Fetišizam - Oto Fenihel

Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza

Sledeći oblik perverzije koji treba proučavati, fetišizam, ne sastoji se više u hipertrofiji nekog delimičnog infantilnog instikta ; funkcija negacije kastracionog straha je tu, ipak, naročito jasna.
Prepsihoanalitička literatura ga je opisala kao da je determinisan nekim infantilnim iskustvom usled kojeg se stvorila neka vrsta uslovnog refleksa. Pretpostavljalo se da je fetišistički impuls potekao od pomeranja seksualne ekscitacije na jednu okolnost koja je slučajno pratila prvu seksualnu manifestaciju. Ti se incidenti-akcidenti mogu smatrati kao »uspomene-ekrani«. Fetišista noge, koji se fiksirao na slučajno viđenje, noge svoje guvernante, imao je aktivne nesvesne razloge zbog kojih je gledanje jedne noge, obično sasvim nevino, probudilo kod njega seksualne ekscitacije. Realno značenje te uspomene-ekrana rasvetljava se jednačinom: noga = penis. Uspomena, čini se, prikriva sledeću misao; »Video sam penis svoje guvernante« ili »video sam da moja guvernanta ima penis«. Pacijent, sigurno, nije mogao videti tako nešto. Ta misao bila je, svakako, upotrebljena da se poriče nedostajanje penisa kod guvernante. To je ta neprijatna, uspomena koju sada uspomena – ekran drži potisnutom. Seksualna ekscitacija koju je doživeo videći nogu može se ovako opisati: »Mišljenje koje postoji o ljudskim bićima bez penisa od kojih bi ja mogao biti jedan, stvara nemogućnom svaku seksualnu ekscitaciju. Ali sada, ovde, vidim simbol penisa kod žene: to mi dopušta da ućutkam svoj strah i da budem seksualno ekscltiran«. Taj mehanizam ostaje aktivan celog pacijentovog života. On ne može nijednoj ženi odgovoriti seksualno dok ga njena noga ne uveri »da ona ima penis«.

Kao što je Frojd dokazao, većina tipičnih fetiša su falusni simboli: cipele, duga kosa, minduše. Krzno služi kao simbol dlaka stidne kosti. Gledanje krzna postavlja pitanje: da li to krzno pokriva ili ne pokriva jedan penis? Značajni interes za žensko rublje je aluzija na žensku golotinju, a ova se mora izbegavati. Kad se upotrebljavaju manje tipični fetiši, istorija prvog detinjstva otkriva iskustva u kojima su ti fetiši dobili vrednost(»ženskog penisa«).
Za vreme analize jedan pacijent je otkrio sledeću uspomenu: jednom, kad mu je bilo oko 4 godine, ležao je u krevetu svojih roditelja. Kako se njegov otac slučajno otkrio, on je video njegov penis i uplašio se njegove veličine. Upitao se da li njegova majka ima takođe veliki penis. Ugrabio je priliku i, neopaženo, podigao majčinu noćnu košulju. Otkrio je isto tako veliki penis, i zbog toga je bio veoma zadovoljan. Prirodno, pacijent je svestan apsurdnosti ove priče. Ali uspomena na nju je bila toliko živa da je imao utisak da može jemčiti  za njenu autentičnost. Kontradikcija sadržana u toj priči: najpre strah izazvan zbog veličine očevog penisa, a zatim satisfakcija što je video majčin penis – postaje polazna tačka analize tog sećanja – ekrana. Realne činjenice bile su, verovatno, obrnute. Mali dečak je slučajno video genitalne organe svoje majke, i užasnut njima, upitao se da li je isto tako i kod oca, pa je podigao njegovu košulju i video, sa zadovoljstvom veliki penis.
Taj pacijent nije postao fetišista. Percepcija koju je upotrebio kao negaciju nedostatka penisa kod svoje majke došla je od posmatranja očevog tela. Može se zamisliti da bi, da je upotrebio falusni supstitut u vezi s majčinim telom u istom cilju u kome je upotrebio ustvari očev penis, postao fetišista.

Izgleda da se može staviti prigovor toj teoriji fetišizma u slučajevima kad fetiši ne predstavljaju više falusne simbole, već ekskremente, urin ili objekte u vezi s pregenitalnim aktivnostima. Izvesni fetišisti biraju šuplje objekte, u koje uvlače svoje prste, umesto objekata s falusnim značenjem; takvi fetiši, čini se, predstavljaju vagine. Osim toga, kod fetišista je potreba da budu jedini vlasnici tih objekata naročito istaknuta, i neki među njima su kolekcionari fetiša; fetiš može biti objekt, u suštini, male vrednosti, ali dobija ogroman značaj zbog fetišističke nadprocene. Često je miris odlučujući faktor.
Taj materijal ne protivreči tezi prema kojoj fetiš u osnovi znači mater in penis. Individue kod kojih je kastracioni strah bio izazvan iznenadno i intenzivno, kandidati su za buduće fetišiste; ali oni su, isto tako, ti koji pokušavaju da izbegnu opasnost od kastracije pomoću regresije na pregenitalne nivoe. Na taj način, pregenitalne karakteristike fetiša slične su kompulsivnim fenomenima kod kojih su pregenitalne i genitalne pulsije i strepnje uzajamno pomešane, ili, pak, mogu biti smatrane kao falusni atributi strašnih majčinih falusnih likova.

Analiza jednog muškarca koji je pokazivao fetišističke naklonosti za izvesne mirise — očevidno, analno determinisane naklonosti — otkrila je iznenađujuće fantazme kao determinante, tih naklonosti. Pacijentova majka umrla je u njegovom ranom detinjstvu, a on je bio odgajan u uverenju da je maćeha prava majka. On je, međutim, sumnjao u to, i utrošio je mnogo energije da bi ugušio tu sumnju. Njegovo žensko ponašanje činilo se kao da je determinisano željom da dokaže svom ocu kako bi on bio bolji supstitut svoje mrtve majke nego maćeha. Identifikacija s mrtvom majkom se stvorila putem »respiratorne introjekcije« njene »duše«, a naklonost za mirise predstavljala je tu naklonost za »nazalnu introjekciju«. Ta »respiratorna introjekcija« bila je, međutim, znatno izmešana s prvobitnim genitalnim tendencijama kastracionog kompleksa. Pacijentove ženske želje bile su blokirane intenzivnim strahom da će ispunjenje tih želja dovesti njegov penis u opasnost. Pokušao je da se ubedi, na razne načine, da može postati žena, a da sačuva svoj penis (oblačio se kao žena). Udisanje ekskremenata što je, na ovom nivou, značilo udisanje mrtve majke, značilo je, takođe, udisanje »duše penisa«, što je garantovalo posedovanje penisa.

Može se desiti da sve žene izazivaju kod izvesnih muškaraca kastracioni strah. Iz toga proističe da objekt koji zamenjuje penis kod žene budi seksualnu ekscitaciju sve dok se ne dovede u vezu sa ženskim telom.Prvobitni objekt ostaje potpuno potisnut, i samo fetiš, koji je bio jedan deo objekta, ostaje u svesti, s preteranim intenzitetom. Želja se ne javlja za cipelu na ženi, već za cipelu odvojenu od žene. Frojd je govorio o »delimičnom potiskivanju«, koje ostavlja u svesti jedan pars pro toto, dok totum ostaje ugušen.

Izvesni tipovi fetišista pokazuju, isto tako, istaknute sadističke crte. Oni se mogu zadovoljiti izvršujući »simbolične kastracije« u vezi s njihovi fetišima. Kao da ih njihov kastracioni strah gura na ideju o kastraciji kod svake njihove seksualne ekscitacije. Način na koji jedna kastraciona aktivnost može utišati kastracioni strah biće proučavan kad se bude razmatralo »sečenje pletenica« i sadizam.

Fetišizam, kao pokušaj negacije neke istine koja je, u isto vreme dobro poznata drugom delu ličnosti, ima za pretpostavku izvesnu pukotinu »Ja«. Osobe naročito sposobne, zbog svoje infantilne prošlosti, da intenzivno koriste mehanizme odbrane negacije, predisponirane su za razvoj fetišizma.
Postoji jedna relacija između fetišizma i normalnih subjektivnih preduslova za ljubav. Ti preduslovi predstavljaju delimično infantilne fiksacije (anakliktički tip). Izraženi u većem stepenu, oni su, međutim, sazdani u skladu s mehanizmom što podseća na onaj kod fetišizma. Ti uslovi treba da predstavljaju osiguranje protiv opasnosti koja se zamišlja da je u vezi sa seksualnošću.

Ta teorija o fetišizmu izgleda da se može primeniti samo kod muških slučajeva. Važnost pridavana falusnom simbolu ne može kod žene održavati verovanje da ima penis. Ustvari, žene-fetišiste su vrlo retke, bar ređe od muškaraca-fetišista. Prema proučavanim slučajevima, ipak je verovatno da izuzetne okolnosti čine te žene, stvarno, sposobnim da realizuju ono što, obično, izgleda neverovatno: prihvatiti prisustvo jednog peniskog simbola kao faktora koji utištava emocije u vezi s idejom o nedostatku tog organa. Glavnu ulogu kod ženskog fetišizma, isto tako, igra kastracioni kompleks, naročito kod vrste »ispunjenje želje«. U tim slučajevima fetiš takođe predstavlja penis od koga se strahuje i, istovremeno, koji se želi — penis koje bi žena htela da ima zbog identifikacije sa svojim ocem.