Često se postavlja pitanje da li psihoterapeuti imaju savršeno rešene odnose u braku, sa decom, roditeljima, prijateljima, jednom rečju savršeno rešen život na svim poljima? Pre nekoliko dana, prilikom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji voditeljka me je na to i podsetila svojim pitanjem. I zaista, može li osoba koja nema savršen život biti dobar terapeut?
Šta je uopšte savršenstvo? Šta su savršeni odnosi, savršen brak, savršen posao, savršen čovek i život? Svako će imati svoju definiciju. Samim tim pojam savršenstva prestaje biti univerzalan i dobija sasvim ličnu perspektivu. Ali, kako ne bi bilo suviše filozofiranja potrebno je reći istinu: savršenstvo ne postoji jer je nedostižno, neostvarivo.
Međutim, zamislimo da postoji savršenstvo i da je univerzalno i zamislimo jednog takvog terapeuta – savršenog. Kako se možemo osećati u odnosu na nešto savršeno ili nekog savršenog? Verovatno zadivljeno, možda i očarano, ali sigurno možemo osetiti i neku ljubomoru, zavist, a možda i strah. Negde ,,ispod“ tih ,,jednostavnih“ osećanja možemo se osetiti i nedovoljno dobro, manje vredno, u odnosu na ono ili onoga koji sve to jeste jer je savršen. Kakvu bismo slobodu onda imali da biramo ono što želimo za sebe, ono što želimo da kod sebe promenimo, ono što želimo da budemo kada bismo pred sobom imali takav jedan uzvišeni princip? Verovatno nikakvu.
Slika terapeuta kao savršenog čoveka, sa savršenim osobinama i savršeno sređenim životom neodoljivo podseća i na ono kako se uobičajeno zamišlja bog. Ali kao što je takav bog nedostupan, apstraktan, pa i zastrašujuć u svom savršenstvu, takav bi i terapeut bio, kada bi bio savršen. Tako možemo postaviti i ono ,,čuveno“ pitanje: ,,Ako bog postoji zašto se ne otkrije lepo svima nama, da ga vidimo i završimo sa svakom sumnjom u to da li postoji?“. Ako bi se i otkrio kakvu bismo onda slobodu imali da se opredelimo hoćemo li ga ili ga nećemo? Ko bi bio lud da jednog takvog ,,divnog boga“ odbaci? Dakle, potpuni gubitak slobode nastao bi kada bi dilema o postojanju boga bila razrešena na ovaj način. Gubljenjem slobode izgubili bismo i verovatno najveći dar koji imamo, a koji nas i čini ljudima. Susret sa terapeutom kao savršenim čovekom bio bi ništa manje koban po slobodu svakog čoveka.
Ako nije savršen, kako onda čovek može biti dobar terapeut?
Savršeni život, pa samim tim i savršeni ,,kiborg“ čovek-terapeut mogao bi značiti nemanje životnih problema, odsustvo neprijatnih osećanja, gubitka, tuge, ljutnje… po svemu sudeći bio bi to rajski život. Ali, život nije takav. Kada bi psihoterapija, a samim tim i psihoterapeuti nudili takvu ideju to bi bila obmana, laž. Ono što psihoterapija nudi jeste mogućnost susreta sa sobom, svojim osećanjima, svojim sposobnostima i životnim kompetencijama ili manjkom istih, koje valja naučiti, kako bismo umeli da se nosimo sa životom koji jeste takav kakav je, nekada lep, nekada manje lep, nekada gorak, a nekada predivan, ali nikako savršen. A terapeuti, poučeni svojim ličnim iskustvom života, koje je nadograđeno godinama edukacije i neprekidnim učenjem mogu dati ni manje ni više nego što i sami nauče – živeti svoj autentičan život, biti u kontaktu sa sobom, sa drugima i svetom. Ono što psihoterapija i terapeut mogu da ponude jeste prostor, vreme i ,,klima“ topline, empatije i podrške koji su neophodni preduslovi promene, koja je potpomognuta veštinama, intervencijama, znanjima i metodama koje terapeuti imaju na raspolaganju. A sve to događa se u odnosu i susretu dva ljudska bića. Ne u susretu čoveka i savršenog božanstva. Psihoterapija i terapeuti najpre nude ,,bezbedan“ odnos u kom se susret sa sobom, nesavršenim sobom može desiti.
Kaže Jalom ,,Samo ranjeni iscelitelj može da isceljuje“. Samo nesavršen čovek može biti od koristi drugom čoveku u prihvatanju nesavršenosti života, kao i sopstvene nesavršenosti.
Pošto je ipak bilo pomalo ,,filozofiranja“ treba sasvim konkretno reći da osoba koja za sebe misli da je savršena sigurno ne može biti dobar terapeut.
Autor teksta: Filip Stojković
Psihoterapeut i edukator OLI centra