Iskustveno-edukativna grupa: Bazične sposobnosti za obradu emocija

Celovitost objekta još nazivamo i „lepak psihe“ jer nam omogućava doživljavanje i prihvatanje druge osobe (ili nekog željenog cilja, posla, aktivnosti) kao celine. Sposobnost da budemo svesni i dobre i loše strane onoga što volimo i želimo. Sve u sebi nosi i dobre i loše strane. Zadovoljava i frustrira. To je, ujedno, i sposobnost da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće, sa vrlinama i manama.

Kada celovitost objekta nije razvijena, doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla (kaže se da je „odlepila“, sve vidi ili ružičasto ili crno, idealizuje ili mrzi).

Kad kažemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da je njegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije rečeno, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi“. Nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki naš cilj: posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko.

Odrasla osoba koja nije razvila ovu sposobnost će, u svojim emotivnim vezama, težiti zavisnosti, posedovanju ili kontroli voljenog objekta, stalnoj fizičkoj prisutnosti… ili gubljenju osećanja čim objekt ljubavi nije tu ili ne zadovoljava neku potrebu. Prema radu: aktivnost koju osoba inače voli, neki posao koji joj se sviđa, može biti napuštena čim ne zadovoljava potrebu na lak način, ako traži nešto od osobe što njoj nije lako, što zahteva određeno odricanje. Osoba je “kratkog daha”, ima velike oscilacije radnih sposobnosti, očekuje uspeh preko noći. Gubi volju kad ne ide lako, kad nema nagradu za aktivnost odmah, kad je zadovoljstvo odloženo. Osoba ima prekomernu potrebu i sklonost da se oslanja na druge pri ostvarenju potreba, zadataka, ne može sama.

Sposobnosti za neutralizaciju i mentalizaciju nazivamo još i razboritost psihe. Sposobnost za neutralizaciju je sposobnost čoveka da održi svoje mišljenje razumnim tako što neutrališe svoje instiktualne energije, svoju agresiju, pretvarajući ih u neutralnu energiju koja služi rešavanju problema, razumnom mišljenju i dolaženju do cilja.
Bez razvijene neutralizacije osoba je u vlasti svojih nagona („kao bez glave“), impulsivna, iracionalna i neartikulisana.
Ona će govoriti: „Bilo je jače od mene“, „Ne mogu da se obuzdam“ itd. Nepredvidiva je u svom ponašanju.

Sposobnost mentalizacije omogućava osobi da razume sopstvena osećanja, da ih mentalno obradi, da razume i obradi osećanja drugih ljudi. Osoba može da artikuliše kako se oseća i da razume zašto se oseća na određeni način.

Ovu sposobnost nazivamo „imunitet psihe“. Omogućava nam da izađemo na kraj sa neprijatnostima koje nezadovoljenje nekih naših potreba izaziva u nama. Osoba ne odustaje od svojih želja i ciljeva. Sposobna je da podnese neuspeh i nezadovoljstvo, što je vodi ka promeni načina na koji pokušava da zadovolji potrebe. Uči iz sopstvenih neuspeha. Neuspešne načine koriguje, zamenjuje novima, menja strategiju, prilagođava količinu potrebnog napora, kvalitet napora… Fleksibilna je sposobnost da se preuzme liderska funkcija, bez nesvesnih fobičnih reakcija od same pozicije.

Bez tolerancije na frustraciju – osoba nema imunitet na frustracije koje donose život, ljubav i rad, „puca pod pritiskom“.

Sposobnost da se tolerišu oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima. Sposobnost da opredeli, odluči. Krene ka-ili od nečega. Osoba je u stanju da, i pored negativnih osećanja prema nekoj osobi ili aktivnosti, odluči da li će ostati u tom odnosu ili aktivnosti. “Hoće ili neće”. Kad hoće, onda stvarno hoće (i pored svesnosti da ima i neka negativna osećanja prema odnosu ili aktivnosti). Kad neće, onda donosi jasnu odluku i ne upušta se u odnos ili aktivnost. Kad radi, ne prokrastinira, ne preuveličava. Radi u skladu sa zahtevima zadatka ili cilja koji je postavila. Ni previše, ni premalo već onoliko koliko je potrebno da se ostvari cilj.

Bez tolerancije na ambivalenciju osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i „preseče“, da se opredeli i donese odluku.

Volju još nazivamo i motor psihe. To je sposobnost ulaganja kontinuiranih napora u ostvarivanje razvojnih ciljeva – sposobnost osobe da se razvija u samostalnu individuu. Duboka, unutrašnja usmerenost ka cilju, ka promeni.

Bez volje, osoba je kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve.

Inicijativu nazivamo i „usmerivač psihe“. Ova sposobnost omogućava da se preduzme odgovornost za otpočinjanje nečega, sposobnost da se misli i dela bez zahteva druge osobe. Sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to, da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad “prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene.“

Kada je inicijativa nezrela i nedovoljno razvijena, osoba ništa ne može da pokrene sama, čeka da joj se kaže, da neko drugi počne. Može da prihvati i radi na onome što su drugi započeli, ali ne i da ona otpočne nešto. Postoji averzija prema svakom riziku, nepoduzetnost. Izbegavanje svakog isticanja, prikazivanja i pokazivanja.