Psihoanaliza i psihoterapija kao vaspitanje

Obimno delo, zasnovano na klasičnoj psihoanalitičkoj literaturi i dugogodišnjem kliničkom iskustvu autora, namenjeno je psiholozima, psihoterapeutima, studentima i svima koji žele dublje razumevanje psihoterapije kao procesa ličnog sazrevanja.

Ova knjiga predstavlja višedecenijski teorijski i klinički rad autora na razumevanju suštine psihoterapijskog procesa. Polazeći od Frojdove ideje da je psihoanaliza „vaspitanje ka istinoljubivosti prema sebi“, knjiga sistematski razrađuje tezu da psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija nisu metod lečenja, već oblik naknadnog, korektivnog vaspitanja.

Autor analizira psihoanalitički metod kroz prizmu autonomije i istine kao temeljnih vrednosti, razmatra odnos moralnog i intelektualnog vaspitanja, ulogu transfera, otpora, radnog saveza i tehničke neutralnosti, kao i etičke implikacije analitičke situacije. Posebna pažnja posvećena je pitanju slobode (individualne i društvene) i granicama terapijske promene u okviru realnih životnih uslova.

Knjiga nudi dubinsko teorijsko promišljanje psihoanalize kao obrazovnog procesa koji vodi ka većoj svesnosti, odgovornosti i autonomiji ličnosti. Istovremeno, ona otvara dijalog sa savremenim dilemama o prirodi psihoterapije i njenom mestu između medicine, pedagogije i etike.

Iz recenzije:

"U vreme svoje pionirske prošlosti, kada je psihoanaliza postavljala svoje temelje, njen tvorac je uporno ukazivao da se ona nikako ne treba ograničiti na poziciju jednog od mnoštva psihoterapijskih modaliteta, mada svakako uz zasluženu primus inter pares poziciju. Skoro jedan vek kasnije, moguće je i potrebno oceniti ovakvu Frojdovu postavku i njegovo direktno upozorenje. Da li je njegova psihoanaliza, danas istovremeno i osporavana i visoko vrednovana, zaboravila, otcepila ili potisnula neke od svojih izvornih vrednosti i sama sebe ograničila jedino na zametan posao neizvesnog ishoda – „urazumljivanja ludoga“? Šta je sa psihoanalizom koja nalazi da istina oslobađa, u postmodernom vremenu u kome istina biva dekomponovana kao suštinska vrednost? Koliko je zaboravljeno gledanje na psihoanalizu kao moralno vaspitanje?

Autor, Nebojša Jovanović, koji je svoj radni vek posvetio smelim traganjima za ovakvim i sličnim pitanjima, u ovoj knjizi daje svoje odgovore na ova, i sa njima obilje drugih povezanih problema. Stiče se utisak da je imao potrebu da čitaoca navede na sopstvena razmišljanja, da provocira njegove odgovore, slaganja ili neslaganja, nego da sam insistira na zaokruženim odgovorima. U tom smislu, knjiga se dragoceno postavlja kao značajan medijator u jednom, po nama suštinski značajnom – a danas veoma oštećenom i zanemarenom – dijalogu; dijalogu između psihoanalitičke prošlosti, njene sadašnjosti i budućnosti, odnosa njenih autentičnih vrednosti sa vrednostima prisutnim u svetu u kome danas živimo.

Ovo nam tim pre deluje suštinski važnim upravo u postmodernom vremenu zalaska kulture narcizma, u kome je dijalog između čoveka i Drugoga, između njegovog nesvesnog i svesnog, njegove individualne formativne prošlosti, sadašnjosti i nikad neizvesnije budućnosti, njegovog realnog i sve dominantnijih virtuelnih svetova, preteće iskidan"

Aleksandar Kontić, psiholog i psihoanalitičar