Džon Bolbi i teorija afektivnog vezivanja

Dzon Bolbi  – Razvojna teorija

Razlog zbog kog je Bolbi uveo teoriju afektivnog vezivanja su nedostaci koje je zapazio u psihoanalitičkoj teoriji. Psihoanalitička teorija (teorija nagona i ego psihologija) tvrdi da je proces kroz koji najranije investicije deteta u majku nastaju, proces pražnjenja nagomilane tenzije koja potiče od oralne komponente libidalnog nagona. Klajnova je tvrdila da dojenje kod deteta vodi kateksi povezanoj sa dojkom, gde dojka zapravo predstavlja majku. Bolbi je ovu teoriju nazvao Teorijom sekundarnog nagona. On kaže: “Predlažem da ovu teoriju nazovemo Teorijom sekundarnog nagona što je terminologija preuzeta iz Teorije učenja“. Ona je takođe nazivana “the cupboard love theory of object relations” Izvesno je onda da primarni nagon predstavlja potrebu za vezivanjem. Prema Bolbijevom mišljenju, Frojd nije uzeo u obzir značaj koji ima afektivna vezanost deteta za majku. Štaviše, on je tvrdio da psihoanalitička teorijia, gde je posebno mislio na Melani Klajn koja je stavljala naglasak na dečije fantazije, obraća nedovoljno pažnje na ulogu koju sredinski faktori imaju u razvoju deteta. Posledično, značaj uloge majke u razvoju deteta je nedovoljno naglašen. Bolbi je takođe kritikovao psihoanalitičke postavke da se ne oslanjaju dovoljno na direktne opservacije dece i odojčadi preko kojih bi njihove hipoteteze bile proverene.

Etološki/evolucionuistički pristup

Procenjujući Frojdovu privrženost Lamarkinovoj evolucionoj teoriji umesto Darvinove nezadovoljavajućim rešenjem, Bolbi se okrenuo etološkoj literaturi i radovima Roberta Hindea u traženju odgovora. Etologija u skladu sa modernom teorijom evolucije objašnjava instinktivno ponašanje principima očuvanja vrste. Bolbi je smatrao da je moguće razumeti mehanizme instinktivnog ponašanja korišćenjem saznanja etologije, teorije informacija(teorije kontrolnih sistema) i evolucionog koncepta adaptacije. Mehanizmi afektivnog vezivanja su instinktivni obrasci ponašanja specifični za vrstu i u službi su opstanka. Pod instinktivnim odgovorima on podrazumeva takve kao što su: sisanje, pripijanje, praćenje, plakanje, smejanje. Početkom 1958. Bolbi je objavio niz radova koji su naglašavali ovakav pravac razmišljanja i obezbedili osnovu za njegovu trotomnu studiju o afektivnom vezivanju. Oslanjajući se na empiriske podatke dobijene od etologa kakvi su bili Konrad Lorenc i psiholog Harlou, Bolbi je zaključio da je afektivno vezivanje manje determinisano potrebom za negom, a više ponašanjima koja vode ka blizini deteta negovatelju. On je izneo gledište po kom dete u službi preživljavanja, traži zaklon i sigurnost od napadača formiranjem sigurne veze sa negovateljem. Ovajanje od udobnosti koju negovatelj obezbedjuje, dovodi do ispoljavanja signala distresa kao što su pripijanje, plakanje i dozivanje negovatelja, koji se nazivju ponašanja vezivanja. Komplementarni ovim ponašanjima, kod odraslih su ponašanja brige. Detinji odgovori ne ukazuju na to da je ponašanje motivisano na način na koji to psihoanalitička teorija pripisuje instinktima. Složeni mehanizam koji kontroliše njihovu aktivaciju i mirovanje upravlja instinktivno. Reakcije se aktiviraju usled remećenja detinje veze sa majkom i prekidaju sa ponovnim sjedinjavanjem. Svaki skup reakcija je praćen emocionalnim iskustvom koje je ohrabrujuće onda kada je dete u kontaktu sa majkom ili praćeno anksioznošču onda kada je od nje odvojeno. Ove reakcije nisu vezane samo za rane godine već se protežu kroz čitav životni ciklus. Bolbi pravi jasnu razliku između faktora uzročnosti nekog ponašanja i funkcija koje ponašanja imaju. Faktori uzročnosti mogu da se odnose na nivoe hormona, rad centralnog nervnog sistema i sredinske stimuluse. Nasuprot tome, funkcije kojima ponašanja služe stvaraju posebne ishode koji se javljaju kada je sistem aktivan u okruženju evolutivne adapracije organizma i koje nastaju usled načina na koji je sistem napravljen.Ovaj model motivacije razdvaja uzrok od funkcije u okviru evolucionog okvira. Pošto je jedinica biološke adaptacije cela vrsta, a opstanak vrste zavisi od saradnje među jedinkama, veliki deo okruženja osobe je komplementaran oruženju druge osobe različitog starosnog doba ili pola u okviru iste populacije.Bihejvioralni obrasci koji posreduju afektivnim vezivanjem dece sa odraslima su komplementarni onima koji posreduju brigom odraslih za decu; na isti način sistemi koji upravljaju zrelim maskulinim ponašanjem kod jedne jedinke su komplementarni onima koji upravljaju zrelim femininim ponašanjem kod druge. Ovo gledište naglašava činjenicu da instinktivno ponašanje nije moguće razumeti samo u kroz posmatranje izolovane jedinke, već se mora analizirati kroz posmatranje grupe individua koje jedna sa drugom sarađuju.

Afektino vezivanje i unutrašnji radni modeli

Afektivno vezivanje se dakle sastoji od bihejvioralnog sistema koji se pokreće interakcijom između deteta i njegove majke koji konstituišu sredinu bihejvioralne adaptacije. Krajnji cilj koji se ovim ponašanjem postiže je blizina majke koja na taj način detetu može da pruži sigurno okrilje u kome je ono zaštićeno od opasnosti. Detinja spona sa majkom je povezana sa ovim bihejvioralnim sistemom. Bihejvioralni sistemi sprovode instrukcije zadate od strane fizioloških procesa, koji predstavljaju uzročne faktore ponašanja i postavljaju cilj koji treba ispuniti, što govori o funkcijama koje ti sistemi izvršavaju. Ako dete održava blzinu sa negovateljem osetljivim na njegove potrebe, ono nadgleda okruženje kroz vizuelne i auditivne kanale,da bi se uverilo u kontinuirano prisustvo negovatelja. Kad je dete razdvojeno od majke, ono ispoljava niz biherjvioralnih obrzaca koji vode ka ponovnom sjedinjavanju sa njom. Onda kada to nije dovoljno dete će upotrebiti reakciju praćenja. Sistem vezivanja se može aktivirati i usled drugih stanja kao što su umor, prisustvo nepoznatih osoba, strah ili fizička ili emocionalna nedostupnost negovatelja.

Sistem eksplorativnog ponašanja je prisutan istovremeno sa sistemom afektivnog vezivanja. Bolbi tvrdi da se ovaj sistem razvija u funkciji izvlačenja informacija iz okruženja. Aktivira se razvojem radoznalosti koju novi stimulusi izazivaju kod deteta, a prekida se onda kada stimulusi postanu dovoljno poznati detetu. Dete je predodređeno da istražuje sredinu u okvirima sigurne vezanosti za majku. Bliže vezan za ovaj sistem je sistem alarma ili straha, koji je pokrenut percepcijom opasnosti ukoliko je dete predaleko od negovatelja. Anksioznost se javlja kasnije u sistemu usled čega se dete povlači i vraća u sigurno okrilje. Emocije koje su nekada veoma intenzivne prate sve ove aktivnosti, bilo da uključuju vezivanje, odvajanje, gubitak, eksploraciju ili strah. Ova osećanja su pozitivna ukoliko je emocionalna veza sa negovateljm preovladava; osećanja su negativna ukoliko je negovatelj nedostupan ili se dete suoči sa opasnošću. Rezultat toga je da blizina pozitivno podstiče ponašanja afektivnog vezivanja dok razdvajanja bolno kažnjavaju gubitkom bliskosti.

Unutrašnji radni modeli

Trudeći se da poveže svoje koncepte sa teorijom objektnih odnosa, Bolbi je predložio konstrukt koji je nazvao unutrašnji radni model. Pri zdravom razvoju deca razvijaju unutrašnje radne modele (Internal Working Models- IWM) spoljašnjeg sveta i svojih unutrašnjih stanja, kao i interakcije između njih. Ovi modeli predstavljaju kognitivne mape koje su slične psihoanalitičkom konceptu reprezentacije i koje predstavljaju određene aspekte sredine. Jezik omogućava građenje hijerarhijski organizovanih modela koji vode bihejvioralne sisteme. Ovaj konstrukt koji liči na koncepte reprezentacije selfa i objekata iz teorije objektnih odnosa, je zapravo širi od pomenutih jer je njegova opšta funkcija stvaranje mapa i modela svih aspekata spoljašnjeg sveta umesto fokusiranja samo na intrapsihičku dinamiku deteta. Unutrašnji radni modeli nisu prosto replike jedinke i drugih u interakciji, već složene strukture koje se menjaju pod uticajem iskustva. Bolbi nije verovao da se razvoj odvija u fazama već da obrasci vezivanja koji su formirani mogu da se menjaju pod uticajem iskustva ili da ostanu isti tokom celog života. Rana ispoljavanja i iskustva afektivnog vezivanja u odnosu sa negovateljem određuju obrasce koji organizuju sva kasnija ispoljavanja vezanosti tokom života. Svako dete može da ide nekom od razvojnih staza koje usmerava interakcija sa okruženjem. Odnosi koje prati afektivna vezanost kakvi su oni sa roditeljima, supružnicima, decom traju tokom celog života i nisu nužno patološke pojave kada ih ispoljavaju odrasli. Psihopatologija se ne javlja zbog fiksacija ili regresije već zbog postojanja poremećaja afektivnog vezivanja. Takvi poremećaji mogu nastati zbog pretnje koja dolazi od negovatelja da se veza sa detetom prekine, trenutne fizičke ili emocionalne dezorganizacije te veze ili drugih okolnosti koje spečavaju sjedinjavanje. Takav je slučaj onda kada se žalost zbog gubitka drage osobe produži značajno preko vremena u kom bi tugovanje trebalo da se završi.

Vezivanje, separacija i gubitak

Karakteristična ponašanja se pojavljuju usled odvajanja ili gubitka značajnog drugog. Karakterističan dosledan obrazac se javlja u vidu spolja vidljivog ponašanja i prati unutrašnje doživljaje. Tokom prve faze dete otvoreno pokazuje protest, koji odslikava separacionu anksioznost. Nakon toga, dete iskazuje očaj kroz koji se manifestuje proces žalosti i tugovanja. Na kraju,dete manifestuje ravnodušnost, odvajanje od spoljašnjeg sveta kao odbranu od nepodnošljivog psihičkog bola koji doživljava.

Protest- separaciona anksioznost

Psihoanalitička teorija pravi razliku između straha koji se javlja zbog stvarne spoljašnje pretnje i anksioznosti koja nema veze sa realnom pretnjom od spolja. Bolbi smatra ovo podvajanje neodrživim. On tvrdi da će se separaciona anksioznost javiti uvek kada se zbog odvajanja koje nije moguće prekinuti aktiviraju instinktivni odgovori deteta. Dete je tada gurnuto prema majci reakcijama bežanja i povučeno ka njoj reakcijama pripijanja i praćenja. Bežanje je reakcija koja pojačava distancu od majke i aktivira alarm kod deteta. On je predložio upotrebu koncepta primarna anksioznost kako bi opisao odgovor deteta na prekid u vezanosti sa majkom, razlikujući taj pojam od uslovljene anksioznosti i anksioznosti očekivanja. Uslovljena anksioznost se bazira na primitivnoj formi učenja kakvo je uslovljavanje. Ono se događa pre nego što je dete sposobno da kognitivno obradi ono što se događa. Anksioznost očekivanja je naprednija forma kognitivne obrade koja se bazira na pamćenju koje je organizovano značenjem simbola. Dete ima unutrašnje reprezentacije negovatelja i sada može da reaguje ne samo na neposredne već o zamišljene opasnosti. Ukoliko je odvojeno od majke, dete između 15. i 30. meseca koje je inače zdravo, manifestovaće u svom ponašanju veliku uznemirenost. Ono će pretraživati okolinu ne bi li se uverilo da se majka vraća i odbacivati sve pokušaje angažovanja od strane osoba koje je zamenjuju. Ukoliko je dete izloženo ponovnom gubitku ono će doživeti uslovljenu anksioznost . Ukoliko se separacije ponavljaju, onda će se pojaviti anksioznost očekivanja, što znači da će dete anticipirati ponovni gubitak koji se već dogodio u prošlosti.

Očajanje- žalost i tugovanje: Tokom ove faze koja sledi za fazom protesta, dete se povlači i sve više gubi nadu da će do ponovnog sjedinjavanja sa majkom doći. Dete će demonstrirati svoj gubitak, nekada čak duboku tugu i žalost.

Ravnodušnost-odbrana: U ovoj poslednjoj fazi, dete izgleda ravnodušno prema svojoj okolini. Ako se majka pojavi na kratko, dete će izgledati nezainteresovano i nesposobno da prepozna i razlikuje negovatelje sa kojima če uspostaviti samo povrčnu vezu. Ukoliko se ova faza produži, dete može da izgubi sposobnost da se veže za bilo koju pojedinačnu osobu kao i da pokaže da je pogođeno gubitkom ukoliko se on dogodi. Ovakve reakcije su karakteristične za pokušaj odbrane od osećanja koja su prouzrokovana odlaskom majke.

Vezivanje Bolbi pretpostavlja da se ponašanje vezivanja sastoji od velikog broja elemenata instinktivnih odgovora, koji su u početku relativno nezavisni jedni od drugih. Ovi instinktivni odgovori sazrevaju u različito vreme tokom prve godine života i razvijaju se u različitom obimu. Oni služe da dete povežu sa majkom i doprinose recipročnoj dinamici vezivanja majke za dete. Sledi lista približnih perioda u kojima se pojavljuju ovi odgovori: 

Ubrzo nakon rođenja, separacija od negovatelja izaziva plač kao i pripijanje i smejanje. Lična osećanja koja su u vezi sa ovim iskustvima potiču iz primarne anksioznosti. Kad je dete ponovo sa majkom, anksioznost nestaje i biva zamenjena osećajem udobnosti. 

Pre 6. meseca može se uočiti strah i izbegavanje stranaca i okretanje ka majci i traženje utehe. Zapaženo je da su od najranijih nedelja života ljudsko lice i glas posebno interesantni za dete. Ipak tokom tog perioda deca još uvek nemaju koncept drugoga. Tokom ranog perioda fokus je na majčinoj vlažnoj toploj bradavici na koju reaguju sisanjem i na očima na koje reaguju osmehivanjem. Kako vreme prolazi ova fragmentisana perceptivna iskustva se povezuju i dete počinje da ih pripisuje istom izvoru. 

Do 9. nedelje, dete će prestati da plače kada ga negovatelj uzme u naručje. Dete reaguje drugačije na blisku osobu negovatelja u odnosu na sve druge ljude u okruženju. Kada se odvoje od majke reaguju plakanjem. 

Do 15. nedelje, dete plače kada vidi da majka odlazi. 

Do 20. nedelje, ispušta glasove pokušavajući da dozove maku. 

Do 24. nedelje javlja se akcija praćenja. 

Do 30. nedelje pozdravlja majku drugačije nego druge ljude. 

Do 8. meseca, koristiće majku kao sigurnu osnovu sa koje može da počne da istražuje okolinu. Takođe će bežati kod majke kada je uplašeno. 

Od 9 do 18 meseci , pet obrazaca vezivanja: sisanje, pripijanje, plakanje, smeh i praćenje postaju organizovani u veštiji, ciljem korigovani sistem koji služi da dete održi blizinu sa majkom. 

Početkom prve godine i sticanjem govorne sposobnosti dete počinje da stvara radne modele samog sebe, majke i sveta oko sebe. Ovi radni modeli sadrže nacrte odgovora drugih i njihove interakcije sa detetom, kao i odgovora koje dete daje u odnosu sa njima. Dete će uzimati u obzir ova očekivanja u predviđanju promena u odnosima sa drugima. 

Kad dete uđe u drugu godinu i savlada pokretljivost, tipična ponašanja vezivanja postaju upadljiva. Sistem afektivne vezanosti se do treće godine redovno aktivira. Ponašanja vezivanja se manifestuju podjednako intenzivno i učestalo koliko i u prvoj godini. Iako doalzi do promene u sve većem razumevanju svoje okoline, okolnosti koje izazivaju određena ponašanja ostaju iste. 

Tokom treće godine, blizina majke postaje manje nužna. Dete postaje svesno majčinog skorog odlaska. Ono je spremnije da prihvati privremenu razdvojenost. 

Nakon treće godine, dete postaje sigurnije sa drugim poznatim osobama čak i na ne tako poznatim mestima. Ovo važi dok god je dete uvereno i sigurno u to da će se majka vratiti. 

Oko 4. godine dolazi do slabljenja afektivnih odgovora deteta kako se ono sprema da pođe u predškolsku ustanovu. 

Do 5. i 6. godine, tokom perioda latencije, dete će se ugodno igrati sa drugima u odsustvu majke, iako će joj se vratiti za utehu ukoliko bilo šta krene loše. 

Tokom adolescencije i odraslog doba, promene se dešavaju u načinu pokazivanja afektivnog ponašanja i osobama prema kojima se ta ponašanja aktiviraju. U adolescenciji dolazi do daljeg slabljenja afektivne vezanosti za roditelje. Javljaju se velike individualne razlike u ispoljavanju vezanosti. Neki adolescenti se potpuno ograđuju od roditelja dok drugi ostaju intimno vezani sa njima. Većina nastavlja da bude vezana i kroz odraslo doba. 

Kako osoba postaje starija, i ne može da nastavi da usmerava svoja ponašanja vezanosti za svog partnera zbog straha od potencijalnog gubitka, ova ponašanja bivaju usmerena na članove mlađe generacije.

Pregled i zaključci

Impresioniran rezultatima posmatranja efekata ranih separacija majka-dete, Bolbi je zaključio da su objašnjenja ego psihologije za simptome koje deca manifestuju nezadovoljavajuća. On ukazuje na to da se teorija oslanja na premisu da je veza majke i deteta zasnovana na hranjenju koje majka omogućava. Ta teorija nedovoljno uzima u obzir ulogu sredine u razvoju deteta. Zato se on okreće drugim objašnjenjima. Odgovore nalazi posebno u radovima savremenih etologa, koji su prihvatili modernu teoriju evolucije kao ključnu za objašnjenje svih ponašanja. Bolbi je formulisao svoju teoriju afektivnog vezivanja na pretpostavkama etologa i evolucionista, što ga je razdvojilo od psihoanalitičkog kruga mislilaca.  Tvrdi da je traženje blizine sa majkom koja osigurava sigurnu bazu i zaštitu od neprijatelja, detetova primarna potreba. Ponašanja afektivnog vezivanja kao što su sisanje, pripijanje, praćenje, plakanje i smejanje su ponašanja koja aktivira separacija i koja služe da bi se povratila blizina majke. Ukoliko se dete ne sjedini sa majkom, aktivira se niz reakcija. Dete će proći kroz fazu protesta ispoljavajući ozbiljan emocionalni distres. Ukoliko se separacija produži, dete ulazi u fazu očajanja, koju karakterišu osećanja bespomoćnosti i beznadežnosti koja podsećaju na žalost i tugovanje kod odraslih. Karakteristika treće faze je povlačenje i gubitak kontakta sa sredinom. Ravnodušnost je odbrana od snažnih negativnih osećanja koja naviru. Dete razvija unutrašnje radne modele sebe, negovatelja i njihovih interakcija. Ovaj koncept je predstavljao Bolbijev napor da napravi vezu između teorije afektivnog vezivanja i teorije objektnih odnosa, prema kome su psiohoanalitičari bili skeptični. Dalje produbljivanje teorije afektivnog vezivanja, rezultira konceptom eksplorativnog bihejvioralnog sistema, putem koga dete dobija informacije o svetu oko sebe u kontaktu sa novim stimulusima. Ukoliko u toku tog istraživanja dete doživi nešto što opaža kao opsanost, iskustvo postaje okidač za alarmni sistem koji proizvodi anksioznost. Ovaj sistem služi detetu kao opomena da se vrati u sigurnu bazu od koje se udaljilo. Afektivna vezanost deteta i njegovih negovatelja postaje moćno sredstvo za odrzavanje afektivnih odrazaca ponašanja. Ovi obrasci se prenose i na druge veze koje osoba ima u daljem životu. Bolbi dosledno pominje majku u ulozi negovatelja. Ipak on jasno stavlja do znanja da pod tim misli na bilo koju osobu sa kojom je dete uspostavilo posebnu emocionalnu vezu. To mogu biti i očevi, osoblje iz jaslica i drugi.