Tehnike koje se koriste u OLI integrativnom psihodinamskom metodu – Bioenergetika

Sprovodeći svoj karakterno – analitički rad, Wilhelm Reich (1949) je počeo sve veću pažnju da obraća na telesne manifestacije otpora. Tako, opisujući slučaj pasivne homoseksualnosti, na kome je radio 1933., Rajh je primetio da se otpor, koji je bio posebno jak, manifestovao u ekstremnoj ukočenosti vrata i da se relaksiranjem mišića vrata probijaju snažni impulsi. Takođe je primetio da klijenti čiji su afekti zakočeni leže na krevetu ukočeni i da će kod njih pokušaji opuštanja mišića samo povećati teskobu. Iz mnoštva takvih činjenica, Rajh je zaključio da emocijalna energija može biti ‘’zarobljena‘’ hroničnim muskularnim tenzijama. Ovim je formirao most koji je vodio od psihoanalize do analitičkog razumevanja muskularnih tenzija i blokova energije.

Osim Frojda (1923), koji je imao u vidu telesne procese, o čemu govori i njegova izjava da je ‘’ego prvo i prvenstveno telesni ego ‘’ , i Firenci (1921) se ozbiljnije bavio pokušajima da korelira biološke procese sa psihičkim fenomenima. Ferencija je to dovelo do razvijanja ‘’aktivne’’ terapije na somatskom nivou kao dopune analitičkom radu. Njegova posmatranja posebno su se odnosila na tenziju mišića sfinktera anusa, uretre i glasnice. Međutim, Ferenci nije uspeo da izvuče teoretske zaključke iz tih posmatranja o relaciji muskularne tenzije sa psihičkim funkcijama uopšte. Rajh je to uradio u konceptu da su karakter i muskularni stavovi funkcionalno indentični, tj. da služe istoj funkciji energetski. Sledeći taj koncept, Rajh je razvio terapijski metod u kome je ‘’ analiza odozdo ‘’ (Ferenci) kombinovana sa ‘’analizom odozgo ‘’. Rajh je u „Analizi karaktera” (1942.) rekao: ‘’ Kad karakterna inhibicija ne odgovara na psihički uticaj, ja bih radio sa odgovarajućim somatskim stavovima i obrnuto, kad poremećeni muskularni stavovi predstavljaju teškoću za pristup, ja bih radio na njihovoj karakterološkoj ekspresiji ‘’. Rajhov rad smo napomenuli da bi smo naveli put razvoja
telesnih psihoterapija iz kojih ćemo prikazati neke tehnike koje su nam se pokazale kao korisne u radu sa osobama koje imaju problema sa celovitošću i konstantnošću objekta. Većina tih tehnika potiče od Rajhovog učenika Aleksandra Lovena (bioenergetika).

Zdravo telo je u konstantnom stanju vibriranja i kad je osoba budna i kada spava. Zato Lowen (2003) smatra bioenergetiku putem ka vibrantnom zdravlju, punoj životnosti organizma. Kada vibracije prolaze potpuno slobodno kroz telo, osoba se oseća povezanom i integrisanom. Govorili smo već o tome da razvoj sposobnosti celovitosti objekta nosi sa sobom i doživljaj celovitosti selfa. Mehanizmi cepanja, negacije, projekcije dovode do fragmentacije selfa i gubitka doživljaja celovitosti. Ta fragmenta cija ima i svoj telesni korelat-protok energije kroz telo je isprekidan. Hronične muskularne tenzije i blokovi sprečavaju vibratorne aktivnosti organizma i ograničavaju njegov motilitet. Cilj vežbi koje pojačavaju vibratorno stanje i pokretljivost organizma je labavljenje hroničnih muskularnih tenzija, oslobađanje osećanja i dovođenje osobe u dodir sa sobom kroz svoje telo. Osoba počinje da oseća hronične muskularne tenzije, tj. da oseća kako inhibira ili blokira tok ekscitacije u svom telu. Analitički deo terapije treba da joj pomogne da razume zašto. Navešćemo neke vežbe čiji je cilj povećanje vibratornog stanja organizma.

Vežbe disanja i vibriranja – cilj ove vežbe je da učini disanje spontanijim i pojača vibracije u nogama. Ležeći na podu treba dići noge gore, sa blago savijenim i olabavljenim kolenima, saviti članke i gurnuti na gore petama. Treba pustiti noge da vibriraju, gurajući pete na gore. Disanje bi trebalo da postane dublje.

Bazična vibratorna i vežba uzemljenja– treba stati sa stopalima oko 25 cm razdvojenim i nožnim prstima okrenutim ka unutra toliko da se zategnu neki od mišića zadnjice. Saviti se prema napred i dodirnuti pod prstima obe ruke, pri čemu kolena treba da budu malo savijena. Telesna težina je na jabučicama stopala, a ne na rukama. Glava se pusti da visi, diše se kroz usta lagano i duboko, zatim se prebacuje težina napred na loptice stopala, a pete se malo podignu. Kolena se polako ispravljaju dok se tetive na zadnjem delu nogu ne zategnu. Međutim, kolena ne treba da budu potpuno ispravljena ili ukočena. Ova pozicija se zadržava oko jednog minuta, a trebalo bi da dovede do vibratornih aktivnosti u nogama i više osećanja u nogama i stopalima. Ovo je bazična bioenergetska vežba uzemljavanja (grounding).

Uzemljavanje – U bioenergetici označava osećajni kontakt stopala i zemlje, tok ekscitacije kroz noge i stopala u zemlju. To je suprotno „okačenosti” (hang up) – konceptu koji je Loven upotrebio da opiše stanje osobe u emocionalnom konfliktu koji je imobiliše i sprečava da preduzme bilo kakvu efikasnu akciju prema promeni takve situacije. Takva osoba „ne stoji čvrsto na svojim nogama”, ona je „okačena”, „živi u oblacima”, imobilisana – što se ogleda i u njenom telesnom izgledu. Kod muškaraca je, na primer, čest tip „vešalice” kod kojeg telo izgleda kao da je okačeno o nevidljivu vešalicu (ramena su podignuta i pomalo četvrtasta, glava i vrat pognuti napred, grudi podignute, a ruke labavo vise). Okačenost stvaraju iluzije nastale u detinjstvu pod uticajem trauma koje potkopavaju dečije osećanje sigurnosti i samoprihvatanja. Sa druge strane, biti uzemljen, „stajati čvrsto na svojim nogama”, znači da osoba ima dodir sa realnošću i ne upravlja se prema iluzijama. Vežbe uzemljavanja služe da spuste osobu dole, iz glave i gornjeg dela tela, u stomak i noge. To nije ni malo lako. Tok energije na dole stvara osećanje anksioznosti, koje je Loven nazvao „anksioznost padanja”. Kod dobro uzemljene osobe anksioznost padanja je mnogo manje izražena, ali ne pate ni sve neurotične osobe od anksioznosti padanja. Neki su u stanju da to osećanje blokiraju. Zbog anksioznosti padanja i anksioznosti „stajanja na svojim nogama”, što za mnoge neurotičare znači „stajati sam” (ostati sam) javlja se otpor prema spuštanju na dole, uzemljivanju, stajanju na svojim nogama – nezavisnosti. Osobe sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta ispoljavaju sve navedene karakteristike: žive u iluzijama (idealizuju ili satanizuju, crno beli svet kao posledica mehanizma cepanja), „okačene” su, i u strahu od samostalnosti. Iz tog razloga vežbe uzemljavanja i dovođenja u kontakt sa svojim telom i realnošću mogu biti od velike koristi u radu sa
problemima celovitosti i konstantnosti objekta. Neurotična osoba, iza fasade nezavisnosti, teži da se „zakači” za vezu sa drugom osobom i tako ostane „okačena”, imobilisana.

Takvi stavovi se moraju analitički proraditi da bi se osoba mogla uzemljiti. Osim toga, potrebno je otkloniti muskularne tenzije u struku, pelvisu i nogama, da bi se omogućio slobodan tok energije preko stopala do zemlje. Naročito je važno proraditi anksioznost padanja. Stres pozicije i vežbe padanja imaju taj cilj.

Vežba padanja – Osoba je na sredini strunjače, tako da ne može da se povredi ako padne. Da bi se izvela ova vežba, treba prebaciti svu težinu na jednu nogu i saviti koleno te noge. Drugo stopalo malo dodiruje pod i služi samo za balans. Osoba treba da stoji u toj poziciji dok ne padne, ali ne treba da pusti sebe da padne, već da noge same otkažu.
Svesno puštanje sebe dole, odnosno padanje, nije efektivno jer osoba kontroliše pad koji bi trebalo da ima nevoljni kvalitet. Ako je mišljenje usmereno na zadržavanje pozicije, tad će pad predstavljati oslobađanje tela od svesne kontrole. Pošto se mnogi ljudi plaše gubitka kontrole nad telom („izgubiti glavu”), to samo po sebi izaziva anksioznost. Svrha tih vežbi je da se otkrije „okačenost” koja kreira anksioznost padanja (suočavanja). Postoje razne varijacije ovakvih vežbi koje imaju isti cilj, da zajedno sa vežbama uzemljivanja i analitičkim prorađivanjem anksioznosti i otpora koji se pri tome javljaju, pomognu u omogućavanju slobodnog toka energije na dole. Taj tok je put ka zadovoljstvu oslobađanja ili pražnjenja, osećanju sigurnosti, put ka povećanju seksualnog zadovoljstva. Osobe koje se plaše da se „spuste dole” blokirane su u svojoj sposobnosti da se potpuno predaju seksualnom pražnjenju i ne uspevaju da potpuno dožive orgastičko zadovoljstvo. Ti nesvesni stavovi se moraju analizirati i proraditi.

Loven često koristi seriju vežbi koje služe uzemljavanju:

„Ne možemo biti uzemljeni ako se previše plašimo mogućnosti neuspeha ili pada, zbog toga će sva naša energija biti usmerena na gore. Zašto smo toliko uplašeni? Naši životi ne zavise od uspeha, ali mi ipak moramo da stvorimo sebi doživljaj da je tako. Da bismo otkrili uzrok ovog straha, ja koristim sledeću jednostavnu vežbu: Zamolim pacijenta da stane na jednu nogu i savije koleno onoliko koliko može, a da ne podigne bilo koji deo stopala sa tla. Druga noga je podignuta unazad. Ruke su ispružene i šake se lagano oslanjaju na naslone stolica koje su postavljene sa obe strane te osobe. Stolice služe samo za balansiranje, ne za oslanjanje. Na podu ispred pacijenta je presavijeno ćebe. Pacijent
bi trebalo da drži ovu poziciju dokle god može, dišući polako i duboko, i osećajući težinu svog tela na svom stopalu. Kada više ne može da izdrži, dobija uputstvo da dopusti sebi da padne dočekujući se kolenom na ćebe. Tokom ove vežbe nema mogućnosti povrede, ali ipak se većina ljudi plaši da se prepusti i padne. Neki se bore da održe poziciju
beskonačno, dok će drugi pasti preuranjeno, čineći to kao akt volje, pre nego predaje. Mnogi se postepeno spuštaju prema podu. Ova vežba se ponavlja po dva puta za svaku nogu. Četvrti put pacijent dobija uputstvo da, dok pada, kaže ’’predajem se’’. Kada se ova vežba završi, po tonu pacijentovog glasa i načinu na koji je to rekao, može se zaključiti da li je predaja bila prava ili lažna, odnosno, da li je stvarno osetio da odustaje ili je samo to rekao postupajući po instrukcijama. U oba slučaja se reakcija diskutuje sa pacijentom. Nije iznenađujuće da mnogi pacijenti, kada prvi put padnu ili kažu ’’predajem se’’, briznu u plač ili jecanje. Osećaj pada, ali bez povrede, izgleda da oslobađa duboke anksioznosti. Kada padne, pacijent se oseća sigurno u blizini tla. Ležeći na tlu osoba je privremeno napustila borbu protiv gravitacije i kompulsiju da radi nešto.

Ovo istrajavanje i ne prepuštanje je postalo izraz individualnosti i integriteta danas. Pacijenti često kažu da pasti znači i biti sam. Ako čovek padne, biće ostavljen i neće biti nikoga da ga podigne. Akt padanja evocira osećanje usamljenosti. Osoba mora da ide u korak sa grupom, čija žurba je tolika da se samo nekolicina okrene da pomogne palima. Tu je, takođe, i tvrdoglavi ponos nekih ljudi koji kaže ’’nisi bio tu za mene kada si mi bio potreban kao detetu, sada ja neću sebi dopustiti da budem u poziciji da mi bilo ko bude potreban.” Nakon četvrtog pada, preporučujem da pacijent ostane na zemlji, na oba kolena, sa rukama na podu i ispod čela u poziciji muslimanske molitve. Vrednost ove vežbe je to što je glava blizu tla, što simboliše spuštanje ega ispod nivoa tela.

Takođe, dozvoljava mekanoj, ventralnoj strani da slobodno visi, posebno stomak. Ovo dozvoljava duboko abdominalno disanje. Može poslužiti i da se opuste neke analne i glutealne tenzije. Ova pozicija bi trebalo da se drži dva minuta da bi se osetio efekat relaksacije…

Deo iz knjige: Sposobnost za ljubav

Autor: Nebojša Jovanović