Autor: Sunčica Jovanović
Master psiholog u sportu, OLI psihoterapeut i life coach

 

Da je mentalna snaga za pobednika u utakmici, trci ili takmičenju od presudnog značaja, znaju svi oni koji su se nalazili u teškim trenutcima zaostajanja sa velikom razlikom, nezgodnim padovima, neizvesnim rezultatom, pobedom ili porazom „za pola sekunde“, „za jedan koš“, za „manje od milimetra“. Šampioni i pobednici ne možete biti ako ne iskusite i ne pobedite bar jednom na ovakav način, uz prateću dramu, očekivanja, nadanja, osuđivanja i strepljenja. Vrhinski sport donosi mnogo, i u svojoj ravnoteži sa druge strane zahteva mnogo. Svakodnevno ulaganje napora u treninge, sale, termine, opremu i putovanja zahteva stabilnu psihičku strukturu koja sve te zahteve profesionalnog sporta može izneti. Intuitivni treneri znaju da proniknu u duh svog igrača, ali ne mogu sve vreme držati pod kontrolom mentalni nivo igre, naročito ne zato što veći deo zavisi od samog sportiste. A taj veći deo zahteva trening. Mentalna spremnost je nešto što će mnogi komentatori, treneri i saradnici prepustiti slučaju, te tako, najčešće nakon doživljenog poraza čujemo „opravdanje“ u vidu rečenica: „To je sve do psihe ekipe“, „Nismo dobro ušli u utakmicu“, „Imali smo veliki takmičarski pritisak.“ „Nedostajalo nam je samopouzdanja“, „Ovo je veliko takmičenje.“ itd… Iz ugla psihologije sporta ovo nisu opravdanja nego izgovori.

Da li može da se postigne veliki uspeh u savremenom sportu i bez psihologa u timu – svakako da da! Da li može da se održi – teško! Kako da znamo kada je jednom igraču ili timu neophodan mentalni trening I kada je pad u njegovoj igri rezultat slabe mentalne pripreme? To su najšešće situacije kada je nivo igre na takmičenju ispod nivoa igre koji se pruža na treningu.

Mnoge su oblasti koje mentalni trening pokriva: anksioznost, emocionalna inteligencija, koncentracija, pažnja, motivacija, reakcija na neuspeh, tehnike relaksacije, samopouzdanje, uskladjivanje treninga i ostalih obaveza (školskih, porodičnih, prijateljskih, partnerskih, kulturnih), komunikacija u timu, izgradnja timskog duha, trema, upravljanje besom, odlučnost, hrabrost, inicijativa itd…

Neuspesi su ključni životni učitelji. Sportisti imaju tu privilegiju da u veoma kratkom roku mogu da se suoče i sa nekoliko poraza. Zašto kažem privilegiju? Zato što se kroz sportska takmičenja izgrađuje tolerancija na egzistenciju, stiče se neophodan imunitet na mnoge zahteve koje život postavlja. Kakav će biti performans nakon načinjene greške je pitanje “pobediti ili izgubiti”, a reakcije na neuspeh nisu povezane sa talentom, taktikom i tehnikom, te neretko čujemo da neko ima sve navedeno ali je prava šteta što kada pogreši ne može ponovo da se vrati u igru. Iz mog iskustva, najčešći uzroci nemogućnosti da se nakon greške sportista vrati u igru su samoosuđivanje, očekivanje bezgrešnosti i nepodnošenje napora.

Samoosuđivanje

Sve je krenulo po planu, imali ste osećaj da je vaš dan, zagrevanje, ulazak u igru i evo je – prva greška. Niste hteli da se to desi i onda kreće glas u glavi da vam govori: “Nemaš pojma, idi kući, nisi za ovo, katastrofa si, loš itd…”. Ako ove reči, pogrdna imena i psovke koje sebi igrač govori, ne ostanu kratkog daha, tj. ako se ne zaborave već u narednom potezu, vode do “upadanja u kanal” ili do blokade i nemogućnosti da se igrač vrati u utakmicu. Svaka naredna greška samo potvrđuje ono što sebi govorimo, pažnja se preusmerava i na sitne detalje koji nisu odlučujući.
Ovakav stav može biti odraz niskog samopoštovanja. Samopoštovanje predstavlja tendenciju osobe da pozitivno vrednuje sebe i veruje u svoju efikasnost. Kada vidimo sebe kao vešte, sposobne, inteligentne to nam povećava šanse da budemo aktivniji i da se adaptiramo na okolinu, a samim tim i da se vratimo u utakmicu i prilagodimo nastaloj situaciji kako bismo izvršili svoj uticaj na nju i konačan rezultat.

 

 

“Kada govorimo sebi da se ovo ne može postići, da je nemoguće, onda zavaravamo sebe. Moj mozak ne može da obradi neuspeh. Ako treba da sedim tu, suočavajući se sa sobom, I da govorim sebi: “Ti si propast!”, onda je to gore, skoro gore od smrti.” – Kobe Bryant

 

 

 

Suprotno samoosuđivanju je vežbanje takozvanog unutrašnjeg pozitivnog samogovora. Sami smo sebi najvažniji treneri. Ukoliko ne razvijemo veštinu da sami bodrimo sebe, naše raspoloženje i učinak će uvek zavisiti od spoljašnjeg faktora – trenera, saigrača ili publike. Njihova podrška je veoma značajna ali se ne možemo u potpunosti osloniti na nju jer, osim što ne mogu uvek biti dostupni u svakom trenutku i prepoznati kada nam je pomoć potrebna, nisu ni pod našom kontrolom i zato kormilo unutrašnje motivacije moramo preuzeti sami. Kako? Pozitivan samogovor, da bi imao efekta, mora biti istinit i mora se odnositi na našu ličnost i trenutnu situaciju. Preuzimanje praznih fraza opravdano nema efekta, jer one služe da nabilduju samopoštovanje koje ne postoji i nije u skladu sa situacijom na terenu. Ako u trenutku kada grešimo, zaostajemo za rezultatom i kada nam ne ide, kažemo sebi na primer “Najbolji sam” i ignorišemo realnost, nećemo se ni ponašati u skladu sa realnošću, opadaće nam koncentracija, nećemo razumeti instrukcije trenera, bićemo orijentisani na to kako da održimo netačnu sliku o sebi da smo najbolji.

Paradoksalno, pozitivan samogovor počinje sa prihvatanjem situacije: “Razlika u rezultatu je tolika, promašio sam šut, servis mi je loš, zalet kratak itd…ali, znam da mogu da serviram jače, iz drugog ugla mi je šut bolji, vratio sam se u igru i posle veće razlike itd…” Na taj način, kada prihvatimo da grešimo i gubimo, fokusiramo se na načine kako da popravimo trenutnu situaciju, otvoreni smo da čujemo savete trenera i saigrača, da ih shvatimo i primenimo kako bismo zaista dali sve od sebe i odigrali bolje.

Drugi deo pozitivnog samogovora možete pronaći sami. Na list papira ispišite što konkretnije sve vaše uspehe, dobre akcije, sposobnosti i vrline. Ako vam teško ide obavljanje ovog zadatka, potražite pomoć od prijatelja ili trenera. Rečenice koje ćete govoriti sebi nisu uvek iste, nekada će biti kraće – “Mogu! Hoću! Ajde!” itd., ali one ne mogu biti efikasne ako ne postoji svest o prethodno navedenim razlozima zašto možemo i zašto hoćemo.

 

Očekivanje bezgrešnosti

 

Mnogi igrači sa kojima sam radila, doživljenu grešku tumače kao krajnji poraz svojih sposobnosti i talenata. Neki od njih imaju iracionalno uverenje: ”Ako sam dobar igrač ne smem da pogrešim!” što dovodi do toga da kada naprave grešku tumače je ovako: “Pogrešio sam – nisam dobar igrač!”. Očekivanje da u predstojećoj utakmici ili takmičenju ne smemo načiniti nijedan pogrešan potez nije racionalno jer je velika verovatnoća da će se upravo to desiti, kao što i najbolji sportisti sveta greše. Teniser Novak Đoković je prošle sedmice izgubio prvo mesto na ATP rang listi izgubivši meč od Endija Marija. Da li to znači da Novak nije dobar igrač, da nije jedan od najboljih na svetu, da nema talenta i da ne zna da radi svoj posao? Da li postoji na svetu toliko savršen igrač koji ne gubi i ne pravi grešku za greškom? S toga, očekivanje da nama ne sme da se desi poraz donosi gotovo sigurno razočaranje u sebe i svoje mogućnosti. Mišljenje “sve ili ništa” nije primenljivo u životu, a i na terenu i može lako da nas zavara, naročito dok je borba još uvek u toku. Krajnji ishod jedne utakmice je “ili pobeda ili poraz” ali je taj rezultat posledica niza sitnijih pobeda i poraza. Da bismo to shvatili neophodno je da razvijemo sposobnost celovitosti objekta odnosno “lepak psihe”. To je sposobnost održavanja različitih aspekata doživljaja (pozitivnih i negativnih) neke osobe, sebe, stvarnosti kao jedne celine, sposobnost da budemo svesni i dobrih i loših stvari onoga što radimo i čemu težimo. Sportisti koji nemaju ovu mentalnu sposobnost razvijenu, svaki svoj dobar potez idealizuju i preuveličavaju, euforični su i veoma brzo se nakon greške razočaraju i mogu postati besni, impulsivni, nekoncentrisani, gubiti kontrolu, sukobljavaju se sa sudijama, protivnicima, trenerom itd… Njihovo ponašanje oscilira i ako igraju u timu, uprkos podizanju atmosfere kada ide sve kako oni očekuju (što je kratkog daha jer ubrzo ih realnost spusti na zemlju) verovatno da destabilizuju timski duh svojim izlivima besa, nestrpljenjem i haotičnom smenom emocija. Svoju igru tumače kao posledicu “dobrih” i “loših” dana i na taj način šalju poruku treneru da se na njih ne može osloniti niti računati.

Oni igrači koji imaju razvijen celoviti doživljaj sebe imaju širinu pogleda određenog meča, turnira i svoje karijere. Ne očekuju savršenstvo u svakom momentu, nego su svesni da je bavljenje sportom jedan kontinuum koji ima različite faze sastavljene od poraza i pobeda koji se prepliću. Realistični su i sposobni da podnose tenziju u fazama neuspeha i neizvesnosti. Znaju da je greška samo poziv da se izvođenje ispravi i da se postane bolji. Njihova slika sebe je stabilna i ne može se poljuljati jednom greškom niti se preuveličava nakon pojedinačnih uspešnih poteza, “nisu u oblacima” i ostaju na zemlji i kada pobeđuju i kada gube. Kako i kaže jedan motivacioni citat: “Tek kada ne moram da budem savršen, mogu da budem dobar.”, odnosno tek kada prihvatim svoja ograničenje i odreknemo se zahteva za savršenstvom, jer kada mogu da greše i najbolji – ko sam ja da ne smem, možemo da budemo doboljno dobri, kvalitetni I da razvijamo svoje potencijale.

Nepodnošenje napora

“Ne mogu”, “Ovo je teško”, “Hladno je u sali”, “Ko još zakazuje utakmicu tako rano”, su samo neke od žalbi i nelagoda kojima možemo opravdati svoj trenutni neuspeh. Da bismo bili uspešni i u rangu sa najboljima u onome u čemu se bavimo moramo izgraditi sposobnost tolerancije na frustraciju, odnosno imunitet psihe. Frustracija je prepreka koja se javlja na ostvarenju onoga što želimo, prepreka u tome da se plasiramo u višu ligu, na turnir, da pobedimo protivnika, da postignemo određeni skor itd… Kao i fizički imunitet, sposobnost tolerancije na frustraciju se takođe razvija “pelcovanjem” odnosno prevazilaženjem svakodnevnih problema koje nam se ispreče na našem putu do cilja. Svako odustajanje od suočavanja sa neprijatnošću i neizvesnošću nas odvodi od uspeha, dok nam svaka odluka da pređemo preko neprijatnosti ojačava psihološku strukturu jednako kao što fizički napori ojačavaju skeletnu muskulaturu.

 

Ako smo u situaciji kada doživmo neuspeh mrzovoljni, rezignirani, želimo da odustanemo, obaramo glavu, telo, imamo osećaj težine i najradije bi bili na nekom drugom mestu najverovatnije nemamo razvijen imunitet psihe – sve nas lako obara. Ovakav doživljaj ne mora da ima veze sa stvarnim fizičkim i tehničkim sposobnostima igrača i sa talentom za određeni sport nego pre ima veze sa iracionalnim očekivanjima da “Ako sam dobar sve treba da teče glatko i bez mnogo napora!”, “A ako treba da ulažem mnogo napora onda to znači da nisam za ovaj sport”. U tom slučaju, kada gubi, igrač počinje da obezvređuje svoj cilj, sport, utakmicu, trenera i celu situaciju. Često se javljaju stavovi kao što su: ”Oko čega se mi sad tu borimo, i onako će nas pobediti, i nije neki uspeh biti najbolji u okrugu, treba biti najbolji u državi, svejedno ćemo izgubiti, zašto bismo se trudili…”


Igrač za svoje greške i poraze nalazi uzroke u spoljašnjim faktorima koje on ne može da kontroliše, na primer: “Teren je u lošem stanju, saigrači su sebični, niko neće da doda loptu, sudija nije svirao očigledan faul, trener me uveo u igru kasno itd…”. Prenaglašavanjem ovih faktora zanemaruju se unutrašnji faktori (tehnika, taktika, reagovanje u određenoj situaciji) i lični doprinos rezultatu. Na taj način osoba lišava sebe svoje odgovornosti za greške i nema daljih zahteva za ulaganjem dodatnih napora, treninga i vežbi kako bi se greške ispravile, prepreke savladale i ostvario dalji korak u napredovanju. Samopouzdanje je održano na “lažnim” temeljima i ponavljanjem grešaka na narednim takmičenjima vodiće sve većem neuspehu i nezadovoljavajućem ukupnom rezultatu.

Nasuprot ovome, igrači koji imaju razvijenu sposobnost tolerancije na frustraciju su, u situacijama kada dožive neuspeh, usmereni na pronalaženje načina da se adekvatnim naporima prevaziću poteškoće i umanje buduće greške. Kreativni su, smišljaju strategiju i način kako da igraju bolje i pobede rivala ili smanje prednost. U predstojećim treninzima radiće na sebi i usavršavanju svojih nedostataka, ne izbegavaju neprijatnost doživljenog poraza, grade mehanizme prevladavanja i razvijaju se.