Autor teksta za  list „Danas“ : Nebojša Jovanović

Psiholog, psihoterapeut, life coach i edukator

 

Zašto neki ljudi oštro sude drugima? Zašto se često postavljaju kao pravednici koji nalaze i osuđuju u drugima razne osobine i mane, a iste ne vide u sebi?

Ovo pitanje je, na više mesta, naglašeno i u svetom pismu. “Ne sudite da ne budete osuđeni je Isusova izreka iz čuvene besede na gori. Nakon što kaže da ne treba osuđivati druge, Isus dodaje da im treba praštati pogreške. U Evanđeljima po Mateju i po Luki, Isus nakon ove izreke izlaže priču o trunu i brvnu, koja govori da ne treba tražiti tuđe mane kad imamo svoje („A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš?” – Besede na gori, Evanđelje po Mateju).

Šta je uzrok oštrog suđenja drugima, kakva je psihodinamika takvog stava?

Psihodinamika oštrog suđenja

U ovim Isusovim rečima o suđenju ima puno razumevanja psihodinamike suđenja, odbrambenih mehanizama koji ljudi koriste kada oštro sude drugima. Koji su to odbrambeni mehanizmi?

Potiskivanje ili odcepljivanje nekog neprihvtljivog dela sebe: Kada čovek odcepi ili potisne u nesvesne neku svoju neprihvatljivu potrebu, emociju, misao…često je projektuje (izbacuje iz sebe i ubacuje u druge) u druge ljude i onda se odnosi prema tome u drugima na isti način kako se odnosi prema toj osobini u sebi (zbog čega je i “gurnuo pod tepih”, sakrio od sebe). Karl Gustav Jung je tu “tamnu”, sakrivenu stranu naše ličnosti, nazivao “Senka”. Često su ljudi koji nas najviše nerviraju, koje preziremo, osuđujemo…zapravo, naša “Senka”, “brvno” u našem oku koje ne vidimo i zbog kojeg oštro sudimo kada vidimo “trunku” toga u oku druge osobe.

Često su ljudi koji nas najviše nerviraju, koje preziremo, osuđujemo…zapravo, naša “Senka”, “brvno” u našem oku koje ne vidimo i zbog kojeg oštro sudimo kada vidimo “trunku” toga u oku druge osobe.

Da bi čovek tako oštro sudio o nekoj osobini druge osobe potrebno je da tu osobinu on sam nema. Ako je i on ima, kako može tako oštro da je osuđuje u drugima? Zašto je ne promeni kod sebe ako može? Ako ne može, zašto bi sudio drugima zbog nečega što se ne može promeniti? Jedno od osnovnih pravila u psihoterapiji, takozvana “paradoksalna teorija promene”, kaže: “ne možeš promeniti ono što prvo ne prihvatiš”. Prvo, ono što ne prihvatiš kod sebe, to i ne vidiš. Sakrivaš ga od samog sebe. A sakrivaš ga zato što oštro sudiš o tome u samome sebi, pa ga, da te ne bi mučilo, izazivalo krivicu, stid ili strah, guraš u nesvesno. Ono što je u nesvesnom se ne može promeniti jer je sakriveno u podrumima naše svesti, ne bavimo se njime. Ali ga, zato, nalazimo u drugima i onda njima sudimo kao što smo sudili samima sebi, tom delu nas samih. U tome leži smisao izreke: “Jer sudom kojim sudite bit ćete suđeni”. Zapravo, možemo reći obrnuto: Sudom kojim ste sudili nekom delu sebe, pa ga zbog toga odbacili, sakrili od sebe, sudićete i drugim ljudima pronalazeći te odbačene aspekte svoje ličnosti u njima.”.

Sudom kojim ste sudili nekom delu sebe, pa ga zbog toga odbacili, sakrili od sebe, sudićete i drugim ljudima pronalazeći te odbačene aspekte svoje ličnosti u njima.”.

Zakon spojenih sudova

Da bih olakšao razumevanje nekih osnovnih pravila psihodinamike formulisao sam u svom psihoterapijskom pravcu (OLI Integrativna Psihodinamska Psihoterapija) nekoliko zakona koji podsećaju na neke poznate zakone fizike. Jedan od tih “zakona” , “zakon spojenih sudova”, glasi:

«Sudovi o sebi spojeni su sa sudovima o drugima». Kako sudiš o sebi, tako sudiš i o drugima. Ovaj zakon, međutim, ima dve ravni ispoljavanja u kojima je, naizgled, kontradiktoran samom sebi:

Površinski nivo: «Umanjujući sebe, čovek uzdiže druge. Umanjujući druge, čovek uzdiže sebe.»

Dubinski nivo: «Umanjujući sebe, čovek umanjuje i druge. Uzdižući sebe, čovek uzdiže i druge.»

Manifestni nivo zakona spojenih sudova je lako primetiti. Osobe koje umanjuju sopstvenu vrednost i odriču se svojih moći, veličaju vrednost i sposobnosti drugih. Ako se smatraju nesposobnima, na primer, da vode računa o sopstvenom zdravlju, veličaće sposobnosti, znanja i titule lekara. Ako se smatraju nesposobnima da upravljaju sopstvenim životom tako da im on pruža zadovoljstvo i ispunjenost, veličaće psihoterapeuta…ili neku drugu osobu u koju izbacuju sopstvenepotencijale. Međutim, to je lažna pozicija. Zašto bismo pred nekim koga smatramo stvarno vrednim, razumevajućim, dobrim čovekom, umanjivali sebe, a uzdizali njega? Pa, zato što mu, u suštini, ne verujemo, već mu se udvaramo, podilazimo mu. Tako se štitimo. Samim tim što se lažima štitimo od njega, mi pokazujemo da mu ne verujemo i da ga ne smatramo baš tako «dobrim» kao što prikazujemo. Ne možemo umanjivati sebe pred nekim, a da time ne umanjujemo i tog drugoga.

Lažna pozicija je i manifestno uzdizanje sebe unižavanjem drugoga. Ako sam ja stvarno „veliki“, dobar čovek, osoba vredna poštovanja, ako samog sebe stvarno poštujem, zašto bih ikoga unižavao? Zašto bih tako oštro sudio drugim ljudima? To činim samo ako, u dubini, ne poštujem sebe, ako od sebe krijem osećanje niže vrednosti, neke neprihvatljive osobine. Često ljudi, da bi još bolje prikrili nešto neprihvatljivo kod sebe, koriste odbrambeni mehanizam koji zovemo „reaktivna formacija“, okretanje u suprotno. Razavijaju ponašanje koje je suprotnost onome što su potisnuli i sakrili od sebe. Postaju „moralni čistunci“, „oličenja poštenja“…Preterane osobine, ono što je prenaglašeno kod neke osobe, obično su „reaktivne formacije“ (ili nadkompenzacije), ponašanja koja su suprotna onom delu nas koji smo odbacili, osiguranje da on slučajno ne izađe na videlo.

Mogli bismo, dakle, zaključiti da je izvor oštrog suđenja drugima, zapravo, oštro suđenje sebi, nekim delovima sebe koje smo odbacili i sakrili od sebe samih. Osobe koje oštro sude drugima ne vole i ne poštuju sebe, ali toga nisu svesne. Osvešćivanjem u sebi onoga zbog čega sudimo drugima moglo bi dovesti do boljeg samoprihvatanja, a time, po zakonu spojenih sudova, do drugačijeg prihvatanja i suđenja drugim ljudima.