Autor teksta: Nebojša Jovanović, psiholog i psihoterapeut

Iz knjige: Sposobnost za ljubav i rad

 

Problemi sa celovitošću i konstantnošću objekta se manifestuju i kroz patologiju sposobnosti za opraštanje. Akhatar (2002), u članku o opraštanju govori o opraštanju kao procesu (kao što je i tugovanje proces koji prolazi kroz određene faze). Fantazija o opraštanju, isto kao i fantazija o osveti, često postaje surova muka, jer običnim ljudima ne polazi za rukom da dosegnu do nivoa na kom bi bili sposobni da oproste. Narodna mudrost kaže da je praštanje sveto. Ali i sveto praštanje, u najvećem broju religija, nije bezuslovno. Pravi oproštaj ne može biti zagarantovan dok pojedinac ne potraži i ne prođe kroz priznanje, kajanje i restituciju (Herman, 1992, str:190). Osobe sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta imaju poteškoće sa prolaženjem kroz ove procese.

Da bismo mogli da oprostimo, želja za osvetom mora biti prepoznata, a da bismo prihvatili oproštaj, odgovornost za štetu nanesenu objektima mora biti prihvaćena. Da bi nam bilo oprošteno moramo da prihvatimo loše elemente naše prirode, ali je neophodno da imamo dovoljno pozitivnih osećanja prema sebi kako bismo osećali žaljenje i želju da popravimo štetu (Steiner, 1993, str: 83).

Oprostiti nije isto što i zaboraviti. Zaboravljanje traumatičnog događaja, posebno u ranim fazama žaljenja, ukazuje na odbrambeno krivotvorenje unutrašnje i spoljašnje realnosti.

Kada dobijemo oproštaj prestajemo da budemo preokupirani bolnim događajem. Međutim, iako je emocionalni doživljaj umanjen, sećanje na taj događaj ostaje na predsvesnom nivou i služi kao potencijalni signal Egu kada postoji mogućnost da se desi sličan događaj.

Govorili smo već o teoriji Melanije Klajn i paranoidnoj i depresivnoj poziciji. U Klajnijaskoj terminologiji, oprostiti znači pomeriti se od paranoidne ka depresivnoj poziciji (Klein, 1948). U paranoidnoj poziciji (gde nema celovitosti objekta, već je doživljaj rascepljen) dobrotu pripisujemo sebi, dok su loša iskustva u potpunosti eksternalizovana. Svet posmatramo na crno-beli način. Mi smo žrtve, a drugi su prestupnici. Nepoverenje, strah, bes, pohlepa i bezobzirnost su predominantna stanja. Nasuprot tome, u depesivnoj poziciji postajemo svesni činjenice da nismo potpuno dobri i da drugi nije potpuno loš. Javlja se kapacitet za empatiju, kao i zahvalnost za ono što smo od drugog dobili. Javljaju se krivica i tuga, jer postajemo svesni da smo povredili drugog i želja za reparacijom. Kapacitet za testiranje realnosti se poboljšava i razvija se kapacite za reciprocitet u odnosima. I u kliničkim i u društvenim okolnostima u odraslom životu tri su bitna faktora za razumevanje puta od traumatizacije do opraštanja: osveta, reparacija i ponovno razmatranje.

Iako se smatra politički nekorektnom, neka vrsta osvete je, zapravo, dobra za žrtvu. Osveta vraća osećaj vladanja situacijom i poboljšava samopoštovanje. U realnosti ili u fantaziji, osveta dozvoljavažrtvi da oseti sadističko zadovoljstvo i prera spoređuje odnos libida i agresije u selfobjektnoj vezi. Nakon osvete, žrtva više nije nevina, a počinitelj nedela nije jedini okrutan; obe strane su i nanele i doživele bol. Ovakva promena stvara pozadinu za saosećanje s neprijateljom i, samim tim, umanjuje mržnju. Opraštanje nastupa nakon toga.

Sledeći faktor koji olakšava opraštanje je reparacija. Da bi se osoba oporavila od štete koja joj je nanesena, veoma je bitno da počinitelj prizna da je naneo štetu (Herman 1992; Madanes 1990). Priznanje poništava destruktivne posledice. Ako povredimo nekog, a onda dovodimo u pitanje njegovo viđenje povrede, činimo duplu štetu, jednaku ubistvu (Shen gold, 1989). Priznanje da je šteta naneta poboljšava testiranje realnosti i olakšava žaljenje. Priznanje, dalje, ukazuje da počinitelj pokazuje znakove žaljenja, izvinjenja, i nudi da emotivno i/ili materijalno popravi štetu. To potvrđuje realnost žrtvinog bola i lek je za ranu. Primljeno izvinjenje (i reparacija) poboljšava percepciju žrtvinog Ega („Bio sam u pravu kada sam opazio da nešto nije u redu”). Izvinjenje dozvoljava žrtvi da preuzme aktivnu ulogu u odlučivanju da li će, ili neće oprostiti, što poboljšava samopoštovanje koje olakšava proces žaljenja. Traženje oproštaja i želja da mu bude oprošteno ukazuje da je subjekat postao svestan štete koju je počinio. Takođe ukazuje da je šteta dovoljno bitna za počinitelja da je on poželeo da je popravi. Traženje oproštaja, stoga, proizilazi iz kapaciteta za kajanje i iz libidinalne komponente saosećanja sa žrtvom. Sada, kada smo razjasnili dinamiku procesa opraštanja, da se pozabavimo patologijom opraštanja i njenom vezom sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta.

Patologija opraštanja

Kod neurotičnih osoba, Super–ego, koji nastaje kroz introjekciju spoljašnjih objekata, ponekad se ponovo projektuje u te spoljašnje objekte, kako bi se oslobodio osećanja krivice. Kompulzivne neurotočne osobe izbegavaju krivicu tako što traže da im bude oprošteno (Fenichel, 1945, str: 165).

Nesposobnost da se oprosti

Neki ljudi ne mogu da oproste. Ostaju kivni mesecima, godinama, ponekada, i celog života. Postaju gunđala i prepuštaju se hroničnoj mržnji, iako ne moraju da budu otvoreno osvetoljubivi. Dijagnostički posmatrano, ova grupa uključuje ozbiljne poremećaje ličnosti, posebno paranoidni, ozbiljni antisocijalni i maligni narcistički poremećaj ličnosti (Ker nberg, 1989). Kada otvoreno žele da se osvete, ove osobe su destruktivne bez granica. Ovakva isključiva mržnja posledica je procesa cepanja (nesposobnosti za celovitost objekta) i doživljavanja objekta kao čistog zla.

Prerano opraštanje

Prerano opraštanje nalazimo kod osoba koje izgledaju preterano spremne da oproste i zaborave štetu koja im je počinjena. Opsesivni neurotičari sa tipičnom reakcionom formacijom, kao mehanizmom kojim se brane od agresije, spadaju ovu kategoriju. Oni preterano brzo opraštaju drugima jer bi, u suprotnom, morali da se suoče sa osećanjima povređenosti i besa. Ovakvo konfliktno prerano opraštanje je kompromisna tvorevina između agresivnih impulsa i Super-ega koji zabranjuje ispoljavanje agresije i, kao takva, može biti klinički analizirana. Izraženiji oblik preranog opraštanja nalazimo u modelu deficita. Osobe s tim problemom ne osećaju zadovoljstvo, nedostaje im zdrav kapacitet za ponos i ne mogu da mrze (Galdston, 1987). One ne umeju adekvatno da opaze da su prevarene. Imaju izrazitu glad za objektima i veoma su zavisne od drugih. Iz tih razloga su preterano spremne da oproste povrede i nepravde.

Dijagnostički posmatrano, u ovoj grupi nalazimo slabe, bezvoljne, shizoidne i „kao da” (Deutsch, 1942) ličnosti koje su rasle okružene višestrukim i nepouzdanim negovateljima. Suprotno od cepanja kojim osoba koja mrzi projektuje sve loše u objekat, a sve dobro u sebe, ljudi sa ovom vrstom problema imaju obrnuti splitting – sve dobro projektuju u objekt za kojim žude, i ne mogu da percipiraju njegove loše strane (kao ni svoje dobre – što im oduzima kapacitet za ponos i dostojanstvo). Nedostatak konstantnosti objekta čini ovakve osobe preterano zavisnima, što im onemogućava da priznaju povredu od strane onih od kojih su zavisni.

Preterano opraštanje

Preterano opraštanje nalazimo kod mazohističnih osoba. One ponavljano opraštaju nepravde svojim mučiteljima i izgledaju kao da nikada ne uče iz iskustva. Žive u stanju zavisnosti sa sadistima ili osobama koje lako mogu postati sadisti (Berliner, 1958; Kernberg, 1992), ponavljano im se potčinjavaju i tolerišu poniženja i mučenje. Stanja među zavisnosti u partnerskim vezama ilustruju mazohističku dimenziju preteranog opraštanja. Zavisnici od psihoaktivnih supstanci se ponašaju autodestruktivno u nadi da će droga na magičan način rešiti intrapsihičke probleme. Analogno tome, zavisni partner ostaje beskrajno optimističan u pogledu mučne veze u kojoj se nalazi i nada se da će svojim preteranim opraštanjem popraviti tu vezu. Ovakvi oblici doživljavanja i ponašanja u tesnoj su vezi sa problemima optimalne distance o kojoj smo govorili kao manifestaciji nedostatka konstantnosti objekta.

Pseudoopraštanje

Ova psihopatološka grupa se odnosi na osobe koje lažno opraštaju. Na površini izgledaju kao da su oprostile neprijatelju, ali u unutrašnjosti nastavljaju da prigovaraju i nesposobne su da odtuguju (Sohn, 1999). Pojedinci iz ove grupe se služe mehanizmom cepanja svog psihičkog sveta na dva dela, nakon kog jednim delom uspevaju da prihvate realnost i prevaziđu povrede i nepravde, dok u drugom, psihopatološkom delu, zadržavaju omnipotentne fantazije u kojima su u stanju da ponište povrede iz prošlosti (Bion, 1957). Daljim korišćenjem mehanizma cepanja, ovaj drugi deo, s jedne strane, veruje da lepi dani koji su postojali pre povrede, zapravo, mogu da se vrate dok, sa druge stane, bezobzirno i osvetnički napadaju pretpostavljenog počinitelja nedela.

Paraleni model upravo opisanom je „iskarikirana skromnost” (Jones, 1913, str: 244), koju pronalazimo kod narcističnih osoba.

Pored toga, ove osobe imaju naglašeno antistocijalno ponašanje u kom pseudoopraštanje izranja iz laganja koje se proračunato koristi kao strategija. Staljinova opaska da je „osveta jelo koje je najbolje kad je posluženo hladno” i savet koji je Kenedi dao svom sinu „da ne treba da se ljuti, već da se osveti”oslika vaju oblike pseudoopraštanja.

Beskrajno traženje oproštaja

Pojedine osobe se beskrajno izvinjavaju za obične i svakodnevne greške. Takve osobe nose težak teret nesvesne krivice. Preterano izvinjavanje ih ne oslobađa zabranjenih i moralno neispravnih hostilnih i seksualnih želja koje se nalaze u njihovoj podsvesti. Uz to, čin preteranog traženja da im bude oprošteno sam po sebi može imati hostilne ciljeve i služiti kao skriveni mehanizam pražnjenja seksualnih impulsa. Jedan od Abrahamovih (1925) pacijenata je dao veoma jasan primer događaja iz svog detinjstva koji oslikava ovaj fenomen. Njegovo ponašanje iz tog vremena, iako naizgled puno krivice i pokajanja, zapravo je bilo mešavina hostilnih i mučiteljskih poriva. Takva osećanja su potajno veoma blisko povezana s masturbacijom, dok spoljašnjem svetu izgledaju kao da su povezana sa sitnim greškama koje je dete počinilo. Svako trivijalno „nedelo” je praćeno istom reakcijom. Dečak iz primera bi se lepio za svoju majku i beskrajno ponavljao: „oprosti mi, mama, oprosti mi!” Ovakvo ponašanje je oslikavalo njegovo stanje, ali je, zapravo, mnogo jače oslikavalo druge dve tendencije. Kao prvo, kroz beskrajno traženje da mu bude oprošteno, dečak je, zapravo, mučio majku. Dalje, u njegovom daljem razvoju je postalo sasvim očigledno da nije pokušavao da se promeni, već je ponavljano pravio greške, kako bi tražio oproštaj za njih. Ovaj obrazac je ometao i njegovu analizu. Štaviše, otkriveno je da je to ponašanje bilo imitacija ritma njegove masturbacije. Zabranjena seksualna želja se, na taj način, maskirala. (Abraham, 1925, str: 323-324). Ovakva ponašanja odslikavaju i probleme sa tolerancijom na ambivalenciju (dve strane ambivalentnih osećanja spojene u jednom aktu) o kojima ćemo detaljnije govoriti u delu o toj sposobnosti. Međutim, preduslov za razvoj sposobnosti tolerancije na ambivalenciju je razvoj celovitosti objekta.

Nesposobnost da se prihvati oproštaj

U veoma bliskoj vezi sa osobama koje se preterano izvinjavaju su osobe koje ostaju progonjene mesecima i godinama, i to uprkos činjenici da su im drugi oprostili. Izgledaju nesposobne da prihvate izvinjenje i muče se sa osećanjima krivice, depresivnosti i proganjajućom savešću. Analno regresivna hostilnost, kao i odbrambena reakcija protiv nje, lepo su ilustrovane u Čehovljevom delu „Činovnikova smrt”. Ruski službenik ceo život štedi kako bi došao do skupih mesta u boljševičkoj operi, da bi tamo kinuo i razmazao svoj nazalni sekret po čoveku koji sedi ispred njega. Izvinjava se i biva mu oprošteno. Međutim, nije sposoban da se smiri, i osećanje krivice ga tera da se ponavljano izvinjava. Čovek mu oprosti svaki put kad se ovaj izvini, mada, sa svakim novim izvinjenjem, „oštećeni” biva sve više iznerviran. Službenik mu šalje pisma, posećuje ga na poslu kako bi samo još jedanput zatražio oproštaj. Najzad, čovek postaje toliko besan da ga izbacuje iz svoje kancelarije. Te večeri, službenik odlazi kući, seda na kauč u svojoj dnevnoj sobi i umire. Očigledno je da nesvesna krivica igra veliku ulogu u životima ovakvih osoba „brutalnog super-ega i mazohističkih težnji”. Međutim, ono što znamo o poreklu takvog arhaičnog, progoniteljskog super ega, upućuje nas na mehanizam cepanja i projekciju agresije u progonitelje (progoniteljski super ego).

Ovakva žestina super ega prema egu koji je na činio „neoprostivo zlo” posledica je nedostatka sposobnosti da se toleriše ambivalencija, i gubitka celovitosti objekta. Objekt se doživljava kao idealno dobar (da bi službenik ceo život štedeo za skupa mesta u operi, morao je idealizovati, preuve ličati vrednost toga… zamišljati kako ga prisustvo tom „ideali zovanom objektu” čini vrednim. Greška ga čini potpuno bez vrednim, i on ne zaslužuje oproštaj. Tražeći ga, on ne vidi osobu kojoj se izvinjava (ne oseća da je davi, nema nikakvu empatiju sa njenim potrebama. Ta osoba je parcijalni objekt, produžetak njegovih potreba), kao što ni sebe ne vidi kao celu osobu, već doživljava samo jedan aspekt sebe – onaj bezvredan, loš.

Nesposobnost da se zatraži oproštaj

Osobe kojima nedostaje saosećajnost često ne traže oproštaj. Izgledaju kao da zaboravljaju nepravde i povrede koje su izazvale. Takav zaborav je često proizvod ozbiljnih deficita u super-egu, nedostatka ljubavi prema drugima i nesposobnosti da se zažali. U drugim slučajevima može biti posledica upornog poricanja sopstvenih mana. Takvo poricanje se postiže zahvaljujući paranoidnim anksioznostima (strahom da će osoba biti jako osramoćena ukoliko se izvini) i služi očuvanju samopoštovanja. Antisocijalne i narcistične osobe su sklone ovakvim ponašanjima (Akhtar, 1992, Kernberg, 1984). O nedostatku sposobnosti za empatiju već smo govorili kao o jednom od odraza deficita u sposobnostima celovitosti i konstantnosti objekta. Sa osobom koja nije doživljena kao celovito ljudsko biće se ne može empatisati. Ona je parcijali objekt, produžetak potreba subjekta, njegov self objekt (objekt koji vrši neku od funkcija umesto subjekta). Nedostatak celovitosti objekta je povezan sa nesposobnostima diferencijacije sebe i drugoga, neuspesima u procesu separacije i individuacije. Osoba koja se nije diferencirala od objekta doživljava ga kao produžetak svojih potreba. Objekt bi trebalo da oseća ono što i ona oseća. Nedostatak tolerancije na ambivalenciju (podnošenje suprotnih osećanja) i celovitosti objekta povezana je i sa nesposobnošću žaljenja, a nesposobnost žaljenja onemogućava da osobi bude žao i zbog onoga što je učinila drugome.

Neravnoteža između opraštanja drugima i sebi

Psihopatologija je, takođe, očigledna kada postoji veliki rascep između mogućnosti da se izbalansira opraštanje drugima i samom sebi. Narcistične, paranoidne i antisocijalne osobe su spremne da se oslobode svake odgovornosti za štetu koju su počinile. One ili poriču ili opravdavaju svoja nedela. Lako opraštaju sebi, ali ne i drugima. Mazohistične osobe su sklone da urade suprotnu stvar. Zatvaraju oči pred nedelima koja su im počinjena i ostaju posvećene svojim mučiteljima. Opraštaju drugima, dok same sebe beskrajno kažnjavaju. I jedan i drugi oblik poremećaja baziraju se na određenoj vrsti mehanizma cepanja, nemogućnosti održavanja celovitost percepcije i doživljaja sebe i drugoga.