Edipov kompleks

U faličkom stadijumu (faličko/uretralna-narcistička od 3-4 god. i genitalna/edipalna do 5-6 godina) osnovna erogena zona, zona na koju su fokusirana zadovoljenja deteta, je penis. (kod devojčica klitoris). Zapravo, prema Frojdu (1905), i dečaci i devojčice se pitaju zašto postoje razlike u anatomiji polnih organa, „zašto devojčice nemaju „pišu“…da li su im „odsekli taj deo tela“… ). Deca, u tom periodu, postaju posebno zainteresovana za igranje sa svojim genitalijama.

Najvažnija psihološka tema tog perioda je seksualna identifikacija i pitanja „moralnosti“  povezane sa seksualnim potrebama (stid, krivica zbog „loših“ želja…). Dete utvrđuje šta to znači  biti dečak ili devojčica. Razvijaju se seksualna osećanja prema roditelju suprotnog pola (To je Frojd nazivao Edipov/Elektra kompleks) ali, pošto su ta osećanja socijalno neprihvatljiva, dete ulazi u konflikt između svojih želja i normi sredine. Ono oseća rivalstvo i izvesno neprijateljstvo  prema roditelju istog pola. Dečaci doživljavaju kastracioni strah (strah da će ih otac kazniti kastracijom, „odseći im pišu“ zbog nedozvoljenih želja prema majci) a devojčice „zavist za  penisom“ (zavide dečacima što imaju taj „cenjeni“ organ, simbol moći kojega su one lišene). Konflikt se razrešava identifikacijom sa roditeljem istog pola i usmeravanjem seksualnosti na vršnjake.

Iz ugla posmatranja dečaka, potreba da se poseduje majka nailazi na barem dve prepreke: s jedne strane, njena ponašanja, koja deca (ponekad sa pravom) doživljavaju kao njeno zavođenje, imaju posve izvestan ishod, koji tretiraju kao majčinu „prevaru“. (Majka mu pruža  paţnju, ponekad oseća da je njen „mali princ“, centar sveta…ali, ipak je, kao žena, usmerena ka ocu…iz takvih doživljaja razvija se stav o ženama koji, kao ishod edipalnih „drama“, razvijaju i održavaju, svesno ili nesvesno, mnogi muškarci i u odraslom dobu: „Eh, kakve su te žene, nikada im ne možeš verovati…možeš da budeš dobar prema njima, da ih voliš, da izgleda kao da one vole tebe, a onda se pojavi neki „kuronja“ i one polude za njim…“. Jedan od najvećih muških strahova, i izvor ljubomore, je strah da će žena sa kojom su naići na nekoga sa većim polnim organom, na nekog „kuratog tatu“, i izdati ga. U narodu postoji izraz „Veselko“ za muškarce koji su „dobri“, udovoljavaju ženama, ali su osuđeni na to da budu samo zabavljači, a ne i pravi seksualni partneri. Originalno, izraz „Veselko“ se odnosio na konja koji se izvodi pred kobilu da je zabavlja i seksualno nadraži, pre nego što se dovede pastuv koji treba da je oplodi). S druge  pak, otac deluje kao nepremostiva prepreka, koja će biti utoliko opasnija ukoliko dete svoju frustraciju, i posledičnu agresiju, projektuje na predstavu oca („Ja sam agresivan prema njemu, mrzim tog rivala…onda i on prema meni oseća isto, a jači je i opasniji…“) Ovde će biti intenzivirana ona vrsta nelagode koju smo na drugom mestu opisali kao ambivalanciju (i prema ocu i prema majci se razvijaju intenzivnije ambivalentna osećanja, vole se i mrze u ovoj situaciji konflikta).

Od čega će zavisiti kako će se dete na ovoj razvojnoj fazi nositi sa frustracijom?

Isti mehanizmi koje smo prethodno opisali deluju na ovom razvojnom stadijumu, iako su mnogo složeniji, odnosno i kvantitativno izraţeniji. Ukoliko je dete intenzivno bilo fiksirano na majčinu reprezentaciju, („previše vezano za majku“…odnosno kada kapaciteti za toleranciju frustracije  poreklom iz oralne faze nisu bili razvijeni koliko je potrebno, dete se nije odvojilo, osamostalilo u skladu sa svojim uzrastom), dete doživljava majčin lik kao nešto od čega se teško, ako ikako može odvojiti. Pomeranje libidinih investicija sa majčinog objekta će svakako biti utoliko teže, ukoliko je zaposednuće intenzivnije. Na ovom mestu ne možemo ulaziti u raspravu u vezi etiološkoh uzroka ovakvih jakih zaposednuća majčinskog objekta, odnosno diskusije udela konstitucije ili majčinog zavođenja. Tek, napuštanje majčinog obejkta, u ekstremnim slučajevima, može biti gotovo nemoguće. U odraslom dobu, osoba ne može podneti da bude „ostavljena“. Valja napomenuti da u ovoj razvojnoj fazi, koja može nalikovati čistim oralnim separacionim anksioznostima, postoji jedan značajan kvalitativan momenat koji ga određuje kao edipalan: partner se ne može pustiti da ode drugome (ne samo da ode, kao što je to strah deteta u oralnoj fazi, već da ode rivalu -drugome). Ponovo, sagledišta muškog deteta, otac postaje rival u onoj meri u kojoj je, mogli bismo reći, majka poželjna i nezaobilazna. Odvijanje procesa identifikacije sa ocem, što je zadatak koji detetu predstoji, zavisiće opet od onih kapaciteta za toleranciju frustracije koji su se trebali razviti u prethodnim fazama. Pomenuli smo da, u analnoj fazi, dete mora da ovlada frustracijom koju nosi nužda da se povinuje volji odraslih i njihovog autriteta, (da razvije dobru volju, saradljivost) onoj volji koja bi ih primorala da se pokore treningu na čistoću.  Neretko, u iskustvu se pokazuje da se mogu očekivati dva ishoda: dete će ostati „pobunjenik“ celog živiota, sa svom frustracijama koje ova uloga sa sobom nosi, ili će se, kao druga krajnost, bunt ranog detinjstva transformisati u apsolutno pokoravanje svakom autoritetu (iz koga često može postojati pasivni agresivni i direktnim opažanjem nedostupni destruktivni impuls prema njemu).

Identifikacija sa ocem, kojeg dečak doživljava kao velikog i moćnog, omogućava dečakuda prevaziđe osećaj inferiornosti (oseća oca kao zaštitnika, ponosi se ocem i želi da „bude kao tata kad poraste“- ali ne da sada bude tata umesto tate i da poseduje majku) i njegova erotska osećanja se usmeravaju na devojčice. Nedostatak oca, njegova nedostupnost ili nesposobnost da razume i podrži izvesne idealizacije deteta („moj tata je najjači na svetu, on može da…“, često čujemo dečake kako se ponosno hvale svojim očevima, osećajući da je moć oca i njihova moć) mogu biti snažni izvori frustracije u ovom periodu razvoja. Ne retko i majke ometaju identifikaciju dečaka sa ocem obezvređujući svoje muževe na različite načine („ti si nesposoban da zaradiš…nisi muško…“) šaljući dečaku poruku „nemoj da budeš kao tata…vidiš kakav je, ja ga ne volim…budi drugačiji, kao moja slika idealnog muškarca…ili kao ja- e da sam ja muško, bila  bih bolji muškarac od svih ovih…“. Nedostatak adekvatnog uzora za identifikaciju je velika frustracija za dečake (što je u svremenom svetu „bez oca“, jer muškarci se sve manje bave odgojem dece, česta pojava. Kod nas postoji izreka da je „otac-kolac“) i prepreka u  prevazilaženju edipovog kompleksa. Najčešće pokušavaju da je prevaziđu identifikacijom sa nekim drugim uzorima, medijskim zvezdama, superherojima, „bajama“ iz komšiluka…što u adolescenciji mogu biti izvori opasnih identifikacija i voditi delikventnom ponašanju.  Netolerancija na frustraciju potrebe za uzorom za identifikaciju može, u odraslom dobu, kao  pokušaj kompenzacije nedostatka, dovesti do nesposobnosti osobe da toleriše bilo kakvo narušavanje idealizovane slike neke „velike ličnosti“ koju je odabrala kao model (ili neke institucije, fudbalskog kluba, političkog lidera, gurua…) ili do nedostatka polnog identiteta i do svesnog odsustva sigurnosti u sopstvenu muškost, do odsustva hrabrosti. Identifikacija sa ocem, ili drugom muškom figurom koja odgaja dete, pruža osnovu za neke kapacitete potrebne za  prevazilaženje konflikata edipalne faze.

Autor: Nebojša Jovanović

Magistar psihologije, psihoterapeut, savetnik i lifecoach