Psihogenetski tikovi - Oto Fenihel
Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza
Psihogenetski tik duguje svoj postanak mehanizmu konverzije; kao i u slučajevima grča, paralize, kontrakture ili velikog histeričkog napada, ovde jedanko voljna muskulatura tela odbija da služi »Ja« i funkcioniše nezavisno od njegove volje. Klinčka slika pokazuje da se tik, ipak razlikuje od histerije. Mnogo pre psihoanalize kliničari su razlikovali tik od histerije. Stereotipna priroda tika nije uobičajena kod prostih histeričnih simptoma, i čini se da daju tiku karakter srodan katatonim manifestacijama. Ustvari, pacijent sa tikom pokazuje sve arhaične crte ličnosti u regresiji. On ne samo da ima kompulsivni karakter, već obično, pokazuje i narcističku orijentaciju. Mogućno je da termin »psihogenetski tik« prekriva niz beočuga koje vode od konverzione histerije ka katatoniji. Čini se da neki oblici tika imaju mnoge veze s kompulsijom. Tipičan tik, istina, ima različit oblik manifestovanja. Opsesivni dobrovoljno upravljaju svojim motorim akcijama ( pokoravajući se, naravno, zapovestima stranim za »Ja«), dok tik nailazi nezavisno od volje – on je automatska akcija. Uprkos tome, dugotrajne kompulsivne motorne reakcije mogu se, postepeno transformisati u tikove.
Tikovi se mogu lokalizovati na bilo kom delu voljne muskulature. Mogu se uporediti s naročitim motornim simptomima traumatskih neuroza, koji su, kao što je bilo prikazano, kretnje, koje potiču iz prošlih situacija, izražene ili zaustavljene, u času svoje ekspresije. Kod traumatske neuroze preplavljenost ekscitacijom determiniše kasnije nehotične motorne ekspresije. Kod tika je čitava akcija bila potisnuta, i ugušeni motorni impuls vraća se protiv volje »Ja«.
Potisnute situacije čija se motorna namera pojavljuje u tiku jako su emotivne, i predstavljaju ili instiktivna iskušenja ili kažnjavanja potisnutih impulsa. Kod tika, jedan pokret koji je bio u datom trenutku prateći znak nekog afekta (seksualne ekscitacije, ljutine, straha, ožalošćenosti, trijumfa, neprilike) postaje ekvivalent tog potisnutog afekta i pojavljuje se umesto njega.
To se može dešavati na razne načine :
1) tik predstavlja jedan deo provobitnog afektivnog sindroma čije mentalno značenje ostaje nesvesno;
2) tik predstavlja jedan pokret čiji je nesvesni smisao odbrana protiv afekta;
3) tik ne predstavlja direktno afekt ili odbranu protiv afekta, već pre druge pokrete ili motorne impulse koji su se javili, za vreme neke ugušene emotivne ekscitacije, kod pacijenta ili neke druge osobe s kojom se pacijent histerički identifikovao.
Te veze su jasnije u slučajevima koji po svojoj strukturi liče na histeričke krize. Genitalna masturbacija može se premestiti posle potiskivanja i pojaviti u obliku tika. Drugi tikovi predstavljaju pokrete besa ili pokrete određene da drže neprijateljske impulse na rastojanju, ili gestove neke osobe s kojom se pacijent nesvesno identifikovao.
Tik jednog pacijenta sastojao se u trzajima vilice, što je svesno izražavalo reosiguranje protiv straha od paralize vilice; otkrilo se da je to imitacija očevog zevanja. To zevanje bilo je doživljeno kao seksualna pretnja, na koju je trebalo odgovoriti identifikacijom sa agresorom.
Mnogi tikovi nisu samo ekvivalenti emotivne aktivnosti uopšte, već i izraz poremećaja jedne naročite emotivne funkcje, što psihoanaliza još nije dovoljno produbila – mimičke ekspresije osećaja i emocija. Sindromi arhaičnih rasterećenja izražavaju se delimično pomoću inervacije mimičke muskulature, stvarajući od mimičke ekspresije jednu vrstu arhaičnog komunikacionog sredstva među ljudima. Za decu koja još ne govore, mimika je jedino komunikaciono sredstvo. Kod odraslih ona učestvuje kod mnogih ekspresija; i pored toga što su snažni emotivni izrazi postali retki, izraz lica pokazuje nevoljni ekvivalent afekta, informišući gledaoca o prirodi subjektivnih osećanja.
Nehotična igra facijalne muskulature može se smatrati kao normalna vrsta tika. Kod izvesnih tikova mimička ekspresija nekog karakterističnog afekta postala je nezavisna.
Neki pacijent, koji je pokazivao tik srodan histeriji, bio je tako vaspitan »da nikad ne pokaže svoje emocije«. Tik je predstavljao mimičku ekspresiju sprečenog plača, čega nije bio svestan. Taj se tik pojavljivao za vreme žalosnih događaja, ili ga je podsećao: »Ne treba da pokažeš svoje emocije«. Ustvari, imao je tendenciju da lako plače, i u jednom periodu analize, posle interpretacije značenja tika — ali pre nego što su bili rasvetljeni uzroci plača, — on je obilno plakao. Tendencija je imala uretralno značenje, a konflikti oko »ne pokazivati svoje emocije« poticali su iz konflikata koji su imali svoj izvor u infantilnoj enurezi.
U drugom slučaju, jedan facijalni tik bio je otkriven kao supstitut zabranjenog pobedonosnog smeha upravljenog protiv pacijentovog oca i, kasnije, protiv vlasti- tog »Nad-Ja«.
Ono što je bilo rečeno za ekshibicionističku komponentu mucanja, važi i za tik. Ekshibicija je upravljena prema cilju narcistističkog reosiguranja; ta namera može propasti i završiti se novom narcističkom povredom.
Postoji jedna određena relacija između tikova i igre fizionomijom kod dece (i glumaca). »Praviti grimase« je igra koju sva deca vole, a »Ne pravi te grimase, one bi ti mogle ostati!« jeste pretnja upravljena protiv njih. Izvesni tikovi izgledaju kao realizacija takve pretnje.
Koji je nesvesni smisao igre »praviti grimase«?
1) Aktivna igra učiniti se ružnim procenjena je kao dokaz o kontroli ružnoće; drugim rečima, nije mogućno biti kastriran zauvek, kad se može kastrirati i »dekastrirati« po volji;
2) biti ružan znači biti sposoban plašiti druge; drugim rečima, biti moćan, — osećanje doživljeno kao neko reosiguranje;
3) igrati ulogu ružnoga (kastriranoga) jeste arhaično sredstvo za obmanjivanje sila koje žele da neko bude ružan (da ga kastriraju);
4) igrati se ružnoga (kastriranog) realizuje se na magijski način napad na gledaoca: »Voleo bih da budete isto tako ružni kao ovo (kastrirani)«.
Strašan osećaj da se facijalni mišići više ne pokoravaju i da rade na svoju ruku, znači neuspeh cele te tehnike: više nije mogućno kontrolisati kastracionu moć, a kazna, krajnja ružnoća (trajna kastracija), već je tu.
Nezavisnost emotivnih motornih impulsa od organizovunog »Ja« glavni je problem tika. Ranije je bilo utvrđeno da se izvesni prosti tipovi tika izgleda, veoma malo razlikuju od histeričke krize. Neki već ugušeni impulsi ponovo se pojavljuju, u prerušenom obliku. Međutim, najkarakterističniji slučajevi izgleda da su poremećeni u dubljem smislu. Čini se da je nedovoljna ili da nedostaje sposobnost »Ja« da kontroliše motorne poremećaje. Muskulatura, kao sredstvo direktne i voljne akcije, ponovo je i postala, u većem ili manjem stepenu, instrument trenutnog rasterećenja. Postoji defekt organizacije »Ja«; pojedinačni impulsi ili efekti nisu integrisani u jednu celinu. Taj nedostatak integracije determiniše razliku između tipičnog tika i histeričke konverzije. U izvesnim slučajevima postanak tika može biti organski uslovljen. Psihološki, tik je uvek u vezi s jednom dubokom pregenitalnom regresijom ( ili pregenitalnim zastojem u razvoju koja je bila umetnuta između Edipovog kompleksa i simptoma.
Proučavanje ličnosti s tikom pokazuje da je njihov život jasno pregenitalno orijentisan. I tu je tik »pregenitalna konverzija«. Ustvari, taj naziv je uveo Abraham s namerom da opiše prirodu tikova.
Dva važna faktora u mentalnom životu pacijenata sa tikom — što se podudara s kliničkim izveštajima autora koji su proučavali taj predmet — jesu: prvo, njihov jasno određen analni karakter, drugo, njihovo narcističko obeležje. U ozbiljnim slučajevima , s mnogostrukim tikovima »Maladie des tics« sve su te karakterstike mnogo jasnije nego kod pacijenata s izolovanim i individualizovanim tikovima. Analna orijentacija pacijenata koji boluju od »Maladies des tics« sama se otkriva, na prvi pogled, — kašljanjem, pljuvanjem, nestrpljivim pokretima i koprolalijom, što sve čini sastavni deo njihovog sindroma.Korišćenje muskulature radi trenutnog rasterećenja, pre nego za neku dirigovanu akciju, je tu simptom nepodnošenja tenzije i iščekivanja, nalik na netrpeljivosti kod infantilnih ličnosti.
Analni karakter je istog porekla kao i kod opsesivnih i mucavaca. On, naročito, predstavlja analnosadističku regresiju Edipovog kompleksa.
U manjem broju slučajeva, on može predstavljati zastoj razvoja na jednom pregenitalnom nivou. Analni erotizam pojačava muskularni erotizam kod tikova, isto kao što pojačava oralnorespiratorni erotizam kod mucanja. Taj muskularni erotizam je očigledan u slučajevima gde tik predstavlja prost ekvivalent masturbacije.
Narcistička orijentacija se pojavljuje u raznovrsnim stepenima kod osoba s tikovima. U nekim se slučajevima može se naći, bar u nesvesnim fantazmima, isto toliko sposobnosti za uspostavljanje objektnih relacija koliko kod prosečnih opsesivnih. Drugi slučajevi izgledaju mnogo dublje razdvojeni od sveta objekata. Mišići se ponašaju kao ličnosti nezavisne od »Ja«, i mogu, stvarno, predstavljati introjektovane objekte, tako da se nevoljno pokrenutih mišića pacijent boji i mrzi ih na narcističkom nivou, na isti način kao što su pre bili omrznuti i preteći objekti, koji su ulivali strah. Relacija između »Ja« i buntovnih mišića zamenjuje kod tih narcističkih ličnosti izgubljene objektne relacije. Objektna libidinozna investicija bila je, posredstvom regresije, zamenjena libidinoznim investicijama reprezentacije organa: mišići pokušavaju da rasterete libidinoznu investiciju nagomilanu u njihovim reprezentacijama kao kod hipohondrije. Ferenci to dovodi u vezu sa »tragovima muskularnih sećanja« koji bi bili »abreagovani u tiku«. Dok kod histerije sećanja na iskustva, ugušeno u obliku objektnih libidinoznih fantazama, izbije protiv volje »Ja«, dotle su kod narcističkog tika to odgovarajući »organsko-libidinozni« tragovi memorije koji izbijaju.
Budući da su kasna motorna rasterećenja ekscitatnih utisaka tipični simptomi traumatskih neuroza, razumljivo je da tikovi nailaze kod neuroza koje su mešavine traumatskih neuroza i psihoneuroza, na primer kod onih koje se razvijaju pod utlcajem jedne zastrašujuće primitivne scene.
Jedan, vrlo zanimljiv slučaj tika, o kojem je izvestio Kulovesi, bio je determinisan posmatranjem jedne primitivne scene u ranom detinjstvu.
Kod ekscitacije koja prati to iskustvo, uplašeni mali dečak ugušio je izvesne motorne impulse, naročito impulse vikanja i plakanja. Pokreti koje je tada prezirao pojavili su se u obliku tika. Ostao je fiksiran na primitivnu scenu, i tu regredirao kod svakog pretrpljenog razočarenja celog svog života. Tvrđenje Melanije Klajn da je u slučaju tika isksutvo o primitivnoj sceni bilo doživljeno na auditivni način, ne izgleda ubedljivo. Verovatnije je da je naročita muskularna erotička orijentacija sa kojom ti pacijenti doživljavaju primitivnu scenu, u vezi je sa senzacijama dubokog senzibiliteta i sa ravnotežom. Uopšte, psihogene disfunkcije muskularnog sistema tesno su izmešane s odbranama protiv telesnih osećanja i kinestetičkih senzacija. Nije retko da je sećanje na primitivnu scenu zamenjeno i predstavljeno tragovima sećanja semicirkularnih kanala.
Prognoza psihoanalitičkog lečenja primenjenog na te pacijente, izuzimajući slučajeve organske determinacije, zavisi od mentalne strukture; histerički i kompulsivni oblici odgovaraju na tretman isto tako kao i histerički i opsesivni bolesnici; katatoni oblici su isto tako refraktorni na analizu kao i kataioničari. Zbog narcističke orijentacije ozbiljnih slučajeva tikova, njihova je analiza vrlo teška, Očigledno je da isto važi i za teške poremećaje »Ja« kod »Maladie des tics«. Međutim, u slučajevima gde je sposobnost za transfer dobra, produžene analize postigle su terapijske uspehe.
