Sigurna afektivna vezanost i mentalizacija

Koncept mentalizacije pripada tradiciji francuske psihoanalize, gde je shvaćen kao proces u kojem se nagoni i afekti transformišu u simbole (Bouchard & Lecours 2008). Takođe je važna povezanost ovog pojma sa teorijom mišljenja britanskog psihoanalitičara Wilfreda Biona (1962). Glavni doprinos savremenim shvatanjima mentalizacije dali su, međutim, Peter Fonagy i saradnici (2002).

Mentalizacija je mentalni proces pomoću kojega neka osoba implicitno ili eksplicitno tumači svoje ili tuđe postupke kao smislene na osnovu intencionalnih psihičkih stanja kao što su želje, potrebe, osećanja, verovanja i razlozi (Bateman i Fonagy, 2004).

Fonagy je bio glavni zagovornik pristupa koji balansira između psihoanalitičke teorije i Bolbijeve teorije afektivnog vezivanja. […]U povezivanju psihoanalize i teorije afektivnog vezivanja Fonagy je krenuo od Bowlby-jevog koncepta unutrašnjih radih modela (Internal Working Models – IWM) i psihoanalitičkog koncepta mentalne reprezentacije. On je povukao razliku između unutrašnjih radnih modela i mentalnih reprezentacija kako ih definiše psihoanaliza, ukazivanjem na procese koji stoje u njihovoj osnovi. Unutrašnji radni modeli se stvaraju implicitno i skladište u proceduralnoj memoriji, dok se mentalne reprezentacije odvijaju eksplicitno i čuvaju u epizodnoj memoriji (Fonagy, 2001).

Ovo napominjemo zato što je pravljenje razlike između proceduralnog učenja – učenja veština, procedura, i konceptualnog ili deklarativnog učenja – razumevanja pojmova, stvaranja koncepata, onoga što se može verbalno izraziti, bitno i za razumevanje psihoterapijskog procesa. Kroz psihoanalitičku psihoterapiju, na primer, klijent prolazi kroz obe vrste učenja. Kroz uvide koje stiče, kroz bolje razumevanje sebe, svojih odnosa, osvešćavanje nesvesnog, on menja svoje mentalne reprezentacije sebe, važnih objekata, menja i svoje poglede, uverenja… i sve to može da izrazi i rečima. Međutim, to nije sve. Kroz odnos sa terapeutom, kroz identifikaciju sa njegovim funkcijama, načinom mišljenja, načinom samoregulacije, kroz takozvane momente susreta, on, uglavnom nesvesno, uči i određene procedure, veštine, radne modele terapeuta, uči, kroz iskustvo, drugačiji način bivanja u dvoje. Te dve podjednako važne vrste učenja se odvijaju kroz različite mehanizme i skladište u različitim memorijama našeg nervnog sistema.

Prema Fonagy-ju, pomak u povezivanju koncepta unutrašnjih radnih modela teorije afektivnog vezivanja i koncepta mentalnih reprezentacija psihoanalize, morao bi da uključi pomeranje sa bihejvioralne perspektive na razumevanje uloge koju unutrašnje reprezentacije imaju u socijalnim odnosima. Rasprava se vodila oko konceptualizacije materinske osetljivosti i načina na koji dete internalizuje odgovore majke. Teorija afektivnog vezivanja je pretpostavila da se senzitivna responzivnost majke javlja u njenom ponašanju i ličnosti, dok je psihoanaliza pretpostavila da responzivnost dovoljno dobre majke podrazumeva mnogo više, uključujući i njenu ličnu psihičku organizaciju i način na koji dete internalizuje ta iskustva. Za Fonagy-ja, prenošenje obrazaca vezivanja je povezano sa internalizacijom psihodinamike negovatelja od strane deteta. On je reinterpretirao Bolbijev prikaz uloge materinske osetljivosti, kao uzročni faktor u određivanju kvaliteta objektnih odnosa i psihičkog razvoja. Dete razvija sposobnost za samorefleksiju kroz internalizaciju negovateljevog ogledalnog odgovora, a samorefleksija je ekvivalentna kapacitetu za mentalizaciju.

Prvo majka prepoznaje detetove emocije i stanja, onda mentalizuje detetu, kaže mu da se oseća tako i tako, zato što… potom dete počinje da razmišlja o sebi na isti način, unoseći u sebe tu majčinu funkciju. Sigurna vezanost je, zato, proizvod uspešnog usvajanja kapaciteta za mentalizaciju, dok se nesigurna vezanost javlja kada se dete identifikuje sa negovateljevim odbrambenim ponašanjem. U drugom slučaju dete stiče unutrašnja iskustva koja nedovoljno odražavaju realnost i interakciju sa negovateljem i na kraju dolazi do distorzija u ličnosti. Materinska osetljivost i sposobnost mentalizacije postaju neophodni uslovi za razvoj sigurne vezanosti. Nasuprot konceptu unutrašnjih radnih modela, dete stvara unutrašnje reprezentacije kroz refleksiju unutrašnjeg stanja ogledanjem u majci. Ovo Fonagy-jevo zapažanje je veoma važno, jer ukazuje na ključni faktor koji dovodi do sigurnog vezivanja – a to je učenje deteta mentalizaciji, kroz mentalizaciju koju obavlja majka.

Majka može biti dovoljno prisutna, dovoljno se baviti detetom, biti topla… ali, neće stvoriti sigurnu afektivnu veznost ako nije sposobna da nauči dete da mentalizuje, mentalno obradi svoja emotivna stanja. Fonađi je predložio upotrebu koncepta mentalizacije, kao centralnog za integraciju teorije afektivnog vezivanja i psihoanalize.

Online promocija knjige se održava 14.11.2025. u 18h.

Više informacije pronaći ćete OVDE