Intervju za “Večernje novosti” sa OLI psihoterapeutom Ivanom Paunović

Razgovor vodi: Marija Dedić

 

1.Kako najbezbolnije preboleti otkaz?

Izgubiti posao veliki je stres. Kako god da prilazimo sebi i situaciji neminovno je da osećamo ugroženost , nesigurnost i anksioznost. U takvim situacija egzistencijalne potrebe i slika o sebi su direktno ugrožene, i to ne samo osobe koja je izgubila posao već i njegove ili njene porodice. Pred izazovom smo da vidimo budućnost pozitivno uprkos ljutnji ili besu, nemoći i nepravdi, što u najmanju ruku nije lako. U ovakvim situacija pomoć sa strane je jako važna. Porodična, prijateljska, ali i pomoć stručnjaka jačaju oslonac osobi i pomažu joj da prebrodi novonastalu situaciju i ojača perspektivu. Da li je teško- da, da li je moguće – da. Da bi postojala mogućost da se perspektiva nađe trebalo bi , za početak, raditi na jačanju i razvijanju ovog uverenja.

2.Kakva osećanja se smenjuju u trenutku kad dobijemo otkaz – bes, tuga, samosažaljenje…?

Gubitak posla može biti okidač za različite vrste problema. Od anksioznosti, napada panike, psihosomatskih ispoljavanja do nasilja, prema sebi i/ili drugima. Ta “tačka ključanja” može izazvati sve ove problem i izvući na površinu pitanja i probleme koji su se dugo čaurili. Posledice toga mogu prevazići i sam stres gubitka posla. Da li će se i u kojoj meri ovo dogoditi zavisi od ličnosti, njenih kapaciteta, sposobnosti i prethodnih iskustava. Zavisi i od načina na koji se osoba ranije sa svojim problemima suočavala ili ne. Ukoliko je kumulacija nezadovoljstva i nenošenja sa ranijim problemima velika, situacija gubitka posla pokrenuti bujicu. Sa druge strane ako je osoba u prošlosti imala tendenciju da se nosi sa frustracijama, jača svoju sposobnosti tolerisanja istih, u novonastaloj situaciju, neminovni stres će lakše preproditi i naći energije unutar sebe da istu situaciju promeni.

3.Koliko je normalno da ovaj proces traje?

Osim nezanemarljive ekonomske strane gubitka posla, ono sa čim se svi suočavaju, manje ili više u ovakvim situacijama su brojni psihološki problem i izazovi. Sa jedne strane osoba ostaje objektivno bez prihoda, a uz to se suočava sa poljuljanim samopouzdanjem, brojnim brigama za budućnost, a dinamika unutar porodice i društva, uopšte, se menja. Najveće individualne razlike vidimo u odnosu na to kako se čovek sa novonastalom situacijom bori i kako je prihvata. Da li u ovakvoj krizi traži pomoć ili se povlači od drugih. U ovakvim periodima naše sposobnosti se nalaze pred novim izazovom. Ukoliko uspemo da koristimo svoje sposobnosti, sami i uz pomoć drugih, radimo na njihovom jačanju, proces prevazilaženja ove krize kraće traje.

4.Koliko nas nezaposlenost, pogotovo dugotrajna, menja i urušava nam samopouzdanje?

Kriznu situaciju neizostavno otežava i činjenica o stopu nezaposlenosti i broju otpuštanja čije smo svedoci ne samo mi, već i u manjem ili većem, broju ljudi u čitavom svetu. Osećaj neizvesnosti i nesigurnosti time je posebno pogođen. Činjenica da su različite vrste kriznih situacija nerekte u Srbiji, celovito gledano, može nositi posebnu vrstu otpornosti na iste, ali i osećaj iscrpljenosti i potrebu da se “dignu ruke”. Međutim, ne treba izgubiti iz vida nijednu stranu medalje. Koliko god da je teških primera, kako bi održali uverenje o pozitivnim mogućnostima valjalo bi da se vodimo i onim primerima koji su pozitivni i da u njima nađemo ličnu perspektivnu. Što nam je teže to da uradimo, to više sebi dokazujemo da se stvari ne mogu promeniti i potvrđujemo samo “crnu “ sliku stvarnosti.

5.Da li nezaposlenost teže podnose muškarci jer živimo u društvu gde se od njih i dalje očekuje da više privređuju za porodicu?

Svakako možemo govoriti o različitostima toga kako neko podnosi ovu kriznu situaciju. Osim ličnih karakteristika i iskustva, na sposobnost tolerancije na frustraciju utiču i druge činjenice; jedna od njih je i koliko je onaj koji je izgubio posao privređivao porodici, često je to muškarac, čime se nalazi pred još većim izazovom. Neizvesnost u odnosu na posao ili gubitak posla može probuditi brojne destruktivne obrasce ponašanja. Najčešće se ogledaju kroz brojne konflikte sa kolegama, prijateljima, porodicom, partnerom čime se dodatno stvara okruženje u kome vlada nezadovoljstvo i tenzija. Dobro bi bilo da ne izgubimo iz vida značaj bliskih ljudi, da pokušamo da u njima nađemo podršku, a ne još jedan izvor nelagodnosti i problema. Da usmerimo deo energije na održanje tih odnosa kroz strpljenje i toleranciju. Pred sebe treba staviti izazov neutralizacije negativne energije. Da energiju destruktivnih emocije usmerimo u rad, organizaciju, odnose sa drugima i prvenstveno prema sebi. Dobro je da zatražimo pomoć, novu perspektivu, da upoznajemo i istražujemo iznova sebe. Oslonac u sebe stvaramo, gradimo i održavamo kroz poznavanje sebe, svojih nedostataka i snaga. Snage vrednujemo, nedostatke menjamo. Važno je uvideti koji kapacitetu su nam najslabiji, kako možemo da ih pojačamo. Ovde se najviše razlikujemo, zato sebi treba pristupiti celovito, kritički i truditi se da promenimo ono što je u našoj moći. Ono što ne možemo promeniti učimo da podnosimo. Jačajmo snagu da prihvatimo ono što ne možemo promeniti, hrabrost da promenimo ono što možemo i mudrost da razlikujemo ta dva.

6.Da li nezaposlenost teže pada starijima koji se pitaju da li će ikada više naći posao ili mladima koji su besposleni u naponu snage?

Odgovor na pitanje kome nezaposlenost ili gubitak posla teže pada, teži je nego što se ponekad čini. Svako u ovoj situaciju oseća neku vrstu težine, oni koji novcem osiguravaju porodicu, ali i oni koji žele da je izgrade. Ljudi u zrelim godinama ponekad teže nalaze posao, iskustvo je nekad i kontaproduktivno. Mlađi pak imaju sličan problem, zahteva se iskustvo koje teško mogu steći. Dakle, svako oseća težinu svoje situacije, ali i svako ima mogućnost da upregne i razvija svoje sposobnosti unutar sebe i uz pomoć drugih. Potpuno gubljenje perspektive je i potpuno gubljenje šanse. Na taj način sebi i drugima samo dokazujemo negativnu statistiku, a time je i povećavamo.

7.Psiholozi savetuju da u slučaju otkaza radimo na sebi i nikako ne odustajemo. Ali, kako sačuvati nadu u zemlji gde je nezaposlenost ogromna, perspektiva nikakva, a posao se najčešće dobija preko veze?

Sačuvati nadu nije lako, ali ideja da je nemoguće je u potpunosti ruši. Dobiti otkaz, od šoka, nerihvatanja do besa, žaljenja i depresivnosti može tu stati, ali se može nastaviti put ka prihvatanju i nalaženju novog rešenja. Da bi se to dogovodilo trebamo izgraditi psiholoske kapacitete za neutralizovanje teških sećanja, toleranciju na frustraciju, celovito gledanje sebe, drugih i situacije, da izgradimo i ojačamo uverenje o tome da se stvari mogu promeniti, da donosimo doluke i upregnemo naše psihološke motore i pokretače. Kako je ovaj psihološki put promene zahtevan dobre je usmeriti se na pomoć, ne samo okruženja već i psihoterapeuta. Osnovni resurs smo mi sami, ali ga valja upariti sa podrškom i drugim aktivnostima. Usmeriti se na traženje novog posla, izbegavanje lenjost i učaurenost koju održava “brojna loša statistika” .

Planirati unapred, razvijati nove kontakte, pronalaziti nova rešenja, graditi novi put, ne zatvrati se u sebe. Planirati unapred, razvijati svoje kompetencije, bazičnu sigurnost, ne negirati problem, nositi se sa stidom i besom. Tražiti hrabrost u sebi i posmatrati situaciju kao novu perspektivu, što ona svakako može biti ako joj to dopustimo.