Generalizacije i gubitak ritma u mišljenju i osećanjima

U mnogim izrazima koje ljudi koriste u svakodnevnom govoru možemo videti da ti izrazi odslikavaju probleme sa neutralizacijom. Izrazi kao što su „ko o čemu, baba o uštipcima”, „on/ona stalno mrači”, „sve vidi ružičasto”, „sve mu je crno”, „sve mu je belo”, „sve okreće na svoju vodenicu”, „samo mu je seks u glavi”, „u svemu vidi ono najgore…”… ukazuju na neopravdane generalizacije u mišljenju i osećanju.

Te generalizacije dovode do gubitka ritma u mišljenju i osećanjima. Osoba sadržaj stvarnosti stalno boji određenim tonovima (erotizuje ili agresivizuje stvarnost) i ljudi koji je slušaju imaju doživljaj monotonije (gubitka ritma) u iskazu osobe. Umetnost življenja najtesnije zavisi od sposobnosti da pratimo ritmove života koji postoje u svemu. Gubitak ritma u mišljenju, govoru i osećanjima je, zapravo, gubitak osećaja za kompleksnost života, za jedinstvo suprotnosti i realnost (tu vidimo koliko je sposobnost za neutralizaciju tesno povezana sa sposobnošću održavanja celovitosti objekta i tolerancijom na ambivalenciju). Bez ritma nema doživljaja harmonije, ni u muzici, a ni u psihičkom životu.

U radu sa klijentima kroz primenu O.L.I. metoda došli smo do uvida da jednostavno suočavanje klijenata sa gubitkom ritma u govoru (suočavanje sa tim da jednostrano gledaju na stvari, da uglavnom boje stvarnost određenim bojama, da često govore na određeni način-preterano pozitivan ili negativan) i predlaganje da, kao eksperiment, pokušaju da promene ritam, (da balansiraju u svojim iskazima pozitivne i negativne aspekte doživljaja stvarnosti) može dovesti do značajnih promena u načinu njihovog tumačenja i doživljavanja stvarnosti. Ljudi često upadaju u nešto što nazivamo „doživljaj serijaliteta”. Kada se desi određeni broj pozitivnih ili negativnih događaja, stvaraju doživljaj „krenulo me”, „imam sreće” (ako se desi serija pozitivnih događaja) ili „kao da sam proklet”, „nemam sreće”, „zlo nikada ne ide samo…” (ako se desi serija negativnih događaja).

Navešćemo jedan primer: Primer 9 (Jovanović, N.)

Dvadesetogodišnja devojka G. dolazi zbog osećanja bezvoljnosti i „depresije” koja traje već dve godine a koja je, kako kaže, pokrenuta serijom smrti u familiji. Međutim, dok govori o toj „seriji nesreća”, „godinama u kojima su se dešavale samo loše stvari”, „godinama gubitaka i neuspeha” zapažam gubitak ritma, bojenje stvarnosti nekim „sudbinski crnim” dešavanjima koje „kao da su posledica nekog prokletstva”. Kao da je, u nekom momentu, „sve krenulo naopako” (za razliku od prethodnog perioda njenog života kada je „sve bilo dobro, bezbrižno”…). Da, ako je to stvarno tako, „logično” je da bude depresivna. Međutim, da li je stvarno tako, pitao sam se. Stvarnost obično nije tako neritmična, osim ako je takvom ne napravimo u svojoj glavi, kroz neritmičnu percepciju i tumačenje. Počeo sam da preispitujem tu njenu seriju „crnih događaja”. Prvo je umro njen deda, za kojega je bila vezana. Tužan događaj, naravno. Međutim, potom saznajem da je deda imao osamdeset godina, i da je deset godina pre toga imao bolest zbog koje su mu lekari predvideli da neće poživeti duže od godinu dana. A poživeo je devet godina više. Zar to nije dobar događaj, pitao sam je? „Pa jeste, naravno”, odgovorila je, „to je bio čist dobitak, i uživala sam u tom vremenu provedenim sa njim… Da, nisam razmišljala tako… zvuči mi kao da sam nezahvalna životu na tome…”

Zatim je umrla tetka, nekoliko meseci nakon dede. Bolovala je dugo od raka… ”pa smo i očekivali da će se to desiti… da se više ne muči, jadna”. Potom je, u narednoj godini, od infarkta umro očev prijatelj koji je često dolazio kod njih, i bio im kao član porodice…

Nisam baš neosetljiv na patnje ljudi kad izgube drage osobe, ali mi, iz njene priče, nije bilo jasno zašto bi dvadesetogodišnja devojka zbog gubitka dede koji je imao osamdeset godina i poživeo i duže nego što se očekivalo, smrti tetke i očevog prijatelja, bila depresivna dve godine. U tome mi je nedostajala neka „proporcija”, nešto nije štimovalo.

Zatim mi priča o „neuspehu na studijama”. Jedan ispit nije mogla da položi dve godine, i preti joj opasnost da ne može da nastavi studije ako ga ne položi do kraja ove studijske godine. U srednjoj školi je bila „vukovac”, a sada misli da nije sposobna za studije, da možda nije dovojno pametna. „Sve je krenulo naopako” i ona je „izgubila volju da živi”. Prekinuo sam je u toj „crnoj seriji” i zamolio da mi ispriča nešto pozitivno što se desilo u protekle dve godine. „Pa, ništa se pozitivno nije desilo”, odgovorila je rezignirano. „Teško da je to moguće”, usprotivio sam se, „šta je, na primer, sa ostalim ispitima na fakultetu? Položili ste neki, zar ne?”. „Da, položila sam sve.”, odgovorila je, kao da to nije ništa. (inače studira veoma težak fakultet, i pala je nekoliko puta na predmetu na kojem veliki broj studenata uobičajeno pada) „Sa kakvim ocenama?”, pitao sam je. „Pa, uglavnom devetke, desetke”, odgovorila je. „I, vi ste, iz te mešavine pozitivnog i negativnog, izdvojili samo negativne stvari, praveći tako doživljaj serije negativnih događaja gde sve ide nizbrdo, jedno za drugim”, primetio sam. „Da, izgleda da je tako. Do tada je sve išlo glatko. Niko nije umro od meni bliskih ljudi, uvek sam imala dobre ocene…”. „Pa ste očekivali da to uvek bude tako, da vam život uvek donosi samo dobro, uspeh… kao da niste bili pelcovani za neuspeh i loše stvari.” „Da, mislim da ste u pravu. Nisam tako razmišljala, ali mi je sada jasno da sam, ne primećujući dobro, usmerila svoju pažnju samo na neuspehe, i doživela da život ima nešto protiv mene, da sam u nekoj nemilosti…

U ovom primeru možemo videti kako je niska tolerancija na frustraciju kod ove klijentkinje (prezaštićenost, nedostatak „pelcovanja”, nošenja sa životnim problemima…) dovela do selektivne percepcije i gubljenja ritma u opažanju i tumačenju stvarnosti.

Zapravo, ona je postala „besna na život”, i projektovala sopstvenu neneutralizovanu agresiju na život (život kao „loš objekt”), očekujući zbog toga nemilost od života, neke više sile koja joj „kroji sudbinu”… Promenom ritmičnosti u opažanju i tumačenju stvarnosti došlo je i do brzih promena u njenim osećanjima. Ubrzo je počela da „ponovo radi stvari koje je ranije volela”, da čita knjige koje vole, da se bavi nekim hobijima…a potom se dohvatila tog ispita koji je predstavljao problem, i položila ga.

Mislimo da imamo osnova da govorimo o razvoju sposobnosti za neutralizaciju kao o razvoju sposobnosti za „uštimavanje” sebe sa svetom i drugima, sposobnosti da se neritmično i disharmo nično pretvori u ritmično i harmonično. Tu sposobnost štimovanja sebe u odnosu učimo kroz interakcije i međusobnu regulaciju-kroz učenje proceduralnih, implicitnih znanja o relacijama, procese sinhronizacije i identifi kacije. Ali, te sposobnosti se mogu razvijati i kroz svesno, deklarativno učenje, učenje racionalnih (ritmičnih, harmoničnih) načina mišljenja.

Autor: Nebojša Jovanović

Iz knjige: Sposobnost za ljubav i rad