Tehnike koje se koriste u O.L.I. metodu – Pijaca osobina

U O.L.I. metodu smo razvili tehniku sa sličnim ciljem. Zovemo je „pijaca osobina”. Najčešće je sprovodimo u grupnom radu jer grupa, kao ogledalo, odražava potrebu osobe koja želi da „kupi” neku poželjnu osobinu na „pijaci osobina” da dobije nešto za ništa. To je, najčešće, praćeno smehom, i vodi alavog „kupca” do suočavanja sa svojom nerealnom potrebom. Osobe sa deficitom konstantnosti objekta imaju izraženu potrebu da dobiju mnogo za ništa (prisetimo se kako se ta potreba izražava kroz fantaziju „jednog dana” i očekivanja „dobitka na lutriji života”… bez truda i odricanja od onoga što je cena za dobitak. Kada nam klijent kaže da bi želeo da ima neku poželjnu osobinu, na primer samopouzdanje, igraćemo se sa njim „pijace osobina” i ponudićemo mu samopouzdanje u zamenu za nešto što već ima. Ta zamena je nešto što bi on hteo da zadrži, a da dobije i samopouzdanje. Recimo, hedonizam. Sklonost da udovoljava sebi i da, kad mu se radi-radi, a kad mu se ne radi, onda ne radi. A uglavom mu se ne radi. Tražićemo, u zamenu, njegov „hedonizam” (stavljamo reč hedonizam pod navodnike jer ne smatramo da je to ponašanje pravi hedonizam. Pravi hedonizam bi, po nama, bilo ponašanje u kojem osoba sebi uspeva da obezbedi zadovoljstvo, ali ne po cenu sopstvene štete ili zaustavljanja razvoja, već usklađivanje i jedne i druge potrebe). Reći ćemo mu, na primer, da mu dajemo samopuzdanje ali da, u „paketu sa njim” ide i odgovornost, i ustupanje nama njegovog „hedonizma”. Reč samopouzdanje znači da osoba može da se pouzda u sebe. Kako se možete pouzdati u nekoga ko će, uglavnom, raditi ono što mu prija i ono što mu je lakše i što ne boli? U takvu osobu, da vam je prijatelj ili poznanik, ne biste mogli da se pouzdate. Ako se, na primer, dogovorite da se nađete i obavite neki posao, a njemu se tada spava, ili je umoran, ili pada kiša, ili je vruće… ili ga, jednostavno, mrzi… on neće doći, i ostaviće vas na cedilu. On je nepouzdana osoba. Ako se na taj način osoba odnosi prema sopstvenim ciljevima, prema svom razvoju, onda ona ne može da se pouzda u sebe i gubi samopouzdanje. Dakle, samopouzdanje se mora plaćati izvesnom sposobnošću i spremnošću za odricanje, podnošenje neprijatnosti i bola. Život je takav. Ništa vredno se ne dobija za džabe. Osobe sa nedostatkom celovitosti i konstantnosti objekta, međutim, teško prihvataju tu činjenicu jer osećaju da im „život nešto duguje” i očekuju „veliku dobru dojku” koja će doći jednog dana i utoliti njihovu nezajažljivu emotivnu glad. Naravno, udobno je ne raditi i ponašati se u skladu sa trenutnim raspoloženjem.

Pozitivina karakteristika tog njihovog ponašanja bi mogla biti sposobnost za uživanje i opuštanje. Međutim, druga strana medalje je zavisnost od drugih (od onih koji su spremni da se odriču, razvijaju, osamostaljuju… da bi dobili realnije zadovoljstvo, ono koje su sposobni da podrže sopstvenim sposobnostima, da ga sebi obezbede umesto da se „grebu” o tuđ napor) i nedostatak samopouzdanja. Na žalost, često se dešava da „vreća nađe zakrpu”, to jest da se osoba koja nema samopouzdanja i sklona je da ide „linijom manjeg otpora”, „detinjasta” je i zahtevna, nađe „dežurnog odraslog”, osobu koja ima problema da stupi u kontakt sa „detetom u sebi”, pa dozvoli da joj se zakači neko detinjast, ne bi li kroz njega živela taj otcepljeni deo sebe. Na „pijaci osobina” takvi parovi „udružuju osobine” tako što podele uloge i jedno umesto drugog vrše funkcije koje nedostaju (obostrano su jedno drugom „selfobjekti). Često oni koji ih poznaju komentarišu: „Kad bi se vas dvoje sabrali u jednu osobu, tek onda bismo dobili jednog normalnog čoveka”. Ovakve „polutrampe”, u kojima se ne napušta svoja osobina, već se „uslužno” vrši za drugoga (uz zadržavanje „prava vlasništva”), a on to isto radi za nas sa nekom drugom funkcijom, omogućava nerazvijanje u paru. Međutim, napadanje na ovakva ponašanja proglašavanjem za neprikladna ne bi imala terapijski efekat, a ne bi bila ni realna. Gotovo svako ponašanje može biti korisno i prikladno u nekom kontekstu. Zaboravljanjem toga, onaj koji sudi, zapravo, gubi celovitost objekta-sposobnost da sagleda „obe strane medalje”. Šekspir je lepo rekao da nema ničega pod kapom nebeskom tako lošeg da nema klicu dobroga u sebi, niti tako dobrog da u sebi ne sadrži klicu zla.(Očito je dobro razumeo celovitost objekta. Mogli bismo reći da je celovitost objekta, zapravo, tesno povezana sa sposobnošću za dijalektičko mišljenje i dijalektičko osećanje stvarnosti).

Deo iz knjige: Sposobnost za ljubav

Autor: Nebojša Jovanović