nešto slično mehanizmu koji koriste deca kad odigravaju svoje unutrašnje konflikte kroz igru (igrajući se doktora, škole, mame i tate…ili ovladavaju anksioznošću kroz neku uspešnu kreaciju). Izjave nekih pisaca, na primer, o tome kako misle da bi poludeli kad ne bi pisali, ukazuju na mehanizam eksternalizacije unutrašnjeg konflikta i njihovo držanje pod kontrolom na taj način. Jedna od važnih psihičkih funkcija rada je ovladavanje unutrašnjim konfliktima i ansioznošću povazanom sa njima. Ta funkcija zahteva recipročnu vezu između osobe, njenih unutrašnjih, fantaziranih objekata, i spoljašnje sredine, a rad prestavlja neku vrstu prenosnika, povratne sprege. U osnovi te sprege su dve psihičke konstelacije koje se razvijaju iz dva tipa anksioznosti. Klainova ih je nazivala progoniteljska i depresivna anksioznost. Već smo govorili o paranoidno šizoidnoj i depresivnoj poziciji i mehanizmu cepanja, ali ćemo ih se sada podsetiti u kontekstu procesa rada.

Progoniteljska ankioznost je paranoidne prirode (karakteristična za paranoidno šizoidnu fazu razvoja i mehanizam cepanja koji je Klajnova nazvala šizoidnim procesom) i do nje dolazi kada neki spoljašnji objekt (doživljen kao loš, opasan, progoniteljski…obično je to posledica projekcije vlastite agresivnosti u spoljašnji objekt) uđe u ego i nadjača ili uništi idealni unutrašnji objekt ili self („uništi dobro u nama“) izazivajući anksioznost i svesne strahove kao što je paranoja (Segal, 1964). Da bi ovladala tim strahovima, osoba koristi odbrambene mehanizme. Prvi „stubovi odbrane“ su introjekcija i projekcija, koji se koriste simultano kroz proces cepanja. Taj proces može imati dva oblika. Prvo se podeli objekt na dobre i loše delove. Potom se, u jednoj od dve varijante, projektuje dobar objekt napolje da bi se sprečilo njegovo uništenje iznutra i osećaj osobe da je u njoj nadvladalo loše koje je praćeno i osećanjem krivice. Dobro je sigurnije kad je napolju, u drugima. Potom osoba može introjektovati spoljašnje progonitelje i poistovetiti se sa njima (skloniti ih tako iz spoljašnjeg sveta u sebe). Pozicija koja iskrsava iz tog mehanizma je „drugi su dobri, ja sam loš“ (ali, pošto dobro nije u meni, ne može biti uništeno iznutra). Međutim, ako se osoba nesvesno bori protiv takvog iskustva, ona može upotrebiti i obrnuti mehanizam i braniti se projektovanjem lošeg u spoljašnju sredinu i onda introjektujući dobro u sebe. Tako nastaje pozicija „ja sam dobar, drugi su loši“ (U transakcionoj analizi su opisane te pozicije: „Ja sam o.k.-ti si o.k.“, „Ja sam o.k.-ti nisi o.k.“, „Ti si o.k.-ja nisam o.k.“ i „ja nisam o.k.-ti nisi o.k.“ koje se oslanjaju na psihodinamiku prikazanu od M. Klein). Osnova anksioznosti je, dakle, povezana sa potrebom da se dobri i loši objekti drže odvojeno, kako loši ne bi ugrozili dobre (o ovim mehanizmima smo detaljnije govorili u poglavlju o celovitosti objekta).

Ako je progoniteljska anksioznost prevelika, odbrana introjekcijom će biti inhibirana i osoba neće moći da održi osećaj da ima u sebi dobre idealizovane objekte i da može da se oslanja na njih. Tada sve objekte doživljava kao progoniteljske („ja sam loš-ti si loš“) i ima teškoće da uspostavi odnose u procesu rada. Ako je progoniteljska anksioznost nepodnošljiva, razvoj se može fiksirati na paranoidnom nivou, što povećava mogućnost da se drugi ljudi ne doživljavaju kao celovite osobe, već kao parcijalni objekti. Sposobnost diferencijacije je oštećena i pojačava se sklonost projekciji kao odbrani (osoba gubi celovitost objekta).

Tipično je da čovek, u uslovima frustracije, doživljava spoljašnje objekte kao loše („drugi su krivi, loše me tretiraju…nije do mene…“). Ali, kada istovremeno zaposleni želi da vidi spoljašnje objekte kao dobre, on dolazi u stanje nepodnošljive ambivalencije. Ta nepodnošljiva ambivalencija prethodi cepanju. Ako zaposleni ima potrebu da održi sliku šefa kao dobrog, on njegove loše osobenosti može projektovati na neku drugu osobu i tako umanjiti tenziju koja nastaje zbog snažne ambivalencije. Neuspesi i razočarenja na poslu se često doživljavaju kao narcističke povrede i povrede selfa. Da bi zaštitio svoje idealizovane unutrašnje reprezantacije dobrog objekta i selfa, zaposleni često koristi cepanje i pomeranje osećanja mržnje i prezira na druge osobe, na šefa, kolege, celu organizaciju…

Cepanje, projektivna identifikacija i idealizacija su veoma bitni za razumevanje psihodinamike odnosa između nadređenih i podređenih u procesu rada, posebno negativnih afekata. Razmotrimo to kroz jednu tipičnu situaciju na poslu. Nadređeni je neosetljiv i uznemirava podređenog koji je, zbog toga, besan. Takva osećanja su česta na poslu kad zaposleni doživi da je ignorisan, odbačen, povređen, postiđen…Kao reakciju na ta osećanja, podređeni odcepljuje deo sebe i projektuje ga na nadređenog. Nadređeni se tada doživljava kao progonitelj, oličenje mržnje i zla. On tada nema samo one realne frustrirajuće aspekte koji su doveli do povrede, već je dopunjen sadizmom i projektovanom mržnjom podređenog. Tako nadređeni postaje zastrašujuća figura i progoniteljska anksioznosti podređenog raste.

Sa druge strane, kada se dobra osećanja i dobri aspekti objekta projektuju napolje, dolazi do idealizacije. Proces idealizacije je bitan u razvoju odnosa nadređeni-podređeni jer je to integrativni element koji podstiče povezivanje u organizaciji. Kroz idealizaciju ego gradi savez sa dobrim objektima koji je osnova unutrašnje sigurnosti. Međutim, ako je idealizacija preterana, individua može osećati da se svi dobri aspekti selfa nalaze izvan selfa. Ako se to dogodi, i profesionalno uspešan radnik će osećati prazninu i ekstremnu zavisnost od spoljašnjeg idealizovanog dobrog objekta.

Fenomen cepanja, kao odbrabenog mehanizma, bitan je i za razumevanje grupa i sistema. Kao što ekscesivni spliting umanjuje sintetičku funkciju ega individue, u socijalnim sistemima on dovodi do sličnih rezultata, do stanja u kojima se individua oseća usamljeno, bez unutrašnje podrške, i progonjeno od unutrašnjih i spoljašnjih loših objekata. Narcističke povrede i druga razočarenja na poslu prethode regresiji u kojoj dolazi do cepanja. Ako je cepanje privremeni mehanizam, realna zadovoljstva na radu i u radnim odnosima smanjuju frustraciju i dolazi do obnavljanja (reparacije) odnosa.

Reparacija i zavist su, takođe, dva značajna aspekta klajnijanske teorije relevantna za razumevanje procesa rada. Radna organizacija je arena na kojoj se scene zavisti redovno odigravaju. Konflikt je neizbežan zbog same prirode radnih organizacije, sistema nagrađivanja, odlučivanja, hijerarhije, raspodele moći, statusa…Svesna ili nesvesna zavist je u osnovi svih konflikata u organizaciji (Czander, W. 1993).

U knjizi „Zavist i zahvalnost“ (Klein, M. 1983) Klein govori o zavisti kao o jednoj od najprimitivnijih emocija koja se pojavljuje u dijadnoj komunikaciji, kada jedna osoba zavidi drugoj (objektu) na nekom kvalitetu koji sama želi da ima ili mu se divi. Zavist je najproblematičnija kada postoji jaka progoniteljska anksioznost. U takvom stanju proces cepanja se ne može odigrati i idealizovani objekt se ne može održati jer je identifikacija sa idealizovanim objektom onemogućena snažnim osećanjem zavisti. Ako se objekt ne može idealizovati, on postaje progoniteljski i zastrašujući, što pokreće mržnju prema njemu i prateće osećanje krivice (jednostavnije rečeno, zavidimo osobi koju volimo i idealizujemo, jer ona ima ono što nam je potrebno, čemu se divimo. Zavist uništava idealizaciju, i osoba kojoj zavidimo postaje loša, opasna po nas. To rađa mržnju prema njoj, ali i krivicu zbog toga što mrzimo nekoga koga volimo i želimo…).

Uzmimo, na primer, jednu situaciju na poslu. Jedan šef, član izvršnog odbora kompanije, ponudio se da bude mentor nekom mlađem kolegi koji je nedavno došao u firmu. Međutim, mlađi kolega zavidi nadređenom na moći, statusu, plati…On se povlači iz komunikacije i projektuje svoja osećanja krivice u mentora koji, sada, prema percepciji mlađeg kolege, ima potrebu da pokaže svoju superiornost. Mentor oseća krivicu projektovanu u njega i pokušava reparativne aktivnosti – da poboljša komunikaciju i da se približi podređenom, da ga „oslobodi straha od autoriteta“. Poziva ga u posetu, u njegovoj kući preko vikenda, da opušteno popričaju o poslu…Mlađi kolega oseti bes i kaže mu „vi se namerno trudite da se osetim inferiorno, a ovaj poziv je poslednja kap u čaši…“ Mlađi kolega odbija poziv i širi „aber“ po organizaciji kako je šef pohlepan i manipulator. Njegova zavist prema šefu nije mu dozvoljavala da vidi šefove dobre namere (jer bi onda krivica zbog zavisti bila veća) i nije mogao da ga idealizuje i identifikuje sa sa njim (što uništava osnovu za mentorstvo). Zavist pokreće proces cepanja i agresivnost se projektuje u mentora koji postaje progonitelj. Bes mlađeg zavidnog kolege toliko raste, da on ima želju da uništi šefa – moćnu progoniteljsku figuru. Takva progoniteljska figura se ne može introjektovati (ne može ništa da uči od šefa). Njegova ogovaranja šefa po kompaniji imaju dve funkcije: ispunjavaju želju da uništi šefa i pružaju mogućnost da u njega projektuje sve svoje emocije koje ne prihvata – pohlepu, zavist, želju za moći i potrebu da otme moć od šefa…Iako mlađi kolega svesno želi uspeh i moć u kompaniji, i vidi odnos sa mentorom kao bitan za njegov uspeh, njegova nesvesna zavist parališe pokušaje saradnje. Cilj zavisti je da obezvredi objekt zavisti, jer onda nema čemu da zavidi.

Druga odbrana protiv zavisti je rigidna idealizacija. Međutim, takva idealizacija stvara začarani krug: što je jača idealizacija, jača je i zavist. Do takvog začaranog kruga na poslu najčešće dolazi kada mlada osoba, na početku svoje karijere, sa strahopoštovanjem ulazi u potencijalni mentorski odnos sa nekim starijim, nadređenim kolegom. Činjenica da nadređeni može da procenjuje i vrednuje podređenog izaziva nepodnošljivu anksioznost. Anksioznost dovodi do jednog od dva odbrambena odgovora: 1) podređeni obezvređuje nadređenog, 2) podređeni, verujući da ono na čemu zavidi može jednog dana da bude i njegovo, pokušava da održi i zaštiti idealizovani objekt takvim intenzitetom da osujećuje svaki pokušaj bilo koga u organizaciji da obezvredi nadređenog. Sposobnost za unutrašnju integraciju dobrog i lošeg objekta (celovitost objekta) umanjuje progoniteljsku anksioznost, strah da će loše u nama uništiti ono dobro u nama, i dovodi osobu u zreliju razvojnu poziciju koja ne počiva na mehanizmu cepanja kao odbrani – u „depresivnu poziciju“. Za razmevanje depresivne pozicije potrebno je da razumemo i pojam reparacije koji vežan koncept za razvoj psihodinamskog razumevanja motivacije zaposlenih u okviru organizacije (Levine, D. 2010).

Videli smo da zavist i agresivni impulsi prema objektu izazivaju progoniteljsku anksioznost, kao i strah od uništenja dobrog objekta (dobrog u sebi, dobrog u svetu). Potreba za reparacijom razvija se u depresivnoj fazi razvoja – kao potreba da se dobrim delima popravi šteta nanesena voljenom objektu. Međutim, u zavisnosti od toga koliko je potreba za reparacijom vođena krivicom, možemo razlikovati dve vrste reparativnih aktivnosti koje se na različite načine odražavaju na motivaciju osobe za rad.

Baveći se motivacionim faktorima ljudi koji rade u neprofitnom sektoru i bave se dobrotvornim radom Levine (2010) razmatra značenje koje za te osobe ima pojam „činiti dobro“ i „dobrotvorni rad“, potreba da se „služi dobrobiti“ nečega što je ugroženo, oštećeno…i povezuje tu motivaciju sa reparativnim motivom koji je istakla Melanie Klein (Klein, M. 1937). Ona govori o tome da naša sposobnost da vodimo računa o drugima počiva na sposobnosti da se identifikujemo sa njima i kako je ta sposobnost suštinski element snažnog osećanja ljubavi za druge. “Mi smo u stanju da zanemarimo ili u izvesnom stepenu žrtvujemo svoja osećanja i želje, i stavimo interes drugog ispred svog interesa, samo ako smo sposobni da se identifikujemo sa voljenom osobom. Konačno, žrtvujući se za nekoga koga volimo i identifikujući se sa njim, mi igramo ulogu dobrog roditelja i ponašamo se prema toj osobi kao što smo osećali da su se naši roditelji ponašali prema nama, ili kao što smo želeli da se ponašaju.” Povezujući se, u fantaziji, sa drugom osobom kao dobri roditelji, mi “re-kreiramo i uživamo željenu ljubav i dobrotu naših roditelja.” Takvo delanje može biti i “ način nošenja sa frustracijama i patnjama iz prošlosti”, to jest sa našim destruktivnim osećanjima koja smo imali prema voljenim osobama koje su nas povredile na neki način. Zbog toga možemo imati potrebu da “naknadno poništimo takve emocije i popravimo povrede koje smo naneli u fantaziji i zbog koji se, nesvesno, osećamo veoma krivima”. Klein je smatrala reparativni motiv fundamentalnim u ljubavi i svim ljudskim odnosima. Nije neobično što ga možemo videti kao izvor motivacije i inicijative u procesu rada, posebno kod onih čiji je posao popravljanje štete koju su načinili drugi (humanitarci, psihoterapeuti, razne “pomagačke profesije”…).

Motiv za reparacijom može biti snažan pokretač, ali i izvor frustracije, u zavisnosti od intenziteta agresivnih poriva i krivice povezane sa njima. Ako proces rada služi za odigravanje reparativne drame, onda dolazi do “zaposedanja uloga”, čvrste podele uloga na one koji su oštećeni, ugroženi, čije su potrebe važne, i na one koji su krivi i odgovorni za to da poprave štetu, ne vodeći računa o svojim potrebama. U takvim situacijama stvara se očekivanje kod onoga koji treba da “čini dobro” da se “odriče sebe” zbog “plemenitog cilja”. U humanitarnim organizacijama, čija radna klima počiva na reparacionom motivu, vođenje računa o sebi, “ne predavanje celog sebe humanitarnom radu” doživljava se kao sebično. Reparacija onoga što smo učinili požudnim i zavidnim napadom na dobar objekt (u detinjoj fantaziji – isprazniti sisu, oduzeli dobro od majke), sada treba da se reparira nesebičnim odricanjem od sopstvenih potreba u korist objekta (“da se okaje”, popravi nekim dobrim delom). Proces reparacije, koji je u funkciji odbrane dobrog objekta u depresivnoj fazi razvoja, preuzima mesto koje je igrao mehanizam cepanja. Gubitak mogućnost reparacije može pokrenuti ponovno vraćanje na mehanizam cepanja i razdvajanja dobra i zla.

Ako bismo dublje preispitali šta je to što ljudi smatraju dobrim, mogli bismo doći do zaključka da sve to “dobro”, za čim su ljudi požudni ili pohlepni, psihološki označava jedno: stoji kao dokaz za nas da smo, ako ga posedujemo, i mi sami dobri i, kao takvi, vredni ljubavi, poštovanja i počasti. Drugačije rečeno, ono što čini dobrim objekt pohlepe i zavisti je ono što opažamo kao dobar ili vredan self (lična vrednost, vrednost da se bude voljen). Cilj pohlepe je da se ima apsolutno posedovanje vrednog selfa, a cilj zavisti je da se drugome oduzme vredni self koji osoba ne može da poseduje. Šta god da je specifični objekt pohlepe, pohlepa je uvek potreba da se bude dobar, ili da nas drugi vide kao posednike dobrog. Taj način razmišljanja nam može pomoći da razumemo neprofitni sektor rada i njegovu povezanost sa pohlepom. Snaga reparativnog impulsa ukazuje na snagu destruktivnih impulsa, među kojima je pohlepa jedan od najvažnijih (pohlepa da se bude dobar, vredan ljubavi, da se eksluzivno poseduje vredan self ). Ipak, mi normalno posmatramo reparativne (neprofitne) organizacije kao suprotnost organizacijama vođenim pohlepom za profitom -profitnim organizacijama. Razlog za to je što neprofitni rad označavamo kao rad koji nije za sebe. Međutim, i pohepa da se odricanjem od sebe postigne vrednost selfa, može biti pokretana pohlepom za ličnom vrednošću. U tom slučaju vrednost koja označava vrednost selfa nije novac. Bogatstvo može čak i ometati tu ulogu, umanjivati doživljaj vrednosti selfa. I u profitnom i u neprofitnom sektoru rada, pohlepa za dobrim selfom može biti snažan pokretač i motivacioni faktor. Iako je “dobro” drugačije označeno, različit je samo objekt pohlepe.

Razlika u percepciji objekta je u tome da li se izvor dobrog doživljava jednostavno kao kontejner dobrog ili kao osoba koja u sebi nosi dobro i daje ga (da li je objekt parcijalni – sisa koja je kontejner mleka, firma kao kontejner novca…ili kao celovita osoba). Pohlepa za bogatstvom konstruiše objekt po modelu majčinog mleka („bogatima teče med i mleko”, napajaju se dobrim bez truda), kao objekt čije posedovanje i konzumiranje donosi dobra osećanja. Pohlepa da se bude dobar (cenjen, voljen) koja se pokazuje kroz reparativne aktivnosti konstruiše predstavu dobrog ne kao stvari, već kao celovitog objekta gde do prenošenje dobra ne dolazi kroz konzumiranje, već kroz odnos koji, kada se reparira, to omogućava. Proces reparacije, tako, označava oživljavanje mogućnosti da se dobije dobro. Ako uporedimo reparaciju kao mehanizam obezbeđivanja dobrih osećanja sa cepanjem, gde se odbacuje sve loše iz sebe i teži da se unese (posisa “svo dobro ovog sveta”), vidimo da se ona zasniva na objedinjavanju onoga što je bilo razdvojeno – na celovitosti objekta, integraciji dobrog i lošeg.

Treba, međutim, razlikovati reparaciju i empatiju. Ono najbitnije što ih razdvaja je nedostatak osećanja krivice kod empatije, i njena bitna uloga u procesu reparacije. To dovodi i do druge ključne razlike između ova dva psihička procesa – do razlike u tipu aktivnosti koja je usmerena na objekt. Kroz empatiju težimo da razumemo objekt (osobu) dok kroz reparaciju težimo da izmenimo stanje objekta – da popravimo nešto. Potreba za reparacijom može učiniti rad prisilnim odricanjem od sebe u korist drugih, nositi osećaj moranja da se nešto učini, da se popravi šteta, okaju gresi činjenjem dobrih dela. Pri tome, osoba gonjena potrebom za reparacijom, može izgubutu kontakt sa objektom, njegovim potrebama, jer je vođena snažnom potrebom da popravi štetu, da se oslobodi sopstvene napetosti. Često ljudi izveštavaju kako se ne osećaju dobro pored onih koji su spremni da “sve učine za njih”, da im pomognu, spasu ih, a pri tome kao da ne vide i ne osećaju njih, već su obuzeti sopstvenom potrebom da budu dobri i od pomoći.

Drugačije osećanje i način ophođenja prema drugoj osobi ili objektu (poslu, instituciji, organizaciji, ideaji…) nalazimo kada je motivacioni izvor zahvalnost. Zahvalnost uključuje osećaj vrednosti onoga što smo primili, što je osnova kapaciteta osobe da voli svoje unutrašnje objekte (učvršćene predstave onog dobrog što smo primili od voljenih osoba i uneli u sebe). Taj kapacitet se razlikuje od želje za objektom zbog toga što on može da zadovolji neke naše potrebe, od želje koja ne vodi računa o objektu (gde se vrednost objekta doživljava samo kroz to što je kontejner zadovoljstva koje može da nam pruži, a ne ličnost sa sopstvenim potrebama i vrednošću). Zahvalnost je znak da je vrednovanje onoga što smo primili nadjačalo zavist prema onome ko nam daje (zavist prema tome što ima, pa može i da nam daje) i da je ljubav prema dobrom objektu nadjačala mržnju prema njegovoj dobroti.

Zahvalnost omogućava osobi da prevaziđe i krivicu zbog ranije zavisti i zameni prisilu za reparacijom empatičnom brigom za objekt. Objekt se ne mora idealizovati da bi se negirali njegovi loši aspektu (može se ostvariti realističan kontakt), osoba ne mora žrtvovati sebe da bi popravila štetu koja je, u fantaziji, nanesena objektu zavisti, i stvara se mogućnost za uzajamnost. Javlja se potreba da se uzvrati, umesto potrebe da se „oduži dug“, okaju zla dela, popravi šteta i dokaže vlastita vrednost. Kod zahvalnosti, postoji osećaj vrednosti osobe i voljenog objekta („Ja sam o.k.- ti si o.k.“ pozicija. Erik Berne (1976) je, u transakcionoj analizi, „svojim rečima“ prepričao ove pozicije u odnosu prema objektu koje je uvela M. Klein) i potreba za razmenom dobrog, za odgovorom na dobro – što je u korenu osećanja odgovor-nosti (i razlikuje ga od osećanja dužnosti, gde je osnova za aktivnost osećaj da smo nešto dužni). Osećaj zahvalnosti unosi novi kvalitet u kapacitet osobe za rad, kvalitet uzajamnosti i odgovornost. Inicijativu pokreću te potrebe da se razmenjuje, da se uzvrati, odgovori na dobro – što je u osnovi doživljaja da je ono čime se bavimo naš „poziv“ (za razliku od doživljaja da je to „posao“, profesija…), naš odgovor na poziv dobrog koje nas zove da se razmenjujemo. Kontakt sa pozivom je veoma ličan i prožet doživljajem uzajamnosti („moj poziv me ispunjava, ja mu se predajem…“).

Prateći ovaj pravac inicijative i pokretačke motivacije iz ugla teorije objektnih odnosa, mogli bismo reći da su osobe kod kojih je izgradnja objektnih odnosa dominantni motivacioni pravac u radu, usmerene pretežno na one aspekte rada povezane sa odnosima sa drugima. U koliko je smer razvoja okrenut unazad, od separacije i individuacije, inicijativa osobe će biti pokretana pohlepom i zavišću, konzumatorska, eksploatatorska i agresivna. Kod osoba koje su dostigle depresivnu poziciju u razvoju i razvile reparativne aktivnosti, inicijativa može biti usmerena na aktivnosti popravljanja štete, dobrotvorne akcije u kojima se osoba odriče sebe na račun drugih, prisilne dobrotvornosti. Razvoj celovitosti i konstantnosti objekta i sposobnosti za zahvalnost otvaraju novi motivcioni izvor inicijative i usmeravaju osobu na radne aktivnosti koje su usmerene na kreativnu ramenu sa sopstvenim pozivom i radnim okruženjem, praćene osećanjem uzajamnosti i odgovornosti.

Self psihologija i motivacija za rad

Kroz ono što smo do sada rekli o Kohutu i self psihologiji moglo se videti da Kohut (1971, 1977) ne negira teoriju nagona i uticaj nagona na razvoj, ali da veći naglasak stavlja na motivacionu ulogu potrebe za koherentnim i kontinuiranim doživljajem sebe. Kapacitet za ljubav i rad, prema njemu, izviru direktno iz nenagonskih aspekata selfa, iz reakcija sredine na unutrašnje potencijale deteta za afektivno vezivanje i produktivno i kreativno samoispoljavanje. Sagledavajući „slona“ (iz priče o 12 slepaca koji opisuju slona) zvanog čovek, Kohut preferira da ga vidi iz ugla u kojem je pokretan idealima, koji su suptilna mešavina unutrašnjih i spoljašnjih pojava, pre nego iz ugla iz kojeg je pokretan biološki datim nagonima. Mogli bismo reći da je u pravu, kao i teoretičari prethodno opisanih pravaca. Na pokretačke izvore ljudskih bića možemo gledati kao na „svećice“ koje pokreću četvorotaktni motor, samo što ne pale sve svećice ljudske „elektronike“ podjednakim intenzitetom kod svakoga. Dok je Frojd, kako je primetio Kohut, video čoveka kao primarno „krivog“ (zastrašenog od kazni zbog nedozvljenih instiktualnih želja), Kohut ga vidi kao „tragičnog čoveka“, uplašenog da će umreti ne realizujući ciljeve svog nuklearnog selfa (ostvariti svoje bazične ambicije i ideale, smisao postojanja, „odživeti sebe“.). U toj potrebi on vidi i osnovni pokretački motiv čoveka za rad. Mogli bismo, razmišljajući na ovaj način, reći da teoretičari objektnih odnosa vide čoveka kao „usamljenog“, u strahu da će umreti ne povezavši se stvarno sa drugim ljudskim bićima, da psihologija nagona vidi kao osnovnu ljudsku zebnju strah od smrti, ne samo kao strah od kazne, kastracije, već strah da će život proći, a da ga se nismo naživeli, dovoljno uživali u nagonskim zadovoljstvima (kao „bata Mitke“ u „Koštani“ kad kaže „Živea, živea, a ne naživea se…“). Ego psiholozi bi mogli izraziti osnovni strah čoveka od smrti kao gubitak onoga što smo naučili, spoznali, veština koje smo razvili…i sve to odjednom nestane, ne služi ničemu, „kao da je bačeno“, a toliko toga još nismo shvatili, otkrili, spoznali…taman se adaptirali na život, naučili kako, a on prođe…

Kohut i probleme sa kapacitetom za rad, radne inhibicije, nedostatak inicijative…posmatra iz drugog ugla nego što to čini teorija nagona (i ostale dve psihoanalitičke psihologije). Ihnibiciju radnih aktivnosti koje su povezane sa kompeticijom, na primer, prema teoriji nagona mogli bismo shvatiti kao strah da se pobedi (uništi) otac, ako osoba uspe, da se nadjača autoritet – voljeni objekt…Kohut, pak, nedostatak inicijative posmatra drugačije – povezuje ga sa nedostatkom centralnog osećanja osobe o tome ko je ona, nedostatkom poverenja u sebe, nedostatkom osećaja da je celovita, snažna efektivna individua. Tako da, ako imamo pred sobom osobu koja živi život u kojem rad nema važnu ulogu za njega, kod koje težnje za uspehom i postizanjem nečega vrednog nisu deo njegove „životne filozofije“, kontekst njegove egzistencije, razmišljamo o nedostacima u njegovom doživljaju sebe (selfa), pre nego o konfliktima između nagona i zabrana. U lekcijama koje je držao na univerzitetu u Čikagu (Toplin, P. & M., 1996.), razmatrajući kapacitet za rad i motivaciju za rad, Kohut kaže:

…Kod narcističkog poremećaja ličnosti mi radimo sa centrom ličnosti…Kod tog poremećaja, ono što osoba doživljava kao „Ja“, kao sopstvenost (self), nema snažnu želju da zaštiti samo sebe i uspe kroz rad, ne može da se posveti sa inicijativom, energijom i poletom zadatku življenja koji uključuje taj poseban i primarni zadatak življenja i rada u skladu sa svojim ambicijama. Ambicija, za mene, nije reč zakletve (smeh u sali)…vi se smejete, ali to nije šala, nije tako jednostavno. Postoji duga tradicija u psihoanalizi, zapravo predrasuda, da se smatra kako je samo idealističko i altruističko ponašanje zdravo, a da je samopotvrđujuće ponašanje „narcističko“ na neki sumljiv način. Mislim da se takav stav menja. Postoji patološki altruizam, kao i patološki narcizam, ali je meni očigledno da sposobnost da se podrže sopstvene ambicije i samopotvrđujući ciljevi spada u riznicu mentalnog zdravlja. Biti ambiciozan ne znači biti neosetljiv za druge i njihovu dobrobit. To ne znači da ciljevi koje osoba postavlja pred sebe neće biti socijalno značajni. Može biti uzajamnosti između njih. Želja da se bude značajan, da se ostvari uticaj, da nas čuju, da se osvrnemo na sopstveni život i da možemo da kažemo: „Uradio sam nešto dobro, pomogao sam ljudima, izgradio sam kuću…“ , šta god to bilo… Ne vidim ništa pogrešno u tome. To je dobro.

Kohut je želeo da dopuni Frojdovu formulu mentalnog zdravlja kao sposobnosti da se voli i radi time da je osnova mentalnog zdravlja ne samo sposobnost da se radi, već da se radi kreativno i sa radošću (bez obzira na to da li se ređaju cigle, vozi kamion, ili piše roman…). On je revolucionisao i psihoanalitičko shvatanje narcizma, što smo mogli videti i u prethodnom pasusu, gde govori o tome kako su potrebe za samopotvrđivanjem, ambicije kao deo narcističkog sektora ličnosti, zdrave. Narcizam nije „ružna reč“, nije samo oznaka za patologiju. Narcistički sektor ličnosti (potreba za kohezivnom slikom o sebi) je snažan izvor motivacije i inicijative čoveka koji ima svoju, relativno nezavisnu, liniju razvoja.

Kao što razvoj nagona, ego funkcija, objektnih odnosa, ima svoje razvojne faze, i zaustavljanje u određenoj normalnoj razvojnoj fazi vodi do patologije, tako je i sa razvojem narcističkog sektora ličnosti. Narcizam nije nezreli deo ličnosti koji treba prerasti i odstraniti, već se on, prema Kohutu, transformiše. Sazrevanje narcizma on vidi kao suštinski bitno za razvoj veoma poželjnih kapaciteta kao što su empatija, humor, kreativnost i mudrost. Govorili smo već o dva aspekta razvoja narcističkog sektora ličnosti – o razvoju grandioznog selfa i idealizovane roditeljske slike. Dete teži da zadrži originalno osećanje savršenosti i svemoći u okviru osećanja sjedinjenosti sa materinskom figurom. Taj „sistem savršenosti“ se održava investiranjem u predstave apsolutne savršenosti i moći detetovog rudimentarnog selfa ili predstave roditelja („Ja sam savršen i moćan, roditelj je savršen i moćan, mi smo jedno“). Idealizovana roditeljska slika daje detetu osećaj da je deo nečeg dobrog i jakog, da je zaštićeno, umireno i bezbedno. Identifikacija sa tim idealizovanim roditeljskim figurama, u kasnijem razvoju, utire put za razvoj ciljeva i ideala adolescenta i odrasle osobe. Osećaj poverenja, postojanja nečega dobrog u svetu, nečega što štiti, razvija hrabrost, poverenje, potrebu da se daje i ulaže u sopstvene vrednosti, sposobnost da se podnese tenzija, samostalnost…što su sve bitni elementi kapaciteta za rad i pokretački izvori inicijative.

Drugi aspekt narcističkog sektora ličnosti, grandiozni self, održava se i razvija kroz investiranje u predstave savršenosti i moći vlastitog rudimentarnog selfa. Kroz aktivnosti roditelja koje su prikladne određenoj fazi razvoja: ogledanje u „očima roditelja“ i njihovim reakcijama na postupke i postignuća deteta, potvrđivanja i divljenja njegovim egzibicionističkim aktivnostima („vidi me mama/tata šta mogu, šta smem, kako sam pametan, lep, sposoban, interesantan…“). Kroz vreme i sazrevanje, taj aspekt narcizma prolazi transformacije od detinjih arhaičnih formi egzibicionizma i grandioznosti do kapaciteta da se podrže realistični, ego sintoni ciljevi i ambicije i da se uživa u raznim aktivnostima, kao i do održavanja stabilnog samopoštovanja.

Prema Kohutu (1971), ljubav prema sebi (narcističke investicije) ne ometaju razvoj sposobnosti za ljubav prema drugima (investicije u objekte). Naprotiv, „ko ne voli sebe, ne voli ni druge“. On vidi narcističku patologiju više kao nedostatak u razvoju zrelih formi narcizma (regulacija samopoštovanja, empatija, kreativnost i mudrost) nego kao problem povezanosti sa drugima. Narcizam je kontinuum od patološkog do zdravog osećanja sebe. Kod zdravog narcizma, samopouzdanje i samopoštovanje su se razvili zajedno sa stabilnim vezama koje podstiču razvoj. To ne znači da osoba sa zrelim narcizmom nema sumnji u sebe, povremene gubitke samopouzdanja kada je suočena sa razočaranjima i neuspesima, ali je sposobna da, za relativno kratko vreme, povrati osećaj adekvatnosti i poverenja u sebe.

Nasuprot tome, osoba sa patološkim narcizmom je preokupirana teškoćama u regulisanju samopouzdanja i samopoštovanja (u svakodnevnom govoru se kaže „izkompleksirana“, „ima kompleks više ili niže vrednosti“) i, ponekad, regulisanja doživljaja vlastite kohezije („dezintegrisana“, „rasturena“). To vodi do kompenzatornih pokušaja da se nekako nadoknadi nedostatak koji su, često, reaktivne formacije (okretanje u suprotno, „kompleks više vrednosti“). Rezultat je patološki narcizam kojeg karakteriše veoma nestabilna predstava o sebi, grandiozne fantazije o sopstvenoj važnosti, o pravima koja pripadaju osobi, i nesposobnost da drugi dožive drugačije od toga da su samo sredstva za zadovoljavanje vlastitih potreba. Osobe sa takvim teškoćama su veoma osetljive na stid i poniženje, veoma lako se uvrede ili postide („sve doživljavaju lično“, kao povredu njihove „sujete“ ili slike o sebi). Da bi se zaštitile od takvih osećanja, često pokušavaju da stvore osećaj da su neosetljive i nepovredljive. To manifestuju kroz ekspresije grandioznosti, pristupe koji izgledaju kao obezvređivanje drugih, osećaj nadmoći.

Posebnu pažnju self psihologija je dala osećanju stida, pa ćemo to osećanje ovde razmotriti i u kontekstu razumevanja kapaciteta za rad. Stid je iskustvo vezano za kompletan self i neraskidivo je isprepletano sa narcizmom. Ljudi koji pate od razarajućeg osećanja stida imaju i narcističke predstave (kriterijume) o savršenstvu, samodovoljnosti i superiornosti koje pokušavaju da dostignu. Kohut (1971) je istakao dva osnovna izvora stida: erozivnu grandioznost i rušeću narcističku povredu. Prvi izvor je reakcija osobe na sopsvene potrebe za grandioznošću, koje su suviše snažne i preplavljujuće da bi se mogle integrisata u doživljaj sebe („stidim se što želim da budem toliko grandiozan, a ne mogu“). Drugi, češći izvor stida je reakcija osobe na to što se oseća ingnorisanom ili povređenom od okoline koja neadekvatno odgovara na njene narcističke potrebe („Stidim se što sam pokazala potrebu koja nije prihvaćena“). Osećanje stida je veoma ometajući faktor u kapacitetu za rad osobe, bilo da je odbrana od njega okrenuta ka malignitetu (manjak nečega-inicijative, ispoljavanja), gde stid onemogućava osobu da preduzme inicijativu, da se pokaže, ispolji (posebno se izražava kroz tremu, strah od javnog nastupa) ili je okrenuta ka maladaptaciji (previše nečega, „bestidno“ i nekritično pokazivanje i veličanje sebe).

Kada smo govorili o toleranciji na frustraciju narcističkih potreba bavili smo se posledicama koje nezadovoljenje određenih self-objektnih potreba ostavlja na kapacitet osobe za održavanje narcističke ravnoteže i kapacitet za ljubav i rad. Nezadovoljenje određenih self objektnih potreba „zarobljava“ inicijativu osobe, usmerava motivacione izvore na zadovoljenje određenih potreba i načine zadovoljavanja koji su prikladne za dete, ali ne i za odraslu osobu. Koje su to self objektne potrebe i kako utiču na inicijativu i kapacitet za rad osobe? Kohut je formulisao tri: potreba za ogledanjem, za idealizovanjem i za alter ego, ili blizanačkim iskustvom. Teoretičari self psihologije nakon Kohuta sugerisali su i druge self objektne potrebe, kao što su potreba za self objektnom efikasnošću (Wolf, 1988), suparnička self-objekt potreba (Wolf, 1988), samo-artikulišuća self objekt potreba (Stolorow, R.D. i Trop, J.L. 1992) i validaciona self objektna potreba (Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. 1987). Pojasnićemo malo te self objektne potrebe i uticaje njihovog nezadovoljavanja na razvoj inicijative osobe i kapacitet za rad.

1. Potreba za ogledanjem: potreba da se osetimo prepoznatima, prihvaćenima, afirmisanima i vrednima, posebno kada pokazujemo nešto važno o sebi značajnoj drugoj osobi.
2. Potreba za idealizacijom: potreba da doživimo sebe kao prihvaćeni deo nekoga ili nečega vrednog, poštovanog, čemu se divimo. Potreba za mogućnošću da budemo prihvaćeni i spojeni sa stabilnim, smirenim, snažnim, zaštitničkim i mudrim drugim, koji je doživljen kao da ima kvalitete koji nam nedostaju.
3. Alter ego ili blizanačka potreba: potreba da se doživi suštinska sličnost sa drugim („srodna duša“, „među svojima sam, sličnima meni“)
4. Potreba za sekf objektnom efikasnošću: potreba za iskustvom da možemo da imamo uticaj na značajnog drugog i da smo u stanju da izazovemo željeno self-objektno iskustvo („mogu da doprem do osobe do koje mi je stalo, da utičem na nju, da napravim odnos kakav želim…“).
5. Suparnička potreba: potreba da doživimo figuru za koju smo vezani kao benigno suprotstavljajuću snagu koja nastavlja da bude podržavajuća i osetljiva dok nam dopušta, ili nas čak ohrabruje, da se aktivno suprotstavljamo, potvrđujući tako našu autonomiju.
6. Samoartikulišuća potreba: potreba za asistencijom u artikulisanju naših perceptivnih i emotivnih iskustava („pomozi mi da se izrazim, da artikulišem svoje stanje…“).
7. Potreba za validacijom: potreba za potvrđivanjem naše subjektivne realnosti, posebno naših emotivnih iskustava („potvrdi mi da razumeš i prihvataš moja iskustva“).

Sve ove self objektne potrebe opstaju i kod odraslih osoba, ali bivaju transformisani načini njihovog zadovoljavanja koji su prikladni uzrastu. Nezadovoljene self objektne potrebe mogu dovesti do fiksacije za određene infantilne načine zadovoljavanja kroz ljubav i rad. „Svako se češe tamo gde ga svrbi”, kaže izreka, ukazujući na to da nezadovoljene self objektne potrebe ostaju dominantan izvor motivacije i pokretač inicijative osobe. Odrasla osoba pokreće ponašanja motivisana potrebama da se dobiju one vrsta iskustva koja nisu dobijena od značajnih drugih u periodu detinjstva.

Uzmimo, na primer, potrebu za ogledanjem. Dete dobija dve vrste „ogledanja u očima drugih”, kroz reakcije koje ono ne izaziva i kroz reakcije koje izaziva. Beba dobija „ničim izazvana” ogledanja, divljenja i pažnju, samo zato što je slatka mala beba. Odrasli joj prilaze, pričaju joj, govore kako je slatka…bez ikakvog njenog truda i pokušaja da izazove ili „zasluži” takvo divljenje i pažnju. Takvu potrebu srećemo i kod osoba sa patološkim narcizmom, potrebu za divljenjem bez truda, bez nekih postignuća koja bi bila predmet divljenja, bez kontakta kojim osoba „zaslužuje našu pažnju”. „Divite mi se zato što postojim, što sam, sama po sebi, veličanstvena” – poruka je koju šalje odrasla osoba. Ovakva potreba, koja odgovara bebi, ali ne i odrasloj osobi, dovodi do nekritičnosti u proceni sopstvenih postignuća i nekritičnosti u očekivanjima od drugih u procesu rada. Drugi način ogledanja je ogledanje u očima drugih ponašanja koje dete izaziva svojim trudom („vidi me mama/tata kako sam dobar, pemtan, lep…šta umem, šta mogu…”). Zadovoljenje takvih potreba vodi do zdravog egzibicionizma (potrebe da se pokažu realna postignuća, na način koji odgovara odrasloj osobi), ekspanzivnosti i ponosa. Nedostatak izazvanog ogledanja, pak, može dovesti do osećanja neadekvatnosti i inferiornosti i do kompenzacionih pokušaja da se bude savršen, mnogo pametan ili sladak. Kod odrasle osobe, u procesu rada, takve potrebe ometaju fokus osobe na radni zadatak i usmeravaju je da inicira ponašanja kroz koja će pokazati kako je veličanstvena, pametna ili slatka, više nego ponašanja koja su potrebna za adekvatno obavljanje radnih zadataka. Nezadovoljene želje za ogledanjem se mogu i potisnuti, što se, u procesu rada, odražava kroz inhibiciju zdravog egzibicionizma i potreba za isticanjem (stid, nelagodnost vezana za svako samoprikazivanje i potvrđivanje, preosetljivost na svaku kritiku).

Ove različite manifestacije nedostataka u kohezivnosti selfa Kohut (1971,1977) je objašnjavao preko mehanizama vertikalnog i horizontalnog cepanja ličnosti. Kod vertikalnog cepanja razdvijaju se dva selfa koja su u doživljaju razdvojeni jedan od drugoga („dvostruka ličnost”). Jedan je „supermenski self” (obično se razvija iz onih iskustava koje je roditelj ogledao, ono što se roditelju sviđalo kod deteta jer je zadovoljavalo njegove narcističke potrebe) i „jadni self” (razvijen iz iskustava nedostatka ogledanja i potvrđivanja detetovog stvarnog selfa, njegovih potreba, ambicija, talenata, veština…). U radnom okruženju, takva osoba može sukcesivno ispoljavati aroganciju i doživljaj nadmoći, kao i bespomoćnost i doživljaj bezvrednosti. Kod horizontalnog cepanja u igri je mehanizam potiskivanja grandioznih potreba i fantazija, što dovodi do nedostatka ambicija, inertnosti, „lažne skromnosti”, osećanja praznine, umrtvljenosti i nedostatka inicijative.

Optimalne frustracije u ogledanju modifikuju detetov grandiozni self i stimulišu dete da razvije unutrašnja sredstva za regulaciju samopoštovanja, toleriše neizbežne neuspehe i razvije prikladne ambicije. Tako osoba sazreva od arhaičnih zahteva za savršenstvom i stalnom pažnjom do zrelog samopouzdanja i samopoštovanja i do zadovoljavanja potrebe za ogledanjem kroz povremena, realistična i smislena priznanja i nagrade.

Kada su u pitanju self objektne potrebe za idealizacijom, potrebe da se bude deo nečega velikog, snažnog, umirujućeg i stabilnog, one postoje, u zrelom obliku, i kod ljudi koji su imali adekvatno zadovoljenje potrebe za idealizacijom – kao potreba da se bude deo neke realno stabilne grupe, porodice, kompanije…posebno u periodima neke uznemirenosti i straha. Osećaj pripadnosti tako doživljenoj grupi uliva hrabrost. Prototip takvog osećanja je ono što doživljava dete kad se, na primer, udari u glavu, pa dotrči kod majke („ljubi ga majka”) koja ga poljubi i ono više ne oseća bol. Naravno, odrasla osoba neće dotrčati kod direktora kompanije da ga ljubi u glavu, ali će osećati neku vrstu zaštićenosti ako ima doživljaj da pripada i da je prihvaćena od nečega većeg od sebe (bilo da je to porodica, familija, organizacija, crkva, pokret…). Odrasla osoba čija je self objektna potreba za idealizacijom zadovoljena, oseća se sigurnom sa spoznajom da su njeni nesavršeni prijatelji i rodbina dostupni za nju u teškim vremenima. Sazrevanjem kapaciteta za brigu o samom sebi, potrebe za idealizacijom se smanjuju. Potreba za idealizacijom se može, na zreo način, zadovoljavati i kroz iskustva ispunjenosti delima velikih pisaca, umetnika, naučnika, velikim idejama…što može i da bude izvor „oduševljenja” (oduševljenje je osećanje drugačije od obožavanja. Reč ukazuje na osećaj da je nešto ili neko dopro do naše duše, što nas podstiče, ohrabruje, inspiriše…) i da podstakne radnu inicijativu usmerenu prema aktivnostima koje „šire ideju”, „primenjuju velike misli”…Sposobnost za oduševljenje je zrela manifestacija potrebe za idealizacijom. Sazrevanje potrebe za idealizacijom vodi do zrelih ideala i vrednosti koji su značajan izvor radnog entuzijazma, pokretač inicijative i bitan sastojak kapaciteta za rad. Te vrednosti i ideali postaju organizator, kontekst u koji se uklapaju ambicije nastale sazrevanjem grandioznog selfa kroz ogledanje.

Međutim, ako self objektne potrebe za idealizovanim drugim nisu zadovoljene, osoba nema model sa kojim bi se identifikovala i stekla iskustvo o tome kako biti efikasan u svetu, kako izaći na kraj sa životom. Njene ambicije su oštećene, ophrvana je osećanjem praznine i čežnjom da ima odnos sa idealizovanim drugim. Dobar primer za to su dečaci koji su odrastali bez idealizovanog odraslog (ili ih je idealizovana figura jako razočarala), i koji pokušavaju da kompenzuju taj nedostatak (idealizovanog objekta istog pola) priključivanjem bandi koja podstiče super-mačo fantazije o tome šta znači biti muško. Oni mogu da idealizuju osobu koja živi po tim fantazijama kao odrasla osoba, na primer uspešnog dilera droge. Svedoci smo velike raširenosti ovakvih oblika idealizacije kod dečaka u savremenom svetu. Slični mehanizmi su i kod idealizacija uspešnih biznismena, mačo bogataša…Nezadovoljena potreba za idealizacijom može, kao i ostale nezadovoljene self objektne potrebe, usmeravati ponašanje u dva pravca: voditi ka preteranoj čežnji za idealizovanim objektom i ka iracionalnoj idealizaciji nekoga ili nečega – gurua, vođa sekti, političkih ideja, nadređenog, kompanije, profesije…ili te potrebe mogu biti potisnute, što dovodi do gubitka ideala i vrednosti kojima osoba teži (samim tim i motivacije i inicijative). Kapacitet za rad je oštećen ili nerealnošću osobe koja je posledica idealizacije, ili nedostatkom vrednosti i ideala kao pokretačke snage za rad.

U svom poslednjem radu (Kohut, H. 1984) Kohut je uveo i treću self objektnu potrebu i implicitno proširio svoj koncept bipolarnog selfa (grandiozni self-idealizovana roditeljska slika ili ambicije-ideali, koje povezuju talenti i veštine osobe) na koncept tripolarnog selfa. Treća self objektna potreba je potreba da se bude isti sa drugim, da se oseti suštinska, bazična istovetnost sa drugima. Kako je čovek komplikovano biće! U isto vreme ima bazičnu potrebu da bude različit, poseban, jedinstven…(grandiozni self koji traži ogledanje) i potrebu da bude suštinski isti u bazičnim osobenostima koje deli sa drugim ljudskim bićima (blizanačka ili alter ego potreba), da bude čovek među drugim ljudima. Sigurnost se može osećati i kroz sopstvenu posebnost i kroz osećaj da smo među jednakima, među svojom vrstom sa kojom delimo ono što je zajedničko u svima nama. Čoveka može umirivati prisustvo drugih ljudi u njegovoj okolini, glasovi koje čuje, buka koju prave dok obavljaju svoje aktivnosti, mirisi hrane koju prave…što stvara osećaj da je među sličnima sebi, da pripada i učestvuje…kao ljudsko biće među ljudskim bićima.

Međutim, i ova potreba ima svoje razvojne faze koje idu od potreba da se bude stopljen, potpuno isti, do sposobnosti da se ima „blizanačko” iskustvo sa većom tolerancijom na različitost i individualnost (osećaj da smo isti u bazičnim ljudskim potrebama-i zbog toga razumemo jedni druge, ali da postoje i individualne razlike koje nas čine jedinstvenima, i da one ne umanjuju osnovnu istost-ljudskost. Takvo osećanje je izraženo u izreci „Sve što je ljudsko nije mi strano”). Jedna popularna TV emisija koja ima naziv „Kao sav normalan svet” prikazuje izuzetne ljude, njihove osobenosti i različitosti, ali i one odlike koje pokazuju njihovu suštinsku istost sa drugim ljudima -„normalnim svetom”. Potreba za blizanačkim iskustvom se, na ranijim uzrastima, zadovoljava kroz različite imitativne aktivnosti (dečko hoće da bude „isti kao tata, pa imitira tatu dok se brije”, devojčica „kobajagi” mesi kolače u kuhinji sa mamom). U koliko nemaju dovoljno tavih iskustava u kontaktu sa okolinom, mnoga deca pokušavaju da je zadovolje kroz fantaziju, stvarajući u svojoj mašti detinjastog duha (kao što je bio „Kasper”, junak crtaća) ili „izmišljenog prijatelja”. Blizanačka iskustva su veoma važna u edipalnoj fazi razvoja, kada se stvara identifikacija sa osobinama svog pola kroz identifikaciju sa roditeljem istog pola. U preadolescenciji i adolescenciji, osećaj sličnosti sa drugima van porodice, sa vršanjacima, postaje ključno važan za odvajanje od porodice i formiranje identiteta („Ja sam kao ostali vršnjaci, normalan, ne izdvajam se, delim njihova interesovanja i sposobnosti, način oblačenja, muziku koju slušam…ja sam In, nisam Out”). Potreba za sličnošću tada ima gotovo prisilni karakter, jer se različitost doživljava kao ugrožavajuća.

U odraslom dobu, potreba za „blizanačkim iskustvima” je komponenta osećaja afilijativnosti i pripadnosti koje dobijamo kroz članstvo u određenim kolegijalnim grupama, pripadnosti grupi navijača nekog sportskog tima, reprezentacije, pripadnosti bilo kojoj grupi u kojoj su „nama slični” po nečemu. Zrela odrasla osoba može uživati u tim „blizanačkim” iskustvima, a da u isto vreme pozitivno vrednuje druge i sebe zbog razlika koje postoje. Zadovoljenje self objektne potrebe za blizanačkim iskustvom dešava se više kroz odnose sa vršnjacima, nego kroz odnose sa roditeljima. Prava identifikacija sa roditeljima kroz blizanačko iskustvo se može ostvariti tek u odraslom dobu, kada osoba i sama postane roditelj, kad oseti da „muči iste muke”, „deli iste radosti” sa roditeljima, da zna kako je njima bilo…Ljudi nam postaju stvarno razumljivi tek kad „vibriramo na istim frekvencijama”, kad osetimo suštinsku istovetnost sa njima.

Zadovoljenje potrebe za blizanaštvom utiče na usmeravanje inicijative osobe ka aktivnostima koje oseća kao korisne za ljude, za zadovoljenje bazičnih ljudskih potreba u kojima smo svi isti. Osoba je sposobna da razume šta želi onaj kome je namenjena knjiga koju piše, slika koju slika, kuća koju projektuje za nekoga…da razume „zahteve tržišta”, potrebe „ciljne grupe”, kako god to zvali, jer se njegovo razumevanje bazira na osećaju za suštinsku sličnost sa drugim ljudima. Ta sposobnost obogaćuje njen kapacitet za rad bazičnom komunikativnošću i kvalitetom ljudskosti koji boji proizvode njenog rada. Međutim, postoji i „lična nota”, izraz njene individualnosti u načinu rada. Nema straha od ličnog, jer to lično u sebi sadrži jasan osećaj za ono što je opšteljudsko. Zaustavljanje sazrevanja blizanačkog iskustva u ranijim fazama razvoja okreće inicijativu osobe prema konformističkim aktivnostima, ka prisilnom priklanjanju „krdu”, modi, trendovima, opšteprihvaćenim normama ponašanja i rada.

Prateći ovaj pravac inicijative i pokretačke motivacije iz ugla self psihologije, mogli bismo reći da su zrele osobe, kod kojih je izgradnja slike o sebi i održavanje narcističke ravnoteže dominantni motivacioni pravac u radu, usmerene pretežno na one aspekte rada koji su povezani sa ostvarivanjem njihovih bazičnih ambicija i ideala, iskazivanjem sebe, ostavljanjem „ličnog pečata“, doprinosa nečemu vrednom, nekoj ideji, nekom „dobru“, „opšteljudskom“, ka aktivnostima koje afirmišu osećanja selfa kao moćnog, uticajnog, povezanog sa drugima, povezanog sa vrednostima…

U koliko je smer razvoja okrenut unazad, ka nezrelim oblicima zadovoljavanja self objektnih potreba i održavanja narcističke ravnoteže, inicijativa osobe će biti pokretana željom za arhaičnom grandioznošću ka aktivnostima koje treba da donesu divljenje, obožavanje, osećaj moći, popularnost (bez sposobnosti za kritički uvid u realne kvalitete svog rada). Inicijativa u radu koja je pokretana arhaičnom idealizacijom usmeravaće osobu da postane „vojnik ideje“, da se žrtvuje, kroz rad, za nerealne veličine, da „gine za ideale“ koje je stvorila snažnim iskivljavanjem stvarnosti (sa verovatnim velikim razočarenjima: „Kakva sam budala bio, za ideale ginu budale…sve sam dao za To, a sada vidim koliko je to ništa…“). Nezreli oblici zadovoljavanja potrebe za blizanačim iskustvom mogu inicirati ponašanja usmerena ka tome da se bude kao drugi po svaku cenu, komformistički pristup radu, „uniformisanost“, stereotipnost…osoba je samo „šraf u mašini“.

Tabela 38-inicijativa i sposobnost za rad

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue’s system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom’s Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient’s Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man’s Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud’s three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36:653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9,3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001).Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That „Impossible“ Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.’ In: Hartmann 1964 Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

1. Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego’ Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010). Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler’s theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975).Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst’s narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O’Donohue W, T, & Fisher, J, E. (2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu – osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

1. Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant’s response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) „Will and Psychoanalysis,“ J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.