Autor: Oto Fenihel

Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza

 

Strast za kockom je takođe ekspresija konflikata koji se vrte oko infantilne seksualnosti, probuđena strahom od gubitka sigurnosti koja je potrebna zbog strepnje ili osećanja krivice. Uopšte, ti konflikti su skocentrisani oko masturbacije.

Ekscitacija igre odgovara seksualnoj ekscitaciji iznuđivanja orgazma (i ubijanja ) i ekscitaciji gubljenja putem kažnjavanja koje predstavlja kastraciju (i smrt). Kao što opsesivni pronalaze razne vrste proročanstava u nameri da iznude od boga dozvolu za masturbaciju i da ih oslobodi njihovih osećanja krivice (taj manevar obično ne uspeva), tako isto i igrači proveravaju sudbinu da bi saznali da li im je sklona (masturbacija) ili će ih kastrirati. Aktivnost i tu služi, kao kod svih konflikata koji se odnose na masturbaciju, da primi na sebe tuđu krivicu za prekorljive fantazme (neprijateljske) čiji je ona agent. Intenzitet konflikta oko postizanja »hrane« ponovo budi pomisao na oralnu satisfakciju; osim toga, prisutvo jednog analnog elementa ( igranje za novac) izgleda da je očevidno.

Sve to, međutim, nije dovoljno da objasni specifičnu strast za igrom.

U svojoj suštini, igra je izazivanje sudbine, obavezne da da odluku u korist ili protiv individue. Sreća u igri ima značenje obećanja zaštite (narcističke hrane) kod budućih instiktivnih radnji. Ali ono što je najznačajnije, to je, svesno ili nesvesno, verovanje tipičnog igrača u svoje pravo da traži naročitu zaštitu od sudbine. Igrati znači za njega magijski pokušaj da obaveže sudbinu da izvrši svoj zadatak. Međutim, igra je borba protiv sudbine. Igrač preti da ubije sudbinu ako mu ova odbije potrebnu hranu, a spreman je, u tom ciju, da i sam bude ubijen. Ustvari, masturbacioni fantazmi igrača često su koncentrisani oko ubistva oca.

Jedan pasionirani igrač lutrije vladao se kao da je bio siguran da će jednog dana dobiti premiju. To je bio dug koji mu je sudbina dugovala. Analiza je pokazala da je sudbina bila figura-ekran za oca. Primiti novac od oca, uzeti od njega, ili ga odbaciti, bio je lajtmotiv njegovog života. Pacijent je bio do krajnosti mažen u prve tri godine života, a zatim ga je otac naglo lišio svih privilegija. Celog svog života on je tražio kompenzacije.

U poštenoj igri izgled na gubitak je isto tako velik kao i onaj na dobitak. Igrač se usuđuje da obaveže bogove da donesu odluku o njemu, nadajući se njihovom oproštaju; pa čak i izgubiti u igri (biti osuđen ili ubijen) izgleda mu privlačnije od nepodnošljivog pritiska »Nad-Ja«. Ako dobijanje u igri ima značenje pobune neophodne za zadovoljavanje svojih potreba, gubitak je nesvesno smatran kao potčinjavnje učinjeno u istom cilju.

Ustvari mnoge kompulsivne akcije traže da izraze ne samo instiktivne pulsije, već i prohteve jednog strogog »Nad-Ja«. Igrač se može, u krajnjoj analizi, upropastiti, kradljivac i palikuća mogu biti konačno uhvaćeni. Impulsivno ponašanje često se pojavljuje kod moralnih mazohista radi kažnjavanja. S tog gledišta, kvalitativno ne postoji razlika između takvih impulsa, perverzija i kompulsija: mnoge kompulsije su određene da zadovolje kažnjavajuće zahteve »Nad-Ja«, i ekhibicioniste popuštaju iskušenju tek kad je policajac u blizini. Međutim, postoji kvalitativna razlika : konflikt sa »Nad-Ja« najčešće dominira slikom kod impulsija. Pravi igrač se mora, najzad, upropastiti. Činjenica da impulsivne neuroze pokazuju često, kao i manijako – depresivna stanja, smenjivanje perioda opterećenih krivicom i onih kad »Nad-Ja« ne dejstvuje — potvrđuje tu razliku. Kao primer ekstremnog tipa, Frojd je opisao »kriminalca zbog osećanja krivice: osobu toliko ugnjetavanu nesvesnim osećanjima krivice, da je zbog toga realizovala jedno kažnjivo delo, kako bi našla olakšanje u kazni koja je iz toga proistekla, i racionalizovala tako svoja osećanja krivice, koja , do tada nepoznata, postaju tada vezana za poznato delo.

Igra za novac i masturbacija imaju jednu drugu zajedničku tačku, pošto se obe smatraju kao neka vrsta igre. Psihološka funkcija dečje igre jeste osloboditi se jakih tenzija njihovim aktivnim ponavljanjima ili anticipacijama, u jednom trenutku i na jednom stepenu koje je izabrala sama individua. U tom smislu, masturbacija u detinjstvu i u pubertetu sastoji se u »igrati se seksualnih ekscitacija«, upoznati »Ja« s tom ekscitacijom i naučiti ga da je kontroliše.

U početku, igra za novac se smatra kao neka prosta igra: ona na šaljiv način traži od božanstva ono što bi se dogodilo u ozbiljnoj situaciji. Pod pritiskom unutrašnjih tenziija, može se izgubiti šaljivi karakter; »Ja« ne može više kontrolisati ono što se pokrenulo, i preplavljeno je jednim circulus vitiosus-om straha i žestokom potrebom za reosiguranjem, koji muče svojim intenzitetom. Prvobitna razonoda postaje, tako, pitanje, života ili smrti.