Na čijoj je strani analitičar?

Iz knjige "Psihoanaliza i psihoterapija kao vaspitanje"
Nebojše Jovanovića

„Kao cilj psihoanalitičke terapije označeno je povećanje analizantovog poznavanja sebe i drugih, a time i njegove slobode izbora u životu, odnosno autonomije. „Pacijent treba da bude poučen da oslobodi i ispuni svoju prirodu, a ne da liči na nas.” – kaže Frojd. Kako i koliko je analitička situacija usklađena sa tim ciljem?

Da oslobodi i ispuni sopstvenu prirodu... Ta „priroda”, šta je to? Ona je iz nekog razloga potisnuta. Osoba dolazi na terapiju kada vaspitanje koje je imala nije uspelo da joj pomogne u konstruktivnom prevazilaženju strepnje koja nastaje u sukobu između njegove nagonske prirode i stvarnosti. Nosioci tog neadekvatnog vaspitanja su porodica, društvene institucije i samo društvo. Neurotični problem je, u svojoj suštini, društveno uslovljen. Kakvo je mesto analitičara u relaciji analizant – društvo?

Vratiću se opet Frojdu. Jednom, pripoveda on, u članku „O istoriji psihoanalitičkog pokreta”, zamolio ga je stariji kolega i prijatelj Krobak da preuzme jednu njegovu pacijentkinju kojoj on nije bio u stanju da posveti dovoljno vremena. Frojd je ustanovio da ona pati od „napada besmislenog nespokojstva koje se može umiriti samo detaljnim izveštajima o tome gde je njen lekar bio tokom celog dana.” Kasnije mu je Krobak saopštio da je nespokojstvo njegove pacijentkinje posledica toga što je ona nevina, iako je već osamnaest godina udata. Njen muž je bio impotentan. U takvim slučajevima, rekao je on, „lekar ne može ništa drugo do da ovu bračnu nesreću zakloni štitom sopstvene reputacije i pomiri se sa tim da će ljudi slegnuti ramenima i reći za njega: on nije nikakav lekar kad tolike godine nije mogao da je izleči. Prihvatajući dakle suprugu kao duševnog bolesnika, lekar je „u službi porodice”, tj. podržava muževljevu javnu sliku normalnog, sposobnog čoveka.

Frojd je bio razljućen jer se ponovo suočio sa dokazom hipokrizije svojih kolega koje su znale da je kod histerije u pitanju „la chose génitale... toujours, toujours ”, kako je govorio Šarko. Lekari očito nisu bili zastupnici svojih pacijenata. Oni su bili zastupnici društva ili neke grupe, „javno prihvaćenog morala”. Iako je izgledalo da pomažu pacijentu, u stvari su štitili društvo od njega. 

Frojd je preuzeo ulogu zastupnika analizanta, bio je na njegovoj strani u borbi protiv sila koje su ga sputavale. Da li je tako rešio suprotnosti koje postoje između autonomije i heteronomije, individualizma i kolektivizma? Da li je, stavljajući se na jednu stranu, bio protiv druge? Da li se analizant time okreće protiv društva? Pre odgovora na ova pitanja, da vidimo prvo kako se to Frojd stavio na stranu analizanta.

Evo kako se Frojd stavio na stranu analizanta: „Ali iz revnosti sa kojom se branim od prekora da se nervozni u analitičkom lečenju upućuje na iživljavanje, ne smete izvući zaključak da mi na njega dejstvujemo u korist društvene pristojnosti. To je od nas u najmanju ruku isto tako daleko. Mi, doduše, nismo reformatori, već samo posmatrači, ali ne možemo a da ne posmatramo kritičnim očima, pa smo našli da je nemoguće da budemo na strani konvencionalnog seksualnog morala i da visoko cenimo način na koji društvo pokušava da praktično uredi probleme seksualnog života. Mi možemo društvu lepo pokazati da ono što naziva svojim moralom, staje više žrtava nego što samo vredi, i da njegovo postupanje niti počiva na istinitosti, niti svedoči o mudrosti. Mi ne čuvamo naše bolesnike da i oni ne čuju tu kritiku, navikavamo ih da bez predrasuda rasuđuju o seksualnim pitanjima, kao i o svima drugima, i kad se oni, postavši samostalni po završetku lečenja, po sopstvenom nahođenju, odluče za neki srednji položaj između potpunog iživljavanja i bezuslovne askeze, mi ne osećamo ni jedan od tih ishoda kao teret na svojoj savesti. Mi sebi velimo: ko je sa uspehom prošao kroz vaspitanje ka istini o samom sebi, taj je trajno zaštićen od opasnosti nemoralnosti, makar njegovo merilo moralnosti na neki način i odstupalo od onoga koje je u društvu uobičajeno.”

„Navikavajući” analizanta da „bez predrasuda rasuđuje” analitičar mu pomaže da se „oslobodi”. Ali o kakvoj slobodi je reč? Cilj analize je, od samih početka, da „oslobađa” analizanta. U početku ga je oslobađala simptoma, „patogenih ideja”, „traumatskih sećanja” – neke vrste moralnog tereta. Zatim su došle ideje o oslobađanju od nekih ranih zabrana, oštrog „arhaičnog super ega”, krute karakterne strukture... Jednom rečju od nesvesnih, automatskih uticaja i ideja koje su mu usađene dok je bio dete. Normalnost se izjednačava sa slobodom – ličnom slobodom, slobodom svesno odabranog, odgovornog ponašanja.”