Patologija volje u Rankovoj teoriji neuroze

Iz knjige "Razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija
u OLI integrativnoj psihodinamskoj psihoterapiji"
Nebojše Jovanovića

Ideja da će uvid, osvešćivaje nesvesnih sadržaja, dovesti do promene, bez potrebe za angažovanjem volje, hrabrosti i odgovornosti, polako bledi. Uvid, izgleda, nije dovoljan. Za promenu je potrebna hrabrost, a hrabrost može da postoji samo u službi volje. Pored hrabrosti, potrebno je i jačanje volje. Ona je „kao mišić” kojem je potreban trening da bi postao jak.

Rank je svojim radovima pokazivao da je volja, takođe, respektabilna psihička funkcija u razvoju ega i kreativna, organizujuća i sintetizirajuća funkcija selfa. Povezujući volju sa kreativnošću, Rank je pripisao volji pozitivnu liniju razvoja koja vodi ka postizanju najviše forme ljudskog stvaranja - stvaranju ličnosti. Rank je video neurotičara kao neuspešnog umetnika, umetnika koji nije uspeo da napravi svoju najkonstruktivniju kreaciju - sebe.

Potrebu za kreiranjem, sopstvene ličnosti ili umetničkog dela, on vidi u širem kontekstu kao potrebu da se stvori besmrtni self i, sa te tačke gledišta, počinje da je opisuje ne kao patologiju, već kao izvor svih ljudskih težnji i uspeha. Želja za besmrtnošću je univerzalno ljudska i nije patološka, nije proizvod „grandioznog traganja za ličnom neuništivošću” koja bi nestala sa razrešenjem narcističkih težnji grandioznog selfa. Takve težnje postoje nezavisno od prisustva ili odsustva ranih trauma („narcističke patologije”) i ispravnije je videti ih kao pojave koje izviru iz nepatološkog selfa (kreativne volje) nego kao kao posledice „grandiozne reparacije”.

Prema Ranku, linija razvoja ljudske volje, od njenih rudimentarnih začetaka u prikladnim godinama, kada se ona manifestuje u suprotstavljanju volji drugih, dostiže svoj najviši nivo kroz uspešnu transformaciju u potpuno razvijenu pozitivnu volju koju karakteriše kapacitet da podrži ideale koje je sama osoba kreirala.

Rank je opisao nekoliko faza na liniji razvoja volje:

• Prva razvojna faza razvoja volje manifestuje se kao „kontra volja”, kao „neću” koje se protivi volji drugih, onome što se „mora”.
• Druga faza, faza pozitivnog ispoljavanja volje, odnosi se na to da neko hoće svojom voljom da učini ono što mora („što se mora, nije teško”).
• Treća, kreativna faza, odnosi se na to da je osoba voljna da radi ono što sama hoće (ostvarivanje sopstvenih ciljeva).

Patologija volje je centralna za Rankovu teoriju neuroze. Rani razvojni poremećaji u self-objektnim odnosima igraju ulogu i u patologiji volje (neurozi) kao i kod narcističke patologije. Ako upoređujemo narcizam i volju preko dimenzije povezanosti sa objektom, možemo reći je osećanje sebe (narcistički razvoj) u funkciji empatičkog kapaciteta „ogledajućeg” objekta (empatičke sposobnosti roditelja da reflektuje osećanja deteta), dok je kreacija individuiranog selfa (razvoj volje) u funkciji kapaciteta da se odvojimo od arhaičnih objekata. Dok je empatički kapacitet osobe koja neguje dete funkcionalno povezan sa održavanjem kohezivne narcističke strukture, ambivalencija selfa prema objektima ljubavi je funkcionalno povezana sa patologijom volje.

U neurozi, volja nije slobodna da drži svoj sopstveni pravac, vođen slobodno izabranim, etički formiranim idealima. Umesto toga, volja je podjarmljena formiranim idealima vezanim za arhaične objekte prema kojima osoba ima ambivalentna osećanja. Kao što se neuspeh da se razvije i održi kohezivna narcistička sruktura manifestuje kroz opstajanje (u neprikladnom uzrastu) formacije idealizovane roditeljske predstave i arhaične grandioznosti, neuspeh u razvoju volje se manifestuje kroz svojevolju neprikladnu uzrastu i volju koja se okreće protiv selfa.

Rank kaže: „neurotičar je osoba koja ispoljava svoju kreativnu volju ekskluzivno u okviru svog ega... što pokazuje da on ne može da prihvati sebe takvog kakav je... on je više okupiran ispoljavanjem svojevoljnosti nego postizanjem nekih krajnjih ciljeva...” (Rank, 1972). Samovolju prema drugima i samom sebi (volja okrenuta protiv selfa) Rank je nazivao „kontra voljom” i smatrao je razvojnim neuspehom osobe da dostigne viši nivo samoostvarenog, individuiranog selfa.

Neuroza je, prema tome, indikator neuspeha da se prihvati i prevaziđe „savesnost dužnosti” kroz „voljnu afirmaciju onoga što je nužno”. Patologija razvoja volje, kako se manifestuje kroz neurozu, karakteriše se odbijanjem da se prihvate obaveze postavljene od sveta ili od sopstvenog selfa. „Individua doživljava spoljašnje zahteve i norme kao prisilu kojoj mora stalno da se opire” (Rank, 1972). Tako zatvorene u stadijumu kontravolje, ona nije u stanju da afirmiše ideale koji pripadaju njenom selfu.

Neurotičar je blokiran u stvaranju sebe, uhvaćen između potrebe da se samovoljno opire volji drugih i neuspeha da stvori i potvrdi sopstvene ideale. Mogli bismo reći da je zdrava volja motor (stabilna energija) koja se kreće u pravcu individuacije („život na svoj račun”), dok je patološka volja ona koja vodi ka nekom obliku zavisnosti i parazitiranja na drugome („život na tuđ račun”, emocionalno, finansijski...).