Inicijativa nasuprot krivici – Eriksonova teorija

Iz knjige "Razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija
u OLI integrativnoj psihodinamskoj psihoterapiji"
Nebojše Jovanovića

Šta je to inicijativa? Definicije iz rečnika kažu: „Početak; prvi pokret; razvoj novog; novi način pristupa problemu...”, „Odgovornost za otpočinjanje ili začinjanje nečega, karakteristika začinjanja nove ideje ili metoda, sposobnost da se misli i dela bez zahteva druge osobe.” Inicijativa je, dakle, sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to, da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad „prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene”.

Kažemo retka, zato što se zrela inicijativa retko vidi kod odraslih ljudi. U suštini je inicijativa bazična ljudska sposobnost prisutna kao razvojni potencijal kod svih. Kao i ostale bazične sposobnosti, i inicijativa ima svoje rudimentarne oblike i razvojne faze. Dete između treće i pete godine života je radoznalo i puno inicijative, istraživačkog duha... a onda se često dogodi nešto što mu oduzme te životne radosti i sposobnosti. Prvo se radoznali istraživački duh deteta suoči sa preprekama koje nastaju u porodici, posebno vezano za njegovu seksualnu radoznalost, ali i za druge „avanture odvajanja” koje roditelji ne odobravaju, a potom dođe škola koja uglavnom uspeva da „ubije” dečiju intelektualnu radoznalost i sklonost ka istraživanju svojom orijentacijom na reproduktivno učenje, to jest „bubanje”. Erik Erikson nam je dao interesantne uvide u krizu perioda koji je smatrao kritičnim za razvoj inicijative – nasuprot krivici.

Prema Eriksonovoj (1985) teoriji, zrela, razvijena sposobnost za inicijativu je sposobnost da se razviju aktivnosti ili projekti, poverenje i uverenje da je u redu to uraditi, čak i ako postoji rizik neuspeha ili grešaka. Bazične vrline ili veštine koje su uključene u inicijativu su osećanje svrhe i usmerenost, sposobnost donošenja odluka, sarađivanje sa drugima i vođenje drugih, sposobnost da se definiše lično usmerenje i ciljevi, sposobnost da se preduzme inicijativa i prikladni rizici. Iako se izvesni rudimentarni oblici inicijative mogu videti i u ranijim razvojnim fazama, prema Eriksonu je odlučujuće i kritično vreme za razvoj inicijative uzrast između 3. i 5. godine života. U ovoj fazi života, kada je dete uvereno da je samostalna ličnost (što je posledica povoljnog razvoja u prethodnoj fazi sticanja autonomije), ono mora pronaći kakva će ličnost postati. To je period istraživanja sveta, sebe, sopstvenih interesovanja i mogućnosti, period radoznalosti i „avanturizma”.

Tri nove razvojne mogućnosti potpomažu ovu fazu: dete se kreće slobodnije i može da ima širi radijus ciljeva; njegov govor se razvija do te mere da može da shvati mnogo toga i neprekidno zapitkuje o svemu i svačemu; razvija se mašta koja može da se proširi na mnogo uloga – pa i na one koje dete samo zamisli. Sve to može da pomogne detetu da iz ovog perioda izađe sa osećanjem za inicijativu, koja će biti osnova za kasniji realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti.

Erikson govori o tome da je, na ovom stadijumu razvoja, inicijativa intruzivna (nametljiva, probojna). Karakteriše je mnoštvo aktivnosti i fantazija sličnih po izgledu. To uključuje proboj u druga tela – fizičkim napadom, u uši i um drugih ljudi (dete „probija uši” svojim glasom, „upada u reč”) – agresivnim govorom; u prostor – svojim živahnim kretanjem; u nepoznato – snažnom radoznalošću. Kao što i autonomija i razvoj volje započinju fazom negativizma i kontravolje, i inicijativa je, u svojim začecima, napadna. Neki ljudi i ostanu na tom stadijumu razvoja inicijative – od njih se „ne može doći do reči”, guše inicijativu drugih, žele da budu pokretač svega.

Stadijum inicijative donosi i anticipatorno rivalstvo prema onima koji su tu bili pre njih (roditelj suprotnog pola) i koji mogu, svojom „superiornom opremom”, da zauzmu ono polje prema kojem je inicijativa usmerena. Ljubomora i rivalstvo, neophodni pokušaji – mada puni ogorčenja – da se razgraniči oblast nespornih privilegija, dolaze do vrhunca u konačnoj borbi za poziciju miljenika kod jednog od roditelja. Neizbežan i nužan neuspeh rađa osećanje krivice i anksioznosti. Ovakva iskustva vezana za prvobitne dečije inicijative, radoznalosti i istraživanja, mogu blokirati inicijativu osobe u odraslom dobu, kao što mogu biti potencijalni izvor energije destruktivnih nagona. Posledice krivice koja se budi na ovom stadijumu često se pokazuju tek mnogo kasnije, kada se konflikti u vezi inicijative mogu izraziti kroz samoograničavanje koje sprečava pojedinca da živi prema svojim unutrašnjim potencijalima.

Krivica vezana za inicijativu je osećanje da je loše ili neprikladno da se inicira nešto prema sopstvenom modelu, da će to izazvati neodobravanje. Inicijativa cveta kod dece kada se ohrabruje potreba za avanturom kroz igru, bez obzira na to koliko ono što dete radi šašavo izgledalo roditeljima. Potiskivanje tog uzbuđenja avanture i eksperimentisanja (zbog vremena, prljanja u igri, rizika, seksualnih impulsa koji su u pozadini nekog ponašanja) zameniće inicijativu strahom i krivicom. U suprotnom se razvija karakterni stav: „Ako ne iniciram, ako ne štrčim, ako ne isturim vrat napred... biću siguran” – siguran od krivice, od osećanja da sam loš, od kazne.

Uspeh

Ako prevaziđe krizu ovog perioda na razvojno konstruktivan način, dete se oseća „određenije”, puno ljubavi, opuštenije i bistrije u rasuđivanju – vitalno na sasvim novi način. Oseća da je u većoj meri aktivirano, kao i to da je ono aktivizator. Poseduje izvestan višak energije koji mu omogućava da zaboravi prilično brzo mnoge neuspehe i da se sa poletom usmeri ka novim poželjnim oblastima, makar one izgledale i opasne. Dete razvija osećaj svrhe, radoznalost i inicijativu. Ono razvija čvrsto, sumnjom nezaplašeno uverenje koje je „lajt-motiv” ove faze razvoja: „Ja sam ono što mogu zamisliti da ću biti”. Vrlina koja se razvija jeste svrha – usmerenost na ciljeve.

Neuspeh

Ako su ekspanzija i pokušaji inicijative u ovom periodu praćeni prevelikim strahom i osećanjem krivice zbog rivalstva i seksualnih fantazija, može doći do zastoja i odustajanja od inicijative. Neuspeh u razrešavanju ove krize vodi do učvršćivanja osećanja krivice, uznemirenosti, gubitka inicijative i razvoja „progoniteljske savesti” – unutrašnjeg glasa koji nas stalno posmatra, optužuje, opterećuje krivicom i nagoni na samokažnjavanje. Ovakav ishod krize može da vodi do stalnih samoograničavanja koja jedinki ne dozvoljavaju da živi u skladu sa svojim kapacitetima.

Drugo moguće rešenje je inicijativa koja se ispoljava uprkos snažnom osećanju krivice. Napetost koja se pri tome stvara u telu osobe može dovesti do „neumornih nastojanja” da pokaže svoju inicijativu besomučno radeći (radoholizam), kao da se njena vrednost sastoji samo iz onoga što nastoji da uradi. Mnoge odrasle osobe osećaju da se njihova vrednost kao ljudi svodi u celosti na ono što rade, ili čak na ono što će sledeće uraditi, a ne na ono što jesu kao pojedinci. Ta napregnutost je uzrok mnogih psihosomatskih oboljenja.

Erikson je u kasnijim radovima (1982) razdvojio maladaptacije od maligniteta (averzija) kao negativnih posledica neuspešnog prevazilaženja krize nekog stadijuma. Poremećaji mogu da se okrenu u dva smera: prenaglašavanje nečega što je dobro – „previše nečeg dobrog” (maladaptacije) ili premalo nečega (malignitet ili averzija). Kada je u pitanju kriza inicijative nasuprot krivici, maladaptacija je bezobzirnost – inicijativa kao eksploatacija drugih, nebriga za druge u ostvarivanju svojih ciljeva, bezosećajnost; dok je malignitet inhibicija – averzija prema svakom riziku, nepoduzetnost. Inicijativa koja se razvija uprkos krivici, koja negira krivicu, može dovesti do bezdušne inicijativnosti na uštrb drugih – kao što, kod razvoja autonomije i volje, autonomija stečena poricanjem stida i sumnje vodi do impulsivnosti koja se odlikuje nepromišljenošću i bezobzirnošću.

Razvoj inicijative se, dakle, nastavlja i naslanja na razvoj volje (kao što se i volja nastavlja na razvoj bazičnog poverenja). Tek kada je inicijativa očišćena od krivice, ali sačuvana od bezobzirnosti, ona postaje ono što je u OLI metodu nazivamo pokretač psihe – sposobnost koja osobi omogućava da iz sebe pokrene aktivnost, a da pri tome ima na umu i druge, i sebe, i krajnji smisao onoga što čini.