Na ovo pitanje odgovori\u0107u u prvom licu, kao autor O.L.I. metoda (u knjizi \u0107emo koristiti obra\u0107anje \u010ditaocima u prvom licu mno\u017eine jer su brojne ideje koje iznosimo nastale razmenom mi\u0161ljenja i iskustava iz prakse grupe O.L.I. psihoterapeuta).<\/p>\n\n\n\n
Bavim se poslom psihoterapeuta vi\u0161e od trideset godina. Krenuo sam sa psihoanalizom (kroz koju sam pro\u0161ao i kao \u201cpacijent\u201d, \u201canalizant\u201d na didakti\u010dkoj analizi) i koristim se psihoanaliti\u010dkim metodom i danas (i u takvom radu ve\u0107i akcenat dajem na procese, rad sa bazi\u010dnim sposobnostima za obradu emocija), kada imam mogu\u0107nost, to jest klijenta koji ima vremena i novca da se, nekoliko puta nedeljno, du\u017ei period vremena, upusti u proces samootkrivanja i menjanja. Takvih je, na \u017ealost, sve manje, posebno u na\u0161oj sredini. Pored psihoanalize, koristio sam u svojoj praksi metode i drugih psihoterapijskih pravaca-bioenergetske psihoterapije, Transakcione analize, Ge\u0161talta, Neurolingvisti\u010dkog programiranja (N.L.P.), biofidbek i neurofidbek metoda, R.E.B.T.a\u2026Postao sam, kako se to ka\u017ee, eklekti\u010dar. Prakti\u010dar koji koristi sva\u0161ta u svojoj praksi kada mu se u\u010dini da \u0107e biti delotvorno, bez obzira iz kojeg pravca to dolazi i kakav mu je teorijski okvir. Naravno, pored kriterijuma efikasnosti, izbor odre\u0111enih \u201ctehnika\u201d ili \u201cmetodologije\u201d rada bio je odre\u0111en i time da li sam ose\u0107ao da se to \u0161to koristim uklapa u sistem vrednosti koji je osnova mog pristupa \u010doveku. Ono \u0161to bi, mo\u017eda, dalo nekog efekta, ali bi se kosilo sa mojim uverenjima i vrednostima, nisam koristio u svom psihoterapeutskom radu.<\/p>\n\n\n\n
U radu sa ljudima, posebno u poslednjoj deceniji, ose\u0107ao sam da mi treba jo\u0161 ne\u0161to, ne\u0161to \u0161to mi nisu nudile metode koje sam ve\u0107 koristio. Jedan od razloga bio je taj \u0161to mi se obra\u0107ao sve ve\u0107i broj ljudi koji su bili u stanju da dolaze na psihoterapiju re\u0111e nego \u0161to je to potrebno da bi se primenjivao psihodinamski pristup ili neki od pomenutih pravaca. Ljudi su me, \u010desto, pitali da li mogu oni ne\u0161to da rada na svom psiholo\u0161kom problemu izme\u0111u seansi, ne\u0161to po principu \u201curadi sam\u201d, neki \u201edoma\u0107i zadatak\u201c. \u0160ta da im ponudim? Da ima ka\u017eem: \u201cPa, razmi\u0161ljajte o sebi i svojim problemima, odnosima\u2026\u201d Da su dovoljno dobro znali kako to da rade, ne bi mi se ni obratili za pomo\u0107. Onda mi je palo na pamet da napravim izvesne protokole, pitanja koja bi sistematski vodila klijenta kroz proces samoistra\u017eivanja izme\u0111u seansi. Primetio sam da, gotovo u svakoj psihoterapiji koju sam radio, izvesna pitanja kad tad do\u0111u na \u201cdnevni red\u201d. Pa za\u0161to onda ne bih postavio ta pitanja klijentu u nekoj struktuiranoj formi upitnika za razgovor sa samim sobom. Takve stvari ve\u0107 postoje u brojnim takozvanim \u201cself help\u201d metodama (metodama samopomo\u0107i) i metodama psihologije uspeha. Pregledao sam brojne takve self-help upitnike i konstatovao da im nedostaje dubina, posebno takozvana \u201cnezgodna pitanja\u201d, pitanja vezana za izvesnu korist koju klijenti imaju od svojih \u201cnegativnih\u201d pona\u0161anja (U psihoanaliti\u010dkoj teoriji se ta korist koju neko izvla\u010di iz sopstvenih problema i zastoja u razvoju naziva \u201csekundarna dobit\u201d.)<\/p>\n\n\n\n
Iz odgovora koje su moji klijenti davali na takva pitanja mogao sam jasno da vidim da postoje neke emotivne kalkulacije, naj\u010de\u0161\u0107e nesvesne, o tome \u201e\u0161ta se isplati, a \u0161ta se ne isplati\u201c u emotivnom \u017eivotu, neka skrivena \u201epsiholo\u0161ka matematika\u201c koja rukovodi pona\u0161anjem i emotivnim \u017eivotom osobe. Iako \u010dovek obi\u010dno nije svestan formula po kojima prera\u010dunava emotivnu dobit i \u0161tetu koje nastaju kao posledica odre\u0111enog na\u010dina \u017eivljenja i psiholo\u0161kog funkcionisanja, te unutra\u0161nje formule postoje i po njima osoba, brzinom svetlosti, prera\u010dunava isplativost svojih pona\u0161anja bezbroj puta, u svakoj sekundi svoga \u017eivota. Te formule su osnova na\u0161eg karaktera. Na osnovu njih, uglavnom nesvesno, neprekidno odlu\u010dujemo o svakoj aktivnosti u na\u0161em \u017eivotu. Na primer, da li \u0107emo uraditi ne\u0161to ili ne, da li \u0107emo se suprotstaviti kada neko ugro\u017eava na\u0161e interese, ili \u0107emo mu se nasmejati da ga umilostivimo i budemo \u201edobri\u201c, da li \u0107emo izabrati neku vrstu pasivnog otpora pa ga pu\u0161tati da nas pritiska, ali biti skriveni oportunisti, ili \u0107emo se povu\u0107i\u2026Da li \u0107emo dozvoliti sebi da rizikujemo i iza\u0111emo iz svoje \u201ezone sigurnosti\u201c i iskusimo ne\u0161to novo, ili \u0107emo uvek biti \u201ezihera\u0161i\u201c\u2026Da li \u0107emo i\u0107i ka problemu i re\u0161avati ga, ili \u0107emo be\u017eati od njega. Ljudi biraju razli\u010dite \u201estrategije\u201c na osnovu iskustva koje ih je nau\u010dilo da se ne\u0161to \u201eisplati\u201c ili \u201ene isplati\u201c. Te strategije su uglavnom nesvesne, neizre\u010dene i deluju automatski, kao neki softver, program za prera\u010dunavanje isplativosti pona\u0161anja ugra\u0111en u nas. Ve\u0107ina ljudi je na \u201eautomatskom pilotu\u201c.<\/p>\n\n\n\n
Problem sa ovim softverom za \u201eemotivno ra\u010dunovodstvo\u201c, kako sam ga nazvao, i formulama \u201epsiholo\u0161ke matematike\u201c koje su ugra\u0111ene u njega, utome je \u0161to je zastareo i nefleksibilan. Nije prilago\u0111en, kako bi to rekli ekonomisti, \u201esavremenim zahtevima poslovanja\u201c. Poslovanja sa \u017eivotom. Stvoren je nekada davno, kada smo bili mali i kada su na\u0161e mogu\u0107nosti, na\u0161e ve\u0161tine, znanje, sposobnosti\u2026bile na daleko ni\u017eem nivou. Kada smo bili mnogo zavisniji od drugih. Tada su te strategije mo\u017eda i bile prikladne da nas za\u0161tite od bola i neprijatnih ose\u0107anja, ali smo morali da pla\u0107amo i visoku cenu za taj \u201esistem za\u0161tite\u201c. Pla\u0107ali smo je umrtvljavanjem, gubitkom energije i \u017eivotne radosti, radoznalosti, strasti za \u017eivotom, ili nekom drugom emotivnom cenom. Osnovno sredstvo pla\u0107anja i nagra\u0111ivanja, u na\u0161em odnosu sa \u017eivotom, su emocije. Ljudi rade za emocije. Kada odrastemo i kada se na\u0161e mentalne sposobnosti i ve\u0161tine uve\u0107aju, kada postanemo samostalniji, vi\u0161e ne moramo da tro\u0161imo tolika \u201esredstva\u201c na sistem za\u0161tite, mo\u017eemo prona\u0107i efikasniji i rentabilniji na\u010din da se branimo od neprijatnosti i onoga \u0161to do\u017eivljavamo kao opasnost. Ali, staro emotivno ra\u010dunovodstvo je ve\u0107 naviknuti, uhodani sistem koji rutinski funkcioni\u0161e i opire se promenama. Uglavnom ga nismo ni svesni. Do\u017eivljavamo ga kao sopstvenu prirodu. \u201eTakav sam\u201c ili \u201etakva sam\u201c, ka\u017eemo sami sebi. Da bi se ne\u0161to promenilo, potrebno je da ga prvo budemo svesni. Ne mo\u017eemo promeniti ono \u0161to ne priznajemo, ono \u0161to ne znamo da postoji, ili verujemo da je uro\u0111eno i nepromenljivo, da je sama na\u0161a su\u0161tina.<\/p>\n\n\n\n
Da bih pomogao svojim klijentima da prepoznaju ove svoje unutra\u0161nje formule koje odre\u0111uju njihov emotivni \u017eivot i pona\u0161anje razradio sam protokole \u201epsiholo\u0161ke matematike\u201c i \u201eemotivnog ra\u010dunovodstva\u201c \u010dija je namena upravo izvla\u010denje tih nevesnih obrazaca na svetlost dana, njihovo jasno formulisanje, prikazivanje \u201ecrno na belo\u201c, na papiru, ponovna evaluacija tih formula i redefinisanje onoga \u0161to nije adekvatno.<\/p>\n\n\n\n
Programeri kompjuterskih programa znaju da, ako \u017eele da otklone neki \u201ebag\u201c, neku gre\u0161ku, ili ako \u017eele da izmene neki algoritam na osnovu kojega program radi, moraju da \u201eedituju\u201c bazu podataka, da u\u0111u u \u201esourse\u201c, u nevidljivu matricu koja je ispod onoga \u0161to vidimo na ekranu ra\u010dunara. Tamo su, uglavnom, formula tipa \u201eif-then\u201c, ako se pojavi X onda uradi Y. Tako je i u na\u0161oj glavi. Na\u0161 \u201esoftver\u201c radi upravo to: ako-onda. Ako su te formule dobro uskla\u0111ene sa realno\u0161\u0107u i dobro prilago\u0111ene uslovima \u201eposlovanja\u201c sa \u017eivotom, onda mi \u017eivimo dobro i u\u017eivamo u svojim \u017eivotima. Ako nisu, onda se precizno, gotovo kao i kroz ra\u010dunovodstvo neke kompanije, mo\u017ee predvideti kako i kada \u0107e neko da \u201epukne\u201c, da do\u017eivi emotivni bankrot koji je posledica njegovog lo\u0161eg \u201eposlovanja sa \u017eivotom\u201c. Kada uspem da sa klijentom izvu\u010dem na \u201esvetlost dana\u201c njegovo emotivno ra\u010dunovodstva, u stanju sam da mu, kao i svaki dobar knjigovo\u0111a u kompaniji, predo\u010dim gre\u0161ke u \u201eposlovanju\u201c i rizike takvog poslovanja po njegov emotivni \u017eivot.<\/p>\n\n\n\n
Ljudi se ne menjaju samo kroz psihoterapiju. \u010cesto sam bio svedok bitnih pozitivnih promena kod nekih ljudi koje nisu bile posledica odre\u0111enih velikih i dubokih psiholo\u0161kih uvida. To me je uvek kopkalo. \u0160ta se to de\u0161ava pa do\u0111e do takvih \u201espontanih\u201c promena kod nekih osoba. Ako bih \u201eprovalio\u201c \u0161ta je izvor takvih promena, mogao bih, mo\u017eda, da to ugradim i u psihoterapijski rad. Kroz razgovore sa ljudima kod kojih su se desile takve \u201espontane\u201c promene do\u0161ao sam do zaklju\u010dka da se one, uglavnom, zasnivaju na tome \u0161to su te osobe od nekoga nau\u010dile kako da razviju izvesne sposobnosti i ve\u0161tine koje ranije nisu bile, u dovoljnoj meri, razvijene kod njih. Naj\u010de\u0161\u0107e su imali \u201esre\u0107u\u201c ili \u201enjuh\u201c, \u201enos\u201c da u\u0111u u odnos (ljubavni ili prijateljski) sa nekom drugom osobom koja je imala razvijene sposobnosti koje su njima nedostajale. Na primer, povu\u010dena, stidljiva osoba sa problemom ispoljavanja agresivnosti u\u0111e u odnos sa ekspresivnom osobom koja je provocira na otvorenije ispoljavanje i pri tome je ne poklapa (dopu\u0161ta joj da do\u0111e do izra\u017eaja, ne dominira u komunikaciji). Ili, osoba bez inicijative u\u0111e u odnos sa osobom koja ima inicijativu, ali je ne otima sebi\u010dno u \u017eelji da uvek vodi, ve\u0107 dopu\u0161ta i partneru da razvije inicijativu podsti\u010du\u0107i ga i prihvataju\u0107i njihovu inicijativu. Naravno, takvi odnosi, da bi se konstruktivno razvijali, moraju se zasnivati na nekoj razmeni u\u010denja i razvoja sposobnosti. Ljudi se, ako imaju njuha i sre\u0107e, \u010desto biraju po tome \u0161to jedno drugo mogu da nau\u010de ne\u010demu, po potencijalu da postaknu razvoj neke sposobnosti koju jedan \u010dlan para ima razvijeniju od drugog i da, za uzvrat, od onog drugog nau\u010de kako da razviju neku sposobnost koja im nedostaje. Npr. \u201eja \u0107u od tebe nau\u010diti da se slobodnije ispoljavam, a ti od mene da bude\u0161 manje impulsivan i strpljiviji\u2026\u201c Postoji, naravno, i mogu\u0107nost da ne u\u010de jedno od drugog, ve\u0107 da poku\u0161aju da onom drugom nametnu svoj \u201estil\u201c trude\u0107i se da ga \u201eprekroje po svojom meri.\u201c, da razliku u sposobnostima koriste za dominaciju i neki oblik manipulacije drugim.<\/p>\n\n\n\n
Ono \u0161to sam izvukao kao zaklju\u010dak koji se mo\u017ee primenjivati u psihoterapijske svrhe je to da se promena mo\u017ee podsta\u0107i ve\u017ebanjem odre\u0111enih sposobnosti i kada se ne u\u0111e duboko u razloge zbog kojih osoba te sposobnosti nije razvila. Kada se sposobnost razvije i kada se po\u010dne primenjivati u \u017eivotu, razlozi zbog kojih je osoba blokirala razvoj te sposobnosti u pro\u0161losti po\u010dinju da blede, da gube na snazi. Da li je ne\u010diju ekspresivnost, spontano izra\u017eavanje emocija, ili inicijativu\u2026gu\u0161io tata ili mama, ili baba, ili deda, ili neka druga osoba od koje je kao dete zavisila\u2026nije vi\u0161e tako bitno. Novo, pozitivno sna\u017eno iskustvo je otklonilo barijeru i ono staro i negativno gubi na snazi. Ako se takve promene mogu spontano de\u0161avati u \u017eivotu, da li ih mo\u017eemo podsticati i kroz proces psihoterapije tako \u0161to \u0107emo jasnije utvrditi koja bazi\u010dna sposobnost nije razvijena i ponuditi klijentu odre\u0111ene metode za razvoj te sposobnosti? U brojnim psihoterapijskim metodama postoje odre\u0111ene \u201etehnike\u201c koje upravo tome i slu\u017ee. Na primer, za razvoj sposobnosti spontanog i konstruktivnog ispoljavanja postoji \u201easertivni trening\u201c, trening ispoljavanja. U okviru transakcione analize postoje tehnike za trening \u201eve\u0161tina komunikacije\u201c, u okviru biofidbeka postoje tehnike za trening kontrole fiziolo\u0161kih reakcija i emocija\u2026\u201cArsenal\u201c psihoterapijskih tehnika za razvoj sposobnosti je prili\u010dno obiman, ali su one \u201era\u0161trkane\u201c po raznim psihoterapijskim metodama i ne postoji spisak tehnika i uputstvo za upotrebu \u2013 koja tehnika \u010demu slu\u017ei i kada se treba i mo\u017ee primenjivati. U oviru O.L.I. metoda, radimo na tome da napravimo spisak tehnika iz razli\u010ditih psihoterapijskih metoda (kao i tehnika koje smo razvili), spisak bazi\u010dnih ljudskih sposobnosti sa uzrasnim zadacima, i da pove\u017eemo ta dva spiska sugestijama koje se tehnike mogu koristiti za razvoj odre\u0111enih sposobnosti.<\/p>\n\n\n\n
Me\u0111utim, da bi te tehnike stvarno pomogle nekom klijentu da razvije sposobnosti za obradu emocija neophodno je da se one primenjuju kroz dobar, dubok emotivni kontakt sa terapeutom. O.L.I. metod nije tehnologija za promenu u kojoj je kontakt sporedna stvar. O.L.I. metod je \u201efull cocntact\u201c pristup. Sposobnosti se usvajaju kroz identifikaciju klijenta sa sposobnostima psihoterapeuta, kroz prenos funkcija i takozvano \u201eproceduralno u\u010denje\u201c (neposredno \u201epreuzimanje\u201c funkcija obrade emocija). Kako \u0107e klijent preuzeti na\u0161e funkcije obrade emocija ako su mu nepoznate na\u0161e emocije, na\u010dini na koje se nosimo sa njima, \u0161ta ose\u0107amo i mislimo dok radimo sa njim\u2026? Terapeut ne mo\u017ee biti \u201eprazno platno\u201c na koje klijenti projektuju svoje nesvesne fantazije, niti tehni\u010dar koji samo u\u010di klijenta nekim procedurama i tehnikama. Terapeut se mora razotkrivati, ali na onaj na\u010din i u onim aspektima koji podsti\u010du razvoj klijentovih sposobnosti. To nije ni malo lako. Lak\u0161e je skrivati se iza paravana uloge psihoterapeuta. Me\u0111utim, iskustvo u radu sa klijentima mi je pokazalo da su ti \u201emomenti susreta\u201c izme\u0111u klijenta i terapeuta klju\u010dni izvori promene. Ljude menjaju ljudi sa kojima su u bliskom odnosu, a ne terapijske tehnike. Osnova obuke O.L.I. terapeuta je razvoj njihove sposobnosti za kontakt, kroz izgradnju njihovih bazi\u010dnih psosobnosti za obradu emocija, ljubav i rad.<\/p>\n\n\n\n
Razmi\u0161ljaju\u0107i o uspe\u0161nim, manje uspe\u0161nim i neuspe\u0161nim psihoterapijama koje sam radio, tragao sam za onim \u0161to ih razlikuje. \u0160ta sam radio druga\u010dije sa klijentima kod kojih je do\u0161lo do zna\u010dajnih pozitivnih promena, pitao sam se? Jedan odgovor se odmah nametnuo: bili su mi dra\u017ei. Da li su mi bili dra\u017ei zato \u0161to su se promenili, pa sam ja ispao uspe\u0161an? Ne. Bili su mi dragi i dok se nisu promenili, i dok su se opirali promenama, i dok su imali negativne emocije prema meni\u2026Ose\u0107ao sam da mi je jako stalo do njih, da \u017eelim da im pomognem\u2026zapravo, da ih volim, koliko god \u201eblesavi\u201c bili. Imao sam i gre\u0161aka u radu sa tim klijentima (koje sam priznavao kad bi ih otkrio, ili kad bi mi oni na to ukazali), ali te gre\u0161ke nisu napravile neku ozbiljnu \u0161tetu u na\u0161em odnosu (kod klijenata koji mi nisu bili tako dragi i manje gre\u0161kice su imale ozbiljnije negativne efekte po na\u0161 odnos.) Da, odnos je bio \u201etehnika broj jedan\u201c. Kroz odnosu so od mene u\u010dili kako ja obra\u0111ujem sopstvene emocije, kako obra\u0111ujem njihove, kako izlazim na kraj sa ovim \u017eivotom\u2026Kada bi se ne\u0161to pokvarilo u na\u0161em odnosu, kada bi ose\u0107ali da smo manje bliski, ono \u0161to su nau\u010dili od mene bi prvo nestajalo (vra\u0107ali bi se na stare oblike pona\u0161anja), sve dok ne bismo ponovo uspostavili bli\u017ei odnos. Vremenom su se te sposobnosti u\u010dv\u0161\u0107ivale i postajale nezavisnije od odnosa sa mnom.<\/p>\n\n\n\n
Drugi zaklju\u010dak do kojeg samo do\u0161ao, upore\u0111uju\u0107i svoje uspe\u0161ne i manje uspe\u0161ne psihoterapije je da su uspe\u0161nije bile one u kojima sam sa klijentima vi\u0161e radio na procesima, na njihovim tipi\u010dnim na\u010dinima obrade sadr\u017eaja, na karakteru, na\u010dinu komuniciranja i razumevanja drugih, posebno ako smo te procese zapa\u017eali i analizirali \u201eovde i sada\u201c, u na\u0161em odnosu. Sadr\u017eaji koje su iznosili vi\u0161e su slu\u017eili da se na njima mo\u017ee videti proces, njihov na\u010din razmi\u0161ljanja, ono \u0161to je dovelo do toga da se ose\u0107aju tako kako se ose\u0107aju, da veruju u ono u \u0161ta veruju. Fokus na bazi\u010dne sposobnosti za obradu emocija davao je najbolje rezultate.<\/p>\n\n\n\n
U psihoterapijskoj literaturi nisam nai\u0161ao, na jednom mestu, na sveobuhvatan i jasan prikaz bazi\u010dnih ljudskih sposobnosti za obradu emocija (onih koje se mogu razvijati psihoterapijom), kada i kako se one razvijaju, koje razvojne zadatke \u010dovek mora da ispuni da bi razvio svoje sposobnosti, \u010dime zdrava ljudska jedinka treba da ovlada u odre\u0111enom periodu \u017eivota. Vremenom sam, sve vi\u0161e, svoj psihoterapeutski pristup po\u010deo da baziram upravo na konceptu bazi\u010dnih sposobnosti za obradu emocija i na konceptu razvojnih zadataka. Naravno, ovde govorimo o onim bazi\u010dnim kognitivno-emotivno-konativnim (voljnim) sposobnostima koje se mogu razviti u procesu psihoterapije. Da bih podstakao prepoznavanje tih nedostataka u razvoju odre\u0111enih bazi\u010dnih sposobnosti kod svojih klijenata i pospe\u0161io rad na njihovom razvoju, razvio sam odre\u0111ene protokole samoprocene koji imaju funkciju da osoba stekne uvid (edukaciju) u to koje su to bazi\u010dne sposobnosti, koliko su razvijene kod nje, kako se one ispoljavaju kada su dobro razvijene, koji je uzrast kada treba da se razviju u punoj meri. Taj \u201epopre\u010dni presek\u201c vlastitih sposobnosti i njihovog stepena razvijenosti omogu\u0107ava osobi da, uz pomo\u0107 psihoterapeuta, napravi \u201eplan rada\u201c, akcioni plan za li\u010dni razvoj.<\/p>\n\n\n\n
Interesantno je to da su psihoanaliti\u010dki pojmovi vezani za mehanizme odbrane prili\u010dno poznati \u0161iroj javnosti. Prose\u010dni gimnazijalac je \u010duo za potiskivanje, racionalizaciju, projekciju\u2026malo obrazovaniji znaju da je \u201enajzreliji mehanizam odbrane sublimacija\u201c\u2026Dakle, o mehanizmima odbrane se dosta zna, a o zrelim sposobnostima za obradu emocija, razvojnim dostignu\u0107ima koja nadrastaju mehanizme odbrane (zrelim adaptivnim mehanizmima koji ne koriste la\u017ei ili iskrivljavanja stvarnosti u svrhu odbrane), veoma se malo zna \u010dak i u stru\u010dnoj javnosti. Psihoanaliti\u010dka razvojna psihologija, ili dubinska razvojna psihologija normalnog razvoja, dala je brojne uvide u to kako se ove sposobnosti razvijaju, kakve devijacije mogu nastati, ali i to kako izgleda normalan razvoj bazi\u010dnih sposobnosti za obradu emocija i \u0161ta mo\u017ee pomo\u0107i u njihovom sazrevanju. U ovoj knjizi \u0107emo dati pregled tih saznanja.<\/p>\n\n\n\n
Ljudi se naj\u010de\u0161\u0107e obra\u0107aju psihoterapeutima za pomo\u0107 zbog neke patnje koju imaju, zbog nekog simptoma, poreme\u0107enog odnosa\u2026 Me\u0111utim, ta patnja je izvesna \u201ekazna\u201c zbog nerazvijenosti sposobnosti koje bi im omogu\u0107ile da se sa \u017eivotnim problemima nose na konstruktivniji na\u010din. Cilj psihoterapije i jeste da se podstakne razvoj odre\u0111enih sposobnosti i klijent oposobi da \u017eivotne i emotivne probleme re\u0161ava sam u budu\u0107nosti. \u0160to pre klijent postane svestan te povezanosti njegove patnje sa nerazvijeno\u0161\u0107u odre\u0111enih sposobnosti i sa time \u0161to izbegava da se suo\u010di sa razvojnim \u017eivotnim zadacima, pre \u0107e se terapijski proces okrenuti ka njegovom prihvatanju odgovornosti za sopstveni razvoj, aktivnom tra\u017eenju re\u0161enja i razvoju.<\/p>\n\n\n\n
Osnovna razlika O.L.I. psihoterapijskog pristupa<\/strong> od drugih psihoterapijskih pravaca (po na\u0161em vi\u0111enju) je u tom naglasku na radu na bazi\u010dnim sposobnostima \u2013 \u201esoftverima\u201c za obradu emocija, kroz pun kontakt sa terapeutom.<\/strong> Slu\u0161aju\u0107i sadr\u017eaj koji klijenti iznose (i gledaju\u0107i njegovo pona\u0161anje, telesne manifestacije\u2026) terapeut se mo\u017ee usmeriti na razne stvari. On mo\u017ee, kao u Rod\u017eersovoj klijentom centriranoj terapiji, pustiti da \u201eklijent vodi\u201c terapijski proces, da reflektuje ono \u0161to klijent iznosi (mada, terapeut uvek mora da bira \u0161ta \u0107e, od onoga \u0161to klijent iznese, da reflektuje). Mo\u017ee da poku\u0161a da prepozna \u0161ta je, od onoga \u0161to iznosi, klijentu emotivno najzna\u010dajnije, ili da reflektuje ono \u0161to mu se \u010dini da je odraz konflikta koji treba rasvetliti\u2026Terapeut mo\u017ee da se usmeri na prepoznavanje pojava otpora (sve ono \u0161to klijent \u010dini opiru\u0107i se napretku terapijskog procesa) i tranesfera (prenos ose\u0107anja sa va\u017enih osoba iz detinjstva na psihoterapeuta), na analizu nesvesnih sadr\u017eaja\u2026zavisno od psihoterapijskog pristupa koji psihoterapeut koristi i svojih teorijskih uverenja \u0161ta je va\u017eno za proces promene. Moje psihoterapeutsko iskustvo dovelo me je do zaklju\u010dka da psihoterapijski proces najbr\u017ee napreduje i da dovodi do najstabilnijih promena ako se usmerimo na bazi\u010dne sposobnosti klijenta za obradu emocija i njihov razvoj. To ne zna\u010di da zanemarujemo ostale aspekte psihoterapijskog procesa, analizu odnosa, nesvesnih sadr\u017eaja, istoriju klijenta, detinjstvo\u2026Me\u0111utim, svi ostali aspekti su protkani klijentovim bazi\u010dnim sposobnostima (ili njihovim nedostacima) i mogu se posmatrati kao odraz, manifestacija tih sposobnosti ili njihove manjkavosti. Emocije vidimo kao primarni oblik mi\u0161ljenja. One su na\u0161i bazi\u010dni sudovi o stvarnosti. Ne\u0161to \u0161to se de\u0161ava nam se svi\u0111a ili ne svi\u0111a (taj raspon je kontinuum), prija ili ne prija\u2026emocijama to de\u0161avanje procenjujemo kao dobro ili lo\u0161e, lepo ili ru\u017eno\u2026na bazi\u010dnom nivou. Na taj nivo se nadovezuje na\u0161a kognicija, ono \u0161to zovemo mi\u0161ljenjem i su\u0111enjem. Emocije su, dakle, primarni oblik kognicije, emocionalno\u201emi\u0161ljenje\u201c koje je baza za ono \u0161to obi\u010dno nazivamo mi\u0161ljenjem. (Stein, R. 1998). (o emocijama kao kogniciji detaljnije \u0107emo govoriti u poglavlju o neutralizaciji) Na\u0161 ego, veoma rano, gradi softvere za obradu primarnih sudova o stvarnosti-emocija, i te softvere nazivamo \u201ebazi\u010dnim emotivnim sposobnostima\u201c. One su u osnovi na\u0161ih kasnijih kognitivnih sposobnosti i, u velikoj meri, odre\u0111uju sposobnost racionalnog mi\u0161ljenja. U psihoterapijskom radu polazimo od povr\u0161ine, od \u201esekundarnog mi\u0161ljenja\u201c ali, u \u201e\u0161umi\u201c misli tragamo za problemima u \u201esours\u201c-u, u bazi mi\u0161ljenja, u neadekvatnom radu na\u0161ih softvera za obradu emocija.<\/p>\n\n\n\n Poznata je izreka da \u201ebez alata nema ni zanata\u201c. Koje su to \u201ealatke\u201c neophodne za \u017eivot. Koje su to bazi\u010dne kognitivno-emotivno-konativne sposobnosti koje se razvijaju u procesu psihoterapije? Frojd je govorio da je cilj psihoanalize razvoj (ili osloba\u0111anje) kapaciteta za ljubav i rad. Sposobnosti da se voli i da se radi. Me\u0111utim, sposobnosti za ljubav i rad su veoma slo\u017eene sposobnosti. One su, kao lego kockice, sastavljene od grozda manje slo\u017eenih sposobnosti. Kao slo\u017eeni molekul sastavljen od razli\u010ditih atoma. Kao i sve sposobnosti, i sposobnost za ljubav i rad prolaze kroz odre\u0111ene faze razvoja. Kad radimo na razvoju odre\u0111enih sposobnosti, moramo znati koje su faze njihovog razvoja. Ne mo\u017eemo preskakati stepenice. Potrebno je da znamo koji je slede\u0107i razvojni korak. \u010cuveni razvojni psiholog Vigotski (1983) govorio je o tome da se vaspitanje mo\u017ee odvijati samo u \u201ezoni narednog razvoja\u201c. Zona narednog razvoja je ono \u0161to je dete u stanju da uradi, ali ne mo\u017ee samo. Potrebna mu je \u201emala pomo\u0107 prijatelja\u201c ili \u201ekompetentnog odraslog\u201c. Kako je psihoterapija, u svojoj su\u0161tini, proces naknadnog, korektivnog vaspitanja (a ne le\u010denja), potrebno je da psihoterapeut zna koja je to zona narednog razvoja klijenta sa kojim radi na razvoju neke njegove sposobnosti. Ako radimo na onome \u0161to klijent mo\u017ee sam, tro\u0161imo i njegovo i na\u0161e vreme. Ako radimo na ne\u010demu \u0161to je dva ili vi\u0161e koraka dalje od njegovih trenutnih razvojnih potencijala, razvoj se ne mo\u017ee desiti. Mo\u017ee se razviti zavisnost od psihoterapeuta ili odbojnost.<\/p>\n\n\n\n Da bi smo znali koja je zona narednog razvoja potrebno je da znamo kako se, kojim redosledom, kojim razvojnih koracima, razvijaju sposobnosti na kojima radimo. Dakle, za dobro vo\u0111en terapijski proces, potrebno je da se zna: odakle polazimo<\/strong> (stepen razvijenosti neke bazi\u010dne sposobnosti kod klijenta, u kojoj je fazi razvoja te sposobnosti), gde treba da stignemo <\/strong>(kako izgleda razvijena sposobnost na kojoj se radi), i kojim putem idemo <\/strong>(kroz koje faze razvoj te sposobnosti prolazi). Pored toga, kroz upoznavanje klijenta mo\u017eemo videti i brojne devijacije odre\u0111enih sposobnosti-nazivamo ih kontrave\u0161tinama,<\/strong> koje je klijent razvio umesto onoga \u0161to je trebalo da razvije. Kontrave\u0161tine su \u0107orsokaci na putu razvoja. Kao \u0161to je potrebno da znamo kojim putem razvoj sposobnosti ide i gde treba da nas dovede, bitno je da znamo i kuda mo\u017ee da zaluta, i kako se iz slepih ulica mo\u017ee vratiti na razvojni put. Prepoznavanje, rasvetljavanje kontrave\u0161tina (nazivamo ih i \u201evr\u0161i posao\u201c ve\u0161tinama, jer donose odre\u0111enu emotivnu korist, ali i veliku \u0161tetu. Pre svega zbog zaustavljanja razvoja klijenta) njihova rekalkulacija (ponovno izra\u010dunavanje dobiti i \u0161tete procesom emotivnog ra\u010dunovodstva), odricanje od njih i njihova zamena bazi\u010dnim razvojnih sposobnostima, nu\u017eni su procesu koji vodi do promene.<\/p>\n\n\n\n Jedna od bitnih osobenosti O.L.I. metoda je mogu\u0107nost integrativne primene, prema jasnim kriterijumima kada i za\u0161to, tehnika razli\u010ditih psihoterapijskih pristupa. Tehnike koje koristimo u O.L.I. metodu poti\u010du iz razli\u010ditih psihoterapijskih pravaca, od bihejvioralnih (pravaca koji se bave modifikacijama pona\u0161anja, bez dubljeg ula\u017eenja u nesvesnu dinamiku) do psihodinamskih. Koristimo i psihofiziolo\u0161ke metode kao \u0161to su biofidbek i neurofidbek, metode iz psihologije uspeha (coachinga), i raznih drugih oblika pomo\u0107i ljudima. Ali, O.L.I. metod nije eklektika, sva\u0161tarenje bez jasnih kriterijuma koji nas upu\u0107uju na to kada, sa kim, kod kakvih problema, kako i za\u0161to primeniti odre\u0111enu tehniku. Kriterijum za primenu razli\u010ditih pristupa i tehnika nam daje poznavanje bazi\u010dnih emotivnih sposobnosti na kojima radimo, faza njihovog razvoja (kao i devijacija, zamenskih kontrave\u0161tina), znanje o tome \u0161ta mo\u017ee pomo\u0107i u razvoju odre\u0111ene sposobnosti u odre\u0111enoj fazi. Poznato je da odre\u0111ani psihoterapijski pravci odgovaraju nekim klijentima, dok drugima ne odgovaraju. Ali, nije nam dovoljno poznato za\u0161to nekima odgovaraju, a nekima ne. Odgovor na to pitanje vidimo upravo u poznavanju bazi\u010dnih emotivnih sposobnosti i faza njihovog razvoja. Svaka psihoterapijska tehnika je usmerena na razvoj neke sposobnosti. Me\u0111utim, naj\u010de\u0161\u0107e nije jasno definisano \u010demu ona slu\u017ei, \u0161ta, zapravo, razvija. Obi\u010dno su to uop\u0161tene pretpostavke kao \u0161to su \u201epro\u0161irenje svesnosti\u201c, \u201esuo\u010davanje sa neprihva\u0107enim aspektima sebe\u201c, \u201epreuzimanje odgovornosti\u201c\u2026Takvim definisanjem efekata odre\u0111ene tehnike ona dobija status \u201etehnike op\u0161te prakse\u201c, ne\u0161to kao antibiotik \u0161irokog spektra, kao mre\u017ea koju bacimo u vodu, pa \u0161ta uhvatimo. Ako se odre\u0111ena psihoterapijska tehnika poklopi sa razvojnom potrebom, sa stepenom razvoja odre\u0111ene bazi\u010dne sposobnosti, zonom narednog razvoja klijenta, onda u \u201emre\u017eu uleti ne\u0161to\u201c, dolazi do izvesne promene kod klijenta. U tome, u velikoj meri, poma\u017ee sposobnost terapeuta za empatiju, njegova intuicija i sposobnost da uspostavi dobar kontakt sa klijentom.<\/p>\n\n\n\n Intuicija se, me\u0111utim, ne mo\u017ee prenositi drugima. Kada budemo govorili o tehnici rada u O.L.I. metodu ponudi\u0107emo kriterijume na osnovu kojih biramo terapijsku tehniku, a koji se zasnivaju na prepoznavanju statusa razvijenosti odre\u0111enih bazi\u010dnih emotivnih sposobnosti, faze u kojoj se nalazi razvoj sposobnosti, i jasnijeg razumevanja \u010demu odre\u0111ena tehnika slu\u017ei-\u0161ta i za\u0161to ona mo\u017ee da razvije ili razvoj koje sposobnosti i u kojoj fazi mo\u017ee da podstakne.<\/p>\n\n\n\n <\/p>\n\n\n\n IZVOD IZ KNJIGE \u201eSPOSOBNOST ZA LJUBAV I RAD I OLI INTEGRATIVNA PSIHODINAMSKA PSIHOTERAPIJA.<\/p>\n\n\n\n Neboj\u0161a Jovanovi\u0107, Beoknjiga 2013.<\/p>\n","protected":false},"featured_media":324,"template":"","categories":[17],"class_list":["post-323","koristan_sadr_aj","type-koristan_sadr_aj","status-publish","has-post-thumbnail","hentry","category-odlomci-iz-knjiga"],"acf":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/koristan_sadr_aj\/323","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/koristan_sadr_aj"}],"about":[{"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/koristan_sadr_aj"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/324"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=323"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=323"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}