Granični poremećaj ličnosti

Na usamljenost, nerazumevanje od strane drugih, od strane celog sveta, osećanje praznine, beznadežnost polažemo u ovom ili onom trenutku pravo svi. Sve je to za ljude. Svakog čoveka ovakva raspoloženja snađu ponekad, neka ili sva, raspar ili skupa. Dođu s nekim razlogom, pa odu kada i sam razlog ode odakle je i stigao. Svako ima svoje „žute minute“ u kojima lako plane, izviče se na prvog do sebe, pa se stiša. Većina ljudi promeni po nekoliko partnera dok ne pronađe Gospodina Pravog ili njegov ženski pandan. Naravno da je redak slučaj da proživite u zdravlju i sreći do kraja svojih dana sa prvom osobom na koju naletite.

Za to vreme nekim osobama takvi ispadi, osećanja i ponašanja predstavljaju obrazac po kom sve rade u životu, nacrt po kom funkcionišu, žive. Kao da uvek gladuju za pažnjom drugih ili svih, kao da nikada nisu sasvim zadovoljni sobom, a naročito drugima, emocionalne reakcije su im gromovite, preterano izražene i najvećma neprimerene. Osećanja su im plitka, površna i često ih velikom brzinom u potpunosti menjaju i preusmeravaju. Dešava im se da značajan deo svog vremena provedu u pomenutim neugodnim raspoloženjima i da to počne da utiče na sve sfere života. Posao se radi bez velike motivacije, otaljava se. Emotivne veze, na početku obećavajuće i sa oreolom večnosti, pucaju po svim šavovima odjedared, munjevito, bez nekog vidljivog razloga, ostavljajući sve veću prazninu u duši i teraju na hitnu potragu za novim i novim vezama. Ovi ljudi su puni negativnih osećanja prema sebi samima, čak mržnje ili gnušanja. Ponašanje im je destruktivno, još češće samodestruktivno i uglavnom su svesni svega toga. Upadaju u probleme zbog svojih impulsivnih i ishitrenih reakcija – zloupotreba alkohola, uzimanje droge, kockanje u prave pare, problemi sa zakonom.

Granični poremećaj ličnosti Granični poremećaj ličnosti – Borderline personality disorder (BPD) je veoma stresno stanje i za ljude koje je snašao i za one iz njihovog najbližeg okruženja. Česte promene raspoloženja, bes i impulsivnost mogu da oteraju druge od njih, iako su ovi u stalnoj potrazi za ljubavlju i prihvatanjem.

Poznajete li nekog takvog ili ste i sami takvi? Ako je tako predložite mu da potraži stručnu pomoć ili savet ili, opet, svratite i sami kod nekog dobrog psihologa. Granični poremećaj ličnosti je komplikovano i neugodno stanje i potrebno ga je što ranije uočiti i lečiti. Lečenje daje dobre rezultate i vraća izgubljenu nadu u miran i srećan život.

Granični poremećaj ličnosti je dijagnostička kategorija koja se odnosi na dugotrajno poremećeno funkcionisanje ličnosti, pre svega u sferi raspoloženja i emocija. Karakterišu ga impulsivne akcije i reakcije, nestabilnost i česte izmene raspoloženja i potpuno haotičan emotivni život. Svrstava se u kategoriju emocionalno nestabilnih poremećaja ličnosti, koja podrazumeva poremećaje ličnosti sa veoma izraženom tendencijom ka brzim impulsivnim radnjama bez dovoljno promišljanja o posledicama i sa afektivnom nestabilnošću. Sposobnost planiranja i procene može biti svedena na minimum, a izlivi intenzivne ljutnje često mogu dovesti do nasilnih reakcija ili takozvanih „bihejvioralnih eksplozija“. Takvi eksplozivni izlivi lako mogu biti izazvani i banalnom kritikom ili osujećivanjem impulsivnih postupaka. Postoje dve varijante ovog poremećaja ličnosti, a obema su svojstveni impulsivnost i nedostatak samokontrole.

Sve počinje u adolescenciji ili ranom odraslom dobu. Kod borderlajna je prisutno nekoliko vidljivih karakteristika emocionalne nestabilnosti. Uz to predstava o sebi, ciljevi i unutrašnje sklonosti (uključujući seksualne) često su nejasni, magloviti ili poremećeni. Obično postoji hronično osećanje praznine (tako negde u duši, grudima ili stomaku), besmisla i dosade. Sklonost ka uključivanju u intenzivne, burne i nestabilne odnose može uzrokovati ponavljane emocionalne krize i patnju i može biti udružena sa izraženim naporima da se izbegne odbacivanje i napuštanje, kao i serijom pretnji samoubistvom ili postupaka samopovređivanja (iako se ovi mogu pojaviti i bez nekih očiglednih uzroka). Glavni i najizrazitiji poremećaj je velika nestabilnost u poimanju i prihvatanju samog sebe, međuljudskim odnosima i raspoloženjima. Karakteristična su i ponašanja markirana nestabilnošću međuljudskih odnosa, poimanja samog sebe, afekata i kontrole afekata. Stanje je obeleženo velikim naporima u izbegavanju stvarnih ili izmišljenih vezanja. Međuljudski odnosi su nestabilni i intenzivni. Sopstveni identitet je nestalan i poremećen – „Ko sam ja u stvari“. Prisutna je impulsivnost u barem dve aktivnosti koje su potencijalno štetne za tu osobu (seks, zloupotreba droga, alkoholizam, uzdržavanje od hrane ili pak prežderavanje). Suicidalno ponašanje može biti prisutno ili brojna samopovređivanja. Prisutno je hronično osećanje praznine. Osećaj ljutnje je intenzivan, bez kontrole i najčešće neprikladan za određenu situaciju.

Uzrok poremećaja (kao i većine drugih) najverojatnije leži negde u procesu ranog razvoja ličnosti. Čest slučaj je da je osoba bila na neki način zlostavljana u djetinjstvu od strane članova porodice ili drugih ljudi. Ova vrsta poremećaja prisutna je u dva procenta populacije, nije vezana za rasu ili nacionalnu pripadnost. Kod žena se javlja do tri puta češće. Podatak je tačan i zasnovan na statističkoj obradi, mada se nekim feminističkim udruženjima omaklo da je možda reč o kakvoj diskriminaciji. Izgleda da razlog, zapravo, leži u tome da ženska deca mnogo češće bivaju seksualno zlostavljana od dečaka. Procenjuje se da oko dvadeset procenata svih hospitalizovanih u mentalnim ustanovama pati od od graničnog poremećaja ličnosti. Hospitalizacija je čest izbor i skoro pravilo baš zbog pomenutih suicidalnih tendencija i nemogućnosti samostalnog funkcionisanja na pravi način. U terapiji se koriste različiti pristupi, a izgleda da posbno dobre rezultate daje psihodinamski (psihoanalitički) pristup.

Prisutan je sveobuhvatni način ponašanja uz jako izraženu emocionalnost i stalno traženje pažnje, stalni pokušaji da se postane centrom nečijeg života. Skoro pa bilo čijeg. Prvo manje vidljivo, počinje da se pokazuje u punom svetlu početkom ranijeg odraslog doba. Za ovaj poremećaj karakterističan je osećaj nelagode kada osoba nije u centru pažnje, interakcija s drugim osobama koja se može okarakterisati kao neprikladno dvosmislena, seksualna, zavodljiva i provokativna. Osim toga osećanja takvih osoba su neiskrena, tačnije često se opisuju kao površna ili plitka i brzo se menjaju i pravcem i smerom. Takva osoba konstantno koristi svoj fizički izgled da bi privukla pažnju drugih na sebe. Govor takvih osoba je upečatljiv, pun utisaka, ali i bez detalja. Osim toga, kod ovog poremećaja javlja se i povećana sugestibilnost od strane drugih osoba ili okolnosti i na kraju jako isticanje važnosti nekih veza i poznanstava. Najčešće se radi o privlačnim i zavodljivim osobama, s prenaglašenom brigom za svoj spoljašnji izgled dok u se u stvari problem nalazi s druge strane fasade – unutra.

Uz ove glavne simptome poremećaja ličnosti česti su i poremećaji raspoloženja i poremećaji u smislu somatizacije psihičkih tegoba, odnosno odražavanja „negativne“ psihičke energije na organizam. Mnogo je brige za fizičko zdravlje koje u osnovi ni ne mora da bude narušeno.

Borderlajn poremećaj je teško stanje koje kad jednom započne, recimo u pubertetskom dobu, ako se ne leči, očitovaće se i biti prisutno do kraja života. Nije nešto što vreme leči. Ne, vreme ga samo dodatno zakomplikuje. Tegobe sa kojima se suočavaju oni koji pate od graničnog poremećaja ličnosti veoma su raznolike i različitog intenziteta. Nekakav opšti, zajednički profil podrazumeva nestabilnost raspoloženja, crno-beli način razmišljanja (ne misli se na navijanje za Partizan), haotične i nestabilne emotivne veze, istu takvu sliku o sebi, o svom identitetu.

U najekstremnijim slučajevima dolazi i do perioda disocijacije (amnezija, potpuni gubitak svesti o vlastitom identitetu, ukočenost).

Dijagnostika graničnog poremećaja ličnosti

Ovu nimalo jednostavnu dijagnozu UVEK postavlja stručno lice. Postavlja se na osnovu izveštaja samog pacijenta, ljudi iz najuže okoline – porodica, prijatelji, kolege s posla uvida u (burnu) životnu istoriju i vidljivih simptoma.

Termin granični poremećaj koristi se od tridesetih godina dvadesetog veka i u početku je označavao komplikovano stanje pacijenta, koji se nalazi na tananoj granici između neuroze i psihoze. Čuveni psiholog Adolf Štern prvi put je upotrebio ovaj termin govoreći o grupi svojih pacijenata koji su ispoljavali simptome nalik shizofreniji, svrstavajući ih na granicu između psihoze i neuroze. Istini za volju, u jednom periodu stanje je i bilo posmatrano i klasifikovano kao element u dijagnostici shizofrenije. Danas termin ima sasvim drugačije značenje, zasebnog poremećaja u oblasti regulacije emocija, rascepa i nestabilne slike o sebi, pa se naučnici sve više raspravljaju oko toga ne bi li bilo zgodno da mu se promeni ime, jer u očima laika (nadamo se ne i profesionalaca) još uvek ume da izazove zabunu. Socijalni radnici i zaposleni u ustanovama koje se bave mentalnim zdravljem često u neformalnoj komunikaciji koriste ovaj pojam kako bi okarakterisali pojedince koji su na granici normalnosti i mentalne bolesti.

Borderlajn često zna da bude udružen sa još nekim srodnim poremećajima, što dodatno otežava dijagnostiku. Osobe koje pate od ovog poremećaja pod visokim su rizikom da razviju još neke druge, poput depresije.

Dijagnostički kriterijumi

Postoji devet osnovnih simptoma na osnovu kojih se postavlja dijagnoza, a smatra se da je neopodno da ih je bar pet prisutno u dužem vremenskom periodu:

Ponavljani usrdni panični napori da se izbegne napuštanje od strane neke drage osobe ili više njih, strah od usamljenosti. Ova strepnja od napuštanja ne mora uvek da ima realne uzroke, već može da bude plod mašte, što je, u osnovi, znatno češći slučaj. Snažna potreba za drugom osobom, nemogućnost da se „preživi“ nasamo. Neki od obolelih ispoljavaju izuzetno visok nivo interpersonalne osetljivosti i empatije (sposobnost uživljavanja u emocije druge osobe).
Česti ulasci u vrlo intenzivne i burne emocionalne veze i isto tako česti izlasci iz njih, nakon što po periodu idealizacije usledi period potpunog obezvređivanja i snažno osećanje razočaranosti u onu drugu osobu. Emocije se rađaju i nestaju za tili čas. „Onaj divni muškarac s početka veze u koga sam se zaljubila do ušiju je u stvari neko sasvim drugi, teška baraba samo ja to nisam na vreme videla.“ „Kako sam mogao da zavolim takvu osobu…“
Turbulencije u doživljavanju sopstvenog identiteta, nestabilna slika o sebi, stalni osećaj promašenosti kada je reč o poslu kojim se bave, izboru prijatelja i životnom stilu.
Impulsivnost u nekoliko oblasti koje se mogu okarakterisati potencijalno opasnima, kakve su, na primer, neobuzdana prebrza vožnja automobila, izlaganje raznim rizicima, alkoholizam, narkomanija, promiskuitet, seks bez zaštite, kockanje.
Ponavljani pokušaji samoubistva, pretnje samoubistvom, samopovređujuće ponašanje (pravljenje ožiljaka, najčešće po rukama). Ovako se privlači pažnja osoba od čijeg se napuštanja strahuje.
Promene raspoloženja – brzo se skače iz jednog raspoloženja u drugo; nakon potpune učmalosti i bezvoljnosti sledi prelazak u euforiju ili kao grom iz vedra neba iz normalne atmosfere nastane rasprava. Interesantno je da se ovakve izmene uglavnom ne dešavaju nakon nekoliko dana ili nedelja, već pričamo o satima ili čak minutima. Reakcije im katkad nalikuju dečijim – dožive napad besa ukoliko im nisu ispunjene određene želje ili očekoivanja.
Hronično i dugotrajno osećanje potpune bezvrednosti, dosade, besmisla, unutrašnje praznine, beskorisnosti. Osećaj unutrašnje praznine se najčešće teško opisuje i pacijentu je komplikovano da ga objasni, doživljava se kao nešto apstraktno, stalan osećaj da nešto, neznano šta, nedostaje u gotovo svakom trenutku. Nesposobnost da se bude sam u vezi je sa time da im se čini da samo drugi ljudi mogu upotpuniti nastalu prazninu, da sami ne poseduju kapacitete za tako nešto. Periodi ovakvog osećanja najčešće su i povezani sa odnosima sa drugim ljudima i s vremena na vreme nestaju da bi se opet vratili, da stvari budu nezgodnije, u još jačem intenzitetu nego ranije. U trenucima kada se ta čudnovata praznina i popuni kroz neki dobar odnos, ljubavni ili prijateljski, stalno izniče strepnja od ponovnog povratka neugodnog osećanja. Praznina i besmisao umeju da se odnekud pojave, izniknu u situacijama koje su do maločas bile ispunjavajuće i ispunjene uživanjem. Ovde se često nađe inicijalna kapisla za pokušaje samoubistva, jer je nekima prosto nemoguće da žive u takvoj „dosadi“ i „besmislu“. I tako u krug.

Preterane reakcije besa i nemogućnost da se na pravi način kontroliše bes. Neke od ovih osoba su većim delom svog vremena ljutite na osobe iz okruženja ili pak na čitav svet, neke imaju nenadane i ničim izazvane izlive besa koji zaprepaste okolinu, a nekima nisu strani ni fizički obračuni. Bes je u ovim slučajevima uglavnom predimenzioniran i može ga izazvati i bilo kakva sitnica – neko kaže nešto što i nije sasvim rđavo, a sledećeg trenutka počne da leti perje. Uzroci za prekide snažnih emocionalni veza umeju da se pronađu u skroz bezazlenoj stvari koju je neko rekao ili učinio. Poznata vam je rečenica: „Šta me gledaš“, nakon nastaje lomljava ili tuča u kafani.
Ideje o proganjanju i razne druge sumanute ideje. Gubitak kontakta sa realnošću.

Dijagnostika po Kernbergovom modelu zasnovana je na tri osnovna kriterijuma:

Odsustvo psihoze, mogućnost pravilne percepcije realnosti; neintegrisanost ega. Kaže se da „ Borderlajn pacijenti mogu da potroše pet sati govoreći o sebi, a da vam ne pruže realnu sliku o tome kakvi su uistinu.“
nespecifični znaci: niska tolerancija strepnje, rđava kontrola impulsa, nemogućnost da se razviju i na duže staze zadrže neki hobiji i interesovanja.

Kao osnovna razlika u odnosu na neurotičare ističe se prisustvo „primitivnih odbrana“. Kao glavna odbrana pojavljuje se rascep. Svaka osoba ili stvar je samo dobra ili samo loša. Ovo je u relaciji sa još jednim simptomom borderlajna – problemima sa konstantnošću objekata. Osobe i stvari se vole samo dok su u blizini. Odmah po udaljavanju zaboravljaju se sva dotadašnja (i najsnažnija) osećanja i na scenu stupa potpuno novi repertoar. Među primitivnim odbranama su i magijsko mišljenje, verovanje da određene misli mogu uzrokovati stvarne događaje, uverenje u sopstvenu svemogućnost, projekcija vlastitih rđavih misli i osećanja na druge ljude. Oboleli su uvek toliko zaokupljeni aktuelnim osećanjem i raspoloženjem da su praktično onemogućeni da se sete nekog drugog osećanja. Otuda lako zaboravljaju da su nekada nekog voleli i svako osećanje se lako pretvori u neko drugo, najčešće svoj opozit.
Dijagnoza se češće postavlja odraslima nego deci i adolescentima zbog toga što se događa da simptomi jednostavno nestanu u procesu sazrevanja.

U pratnji borderlajn poremećaja često se nađu još neka mentalna oboljenja ili poremećaji: anksioznost, bipolarni poremećaj, depresija, anoreksija, bulimija, disocijativni poremećaj, somatomorfni poremećaj, zloupotreba alkohola i opijata. Do sedamdeset procenata pacijenata istovremeno ima i problem alkoholizma, narkomanije, ovisnosti o kockanju ili čak od svega „pomalo“. Neki psiholozi tvrde da u ovim aktivnostima pogođeni BPD – om traže lak način da izađu na kraj sa svojim problemima, da pobegnu, dok druga grupa tvrdi da proističu iz impulsivnosti i nepromišljenosti koje su im svojstvene.

Poznati psiholozi Gunderson i Kolb sačinili su listu simptoma u četiri osnovne kategorije:

Afekti
hronična dugotrajna depresija
osećanje bespomoćnosti
beznađe
osećanje beskorisnosti, bezvrednosti
osećanje krivice
bes, besne reakcije
strepnja
usamljenost
dosada
osećanje praznine
Kognicija
sumanute misli
poremećaji u oblasti percepcije
paranoja
stanja nalik psihozi
Preterana impulsivnost
zloupotreba i zavisnost od alkohola i opijata
seksualna devijantnost
manipulativni pokušaji samoubistva
druga impulsivna ponašanja
Odnosi sa drugim ljudima
nemogućnost da se bude sam
strah od napuštanja, odvajanja
burne emotivne veze
manipulativnost
zavisnost od drugih osoba
omalovažavanje drugih
sadističko i mazohističko ponašanje
preterana zahtevnost

Diferencijalna dijagnoza
Borderlajn poremećaj i poremećaji raspoloženja često konkurišu jedni drugima u dijagnostici. Neki od simptoma ova dva poremećaja se prepliću, pa dijagnostika time postaje vrlo komplikovana. U oba slučaja su prisutni skokovi iz jednog raspoloženja u drugo. Kod BPD – a ovakve promene raspoloženja različito traju; nekada je reč o minutima, nekad o danima. Nekada promena raspoloženja nastaje odjednom, drugi put polako i obično je reč o reakciji na neku psihosocijalnu situaciju. Za razliku od depresije koja se javlja u bipolarnom poremećaju, ovde su simptomi poput gubitka apetita ili nesanice bitno manje izraženi. Stručnjaci i danas razmenjuju mišljenja o prirodi dva poremećaja, sličnostima i razlikama.

Uzroci
Smatra se da osnovni uzroci nastanka poremećaja leže u velikoj osećajnoj ranjivosti, traumatičnom nesrećnom detinjstvu, zlostavljanju, zapuštanju ili odvajanju od bliskih osoba, stresnim životnim događajima tokom puberteta ili u odraslom dobu.

Genetska predispozicija
Brojne naučne studije su potvrdile pretpostavku o postojanju snažne genetske predispozicije ka borderlajn poremećaju. Uvidom u porodičnu istoriju pacijenta često se otkrije da u bližoj ili daljoj porodici ima ljudi sa istim ili sličnim problemima. Ukoliko je kod jednog od jednojajčanih blizanaca dijagnostikovan poremećaj, u oko trideset do četrdeset procenata to bude slučaj i kod drugog.

Moždana oštećenja – kod nekih obolelih uočeno je da postoje oštećenja u određenim delovima mozga zaduženim za emocionalnu regulaciju i kontrolu impulsivnosti i agresivnosti. Kod nekih je poremećeno i lučenje neurotransmitera serotonina koji ima veliki značaj u regulaciji raspoloženja. Otuda ideja da se deo terapijskog procesa izvede upotrebom antidepresiva.

Osobine ljudi koji pate od graničnog poremećaja

Pre nabrajanja izrazitih osobina valja naznačiti da ne moraju sve biti prisutne u jednoj osobi. Ovo naročito važi za prve dve stavke.
Žene su obično vrlo inteligentne, fizički lepo izgledaju, doterane su (ponekad i preterano), koketne, obrazovane, ali dešava se, mada retko, da bude i potpuno suprotno.
Muškarci su moderno obučeni, ponekad malo neprikladno za svoje godine (pank fazon kod pedesetogodišnjaka), rečiti, lepo izgledaju, zavodljivi.
Ožiljci od posekotina i gašenja cigareta po rukama. Neki od njih tvrde da to rade iz nekog čudnovatog osećanja tenzije, napetosti, kao da će pući, pa im puštanje krvi i gašenje cigareta donosi svojevrsno olakšanje kroz bol.
Reč je o, na prvi pogled, zabavnim, privlačnim, šarmantnim, harizmatičnim, duhovitim, veselim, društvenim osobama, koje su najglasnije i „drže banku“ za kafanskim stolom.
Teatralnost, sklonost dramatizaciji.
Jednog trenutka su puni života i motivacije, već sledećeg se nađu u potpunom očajanju i osećanju beznađa.
Žale se na osećaj neispunjenosti, promašenosti, praznine. Neki tu apstraktnu prazninu koju vuku svuda sa sobom opisuju gotovo kao fizički postojeću, kao nekakvu rupu u stomaku, kao večitu glad.
Vole izlaske, žurke i nastavljaju sa takvim životnim stilom i „pod stare dane“. Najbolje se osećaju u društvu osoba koje su im nalik i u stanju da prate njihov ritam na tom planu.
Rizično se ponašaju, prebrzo voze, imaju brojne saobraćajne udese.
Imaju izraženu sklonost ka preterivanju u alkoholu, pri čemu retko deluje, sa strane posmatrano, da zaista u tome uživaju.
Uzimanje droga ume da bude samo instrument da se privuče nečija pažnja. Na primer, pažnja poslom prezauzetih i preokupiranih roditelja privlači se problemima sa narkomanijom i kasnijim stalnim, uglavnom neuspešnim, pokušajima lečenja.
Imaju problema sa konstantnošću osećanja prema drugim osobama; neko se voli samo dok je prisutan, dok je tu u blizini. Već sledećeg trenutka po razdvajanju i najsnažnija osećanja ljubavi bivaju zaboravljena. Ovde leži jedan od uzroka impulsivnog uskakanja iz veze u vezu i sklonosti ka varanju partnera.
Način „crno – belog razmišljanja”- ljudi su dobri ili loši, nema sredine. Interesantno je da oni dobri u očima pogođenih poremećajem, svako malo lako pređu u grupu loših i obratno.
Nerealna slika o sebi
Ponašanje na socijalno neprihvatljiv način.
Često se u alkoholisanom stanju (nije obavezno) gadno obrukaju u društvu.
Narušen porodični život, karijera
Nesposobnost bilo kakvog smislenog dugotrajnog planiranja
Poremećen osećaj sopstvenog identiteta.
Granični poremećaj ličnosti je poremećaj ličnosti za koji je karakteristična izrazita pasivna nestabilnost raspoloženja.
Imaju teškoće da evociraju osećanja ljubavi prema osobama iz svoje prošlosti. „Ne, ja njega nikada nisam ni volela“. Ne priznaju da su voleli nekoga. Voli se samo osoba koja je aktuelna. „Kako li sam mogla da se udam i budem petnaest godina u braku s tom barabom“
Teško podnose usamljenost, teško im je da samuju makar i na kratko. Izmišljaju najrazličitije načine da privuku pažnju određenih ljudi i da ih zadrže pored sebe. „Nemoj da ideš, nije mi dobro“.
Životna istorija im je obično prepuna haotičnih zbivanja: čitav niz otkaza na poslu, promene poslova, prekidi u obrazovanju, često menjanje fakulteta, pri čemu se dešava da biraju potpuno različit obrazovni profil od dotadašnjeg, prekidi emotivnih veza, raskidi veridbi, razvodi braka, hospitalizacije.
Često i naprasno menjaju partnere, nekada se ponašajući i promiskuitetno.
Seks na prvom sastanku, seks bez zaštite. Obe stavke imaju svoje poreklo u impulsivnosti, ali i u želji da se što pre postigne zbližavanje sa nekom novom osobom, da se ukinu granice. Neki kao da ne shvataju da seks na prvom sastanku i nije najbolji način za sopstvenu promociju.
Raskidaju veze naglo kao što ih i započinju i tako da to uglavnom izgleda potpuno bezrazložno drugima. „Danas sam prestala da te volim“. “Shvatio sam da te nikada nisam voleo“ ili samo „Odlazi(m)!“
Po izlasku iz neke emotivne veze nastoje da sebe prikažu kao žrtve, dok je istina obično potpuno drugačija, nekad i zapravo suprotna. Svakom sledećem partneru u nedogled ponavljaju kako su bili povređeni, obmanuti, prevareni ili napušteni u prethodnoj vezi. Ovo često nije istina već samo način da se krišom pošalje poruka: „Nemoj nikada da me prevariš, nemoj nikada da me ostaviš“.
Kao da nikada nisu zadovoljni količinom ljubavi i pažnje koju dobijaju od svojih partnera. „Ne pokazuješ dovoljno da me voliš“, stalno traže nove i nove potvrde ljubavi.
Skloni su da ucenama iznuđuju različite stvari. „Ubiću se ako ne učiniš to i to“. Ovakve dramatične izjave su često usmerene na dobijanje sasvim sitnih stvari ili ustupaka.
Lako planu, posvađaju se za tili čas ni oko čega.
Agresivno se ponašaju. Jedan pacijent je izvestio o tome kako je gotovo u svakom izlasku u grad upadao u kafanske tuče, čak i one koje međusobno započnu potpuno nepoznati ljudi.
Slabo podnose pritisak i tenziju na radnom mestu ili životnim situacijama, birajući bekstvo kao izlaz.
Posao ih ne ispunjava, rade ga bez volje, ošljare, iako su ga na početku doživeli kao izazov i bili snažno motivisani.
Nikada nisu zadovoljni svojim okruženjem, pokušavaju da promene okolinu, nikada sebe, uvek su im drugi krivi, nikada oni sami.
Fizički i emocionalno su zapostavljani od strane roditelja ili staratelja.
Uglavnom su bili fizički, emocionalno ili seksualno zlostavljani u detinjstvu ili adolescenciji.
Gotovo svi iza sebe imaju po jedan ili više pokušaja suicida (naravno neuspelih). Najčešće se dešava da, recimo, prerežu vene na rukama i već sledećeg trenutka panično dozivaju u pomoć. Na ovaj način drže na kratkoj uzici osobe od čijeg udaljavanja najviše strahuju. Brat jedne pacijentkinje je tvrdio da se nikada nije osećao mirno i opušteno kada negde otputuje sa porodicom, strahujući da neće moći dovoljno brzo da interveniše ako ga sestra (ponovo) nazove telefonom i saopšti mu da je progutala preveliku dozu sedativa. Interesantno je da doze lekova koje je uzimala nikada nisu bile smrtonosne. Ovakvi pokušaji suicida, bez postojanja prave namere da se takav cilj i ostvari nazivaju se parasuicidalnim pokušajima.
Kada već otpočnu sa terapijom, vrlo često menjaju terapeute, izražavajući bezrazložno nezadovoljstvo.
Stalno insistiraju da budu hospitalizovani, često bez ikakve objektivne potrebe. Kada konačno budu hospitalizovani zbog borderlajn poremećaja traže da budu pušteni kući. „Šta ću ja ovde? Nije mi mesto ovde. Prebacite me na odeljenje gastroenterologije, ja u stvari imam stomačne tegobe“, „Sa mnom je sve u redu“, „Šta ću ja među ovim ludacima“?
Žale se na nepostojeće bolesti, ispoljavaju preteranu i bezrazložnu zabrinutost za svoje zdravlje – češće fizičko nego mentalno. Stalno roveravaju puls, krvni pritisak, krvnu sliku.
Negiraju stvaran problem.
Prilikom hospitalizacije nakon dijagnostike BPD – a, tvrde da im je dijagnoza pogrešna i tuže se na druge stvari. Smatraju da, recimo, treba samo da srede problem alkoholizma negirajući ostale probleme. Nisu u stanju da vide širu sliku svog poremećaja i da shvate da je opšti haos koji ih prati u svim sferama života iznikao iz jednog istog korena. Obraćaju pažnju na pojedinačne simptome.

Lečenje graničnog poremećaja

U lečenju se koristi psihoterapija – grupna ili individualna i razni medikamenti, posebno antidepresivi i antipsihotici. Sa terapijom treba početi što ranije, naravno radi postizanja boljih rezultata. I onog najboljeg – izlečenja.

Psihoterapija
U poslednje vreme BPD je dospeo u fokus pažnje stručnjaka. Novim saznanjima o oboljenju mnogo toga novog je uvedeno u tradicionalnu psihoterapiju i sve je više psihologa koji postižu dobre terapijske rezultete. Nekoliko različitih psihoterapijskih metoda daje prilično dobre rezultate u lečenju graničnog poremećaja ličnosti. Svaka je dobra na svoj način i teško je reći da je neka najbolja ili samo bolja. Važno je da je terapeut dobar u svom poslu. Psihoterapijom se postiže nestanak određenog broja simptoma i klijent/pacijent uči kako da se izbori, kako da mobiliše sve svoje kapacitete i snage i uspešno izađe na kraj sa svojim mukama. Trajanje psihoterapije zavisi od stepena izraženosti simptoma, jačine poremećaja i trenutka u kom se otpočelo sa psihoterapijom (treba li napominjati: ŠTO PRE; TO BOLJE). Nekada se prva poboljšanja vide već nakon nekoliko nedelja ili meseci, ali se u praksi češće dešava da psihoterapija potraje čak i do nekoliko godina.

Izvodi se u grupi ili individualno. Grupno lečenje daje dosta dobrih ishoda u učenju i vežbi veština komunikacije i podizanja nivoa svesti o sebi, ali ima jedno ograničenje – teško je kroz duži vremenski period održati na okupu grupu impulsivnih, naprasitih ljudi.

Psihoanalitička terapija

Tradicionalni (Frojdov) psihoanalitički pristup se sve manje koristi, a na scenu stupaju neke druge forme psihoanalize u kojima terapeuti imaju značajno aktivniju ulgu nego ranije. Oto Kernberg je kreirao takozvanu psihoterapiju fokusiranu na transfer (TFP) u kojoj je glavni akcenat na kreiranju aktivnog odnosa između terapeuta i analizanta. Kroz ovakvu terapiju na površinu isplivavaju neki skriveni procesi koji se nalaze iza spolja vidljivih manifestnih simptoma. Postižu se dobri rezultati u daljoj izgradnji odnosa analizanta sa ostatkom sveta, načinima vezivanja i razumevanju osećanja drugih ljudi. Smanjuje se verovatnoća od ponavljanja suicidalnih i parasuicidalnih pokušaja i agresivna ispoljavanja u ponašanju.

Kognitivno analitička terapija koju primenjuju neki terapeuti novijeg je datuma i kombinuje kognitivni i psihoanalitički psihoterapijski pristup dajući vrlo solidne rezultate.

Kognitivno bihejvioralna terapija (CBT)
Kognitivno bihejvioralna terapija se široko i uspešno koristi u lečenju mnogih mentalnih poremećaja, ali u slučaju graničnog poremećaja ličnosti ima izvesna ograničenja. Ova ograničenja su uglavnom vezana za teškoće u stvaranju valjanog odnosa terapeut – pacijent i sticanja poverenja pacijenta. No, kada se ipak uspostavi prava terapijska klima, postaje vrlo moćno oruđe u prevazilaženju problema.

Bračna i porodična terapija

Osobe koje boluju od BPD – a, kako je pomenuto, impulsivno ulaze u brakove, ali na isti način ih i napuštaju. Terapija za bračne partnere zna da bude od pomoći u stabilizaciji bračnih odnosa i smanjenju broja i intenziteta konflikata. Mnogi brakovi isplivavaju iz kriza u koje su utonuli nakon što bračni drug sazna više o ovom poremećaju i nauči nove načine ophođenja. S druge strane i obolela osoba na ovaj način uči da bolje funkcioniše u atmosferi bračne zajednice. Najčešće smetnje u porodičnim odnosima gde nema fizičkog, emocionalnog ili seksualnog zlostavljanja, su zapostavljanje ili pak preveliko uplitanje u život pacijenta. Terapija za cele porodice se sprovodi u svrhu obrazovanja ostalih ukućana o prirodi samog poremećaja i načinima da se u svakodnevnoj komunikaciji umanji broj trzavica koje samo pogoršavaju simptome. Izborom ove terapijske metode poboljšavaju se porodični odnosi, uče novi, ispravni načini rešavanja problema i postiže bolja informisanost ostatka porodice o problemu sa kojim se nosi njima draga osoba. Porodična terapija je vrlo cenjena i sve češće i sve šire se primenjuje kod nas i u svetu.

Medikamentozna terapija
U terapiji graničnog poremećaja različito uspešno se koristi veliki broj lekova, najviše onih koji suzbijaju prateće pojave – uznemirenost ili depresiju.

Terapija antidepresivima (prozak) traje nešto duže nego kada se leči sama depresija. Antipsihotici se uvode u terapiju onda kada su uz ostale simptome prisutni poremećaji mišljenja ili percepcije, impulsivni i suicidalni simptomi. Iz ove klase najčešće se koriste: olanzapin, ketiapin, klozapin i risperidon. Terapija antipsihoticima daje solidne rezultate i uglavnom je kratkotrajna.

U praksi se pokazalo da kombinacija psihoterapije i terapije medikamentima (posebno antipsihoticima) daje bolje rezultate nego svaka pojedinačno.

U poznatim holivudskim filmovima „Fatalna privlačnost“ i „Neprilagođena“ jako dobro su prikazani emocionalno nestabilni ženski likovi koji pate od graničnog poremećaja. U oba filma junakinje se pomamno bore protiv napuštanja od strane dragih osoba, ne birajući sredstva ili je bolje reći, birajući sredstva poput agresije i autoagresije. Možda vam uverljiva i inspirisana gluma Glen Klouz u Fatalnoj privlačnosti posluži da kod neke bliske osobe (svoje devojke ili dečka) prepoznate simptome graničnog poremećaja ličnosti. Zapamtite: u tom trenutku ne treba da odgovorite impulsu da pokupite prnje i pobegnete glavom bez obzira preko granice, na primer. Pogrešićete. Pokušajte da pomognete, jer pomoći još kako ima. Stanje je izlečivo. Najbolja odluka koju možete da donesete je da uputite takvu osobu nekom dobrom terapeutu, a možda i da joj pravite društvo u tome. Kao i kod svih drugih mentalnih poremećaja, podrška okoline, najbližih ima ogroman značaj.

Posebno kod ljudi koji su toliko željni pažnje drugih.