Otkrivanje istine o sebi nailazi na intenzivne otpore od strane analizanta. Ti faktori unutar samog analizanta koji ga sprečavaju da spozna veliki deo svoje unutrašnje realnosti – nesvesnog, operišu kroz Ego i uglavnom su moralne prirode ( iako je Frojd govorio o otporima Ida, Ega i Super Ega, otpori operišu kroz Ego, vezani su za neki objektni odnos i nose u sebi neku vrstu procene izvesnog aspekta sebe kao lošeg ).

Po definiciji, otpor su sve one snage u analizantu koje se opiru terapijskom procesu. U izvesnom stepenu, on je prisutan od početka do kraja rada. Iako neki aspekti mogu biti svesni, otpori su uglavnom nesvesni. Otpori nisu nešto zbog čega analizant treba da se oseća krivim, lošim pacijentom, oni nisu prekršaji ( iako se analizant često oseća upravo tako ). Analitičar ih ne vrednuje, kao analizantov neuspeh, grešku, nedostatak dobre volje i sl. Njegov posao je da ih prepoznaje i to saopšti analizantu.Saopštenje je u obliku pretpostavke, npr. „Izgleda mi da izbegavate…“ koju treba proveriti.Analizant treba da shvati da su mu otpori nešto što on radi, njegova aktivnost, a ne nešto što mu se dešava. Postajući svestan svojih otpora on postaje i odgovoran za njih, njihovo prevazilaženje i nastavljanje terapijskog procesa. Svesnost je osnova za odgovornost i vodi, kako kaže Sas, od jezika izgovora do jezika odgovornosti.

Analizant ima pravo da se opire i da odluči, u skladu da svojim mogućnostima, kada i kako će ih napustiti, ali treba da bude svestan da je uspešnost i brzina terpaijskog procesa u njegovim rukama. Pokušaji da se „rasture“, „probiju“ otpori „dubokim“ interpretacijama ili drugim nasilnim sredstvima su nepoštovanje analizantove autonomije, njegovog tempa razvoja i, u suštini, samo pojačavaju otpor koji često nalazi mnogo suptilnije, teže primetljive oblike dejstvovanja.
Jedna od osnovnih „tehničkih“ preporuka u radu sa otporom je da se uvek „počinje od površine“ ( onoga što je u tom trenutku na površini svesti ) od Ega prema Idu. Poštujući otpore mi poštujemo samog analizanta, ne pokušavajući da „za njegovo dobro“ preuzmemo na sebe njegovu odgovornost i pravo odlučivanja. Pogrešna je predstava o interpretiranju kao o „sipanju iz rukava“ gotovih, analitičarevih istina o analizantu. Interpretiranje je jedan proces postepenog suočavanja analizanta sa njegovom istinom o sebi do koje treba sam da dođe.

Druga značajna preporuka koja proističe iz prve je da se uvek prvo analizira otpor pa onda sadržaj. I ova preporuka ukazuje na to da bi analiza nečega što analizant neće da se analizira ( bez obzira što je to „neću“ nesvesno ) bila nepoštovanje analizanta i omelo razvoj odnosa u smeru autonomije što se uvek mora imati na umu.

Postoje razne klasifikacije otpora o kojima ćemo govoriti kasnije, u praktikumu za psihoanalitički metod. Od praktičnog značaja je posebno razlikovanje otpora bliskih Egu ( Ego sintonih ) od otpora stranih Egu ( Ego distonih ). Kod otpora koji su strani egu analizant je spreman da radi na njihovom prevazilaženju jer ih doživljava kao „neprijatelje u svojim redovima“. Rad je mnogo teži kad se otpori doživljavaju kao bliski, racionalni i svrhoviti. Oni se teže prepoznaju i teže je uspostvaiti radni savez sa analizantovim racionalnim Egom za rad sa njima. To su, obično, dobro utvrđene, naviknute šeme ponašanja, karakterne crte, često društveno poželjne, karakterni otpori, reaktivne formacije, kontrafobični stavovi… Analizant će često reći: pa to sam ja, to je moj karakter. Napadajući takve otpore, napadamo samog analizanta ( njegovo opažanje sebe ). Da bi se takvi otpori analizirali potrebno je da nalizant shvati da su i oni „neprijatelji u sopstvenim redovima“, da se od njih distancira. To je moguće tek ako je on u stanju da „stavi na kantar“ ono što dobija od tih izbegavajućih načina ponašanja sa jedne strane i ono što bi dobio njihovim napuštanjem. Ali da bi došao do situacije upoređivanja on je morao imati neko iskustvo o tome šta dobija napuštanjem otpora i otkrivanjem istine o sebi od koje je bežao.
Obično se, na početku, radi sa otporima koji su strani Egu. Uspeh u njihovom prevazilaženju i prihvatanje odcepljenih delova svog iskustva ( uz prihvatanje od strane terapeuta ), promene u doživljavanju sebe koje iz toga proizilaze, daju analizantu takvo iskustvo dobrobiti i ohrabruju ga da se suoči i sa jačim otporima, pa i onima koji su bili Ego sintoni. Taj proces je, u stvari, vaspitavanje analizanta na terapiju. Na osnovu pozitivnih iskustava u samoistraživanju stvara se „radni savez“. Kada se stvori radni savez analizant počinje sam da prepoznaje i analizira svoje otpore.
Sve mentalne i telesne mogućnosti mogu biti upotrebljene u svrhu otpora.Otpor se može ispoljiti preko emocija, stavova, ponašanja, držanja tela, fantazija… tj., sve može biti u funkciji otpora. Interpretiranje otpora nije davanje gotovih „istina“ do kojih je analitičar došao tako što je „mozganjem provalio“ analizanta, što je raširena predstava. To je proces postepenog dolaženja do odgovora na pitanja šta, kako i zašto analizant izbegava, u kome je uloga analizanta u pronalaženju odgovora aktivna. Proces analiziranja otpora uključuje pet postupaka. [1]

1. Prepoznavanje: Pre nego što otpočne analiza otpora on se mora prepoznati. Otpor se prepoznaje kao nemogućnost pridržavanja osnovnog pravila. Kako sve odbrambene mogućnosti analizanta mogu poslužiti u svrhe otpora nije moguće nabrojati ni sve moguće manifestacije otpora. Način ispoljavanja otpora je individualan kod svakog analizanta. Pitanje koje analitičar uvek sebi postavlja je: da li mi izgleda da analizant ide ka nečemu, ka nekom saznanju, uvidu, istini ili ide od nje? Kada oseća da ide ka nečemu, ne prekida ga već prati razvoj situacije. Onda kada oseća da je došlo do zastoja na tom putu, da analizant izbegava nešto, analitičar ga suočava sa tim izbegavajućim ponašanjem

2. Suočavanje ili demonstriranje otpora je drugi korak u analizi otpora. Demonstriranje može biti relativno jednostavno ili nepotrebno ako je otpor očigledan analizantu. Kako i kada ćemo suočiti analizanta sa otporom ? I ovde postoji nekoliko „tehničkih“ preporuka koje odražavaju važnost poštovanja autonomije analizanta, i pokazuju da su pomenute vrednost protkane kroz „tehniku“. Pođimo od pitanja kako. Suočavanje je u obliku pretpostavke koju analizant, tj. dalji razvoj situacije treba da potvrde. Analitičar ne tvrdi da analizant nešto izbegava već pretpostavlja i uz to iznosi i razloge zbog kojih to pretpostavlja – obrazlaže analizantu način na koji je došao do tih pretpostavki. Kao prvo, možda nije u pravu, a drugo, i ako je u pravu, analizant ima mogućnost da izbegne suočavanje sa otporom ako na to nije spreman. Time što analizantu pokazuje način na koji je došao do svoje pretpostavke analitičar demistifikuje svoj misaoni proces. On nije nikakav „čitač misli“, već se samo služi jednim metodom dolaženja do saznanja koji je dostupan i analizantu i koji analizant vremenom i usvaja. Time postaje aktivan, ravnopravni saradnik što pogoduje razvoju radnog saveza o kome ću kasnije govoriti. Kada suočiti analizanta sa otporom ? To će zavisiti od dve stvari: a) od stanja analizantovog racionalnog Ega i živosti otpora. Svi smo ponekad spremni ili nespremni da prihvatimo neku istinu o sebi zavisno od „raspoloženja“ i naravno, od toga ko nam je kaže. Visoko razman Ego će biti u stanju da prihvati i uoči i najmanje otpore, dok će oslabljeni Ego demantovati i očigledna ispoljavanja otpora. Ništa se ne može na silu i sve u svoje vreme, kako kažu narodne mudrosti. Stanje racionalnog Ega stalno varira u toku terapije i u zavisnosti je u velikoj meri od odnosa sa terapeutom, stanja radnog saveza, van analitičkog dešavanja regresije i mnogo drugih faktora. Zato je potrebno da analitičar, kroz opservaciju i empatiju, prepozna u kakvom se stanju nalazi analizantov racionalni Ego, kako bi odredio koliko jasna mora biti evidentnost otpora da bi ih analizant prepoznao. Empatičkom roditelju je, slično ovome, uglavnom jasno kada je njegovom detetu nešto moguće „dokazati“, a kada nije.Suočićemo, dakle, analizanta sa otporom tek onda kada osetimo da će suočavanje imati smisla za njega, bez obzira koliko je otpor nama evidentan. Ukoliko suočavanje nema istinosnu vrednost za analizanta u tom trenutku jer on nije u stanju da ga prihvati, svako insistiranje je odraz nerazumevanja i nepoštovanja njegovih trenutnih ograničenja. Analitičareve intervencije ne treba da budu samo istinosne već i uvremenjene jer istina, bez poštovanja mogućnosti osobe da je prihvati nije delotvorna.

3. Razjašnjavanje: Kada je analizant suočen sa otporom i postao je svestan svog izbegavanja, ono postaje predmet daljeg istraživanja. Njemu je jasno da se opire, ali postoji izvesna nejasnoća i osećanje nepotpunosti i nedovršenosti saznanja. Pokušavajući da razjasnimo te nejasnoće možemo okrenuti istraživanje u tri pravca. Jedan bi bio tražiti odgovor na pitanje zašto, drugi šta analizant izbegava, a treći kako on to radi. Prva dva pitanja se odnose na motiv otpora, a treće na način – sredstva izbegavanja. Razjašnjavanje motiva i načina otpora su međusobno povezani.Bez obzira da li se traga za motivom ili načinom izbegavanja, analitičar nastoji da izoštri fokus na psihološkim procesima koje analizira i izoluje posebne motive ili načine ispoljavanja otpora koji pokušava da objasni i da odvoji značajne detalje od nebitnih stvari. Prilaženje rasvetljavanju otpora je, najčešće, preko emotivne komponente. Pitanje zašto se analizant opire može se svesti na pitanje koje neprijatno osećanje pokušava da izbegne. Odgovor na to pitanje je obično bliže svesti od odgovorana pitanje koji sadržaj ( šta ), tj. koji instinktualni impulsi, aspekti odnosa sa objektom ili traumatska sećanja izazivaju bolni afekat.Rasvetljavajući otpor, analitičar se trudi da, što jednostavnijim, jasnim, konkretnim i direktnim jezikom, jasnije odredi analizantova osećanja, postavljajući svoje opažanje kao hipotezu ( Izgleda da ste…, kao da…, čini mi se… ) koja se potvrđuje ili obara. Svi ovi koraci su priprema za interpretaciju. Često ove korake obavi sam analizant i najbolje je kada i interpretacija dođe sa njegove strane. Ponekad se svi postupci odigravaju gotovo simultano, ili obrnutim redom, uvid može prethoditi suočavanju i rasvetljavanju otpora.

4. Interpretacija: Očito je da je interpretiranje jedan proces dolaženja do istine o sebi u kome je analizant aktivan. Interpretacija – uvid je trenutak kada dolazi do otkrića ( eureka ), proces učenja putem otkrića, kvalitativan skok u prelaženju nesvesnih sadržaja u svesne i njihovom povezivanju – integrisanju u ličnost osobe. Naveo sam ranije da interpretacija nije „mozganje“ analitičara da iz enigmatskog materijala koji analizant produkuje odgonetne neki smisao koji bi se uklapao u psihoanalitičku teoriju i tako potvrđivao teoriju vrteći je u krug. Interpretacija – uvid je analizantova istina. Ona dolazi kao kruna jednog procesa istraživanja onda kada je istina već u predsvesnom, „na vrhu jezika“, kada je analizant spreman da je propusti u svest i prihvati. Nema bojazni da će analizant stvarno prihvatiti „istine“ koje su mu nametnute. On se može, iz nekih transfernih ( sugestibilnost ) razloga složiti sa nekom teorijom, analitičarevom idejom, ali „ko je sam vršio analize, mogao se nebrojeno puta uveriti o tome da je nemoguće na taj način sugerisati bolesniku. Nije, naravno, nikakva teškoća da se on učini pristalicom izvesne teorije i da tako i on učestvuje u nekoj mogućoj zabludi lekara. On se pri tome, ponaša kao i drugi, kao đak, ali se pri tome uticalo na samu njegovu inteligenciju, a ne na njegovu bolest. Međutim, rešenje njegovih konflikata i savlađivanje njegovih otpora polazi za rukom samo ako su mu date takve pripremne predstave koje su u skladu sa stvarnošću u njemu. Što je u lekarevim pretpostavkama bilo netačno, to opet ispada u toku analize, mora biti povučeno i zamenjeno onim što je tačnije. [2] Zvuči paradoksalno, ali izgleda da čovek može biti na jednom nivou, jako sugestibilan i „naivan“ dok na drugom nivou nije podložan sugestiji i ne da se prevariti. Analizant će, dakle, stvarno prihvatiti interpretaciju i asimilovati je samo ako je doživljava kao istinu o sebi i ako je spreman da je primi. U „Analizi karaktera“ V. Rajh [3] govori o „haotičnoj situaciji“ u analizi koja nastaje kada analitičar interpretira sadržaj onim redom kojim se pojavljuje ne obazirući se na otpore. To dovodi do obilja materijala koji se vrti u krug i u kojima se on više ne snalazi. Ispucao je svoje interpretacije, analizant jer postao obrazovan – dobar poznavalac psihoanalitičke teorije, a ništa se nije promenilo. Analitičar je, jureći za značenjem materijala, zanemario analizantovo „neću“, nije ga poštovao i to je dovelo do zastoja u terapiji. Analizantovo verbalno da ili ne je varljiv kriterijum tačnosti ili uvremenjenosti interpretacije. I ovde je „praksa“ kriterijum realnosti. Ako interpretacija vodi do novog, produbljanog sadržaja, njegovog daljeg rasvetljavanja, produbljivanja uvida koji vode promeni, onda je to pouzdaniji kriterijum da je sadržala oba elementa – istinu i uvremenjenost ( poštovanje autonomije ). Uvid nije samo intelektualno saznanje, što je jasno iz navedenog Frojdovog citata. To nije samo uticanje na analizantovu „inteligenciju“. Uvid je pun doživljaj koji ima svoju intelektualnu i afektivnu komponentu. Samo jedna komponeneta doživljaja nije cela istina i može biti intelektualna igra ili katartičko pražnjenje bez trajnijeg efekta. Za terapijsku promenu potrebna je cela istina, tj. obe njene komponente. „Stalni i važan zadatak analitičara je da drži kurs između Scile pričanja umesto doživljavanja i Haribde – nesistematskog „slobodnog lebdenja“ koje odgovara odigravanju pacijenta i nije praćeno razumskom snagom koja drži te skrivene ciljeve na vidiku“. [4] Interpretacija otpora je odgovor na pitanje šta – koji bolni afekat izaziva otpor, protiv čega se analizant opire, zašto – koji sadržaji i zašto izazivaju taj afekat i kako – se analizant brani, tj. kako je u svojoj istoriji izabrao baš takav način odbrane.

5. Prorađivanje: Bez obzira na to koliko vešto radili na otporima oni će se ponovo vraćati. Potrebno je njihovo prorađivanje. Novi uvid je hipoteza koju je potrebno stalno proveravati u novim situacijama. Interpretacija da ta jednom, i kad je dinamički i ekonomički korektna, nije „cela istina“, već samo parcijalno otkriće. Psihička struktura koja se održava godinama ili decenijama ne menja se lako. Nema čuda. Taj proces prorađivanja traje obično najduže. Svako ima svoj ritam menjanja i asimilovanja istine. Terapeutova potreba da ubrza taj ritam nije u skladu sa načelom poštovanja autonomije. Posle uspešnog analiziranja otpora analizant često postaje pokretljiviji, elastičniji, donosi novi materijal, a onda se dođe do nečega protiv čega postoji jača odbrana. Nekada je dovoljno podsetiti analizanta na prethodni razgovor o otporu, ali obično to nije slučaj. Proces analiziranja počinje ponovo, ali ovaj put nešto lakše i brže. To ponovno demonstriranje iste stvari u različitim situacijama, odnosima i u različitom vremenu je prorađivanje. Analiza traje onoliko koliko je potrebno analizantu za proces prorađivanja. Taj proces traje i posle terapije. Verovatno celog života. Tačka na kojoj će analizant osetiti da je bilo dovoljno analize i da može da nastavi proces razvoja bez pomoći terapeuta je stvar njegove odluke. O tome ne odlučuje analitičar na osnovu nekih „kriterijuma normalnosti“. Analizant autonomno odlučuje i o završetku svoje analize.

[1] Greenson, R. – The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London, 1978., str. 101. – 121.

[2] Frojd, S. – Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska, 1976. str. 424.

[3] Reich, W. – Analiza karaktera, ( 1933. ), Naprijed, Zagreb, 1983., str. 18. – 34.

[4] Fenichel, O. – Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.