Autor teksta: Ivana Paunović

Psiholog, psihoterapeut i edukator OLI centra

 

Ispraćajući poslednjeg klijenta za taj dan setih se one Jungove definicije susreta ljudi.

Video je susret dve ličnosti kao mešanje dve hemijske supstance. Ako dođe do interakcije, govorio je,  transformacija je uzajamna.

Zatim se setih i čuđenja jednog mog klijenta kada sam mu rekla da i ja doživljavam promene u našim susretima i da iz njih učim. Znao je i on da nisam baš neki računar programiran da s vremena na vreme klimne glavom i pita ga kako se oseća ( iako i to nažalost postaje moderna „terapija“ , gde čoveka menja računar, no to je ipak sada druga tema ). Znao je negde da sam i ja deo procesa, no taj trenutak moje spremnosti da to i podelim ga je prijatno iznenadio.

Primetila sam koliko se zapravo procesa odigrava za vreme jedne terapijske sesije, koliko je različitih nivoa misi i osećaja uključeno u isto vreme i kako tako jednostavno dobiju formu u obliku pitanja ili refleksije klijentu.

Sa jedne strane slušam klijenta, pratim tok priče punom pažnjom. Saosećam, pratim i emotivni tok koji se odigrava tokom priče. Moj um je aktivan, povezuje sadašnju priču, priseća se ranijih, povezuje ih u celinu. Plete niti ovde i sada i onde i tada.

Dolaze mi sećanja onoga što znam o osobi. Pristižu slike, snovi, želje i potrebe te osobe, njeni stavovi i njeni ciljevi. Pristižu i moje emotivne reakcije, na klijenta i na sadržaj priče. Dok se niti emocija i misli pletu u meni zajedno pletemo i tok te sesije.

I tako dok radimo na promeni mešaju se supstance, razvija se energija koja dotačinje oboje i dešava se transformacija.

 

Optimalna distanca

Pored ove razmene terapeut ima još jedan zadatak. Mora da održi emotivnu distancu. Tu je jedna nezgodacija.

Ukoliko u ovom procesu terapeut olabavi distancu i isuviše se poistoveti sa klijentom, faliće mu važna esencija za pomoć klijentu- izgubiće alat zvani objektivnost. U tom trenutku se zapravo sebi posvećuje više nego klijentu. Suštinski se tada bavi svojim osećanjima jer je svet klijenta preplavio sobom. U klijentu tada ima isuviše njega.

No, ako sa druge strane distancu postavi suviše daleko, gubi suštinsku empatiju bez koje takođe nema promene.

Dobrom terapeutu neophodna su oba kvaliteta.  Balans i optimalna distanca. Ukoliko se ne nauči ova umna i emotivna veština, sesije se pretvaraju u odnos koji je ili previše prijateljski ili pak previše vojnički. Svakako ne terapijski.

Vidimo da u odnosu terapeuta i klijenta postoje elementi prijateljskog, učiteljskog, roditeljskog, na neki način vojničkog i lekarskog, no tek sa svim bojama dobijamo jedinstveni terapijski kolorit. Kada jedna uloga prevagne gubi se terapijski susret.

Terapijski odnos je zapravo od svega toga po malo, ali je zasebna esencija.

Terapeutove supstance: spontanost udružena sa znanjem  i veštinom

Terapeut treba da poseduje znanje i veštine. Takođe i razvijenu empatiju. Empatiju koja je zrela, topla i sa granicama. Spontanost kombinovana sa veštinom. Emocija u balansu sa znanjem. Osećaj povezan sa iskustvom. Kao i stvaranje novog jedinstvenog umetničkog dela tako je i terapija stvaralački proces koji vodi ka klijentovoj promeni.

Tako možemo reći da je zadatak terapeuta da pomogne klijentu da od svojih problema napravi četkice i od svog iskustva platno kako bi oslikao svoju budućnost.

Jazz session/ komunikacija sa klijentom 

Stvaralački umetnički proces i komunikacija traže razmenu. Traže vid uzajamnosti.

Sećam se kako sam uživala u jednom jazz jam session-u. Bila sam opčinjena tom scenom. Ljudima koji su svirali na sceni i onima koji su lagano ulazili sa svojim instrumentima. U jednom trenutku bio je samo jedan instrument na sceni, u sledećem nekoliko. Muzičari su pratili jedni druge, ulazili spontano na scenu, povlačili se kada osete. U nekom trenutku čujem samo saksofon, pa gitaru, zatim pod glavno svetlo na bini dolazi vokal. Onda se opet sjedine u jednu formu. Uživala sam u toj veštini učesnika da osete trenutak da se istaknu i povuku baš u onaj čas, tako da zajedno daju divnu formu koja dotiče sve nas u publici. Zaista celina jeste zbir delova i esencija za sebe.

Komunikcija na sesijama mi nekada izgleda baš kao neki vid umetničke forme. Kao neki  jazz jam session.

Na sesiju uvodimo razne teme na scenu koje se spontano smenjuju. Svaka se zadržava po malo na sceni, uvodi nova, stara se povuče, pa stiže nova emocija. Razgovor nekada može biti naizgled banalan, pa uvedemo emociju, pa se prisetimo starog sličnog događaja, pa utihne sadašnji, pa u prvi plan dođe novi uvid. Sve malo zastane, pa dođe na binu neka moja asocijacija, zatim klijentova… Čuju se tonovi, misli i emocije, moje i klijenta, koje stvaraju smislenu celinu. Razmena ume da deluje spontano, površno i lagano, a zatim dotakne neku duboku žicu. Čuju se visoki tonovi emocija, pa se stišaju. Komunikacija deluje lagano i spontano, a opet njena suština je duboka.

Klijent i terapeut zajedno stvaraju celinu i suštinu te razmene. Da nema aktivnog učestvovanja jednog člana, ne bi ni bilo ove celine. Dobili bi terapeuta koji diriguje pasivnom orkestru ili instrumente koji sami nasumično puštaju tonove.

I tako sesija kao da počinje kao prazna bina. Polako počinjemo razgovor i uvodimo elemente koji se smenjuju. Elemente iskustva terapeuta i klijenta. Nekada je na bini jedan istrument, nekada nekoliko. I zaista je to jedna improvizacija koja bi bez veštine bila samo puko ispuštanje zvukova.

Međutim, ono što je važno da bi ova improvizacija i spontanost bila terapijski efikasna je da iza nje postoji psihoterapijsko znanje. Da zaista poznajemo suštinu. Ako je ne znamo i ne osećamo onda dobijamo samo nabacane tonove.

Prava improvizacija i spontanost dolaze iz jake i stabilne strukture.

Sećam se svog mentora koji je još na prvim časovima obuke za psihoterapeuta rekao da dobro naučimo sva pravila da bi ih valjano kršili. I tako iste rečenice u meni imaju drugačiji odjek kada im se pridruže nova  iskustva i nova znanja. Baš kao i ovaj jam session.

Gde će muzika poći i u kom pravcu će se terapija razvijati nije poznato na početku. Nije jasno isplanirano kako će ići tok. Otkriće, stvaranje nečeg novog, ključni je element stvaralaštva.