{"id":2051,"date":"2026-01-16T17:27:49","date_gmt":"2026-01-16T16:27:49","guid":{"rendered":"https:\/\/olicentar.rs\/?post_type=koristan_sadr_aj&p=2051"},"modified":"2026-01-16T17:27:49","modified_gmt":"2026-01-16T16:27:49","slug":"konstantost-objekta-pojam-i-istorijat","status":"publish","type":"koristan_sadr_aj","link":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/koristan_sadr_aj\/konstantost-objekta-pojam-i-istorijat\/","title":{"rendered":"Konstantost objekta - pojam i istorijat"},"content":{"rendered":"\n

Iz knjige \"Razvoj bazi\u010dnih emocionalnih kompetencija<\/em>
u OLI integrativnoj psihodinamskoj psihoterapiji\"<\/em>
Neboj\u0161e Jovanovi\u0107a<\/em><\/p>\n\n\n\n

Konstantnost objekta je sposobnost koju smo, prema osnovnoj funkciji koju obavlja, nazvali stabilizator psihe. Kad ka\u017eemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, zna\u010di da je njegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje pro\u0161irena unutra\u0161nja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije re\u010deno, mo\u017eemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava na\u0161e potrebe i mo\u017eemo ga \u201eimati u sebi\u201d. Nismo zavisni od njegove fizi\u010dke prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki na\u0161 cilj: posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome \u0161ta ho\u0107emo, nezavisno od toga da li smo nagra\u0111eni u odre\u0111enom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko. Konstantnost objekta je sposobnost koja nam omogu\u0107ava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutra\u0161nje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti... da nas ne uzdi\u017eu i spu\u0161taju previ\u0161e spolja\u0161nji doga\u0111aji, zadovoljenje ili nezadovoljenje na\u0161ih potreba. <\/p>\n\n\n\n

Ova sposobnost je osnova na\u0161e psihi\u010dke - emotivne stabilnosti i nezavisnosti. Takva nezavisnost uklju\u010duje bliskost i distancu. Osobe sa dobro razvijenom konstantno\u0161\u0107u objekta su sposobne za veliku bliskost i naklonost, ali se, tako\u0111e, ose\u0107aju samodovoljno, sigurno i slobodno, tako da nemaju o\u010dajni\u010dku potrebu za drugima. Konstantnost objekta nam daje jasan ose\u0107aj sopstvenih granica i granica druge osobe. Znamo gde se \u201ejedna ko\u017ea zavr\u0161ava, a po\u010dinje druga\u201d. Kada su razdvojeni, mogu da se nose sa tim savr\u0161eno dobro. Umeju da se sasvim lepo provode i sami. Imaju sposobnost da budu sami. Njihov \u017eivot nije pokvaren strahom od gubitka voljenog objekta, strahom od samo\u0107e, brigom o tome kako \u0107e se sna\u0107i ako izgube svog partnera. Zato nisu prinu\u0111eni da kontroli\u0161u partnera, svoju decu, roditelje..,mogu im \u201edati prostora\u201d. Nasuprot tome, osobe sa problemima u konstantnosti objekta \u0107e o\u010dajni\u010dku potrebu za nekim smatrati merilom prave ljubavi. To obi\u010dno verbalizuju izjavama kao \u0161to su: \u201ene mogu da \u017eivim bez tebe\u201d, \u201eumro bih bez tebe\u201d...<\/p>\n\n\n\n

Zdravi parovi, osobe koje mogu jedna bez druge, me\u0111usobno su posve\u0107eniji - jer je to njihov izbor, a ne moranje. Oni nemaju ljubavnike jer to ne \u017eele, a jedan od razloga je \u0161to bi mogli, ako bi hteli. Ose\u0107anje zavisnosti je, \u010desto, razlog da se u\u010dini neverstvo, da se doka\u017ee sebi neka nezavisnost. Zavisnost motivi\u0161e osobu da kontroli\u0161e partnera, a time i sebe, \u0161to pove\u0107ava motivaciju da se pobegne iz odnosa ili sloboda potra\u017ei na drugoj strani. Me\u0111utim, zavisne veze se te\u0161ko napu\u0161taju. Paradoksalno, \u010desto je lak\u0161e prihvatiti gubitak odnosa ili iskustva koje je bilo veoma dobro, nego se oporaviti od nekog nezadovoljavaju\u0107eg. Kao da postoji prisila da se stalno vra\u0107amo tom odnosu kako bismo pokazali da mo\u017ee da funkcioni\u0161e. To je, zapravo, poku\u0161aj da se uspostavi naru\u0161ena konstantnost objekta. Ako je ne\u0161to bilo dobro, i zbog toga smo se ose\u0107ali sre\u0107no i ispunjeno dok razmi\u0161ljamo o tome, lak\u0161e nam je da prihvatimo da to ne mo\u017eemo imati zauvek, jer smo ve\u0107 toliko dobrog dobili, i uspomena na to nas odr\u017eava. Mogli bismo re\u0107i da su konstantnost objekta, zapravo, jake, sna\u017eno stabilizovane i integrisane dobre uspomene. Taj odnos, tu osobu i uspomene na nju, ili kako to nazivaju psihoanaliti\u010dari - \u201ementalne reprezentacije\u201d- \u010dvrsto dr\u017eimo u sebi. Te uspomene postaju deo na\u0161e strukture, deo li\u010dnosti kroz koji filtriramo i obra\u0111ujemo stvarnost.<\/p>\n\n\n\n

Od pozitivnog odnosa se mo\u017eemo odvojiti jer je se\u0107anje na njega pozitivno, tako da se ne ose\u0107amo krivima \u0161to nije funkcionisao i ne ose\u0107amo prisilu da ga dovedemo u red. To nam omogu\u0107ava da mo\u017eemo da \u017ealimo ako u stvarnosti izgubimo tu osobu ili odnos. Lo\u0161e odnose ne mo\u017eemo da \u201epustimo\u201d, da ih pre\u017ealimo. Stalno imamo potrebu da im se vra\u0107amo (u stvarnosti ili u sebi). Ono \u0161to ne mo\u017eemo da pustimo, ne mo\u017eemo ni da pre\u017ealimo. Proces \u017ealjenja oporavlja ljude. Nesposobnost da tugujemo i \u017ealimo \u010dini nas stalno zarobljenim u samosa\u017ealjevanju i gr\u010devitom nastojanju da ne prihvatimo stvarnost. Tuga je prihvatanje gubitka. Osoba koja tuguje se ne povla\u010di pred prirodnom patnjom koju gubitak izaziva i ne brine vi\u0161e o sebi nego o osobi koju je izgubila. Dozvoljava da bol deluje na nju i da je promeni. Nakon legitimnog tugovanja dolazi oporavak. Suprotno tome, osoba sa naru\u0161enom konstantno\u0161\u0107u objekta ose\u0107a samosa\u017ealjenje i nije u stanju da prihvati gubitak. Umesto da dozvoli da iskustvo promeni nju, ona \u017eeli da stvarnost bude druga\u010dija nego \u0161to jeste, \u017eeli da se vrati unazad, kao da se gubitak nije ni dogodio.<\/p>\n\n\n\n

Konstantnost objekta - pojam i istorijat<\/h2>\n\n\n\n

Termin konstantnost objekta uveo je u psihoanaliti\u010dku literaturu Hartmann (1952) kad je rekao: \u201d...dug je put od objekta koji postoji samo dok zadovoljava potrebe do onog oblika zadovoljavaju\u0107eg objektnog odnosa koji uklju\u010duje kontantnost objekta\u201d. On je, ovim pojmom, hteo da ozna\u010di stadijum u kom se sve dublja detetova veza sa voljenim objektom stabilizuje i postaje pro\u0161irena unutra\u0161nja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba.<\/p>\n\n\n\n

Hartman je smatrao da usvajanje ove sposobnosti zavisi od razvoja \u201estalnosti predmeta\u201d o kojoj je govorio Pija\u017ee (Piaget,1937), tj. od kognitivne trajnosti mentalne predstave nekog predmeta kada je on fizi\u010dki odsutan i od \u201eizvesnog nivoa neutralizacije\u201d agresivnih i libidinalnih nagona. Dete je, dakle, na najranijem uzrastu, svesno objekta (majke) dok ona zadovoljava njegove potrebe i dok mu je u vidnom polju. Vremenom, i razvojem kognitivnog aparata, mentalne predstave objekta postaju trajnije. Razvija se i sposobnost pam\u0107enja. Izme\u0111u deteta i majke razvija se veza koja je prisutna iznutra, u detetu, i kada majka nije fizi\u010dki prisutna i kada ne zadovoljava njegove potrebe.<\/p>\n\n\n\n

Ve\u0107ina autora koja je pisala o konstantnosti objekta smestila je dostizanje libidinalne konstantnosti objekta u uzrast izme\u0111u 6 i 18 meseci. Oni koji su smestili dostignu\u0107e u taj rani uzrast uzeli su kao kriterijum detetovu libidinalnu vezanost za objekt ljubavi, dok su oni koji su smestili konstantnost objekta u kasniji uzrast u okviru ovog opsega dodali kao kriterijum neki oblik stabilne mentalne reprezentacije objekta, uklju\u010duju\u0107i Pija\u017eeove (1937) kriterijume pojavljivanja mentalnih reprezentacija. <\/p>\n\n\n\n

Ana Frojd (196587) je, tako\u0111e, u opisivanju razvoja od zavisnosti do oslanjanja na sopstvene snage, govorila o \u2018stadijumu konstantnosti objekta koji omogu\u0107ava da se pozitivna unutra\u0161nja slika objekta odr\u017ei, bez obzira na zadovoljstvo ili nezadovoljstvo\u2019. Jasna implikacija da \u2018objekat\u2019 koji, u ovom kontekstu, predstavlja uglavnom majka, postaje eksplicitna u Spitzovom (1946, 1965) konceptu \u2018libidinalnog objekta\u2019, tj. razvijanja posebne stabilne veze deteta sa majkom. Ipak, tek je u radu Margaret Mahler ideja postepenog usvajanje konstantnosti objekta u kontekstu odnosa majka-dete na\u0161la svoje istaknuto mesto. Margaret Maler je (Malher. 196390) pojavljivanje konstantnosti objekta smestila u kasniji uzrast deteta smatraju\u0107i da dete dosti\u017ee izvestan stepen konstantnosti objekta tek izme\u0111u 25 i 36 meseci starosti, za vreme \u010detvrte subfaze procesa separacije-individuacije. Njen glavni kriterijum je bio sposobnost deteta da toleri\u0161e kratke separacije od majke - sposobnost za koju je verovala da je rezultat dostizanja stabilne unutra\u0161nje reprezentacije majke od strane deteta. Koncept faze separacije - inidividuacije u razvoju li\u010dnosti odnosi se na razvoj objektnih odnosa.<\/p>\n\n\n\n

Postoje kompleksne cirkularne interakcije, me\u0111utim, izme\u0111u progresivnog psihoseksualnog razvoja, sazrevanja ega, i procesa separacije \u2013 individuacije, \u010diji je ishod diferencijacija self i objekt reprezentacija i po\u010detak dostizanja konstantnosti objekta.<\/p>\n\n\n\n

Separacija i individuacija uklju\u010duju dva me\u0111uzavisna procesa i komplementarne vrste razvoja. Separacija se odnosi na intrapsihi\u010dki proces koji vodi do self - objekt diferencijacije \u201eobjektivacije\u201d (Hartman 1956). To je proces u kojem majka po\u010dinje da se opa\u017ea kao odvojena od selfa. Individuacija je centrirana oko detetovog razvijaju\u0107eg self koncepta, i nastaje kroz evaluaciju i ekspanziju detetovih autonomnih ego funkcija. Ovi procesi dovode do spremnosti i zadovoljstva u nezavisnom funkcionisanju. Kapacitet da se zadr\u017ei i koristi stabilna mentalna reprezentacija libidinalnog objekta je produkt me\u0111uzavisnih, recipro\u010dnih odnosa izme\u0111u sazrevanja, modulacije, i fuzije libidinalnih i agresivnih nagona; razvoja ega, uklju\u010duju\u0107i perceptivni aparat i memoriju, i defanzivnih i adaptivnih funkcija; kao i stvarnog iskustva gratifikacije i frustracije u \u017eivotu deteta. Posebno zavisi od emocionalne dostupnosti majke i kvaliteta interakcije majka-dete (McDevitt, J.B. 1975).<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n","protected":false},"featured_media":2040,"template":"","categories":[17],"class_list":["post-2051","koristan_sadr_aj","type-koristan_sadr_aj","status-publish","has-post-thumbnail","hentry","category-odlomci-iz-knjiga"],"acf":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/koristan_sadr_aj\/2051","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/koristan_sadr_aj"}],"about":[{"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/koristan_sadr_aj"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/2040"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=2051"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/olicentar.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=2051"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}