Biti muško

Da li postoji greška u muškom polu?

Razmišljam nešto ovih dana intenzivno na temu kakva se greška potkrala Bogu (ili prirodi) kada je stvaran ovaj naš muški pol. Priča se, doduše, po kuloarima da je Bog ženu stvorio od rebra Adamovog, ali…možda je u rebru bilo manje tih štetnih, toksičnih sastojaka koji čine muškarce tako problematičnim stvorenjima. U čemu je greška? Neki će se pitati zašto uopšte mislim da postoji greška u muškarcima. Zar nisu žene još iracionalnije? Zar i u njima nema nekakve “debele” greške? Ma, ima…i o ženama sam pisao i pisao…O tome zašto zvocaju, zašto se neke žene ponašaju kao “kučke”…Ali, ovo sa muškarcima je mnogo više zabrinjavajuće i opasnije. Tako kaže statistika. Moja lična statistika, a i ona mnogo šira statistika.

Skoro tri decenije se bavim poslom psihoterapeuta. Radim i sa decom i sa odraslima. Sećam se kako su mi u ona davna vremena na počecima moje prakse klijenti uglavnom bile žene. A sada? Oko 80% mojih klijenata su muškarci. Doduše, najviše je među njima dečaka koji imaju probleme sa školom i ponašanjem, adolescenata sa problemima nesnalaženja u školi, u društvu, mladih buntovnika i odmetnika. Zar je sve to rezervisano za muški pol u odrastanju? Zar samo dečaci ne vole da uče i imaju probleme sa školom i neadekvatnim ponašanjem? Zašto je to tako? Da li nešto nije u redu sa muškim polom, ili se nešto dešava u društvu i civilizaciji što ozbiljno ugrožava sazrevanje muškaraca? Mislim da je ovo drugo u pitanju, ali, da vidimo šta je to i kako deluje na muškarce.

Kuda ide muški rod?

U knjizi “Biti muško” (Izdavaćka kuća “Mali vrt”, Beograd) Australijski psiholog Stiv Bidalf iznosi sledeće: “Kažu nam da svet pripada muškarcima, ali statistike o zdravlju, sreći i životnom veku muškaraca pokazuju da je to laž.

Slede neke činjenice koje ukazuju na to kako je danas biti muškarac:

• Muškarci, u proseku, žive šest godina manje od žena
• Muškarci, po pravilu, ne uspevaju da ostvare bliske odnose (samo dva pokazatelja: 40% brakova ne uspe i u četiri od pet slučajeva razvod pokreće žena)
• Muškarci počine više od 90% nasilnih dela, za koje se donesu sudske presude, i 70 % žrtava tih dela su muškarci.

• Oko 90% đaka koji imaju probleme sa vladanjem u školi su dečaci i oko 80% đaka koji imaju teškoće pri učenju su takođe dečaci.
• Jedan od sedam dečaka će do uzrasta od 18 godina doživeti seksualni napad odrasle osobe ili starijeg deteta.
• Muškarci čine više od 90% zatvorenika u zatvorima.
• Glavni uzrok smrti među muškarcima od 12-60 godina jeste samoubistvo. U 2000. godini samoubistvo je bilo uzrok svakog 36. smrtnog slučaja muškarca. Muškarci i dečaci izvršavaju samoubistvo četiri puta češće nego žene.
• Muškarci se sve manje obrazuju. Ako bi se nastavili sadašnji trendovi, negde sredinom ovog veka dečaci više nigde u svetu neće pohađati univerzitet.

Zašto je to tako?

Muške uloge

Većina muškaraca zapravo ne živi. Oni glume da bi se zaštitili. Tokom sazrevanja izaberemo jednu od nekoliko standardnih maski-uloga kao što su “veliki radnik”, “kul frajer”, “dobar momak”, “mačo muškarčina”, “osećajan novi muškarac”…a zatim se godinama držimo te uloge i pretvaramo se da smo to mi, da je sve u redu. Međutim, unutra, često preovladava duboki osećaj usamljenosti. Glumiti i živeti nisu ista stvar. Većina žena nije takva. Žene imaju svoje probleme, ali većina žena deluje na osnovu neposrednog osećanja sopstva. Žene mnogo više znaju ko su i šta žele. Muškarac, najčešće u srednjim godinama, zapada u duboko očajanje pomešano sa premorom, kada shvati da ne samo da ga njegovi bližnji ne vole, već da ga čak i ne poznaju. Danas je prosečan muškarac taj koji je duboko nesrećan. Šta to, uopšte, znači biti muško? Problemi muškaraca leže u izolaciji. Većinu muškaraca muči: usamljenost, kompulsivno takmičenje i doživotni strah od osećajnosti. Postojeće stereotipne uloge nam ne daju zadovoljstvo. Bez obzira na to da li se držimo mačo stila Džona Vejna ili nastojimo da budemo “osećajni muškarci novog doba” otkrivamo da to ne funkcioniše. Rezultati su katastrofalni: brakovi nam se raspadaju, deca nas mrze, umiremo od stresa i, usput, uništavamo svet. Nešto tu gadno ne štima. Nismo mi ni monstrumi planete (makar ne po svom izboru) niti imitacije žena (kao što su to ideologije kasnog 20. veka pokušavale da nam nametnu). Ali, šta jesmo? Zna li to iko? Šta je, bre, to “biti muško”?

Odsustvo očeva (“Otac-kolac”)

Nedavno sam držao nekakav seminar o deficitu pažnje i hiperaktivnosti kod dece za prosvetne radnike. Na skupu je prisustvovalo više od 250 ljudi. Osećao sam se kao da sam zalutao na sastanak nekog feminističkog društva. Među prisutnima je bilo samo pet muškaraca: predsednik opštine, sekretar za kulturu, dva direktora škola i jedan jedini učitelj. Prisetio sam se i toga da decu sa problemima kod mene uglavnom (gotovo uvek) dovode majke. Dečake vaspitavaju uglavnom majke, a uče ih ( u nižim razredima) učiteljice (dakle žene). Od koga će ti dečaci da nauče da budu muškarci? Čovek ne može da da ono što nema, zar ne? Žene nikada nisu bile muškarci, pa tako i ne mogu znati kako se to postaje. Osim ako u svojoj omnipotenciji ne misle da su “bolji muškarci od muškaraca” i da je biti muško “prosta stvar”…”muškarci su jednostavni”…(čitaj prosti). Ali, daleko od toga da krivim žene za tu situaciju. Muškaraca, jednostavno, nema u vaspitanju dece-ni u kući, ni u školi. Ja samo kao otac, psihoterapeut, i komunista (šalim se za ovo treće) ispuštam “nečujni vapaj za smislom”: Aman, braćo, muškarci, gde ste!? Sinovi vam, bez vas, neće stići nikuda! Man’te se one narodne “Otac-kolac”. Dečaci i mladići u našem društvu mnogo trpe zbog odsustva očeva i muškaraca u njihovim životima jer ne dobijaju usmerenje ni mentore koji bi im pomogli da sazreju u zrele muškarce. Osim ako dečak nije dobar u nekom sportu (pa ima sreće da naleti na mudrog trenera) ili nekoj drugoj sličnoj “muškoj” aktivnosti, ili ne sretne nekog stvarno dobrog nastavnika, možda nikada neće stvarno upoznati nekog muškarca. Nemajući uvid u unutrašnji svet stvarnih muškaraca, dečaci su prinuđeni da predstavu o sebi grade na osnovu blede slike napabirčene spolja-sa televizije, filmova i od vršnjaka, koju zatim oponašaju nadajući se da će dokazati da su muško.

Devojčice nisu u takvoj situaciji. Tokom odrastanja neprestano su izložene rasponu prilično sposobnih i komunikativnih žena kod kuće, u školi, među prijateljicama. Veoma često čujem izjavu od dečaka “škola je za devojčice”. Tačno je. Škola je po meri devojčica.

Škola po meri devojčica

Mnogo toga što škole zahtevaju od đaka tokom obrazovnog procesa je više prilagođeno devojčicama. Škole zahtevaju i nagrađuju mirnu, pedantnu, kooperativnu, verbalnu, finu motornu, umetničku i druge pasivne vrste aktivnosti koje se obavljaju u zatvorenom prostoru. Mnoge studije su dokazale da se fine motorne sposobnosti tokom prvih razreda osnovne škole sporije razvijaju kod dečaka nego kod devojčica. Isto se dešava i sa verbalnim sposobnostima. Dečaci se u tom uzrastu osećaju glupo i nezgrapno ukoliko se od njih očekuje da obavljaju istu vrstu školskih zadataka kao devojčice. Sa malim izuzecima, devojčicama obrazovanje lakše pada. Dečaci često izražavaju otpor i sa teškoćom se uklapaju u režim učionice i u obavljanje zadataka koji se od njih očekuju. Školski sistem je “nameštaljka” za dečake. Namešteno im je da ne uspeju jer “pravila igre” nisu u skladu sa njihovom prirodom. Naglasak, tokom obrazovanja dečaka, mora biti na pokretu, energiji i izlasku iz zatvorenih prostorija. Njima je potrebno više uzbudljivih ili prirodnih aktivnosti, u okviru kojih se koriste muške sposobnosti, umesto da se potiskuju. To ne treba da se ograniči na sport već da se proširi i na nauku, umetnost, muziku, čitanje, pisanje i matematiku. Ovako, kao posledicu nesmotrene feminizacije škole, imamo indikativnu činjenicu da dečaci čine više od 80% dece koja ne umeju da čitaju (u mlađim razredima) i koja imaju probleme sa učenjem.

Većinu muškaraca muči: usamljenost, kompulsivno takmičenje i doživotni strah od osećajnosti. Postojeće stereotipne uloge nam ne daju zadovoljstvo. Dečake vaspitavaju uglavnom majke, a uče ih ( u nižim razredima) učiteljice (dakle žene). Od koga će ti dečaci da nauče da budu muškarci? Čovek ne može da da ono što nema, zar ne? Žene nikada nisu bile muškarci, pa tako i ne mogu znati kako se to postaje.

Školski sistem je “nameštaljka” za dečake. Namešteno im je da ne uspeju jer “pravila igre” nisu u skladu sa njihovom prirodom. Kao posledicu nesmotrene feminizacije škole, imamo indikativnu činjenicu da dečaci čine više od 80% dece koja ne umeju da čitaju (u mlađim razredima) i koja imaju probleme sa učenjem.

Muškarci se sve manje obrazuju. Ako bi se nastavili sadašnji trendovi, negde sredinom ovog veka dečaci više nigde u svetu neće pohađati univerzitet.

Posledice nedostatka oca u vaspitanju i feminizacije škole :

“Dečaci ne daju sve od sebe. Ničemu ne streme. Postaju agresivni. Smatraju da je kul biti glup”…čujemo često od učiteljica. Devojčice “grabe napred”, dečaci ne uspevaju “da prate radnju”. Višestruki su razlozi za to. Muškarci su nestali iz obrazovne profesije, pogotovo iz osnovnog obrazovanja, te dečaci ne doživljavaju obrazovanje kao mušku delatnost. To je nešto što ih vezuje za mame, što ih čini zavisnima, u čemu nema akcije niti muškosti. “To je za štrebere (čitaj zavisne, aseksualne) ili za uvlakače (čitaj devojčice)”. Nije muški biti dobar đak. Dečaci sa odsutnim i prezauzetim očevima i ne pokušavaju da budu nalik tati. Oni su, umesto toga, pod uticajem svojih vršnjaka. Grupa vršnjaka je, na žalost, prilično “glupa životinja”. Emocionalna klima dečačke kulture po školama je često zastrašujuća i negativna. Svaki peti dečak biva zlostavljan u školi barem jednom nedeljno. Dečak koji je imao nežno i prijateljsko okruženje kod kuće može otkriti da mora, kako bi bio prihvaćen, da zauzme lažnu mačo pozu, da se ponaša loše, da omalovažava devojčice i čak da učestvuje u zlostavljanju. Hladna i ravnodušna interakcija između prosvetnih radnika i učenika doprinosi klimi zlostavljanja u školi. Svi trpe kada se zanemaruje razvoj dečaka.

Emocionalna klima dečačke kulture po školama je često zastrašujuća i negativna.

Kakvi su učitelji potrebni dečacima?

Dečacima su potrebni muškarci, ali ne bilo kakvi muškarci. Istraživanje koje je sproveo Piter Dauns u Engleskoj, utvrdilo je da postoje četiri kvaliteta koje poseduju najbolji učitelji: čvrstina, smisao za humor, pravičnost i usredsređenost. Dečaci su najbolje učili od čoveka koji je nesumljivo držao stvar u svojim rukama, ali koji nije bio zao niti takmičarski nastrojen, već pozitivan i dobro organizovan. Nisu voleli učitelje koji su bili “jedan od momaka”. Zaključak: Potrebni su muškarci u obrazovanju koji poseduju određene osobine i sledeće veštine i sposobnosti:

• Savetodavne veštine i umeća rešavanja konflikata
• Uvid u to da dečaci kojima nedostaje nežnost neretko razvijaju agresivnost kao zamenu.
• Odgovaranje na čežnju za ocem kod dečaka koji nemaju oca-adekvatnog načina staranja o dečacima bez očeva.
• Junak-ili-negativac dinamiku kod mladića-kako preusmeriti energiju na konstruktivne načine.
• Veštine suprostavljanja uz pomoć čvrste ljubavi-kako decu učiti mišljenju i rešavanju problema umesto zastrašivanja kao disciplinskog sredstva.

Dečaci su najbolje učili od čoveka koji je nesumljivo držao stvar u svojim rukama, ali koji nije bio zao niti takmičarski nastrojen, već pozitivan i dobro organizovan

Šta treba da uradi ministarstvo prosvete?

Škola je za dečake često poprište straha i neuspeha. Možemo da učinimo da škola bude više prijateljski nastrojena prema dečacima na sledeće načine:

• Da školsko dvorište učinimo bezbednijim sprečavanjem nasilja od strane đaka u nastavnog kadra.
• Zapošljavanjem više prave vrste muškaraca, pogotovo u osnovnim školama.
• Obuzdavanjem prekomernog takmičarskog duha u dečijem sportu i ponovnog otkrivanja sporta kao razonode, sredstva za samorazvoj i vežbanje.

Pokret za oslobađanje muškaraca

Žene su smislile feminizam kako bi se oslobodile i dobile svoja prava. A šta je sa muškarcima? Da li su muškarci agresori od kojih žene treba da se oslobode, a oni su, po logici stvari, već slobodni? Ako su tako slobodni, zašto su tako nesrećni i destruktivni? Da li muškarci mogu da biraju između dva stava (Baja ili Šonja): Biti onaj koji je agresivan i dominantan prema ženama, onaj protiv kojeg se one bore feminizmom, ili biti onaj koji pokušava da bude ono što žene žele? Neka istraživanja pokazuju da žene ne veruju ovim “dobrim” muškarcima ili ih nipodaštavaju, ili ih u nekim slučajevima iskorištavaju. Feminizam neće osloboditi muškarce. Ne možemo osloboditi samo jednu polovinu čovečanstva. Ideja oslobođenja žena od muškaraca pretpostavlja da su muškarci nekako bili pobednici u borbi za moć, da su se dobro provodili. To je izrazito pojednostavljeno gledište. Muž koji mlati ženu, šef koji napastvuje radnice, ili otac koji seksualno zlostavlja svoju decu, teško da su snažne, slobodne ličnosti i da su pobednici. Ta vrsta muškosti je obično izrazito nesigurna i zato ima potrebu da ugnjetava žene. Mnogo je realnije da su i muškarci i žene uhvaćeni u zamku uloga i uslovljavanja koje su oštetili i jedne i druge.

Dugoročna rešenja ne leže u tome da se žene bore protiv muškaraca, već u tome da se muškarci i žene bore protiv prastarih gluposti koje su im ostavljene u nasleđe. Jasno je da muški pokret ne može biti reakcija protiv ženskog pokreta. On je polovina koja nedostaje ženskom pokretu. Bit muškog pokreta leži u reafirmaciji muškosti kao prevashodno pozitivne snage koja podržava život.

Feminizam nije razumeo da ispod privida spoljašnje moći muškaraca leži duboko osećanje nemoći. Muškarci su često bili samo šrafovi u ogromnim industrijskim sistemima koji im nisu pružali nikakvu radost ili samopoštovanje. Pored toga, osećali su duboku nesigurnost zbog ženskih prednosti: seksualne moći, verbalnih veština, ženskih prijateljstava, moći da ismevaju, manipulišu i primenjuju suptilnu kontrolu. (Moć u ličnim odnosima je utešna nagrada -ono što uzimate kada ne možete da dobijete ili prihvatite ljubav ili poštovanje).

Jasno je da muški pokret ne može biti reakcija protiv ženskog pokreta. On je polovina koja nedostaje ženskom pokretu. Bit muškog pokreta leži u reafirmaciji muškosti kao prevashodno pozitivne snage koja podržava život. Imali smo crnački ponos, gej ponos, ženski ponos, ali se od muškaraca tražilo da pođu od stida. Izbacivanje žestine, snage iz muškarca nije pravi odgovor nazahteve feminizma. Mlak muškarac nije ono što žene stvarno žele, a i da žele, to svakako nije ono što je potrebno muškarcima da bi se osećali zadovoljnima i ispunjenima. Ako muško ne znači biti mačo, a ne znači biti ni šonja, šta to onda znači? Kako bi izgledao taj oslobođeni muškarac? Kako to može da se postigne?

Sedam koraka do muškosti

Koraci koji vode punom razvoju muškarca su jasno određeni. Nisu uvek ni jednostavni, ni brzi, ali čine nacrt plana koji predstavlja ogroman napredak u odnosu na prosto tumaranje. Stiv Bidalf, u knjizi “Biti muško”, navodi 7 koraka koji vode do punog razvoja muškosti:

“Ispraviti stvari” sa ocem. Otac vam je emocionalna nit dodira sa sopstvenom muškošću. Morate da razrešite odnos sa njim. Ne možete uspešno da živite sve dok ga ne razumete, ne oprostite mu i dok ne dođete do toga da ga, na neki način, poštujete. Možete to da činite kroz razgovore sa njim ako je živ, ili u sopstvenoj glavi ukoliko ga više nema, Ukoliko ne obavite taj posao, njegovi ostaci će se vući za vama i saplitaće vas pri svakom koraku. Ankete pokazuju da oko 30% muškaraca ne razgovara sa ocem, drugih 30% ima odnos, ali ga procenjuje kao napet i težak. Manje od 10% muškaraca je prijatelj sa svojim ocem. Sukobljeni sa ocem, sukobljeniste i sa samim sobom, sa sopstvenom muškošću. Ostaćete dečak dok ne razrešite odnos sa ocem.Nećete imati autoritet sve dok ne budete mogli da poštujete autoritet, dok ne pronađete neki autoritet vredan vašeg poštovanja.
Pronalaženje svetlosti u svojoj seksualnosti. Da bi se mladi muškarac uspešno odnosio prema mladoj ženi, on prvo mora da se oseća dobro u vezi sa time što je muško. Da bi bio uspešan ljubavnik, on prvo mora sebe da doživljava kao nekoga vrednog ljubavi, sposobnog da prima i daje nežnost. Biti seksualan muškarac ne znači biti gad. (epitet kojim žene često karakterišu izvrnutu mušku seksualnost. “Muška svinja” je sinonim takođe često u upotrebi.) “Gad” se odnosi na posramljenu seksualnost. Biće sa niskim samopoštovanjem, takozvani gad, oseća da ne može da uspostavi intimna prijateljstva sa drugima, i zato pristupa drugima (ženi) kao objektu koji treba eksploatisati najbolje što može. To predstavlja ciničan pokušaj da se potvrdi putem dominacije. Očaravajuće iskustvo erotskog zadovoljstva i bliskosti pretvara se u svoju suprotnost posredstvom želje za moći proizašle iz osećanja krivice. “Ukoliko ne možeš da dobiješ ljubav, osveti se, dominiraj”-tipičan je način reagovanja “gada”. Većina muškaraca se, u osnovi, još uvek stidi svojih “prljavih” seksualnih osećanja i doživljavaju svoju seksualnost kao nešto obično, kao svrab koji treba počešati. Postoji grubi i omalovažavajući stereotip koji muškarce u celini predstavlja kao “gadove”: “Muškarci žele samo jednu stvar…” Muškarac treba da pronađe svetost u svojoj seksualnosti. Kada muškarac razreši pitanje samopoštovanja, kada umesto arogancije poseduje mirno samopouzdanje, onda može da priđe zreloj ženi kao nekome sebi ravnom, bez potrebe za moći i kontrolom. Međutim, da bi to mogao, potrebno mu je savlada još jedno preostalo čudovište-doživljaj da žene, svojom manipulativnom seksualnošću, upravljaju muškarcem (preko njeogove “druge glave”). Percepcijom žena kao posednica seksualne privlačnosti-kao onih koji imaju moć nad žđeljom muškarca-muškarci zapravo predaju svoju seksualnu energiju i moć ženama, i zato ih se i plaše pa pokušavaju da povrate dominaciju. Muškarci, zapravo, uzdižu žene na pijedestal, a onda ih mrze zato što su na njemu. Moramo da postanemo svesni da seksualna privlačnost žene ne leži u njenom izgledu, već u načinu na koji biramo da gledamo ženu. Život muškarca postaje mnogo bolji kada shvati da on sebe uzbuđuje (načinom doživljavanja žene) i da je on mozak sa penisom, a ne obrnuto. Oslobođeni straha od žena kojima pripisuju preveliku moć, a time ih se i plaše, muškarci postaju sposobni za opuštenu intimnost i ljubav. “Jednom kada ste vodili ljubav, seks vam više nikada neće biti dovoljan”.
Susretanje partnera na jednakoj ravni. Većina muškaraca i žena doživljava muško-ženski odnos kao borbu za dominaciju. Kao da postoje samo dve alternative: Biti “gazda”, “pevac” u kući, dominantan mužjak i nasilnik (ovakvi muškarci odvraćaju od sebe žene sa samopoštovanjem), ili biti “mekani” savremeni muškarac koji je dosadan i kojim žena spontano počinje da dominira. Da bi uspostavio stvarno uspešan odnos sa svojom partnerkom muškarac mora da nauči kako da se prema partnerki ( i ženama uopšte) odnosi kao prema različitom ali ravnopravnom biću. To znači da je poštuje, ali da poštuje i samoga sebe. Ukoliko žele da se dobro slažu sa ženama muškarci moraju da nauče da im se surotstave na ravnopravan način.

Kako se to suprotstavlja ženi na ravnopravan način?

Mnogo je muškaraca koji su ravnopravnost žena shvatili pogrešno (kao pravo žena da im se popušta). Jedno od čestih muških nesnalaženja je igranje uloge popustljivog nespretnjakovića ili slatkog duduka:

Muškarac kao sladak duduk: Kada je suočena sa besom, žalbama, zvocanjem i uopštenim nezadovoljstvom svojih žena (čemu su žene često sklone) većina muškaraca prosto popusti, promumla izvinjenje i odšunja se na vrhovima prstiju.(“Da draga, izvini draga”…) Nisu spremni na raspravu i raščišćavanje. Žene koje imaju duduke za muževe nisu srećne. Zapravo, postaju nezadovoljnije i još više se žale. Duboko u sebi, žene žele da budu u odnosu sa nekim ko je jednako snažan kao one. Nekoga ko će da se raspravlja sa njima, a ne samo da se slaže.One žude za muškarcima koji su u stanju da preuzmu inicijativu, da donesu neke važne odluke i da im stave do znanja kada ono što govore nema smisla. Žena ne može da se opusti ako joj je partner mekan i slab. Mnoge jake i sposobne žene, feministički nastrojene, koje su pričale o tome kako žele osećajne, brižne muškarce, pričaju o tome kako im je, kada su ih našle, postalo “smrtno dosadno”. Hvataju sebe kako, dok prolaze pored gradilišta sa “sirovim radnicima”, razmišljaju o tome da li da zvižde. Kada muškarac izgubi žestinu (žestina nije isto što i nasilnost), odlučnost, kada nije u stanju da kaže šta on želi, on gubi svoju muškost i postaje nesposoban da izgradi zadovoljavajući odnos sa ženom. Žene su samo ljudska bića koja greše. Često teže dominaciji manipulacijom. Ali, to ih neće zadovoljiti i ako uspeju. Muškarac koji voli ženu ne sme joj dozvoliti da to čini. Mora je zaustaviti na ravnopravan način. Mora u sebi da pronađe “ratnika” (ne siledžiju, već zaštitnika veze i porodice koji ume da se na mudar i razuman način suprotstavi potrebi žene za dominacijom ili njenoj verbalnoj agresiji).

Za strast su potrebna pravila

Strast nije igra bez granica. Možemo da se opustimo i stvarno ispoljimo strast samo ukoliko postoje izvesne granice. Koje su to granice?

• Da se nikada fizički ne obračunavamo, niti da pretimo
• Da nikada ne odlazimo usred svađe
• Da ne koristimo omalovažavajući rečnik
• Da se držimo teme i ne uvodimo druge stvari u raspravu
• Da saslušamo drugog i da istovremeno poštujemo svoje mišljenje
• Da, po dogovoru, obustavimo raspravu ukoliko postane suviše žučna, da razmislimo o svemu i da zatim nastavimo da se raspravljamo.

I muškarci i žene moraju da se odreknu nasilja kao metode. Postoji vekovna tradicija ženskog kritizerstva (zvocanje, popovanje, omalovažavanje, držanje pridika, izlivi nezadovoljstva za koje je on kriv…) kao i ustaljeni oblici muškog nasilja: fizičko nasilje, finansijska kontrola i emocionalna ucena. Oba pola moraju da rade na zloupotrebi svojih moći i da je zamenjuju otvorenošću i samokontrolom.

Aktivan odnos sa decom

Umeće oćinstva skoro da je iščezlo. Svet bez oca je svet poremećene dece. Očinstvo treba da pruži detetu doslednost, čvrstinu, toplinu i angažovanost. Da bi muškarac mogao da se “sastavi” u ulozi oca, mora da odbaci neke stare uloge koje su često bile ograničavajuće i osiromašene:

Četiri vrste defektnog oca:

Muškarac koji je želeo da bude kralj - To je muškarac koji je naporno radio ceo dan i koji se vraćao kući kako bi ga dvorili njegova odana žena sluškinja i deca koja su se videla,  ali ne i čula. Takav otac se zaista angažovao samo kada je trebalo izreći kazne ili pomilovanja. To je takođe bio “videćeš kad ti otac dođe kući” tip oca. Tipična izjava takvog oca:”Dok živiš pod mojim krovom, radićeš šta ti ja kažem”.

Kritički otac - Stalno je omalovažavao i tražio dlaku u jajetu, gonjen i sopstvenom frustracijom i besom. Taj otac je nesumljivo bio aktivan u porodici, ali na potpuno negativne, zastrašujuće načine. “Jeli to najbolje što možeš, zar ne možeš ništa da uradiš kako treba…” Sve što ga je frustriralo, pretvarao je u kiselinu koja je nagrizala dobrobit njegove porodice.

Pasivan otac - Otac koji je prepustio svu dužnost, odgovornost i moć svojoj ženi-majci. Takođe je popuštao deci, šefu, rođacima, društvu…On je, nekada davno, izgubio testise, i sada je sve tako teško da ne može čak ni da misli o tome. Pošto nije mogao da podnese pritisak, povlačio bi se iza novina, televizora, alkohola, nekog “hobija”…Njegova deca su rasla mrzeći ga što je takav beskičmenjak.

Odsutan otac - Taj čovek je možda bio sposoban, čak i moćan, ali ne u porodičnoj areni. On je bio otsutan gradeći karijeru. Nije prisustvovao školskim takmičenjima ili koncertima svoje dece. Možda je plaćao svakakve stvari za njih, ali nije bio ni od kakve koristi u vaspitanju jer otac mora da bude prisutan. Otsutan otac nije samo neutralna figura. Ako im nije zadovoljena potreba za ljubavlju, deca oca neće voleti zbog novca koji zarađuje, a neće biti ni neutralna prema njemu. Verovatnije je da će ga mrzeti. Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa-jer su muškarci skloni tome da predpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos. Ostvariti i jedno i drugo, dobro zarađivati (prema standardu koji žena želi) i biti dobar otac, često je nemoguće. Ako se pravi da je nesvesna ove činjenice, žena gura muškarca u ulogu zbog koje je posle nezadovoljna.

A kako biti dobar otac?

Ne dozvolite da poverujete u glupost koja glasi “kad su deca mala očevi nisu tako važni”. Roditeljstvo nije “španska serija” pa da se bez teškoća možete uključiti u bilo koju epizodu. Bavite se svojom decom od pelena. Posebno je važno da znate da, već u šestoj ili sedmoj godini, dečak mora da preusmeri svoju primarnu identifikaciju na oca. Naravno, on će voleti i imati intenzivan odnos sa majkom, ali on više nije njen. On aktivno želi da bude sa ocem i da bude nalik njemu. On to može samo ukoliko je otac prisutan i zainteresovan da provodi vreme sa njim. Otac treba da radi stvari sa sinom, da uživa u deljenju života sa njim, da pred njega postavlja izazove i da ga testira, ali da ga nikad ne povređuje ili omalovažava. Otac je taj koji mora da nauči svog sina da obuzdava svoju snagu. (jedan od dobrih načina je rvanje sa sinovima, pri čemu se dečaci uče da iskoriste snagu, ali i da je kontrolišu. Da se uzbuđuju, ali i smiruju). Mnogo je dečaka koji ispuštaju nečujni vapaj “Tata, zaustavi me!”. Samosavlađivanje je dar koji dečaku može da pruži otac. Ako to ne nauči od oca, postaće ili nekontrolisani mačo agresivac ili nesigurni mamin sin. Ukoliko majka sprovodi dobar deo disciplinovanja dečaka on može početi da veruje da ga majka mrzi. Ukoliko otac obavlja ovaj posao, majka se opušta, oseća da ima podršku, što za posledicu ima da je manje hladna ili gruba. Očevi, ne prepuštajte svoje sinove majkama i ne uvaljujte svojim ženama “nemoguću misiju”. Dečak mora da se emocionalno odvoji od majke. Ako mu se vi izmaknete, to će činiti kao grubijan braneći se od svoje zavisnosti, ili će ostati razmaženo derište ili mamina kmeza.

Već u šestoj ili sedmoj godini, dečak mora da preusmeri svoju primarnu identifikaciju na oca. Otac treba da radi stvari sa sinom, da uživa u deljenju života sa njim, da pred njega postavlja izazove i da ga testira, ali da ga nikad ne povređuje ili omalovažava. Otac je taj koji mora da nauči svog sina da obuzdava svoju snagu.

Uspostavljanje pravih muških prijateljstava- Takmičenje truje muški život. Malo je muškaraca koji imaju iskrena prijateljstva nezagađena takmičenjem. Muškarac koji nema mrežu prijatelja je ozbiljno uskraćen. Prijatelji ublažavaju neurotičnu, preteranu zavisnost od žene ili devojke za svaku emocionalnu potrebu. Ukoliko ima problem sa partnerkom onda mu prijatelji mogu pomoći da ga reši, mogu da ga urazume, da ga spreče da pravi gluposti i da mu pomognu da izrazi svoj bol. Žene su duboko svesne važnosti svojih prijateljica. Samo muški prijatelji mogu da vam pomognu da se usavršavate u neprestanom procesu postajanja muškarcem.
Pronalaženje posla sa dušom: Muškarci vole da rade. Naporan rad i uživanje u njemu su svojstvani muškarcima. Ali, to je donekle omalovaženo. Mnoge aktivnosti zbog kojih su nekada muškarci bili voljeni i cenjeni sada više nisu neophodne. Svet muške hrabrosti, fizičke snage, spremnosti za napor…ustupili su mesto „višem „ svetu obrazovanih mupkaraca sa „čistim“ poslovima i kravatama. Za uspeh u tom „višem“ svetu potrebna je spremnost muškarca da se uklopi i da se pokori sistemu, a kravata simbolizuje tu pokornost: „Spreman sam da trpim tu neprijatnost oko vrata-dakle, spreman sam da trpim i druga poniženja i ograničenja da bih dobio i zadržao ovaj posao“. Kravata je okovratnik za robove. Mnogi muškarci su prekasno shvatili da ih uspeh u klasnoj hijerarhiji ne čini slobodnima-zapravo je obrnut slučaj. Tu je i druga „zamka“ za hvatanje muških zveri-kredit. Službenik na šalteru banke vam neće reći da je jedna od okolnosti pod kojim dobijate kredit to da ćete iz banke izaći bez jednog testisa. Da biste vratili kredit morate da imate siguran posao, a to znači da ćete morati da „progutate“ mnogo toga što inače ne biste morali da nemate tu „omču oko vrata“ zbog koje nećete moći da budete muško (da „imate muda“) u ponižavajućim situacijama (možda vas kredit košta i oba testisa).
Vraćanje duše poslu– Rad je, sam po sebi, dobar za muškarca. Problem je u prirodi posla koji radite. Ako radite posao bez duše, to će vas ubiti. Najznačajniji faktor pri predviđanju životnog veka muškarca jeste da li voli svoj posao. Dva elementa – odsustvo prave svrhe i odsustvo lične kontrole – su glavni problemi. Posao u kojem ne doživljavamo svrhu ili osećamo da smo samo mali, nebitni šrafčić i mehanizmu učiniće da nam bude dosadno ili da se osećamo zarobljeni poslom. Kada razmišljate o svom poslu, razmislite o odgovorima na sledeća pitanja o njegovom smislu: Da li obavljate svoj deo posla? (da li ste koristan deo neke veće celine sa smislom). Da li se izdržavate sami? (i time ne opterećujete državu ili roditelje). Da li vaš posao doprinosi unapređenju života drugih? (Da li pri obavljanju posla imate prijateljski i zainteresovani stav). Da li obezbeđujete sredstva za život drugim ljudima? Da li vaš posao obezbeđuje infrastrukturu za poslove drugih? Da li obučavate i potpomažete razvoj drugih, unapređujući njihove živote i budućnost? Da li vaš posao doprinosi zaštiti Zemlje, njenih stanovnika i života na njoj?…Ako u svom poslu možete da nađete potvrdne odgovore na neka od prethodnih pitanja, možete naći u dušu u tom poslu i drugačije mu pristupiti.

Najznačajniji faktor pri predviđanju životnog veka muškarca jeste da li voli svoj posao.

Oslobađanje vašeg divljeg duha-Štrojimo se i feminiziramo da bismo zadobili žensko odobravanje (naravno, tako ga nikada nećemo zadobiti. Naprotiv). Divlji čovek živi u svakom muškarcu (to ne znači divljak, neotesani primitivac, siledžija…već iskonski, slobodan, žestok) On poseduje ogromnu energiju i veliku ljubav prema svetu. On je isto toliko i hranilac, zaštitnik i stvaralac. On predstavlja ono najbolje u muškom duhu. Neukrotivo i neuništivo i divlje, spremno da zaštiti i odbrani, da se takmiči. Tom primitivnom čoveku u središtu muške psihe se mora dati prostor da živi i diše i da se izrazi. Ukoliko taj fundamentalni deo muškarca umre, muški identitet umire. U proteklih nekoliko decenija u kojima je feministička revolucija prevladala kulturom i saopštila muškarcima koliko su grozni i koliko je neophodno da se menjaju, biti na bilo koji način mačo postalo je demode. A, ipak, svaki muškarac ima nekakav mačo element u svojoj genetskoj strukturi. Njegovo poricanje i potiskivanje može biti pogubno po muškarce (a i po kulturu). Za sazrevanje muškarca nije dovoljno samo da nauči da bude dobar, korektan, odgovoran…ako pri tome izgubi žestinu divljeg muškog duha u sebi. “Ako ste muškarac, previše civilizacije će vas ubiti”, kaže Robert Blaj. Unutrašnja stabilnost ne potiče od postignuća ili imovine. Duhovna osnova života muškarca zasniva se na prirodi, na povezanosti sa zemljom na kojoj živi. Muškarac ne pripada samo poslu, deci, braku…Pripada i sebi. Taj kontakt sa divljim čovekom u sebi je jedan od razloga zašto mnogi muškarci obožavaju da provode vreme u prirodi (bez komfora)-tamo, na vetru, pod zvezdanim nebom i pod udarom talasa, oni pronalaze okrepljujuću vezu sa divljim čovekom.
Neukrotivi, divlji duh duboka je osnova muške prirode. Ukoliko taj fundamentalni deo muškarca umre, muški identitet umire.

Muški pokret (maskulinizam?), muške grupe

Ne može se osloboditi samo polovina čovečanstva (žene). Izgleda da postoji snažna potreba za formiranjem nekog muškog pokreta, pokreta za oslobađanje muškaraca. Muški pokret je ključni deo koji nedostaje u slagalici ljudske promene. Maskulinizam (ako bi se tako nazvao, kao pandan feminizmu…mada ne volim te izme…) nije opozit feminizmu, već njegova dopuna. Žene mogu da menjaju žene, a muškarci muškarce. Sve je više muških grupa u svetu u kojima se muškarci okupljaju kako bi razgovarali o bitnim temama u životu muškaraca, kao što su: “Kako disciplinovati decu”, “Kako se osloboditi karijere koja otuđuje i stvoriti vreme za život”, “Kako ostvariti dobar odnos sa ženom, a pri tome zadržati svoju autentičnu muškost”…Žene nisu protiv muškog pokreta (naprotiv, jedva čekaju takve promene). Možda bi muški pokret mogao da iznedri promene na koje žene i deca čekaju.

Maskulinizam – muški pokret je ključni deo koji nedostaje u slagalici ljudske promene.