Voajerizam - Oto Fenihel
Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza
Iste tendencije koje smo pronašli kod ekshibicionista nalaze se u nesvesnom i kod voajera. Dečja iskustva na koja će voajeri biti fiksirani ponekad su scene koje su davale osiguranja, na primer scene tipa incidenta s nogom, kao u slučaju fetišizma o kome je izvestio Frojd. Voajeri su češće fiksirani na scene koje bude njihov kastracioni strah, na neku primitivnu scenu ili na posmatranje genitalnih organa odraslih. Pacijent pokušava da negira opravdanost svog užasa ponavljajući strašne scene s izvesnim modifikacijama; taj tip voajerizma je zasnovan na težnji za iskustvom-ekranom, — drugim rečima, na iskustvima koja dovoljno liče na prvobitno iskustvo da bi ga mogla supstituisati, ali se bitno razlikuju od njega po tome što pružaju izvesnost da nema nikakve opasnosti. Ta tendencija može biti kondenzovana s tendencijom za ponavljanjem jedne traumatske scene kako bi se, tako, postiglo kasnije upravljanje.
Nesvesno značenje skoptofilije je očevidnije u slučajevima gde je satisfakcija postignuta samo ako je posmatrana seksualna scena ispunila izvesne, sasvim određene uslove. Ti uslovi predstavljaju tada bilo ponavljanje uslova doživljenih u značajnoj infantilnoj sceni, bilo negiranje tih istih uslova ili njihove opasne prirode.
Kako je izvestio Abraham, jedan perverzni je postizao seksualno uživanje samo u sledećim uslovima: u susednoj sobi jedan par bi morao imati seksualne odnose; pacijent bi tada počeo da plače, žena bi se dizala i dolazila da ga teši. Ta je scena, verovatno, predstavljala realizaciju neke doživljene, ali nezadovoljene želje u detinjstvu, za vreme gledanja primitivne scene. Sabina Špilrajn opisala je jedan slučaj voajerizma kroz koji je pacijent pokušao da savlada ugušivanje svoje infantilne seksualnosti i svoje masturbacije, izazvane intenzivnim kastracionim strahom.
Pošto nijedan prizor ne može, ustvari, dati ni najmanju utehu, što je cilj borbe voajera, struktura ličnosti zbog toga trpi posledlce: ona razvija stav nezasićenosti — osećajući potrebu da vidi stalno i uvek ponovo, s rastućim intenzitetom — ili premešta svoje interesovanje s genitalnih organa prema preliminarnim aktivnostima i prema pregenitalnosti, ili uopšte prema scenama koje pribavljaju utehu lakše nego što bi to mogle učiniti realne genitalne scene.
Zbog svoje nazasitljivosti, želja za gledanjem može sve više sticati sadistički značaj. Kod žena voajera, kod kojih se ideja da druge devojke imaju penis ne može koristiti za smirivanje njihovog kastracionog straha, »gledati« može biti još otpočetka supstitut nekog sadističkog akta. »Ja to nisam uradio, ja sam samo gledao kako to drugi rade«, čest je način izvinjavanja kod dece. Na istovetan način voajeri pomeraju svoje interesovanje za »uništavanjem« (kastriranjem) na »gledanje«, kako bi izbegli osećanje odgovornosti i krivice; po pravilu, oni ne uspevaju, i »videti« dobija nesvesno značenje prvobitne pulsije.
Ženska radoznalost je, više ili manje otvoreno, upravljena ka želji da se prisustvuje akcidentima, katastrofama, ratnim prizorima, operacijama, bolničkim scenama itd. Takva radoznalost predstavlja aktivne kastracione sadističke tendencije, svedene od akcije na posmtranje.
Jaka želja da se akt supstituiše gledanjem akta, izaziva kod osoba koje su u konfliktu s jednim impulsom, želju za traženjem nekog drugog, koji bi realizovao taj akt. Napuštanje odgovornosti, realizovano na taj način, objašnjava efikasnost »zavodničkog primera«.
