Autor teksta: Ivana Đorđević

EMDR i OLI psihoterapeut i edukator OLI  centra

 

Klijentkinja: Ovo mora da je neko prokletstvo. Moja baba se udavala osam puta i svaki put „nije bila kriva“ što bira idiote. Moja majka je sve vreme varala moga oca. I svi smo znali. Uključujući njega. Nikada nisam razumela šta je to moj tata video u njoj. Bio je impozantan čovek; i fizički i emotivno. Svi su ga voleli. Nikada nisam upoznala bolju osobu od njega. Jedino što ne razumem je to kako da je on ostao sa tom vešticom i tako uništio svoj život. I moj. I ja sada uvek tako naiđem na idiote i uvek budem povređena. Svi se u početku prave da me vole. Zaljubim se toliko da svaki put uspem sebe da prevarim da je to „on“. Ne mogu više verovati svom srcu. Uvek me prevari njegova procena. Na kraju svi pokažu pravo lice. Ili počinju da se udaljavaju ili postanu kao moja mama.

Ja: Kad ste stigli, rekli ste da ste jako ljuti. Zašto ste danas pobesneli na Vašeg partnera?

Klijentkinja: Pa kako ne vidite. Uvek je isti obrazac. Isto kao i prošle nedelje. Zamislite rekao mi je da bi želeo više vremena za sebe. Nisam ja glupa! Znam šta to znači! Hoće da me ostavi! Ako me voli, što bi mu trebalo vreme za sebe?! Ili na primer kad me dovezao do Vas, išao je Bulevarom i pored toga što zna koliko mrzim da prolazim Bulevarom. Gledao me u oči i namerno želeo da me povredi. U tom trenutku sam ga mrzela… A onda Vi! Onda me pitate ako nisam srećna što ga ne ostavim?! Pa kako da ga ostavim?! Ne mogu da živim bez njega! Kad razmišljam o tome uvek se setim one pesme: „Teško meni sa tobom, a još teže bez tebe.“ To je prokletstvo neko, kažem Vam! Mora da su se moji preci nešto baš, baš ogrešili kada su sve žene u mojoj porodici nesrećne u ljubavi na ovaj ili onaj način. Čak i moja sestra baš nema sreće u ljubavi…

Nemam želju da ulazim u kontroverze oko (ne) postojanja i (ne) definisanja termina graničnog poremećaja ličnosti. Ne zato što ne mislim da je važno, već zato što je činjenica da postoji veliki broj ljudi koji se osećaju „zarobljeno“ na ovaj način, pa smatram korisnijim da približim to nama koji imamo takve osobe koje volimo u okruženju i onima koji sebe pronađu u ovom tekstu.

Pre svega, pokušajmo razumeti termin „granični“. Ideja iz koje je nastao je da su to ljudi koje hodaju tankom linijom između „normalnosti“ (neurotskog) i „patologije“ (psihotičnog) svaki dan svog života. Počinju da postaju svesni svog „problema“ u ranom zrelom dobu kada se prvi put javlja autentična potreba za zajedništvo i dubinski odnos sa drugom osobom. U tom trenutku počinju da shvataju da su njihovi emotivni odnosi (u poređenju sa ostalima) nestabilni, intenzivni i „crno-beli“. Uvek uključuju veliku strast i idealizacije na početku i ogroman bol i razočarenje na kraju. Jedini konstantni osećaj jeste „unutrašnja praznina“. Svaki put kad uđu u odnos misle da su je popunili i svaki završetak odnosa im samo potvrđuje da je to nemoguće. Zamislite da konstatno živite sa osećanjem koje ima dete iz grada kad se izgubi u šumi i ostane potpuno samo. Strah, usamljenost, svi me ostavljaju, nemam sposobnosti da se sam snađem jer nikada nisam bio u šumi, bespomoćnost.  Pokušajte da budete to dete dok čitate ove redove, a onda zamislite da je to osećaj koji vas prati svaki trenutak u vašem životu. Nije lako, zar ne?! Da, njima nije lako sa sobom, a i nama nije lako sa njima. Ali kad pokušam da shvatim kako se to dete oseća, ipak mi se čini da je njima malo teže sa njima samima, nego nama sa njima.

Osnovna karakteristika naših osećanja prema tim osobama jeste nestabilnost. Mi nikada ne možemo znati u kom raspoloženju ćemo sresti druga danas ili sutra. To je poprilično frustrirajući osećaj, znam. Ali setite se da njihovo stanje vas udaljava od njih, a suština onog što im je potrebno jeste da IMATE ODNOS. Zvuči teško i izazovno, ali ne dolazi bez nagrade. Priznajte da i vama prija da budete u njihovom društvu. A onda… dobiju napad besa zato što ste kasnili 4 minuta jer to znači da ih ne volite i ne poštujete i vi ne možete učiniti ništa da smirite taj bes. Osećaj je kao da se vozite na rolerkosteru sa neprilagođenom brzinom i nikada ne znate kada može prikočiti ili ubrzati. Da, baš takav je osećaj. Ali, ne dižimo ruke od njih. Dajte da mi budemo sidro njihovom brodu. Nemojmo im ispuniti njihov najveći strah i… ostaviti ih.

Pokušaću da opišem još nekoliko karakterističnih ponašanja preko primera, ali vas molim nemojte uzimati svaki primer kao dijagnostički pokazatelj. Nije mi to cilj. Cilj mi je da prepoznamo njihovo ponašanje i šta stoji iza toga kako bi mogli da im pomognemo. Najčešće (nije pravilo bez izuzetaka), to su ljudi koji su šarmantni i inteligentni. Na prvi pogled su to, zabavni, privlačni, harizmatični, duhoviti, veseli i društveni ljudi (nemaju svi takvi ljudi poremećaj, zar ne?!). Najčešće brinu o sebi i svom spoljašnjem izgledu, ali će se desiti da menjaju stilove kako im se menja percepcija njihove slike o sebi. Često su obrazovani, ali kad popričate sa njima saznaćete da su menjali nekoliko puta fakultete ili još češće radna mesta. Često su teatralni, ono što nazivamo „kraljice drame“. Upotrebila sam „kraljicu“ zato što se tri puta češće ovaj poremećaj javlja kod nežnijeg pola. Vrlo, vrlo često (čak i u toku dana) menjaju afektivno stanje koje se kreće u ekstremima, od potpune sreće i nadahnuće do depresivnog raspoloženja i očaj (najčešće bez očiglednog razloga). Ako se žale, onda često opisuju osećaj praznine u stomaku koji oni osećaju poprilično intenzivno. Tu prazninu je moja koleginica R. Senić sjajno približila nama koji je nismo osetili ovim rečima: „Osećati ništavilo znači osećati značajnu neobjašnjivu količinu nečeg za šta nemamo reči, nečeg mrtvog u nama, nečeg što je umrlo i ostavilo svoje loše aspekte u našoj unutrašnjosti ili nečeg što nikada nije ni oživelo da bismo se osećali živo iznutra.“
Često se rizično ponašaju tokom vožnje, zloupotrebljavaju alkohol ili droge, a dešava se i da imaju iza sebe jedan ili nekoliko pokušaja samoubistva ili sebepovređivanja (najčešće to koriste kao sredstvo emotivne ucene kako ne bi bili ostavljeni ili odbačeni). Porodični život im je obično haotičan, te se često razvode ili imaju burne nezadovoljavajuće odnose sa partnerima. Ono što će verovatno svi ispoljiti u nekom trenutku je nesposobnost podnošenja samoće. Verovatno će učiniti sve da izbegnu situacije koje zahtevaju da budu sami sa sobom. Njihov seksualni život je takođe haotičan i riskantan. Često menjaju partnere ili ulaze u nezaštićene seksualne odnose. Naravno, negiraće postojanje problema i čak i ako se ustanovi da imaju ovaj poremećaj, tretiraće terapeute isto kao i svoje partnere „terapijskim promiskuitetom“. U jednom trenutku će to biti osoba koja ih je spasila i koja im je sve u životu, a već u sledećem bezosećajni „psihić“ koji pojma nema u stvari šta je njima već pokušava da ih „ukalupi“. Mogu preterivati i u potrošnji novca (kupoholičari) i u konzumiranju hrane (prežderavanje). Ako volite/znate nekog takvog, pokušajte da mu predložite dobrog psihologa, a ako ste to vi, znajte da bez obzira na to što treba puno vremena i truda, vama može biti bolje i vi možete biti srećniji sa sobom.

 

Ako pokušamo da nabrojimo „simptome“ ovog poremećaja, mogu stati u nekoliko većih kategorija, ali da bi se zapitali da li vi imate ovaj problem, morate imati bar više od pola:

  1. Očajnički pokušaji da se izbegne napuštanje od drugih ljudi (bilo ono stvarno ili samo zamišljeno)
  2. Nestabilni i intenzivni međuljudski odnosi, koji se kreću između ekstremnog idealiziranja drugih ljudi (obično kad oni ispunjavaju njihova očekivanja) i ekstremnog obezvrednjavanja (obično kad se razočaraju u nekog). To je taj crno-beli način razmišljanja, nema sredine nego su sve ekstremi. Neko je ili divna osoba ili „idiot“.
  3. Poremećaj identiteta: nejasna slika o sebi.
  4. Impulsivnost u najmanje dva područja koja su potencijalno autodestruktivna (npr. zavisnost od shopping-a, seksa, droga, rizična vožnja automobilom, napadi prežderavanja).
  5. Ponavljajuća suicidalna ponašanja propraćena odgovarajućim pretnjama, te samopovređujuće ponašanje (rezanje itd.).
  6. Afektivne promene raspoloženja (obično iz super dobrog raspoloženja u totalnu depresiju – opet ekstremi) i osetljivost na spoljne situacije (npr. intenzivne depresije i strahovi, čije faze traju od par sati pa do par dana).
  7. Hroničan osećaj unutrašnje praznine.
  8. Neprikladan, intenzivan bes ili teškoće savladavanja besa.
  9. Prolazna paranoja za koju je okidač najčešće stres ili simptomi disocijacije (osećaja da nisu u svom telu).

 

Osobe kojima je postavljena dijagnoza graničnog poremećaja ličnosti najčešće se žale na poteškoće u tri životna konteksta: regulacija emocija, kontrola impulsa i međuljudski odnosi.

Osim u privatnom životu, nailaze na poteškoće i u poslovnom svetu. Već smo pominjali da često menjaju radna mesta. Kako je ličnost graničnog tipa fragmentisana i pojedini aspekti ličnosti stoje u kontradikciji jedni pored drugih, ove osobe i u ponašanju pokazuju ovakvu vrstu fragmentisanosti, što se posebno nepovoljno odražava na posao. Oni će, iz potpune idile, vrlo brzo preći u odbacivanje. Tada često izostaju sa posla po nekoliko dana, da bi nakon toga radili punom parom, uporno do iscrpljenja. Osećaj da poseduju veliku radnu energiju obično biva zamenjen depresivnom prazninom, kada upotreba alkohola ili drugih supstanci čini da su gotovo neupotrebljivi za rad. Jedini način da pretpostavljeni pomogne ovakvim osobama jeste da ima stabilnost, da insistira na vrlo čvrstoj strukturi posla i uloga. Čvrsta struktura je od velike pomoći jer nema prostora da svoje konflikte ovakav radnik preslikava i odigrava sa kolegama ili pretpostavljenima.

Kao i na druge psihološke poremećaje, na nastanak i razvoj graničnog poremećaja utiču različiti faktori.  Genetski, socijalni faktori, kao i psihološki faktori. Ne postiji jedan faktor koji utiče na nastanak, više je to interakcija ovih nekoliko. Takođe, ukoliko osoba ima ovaj poremećaj, to u izvesnoj meri uvećava rizik da će neko iz potomstva imati predispoziciju za isti.

Psihoterapijski tretman je ključan za rad sa ovim poremećajem, pri čemu se ponekada dodaje i medikamentozna terapija od strane psihijatra ukoliko postoje propratni simptomi. Psihoterapijom osoba može steći veštine kojima će prevazići svoje probleme. Ciljevi psihoterapije su da pomogne osobi u sledećem:

– Da se fokusira na svoje postojeće kapacitete

– Da nauči da se nosi sa neprijatnim emocijama

– Da nauči da kontroliše svoju impulsivnost tako što će prihvatati i razumeti svoje emocije, a ne nužno postupati po njima

– Da radi na odnosima sa drugima tako što će biti svesna i svojih i tuđih emocija

Sam proces psihoterapije je zahtevan za obe „strane“. Zahteva teorijsku potkovanost terapeuta, posvećenost i strpljenje. Poželjna je potkovanost terapeuta dodatnim alternativnim psihološkim tehnikama. Statistički, postoje podaci da bar trećina klijenata uspe da živi kvalitetniji, ispunjeniji i bolji život nakon terpije i pored njenog dugog trajanja.

Zanimljivosti

Na sledećem linku možete pronaći test koji Vam može pomoći da bliže odredite da li imate granični poremećaj ličnosti. Naravno, nije postavljen u dijagnostičke svrhe, već kao neki putokaz u kom smeru možete razmišljati.

Takođe, postoje i sjajni filmovi koji nam dočaravaju unutrašnji svet i izazove ljudi u ovom stanju, kao što su na primer Girl, Interrupted (1999) ili Fatal Attraction (1987)

 

„Borderline, bio on poremećaj ličnosti, adaptacije ili, jednostavno,

stanje je dosledno nedosledan i stabilan u svojoj nestabilnosti.“

                                                                                                                                                                   Renata Senić

 

0